Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>

Ja mrzim internet

Ukoliko ovo čitate ili vas je privukao stav iz naslova ("izvrće kulturološka očekivanja"),
ili ne znate da je to naslov knjige Džareta Kobeka objavljena na srpskom pre nekoliko dana,
ili znate za knjigu, ali ne znate dobra li je, 
ili znate odgovore na sva navedena pitanja ali vas zanima šta ćete ovde pročitati o knjizi.

"Ja mrzim internet" je dobra knjiga.
Kada to kažem - mislim na to da nećeš poželeti da praviš pauze,
vidiš šta ima na mreži, 
nećeš imati potrebu da slušaš muziku dok čitaš, 
smejaćeš se,
svađaćeš se sa autorom,
svađaćeš se malo i sa sobom,
prebacićeš se u "flight mode" i tih 290 stanica leta će ti prijati.

Sad detaljnije, o svemu.

"Ja mrzim internet" Džareta Kobeka reklamira se rečenicom: "Najzabavnija knjiga godine". 
Da li je zaista tako - ne mogu da tvrdim, jer na policama čeka još dosta knjiga iz prošle godine koje bi trebalo da budu zabavne,
a dodatni problem stvara predznanje da su zabavne knjige najčešće zapravo čemerne, jer se iza svakog dobrog humora obično krije spoznaja da je svet sve samo ne zabavan.

Na koricama knjige pak, posle očekivanih citata ljudi koji o knjizi lepo misle (Džonatan Letem, Kit Miler, "Njujork Tajms", zatim i književni dodatak "Tajmsa") postoji i citat autorovog oca, koji je možda i najzabavniji:

"Silno ću se iznenaditi proda li se više od jedanaest i po primeraka ove knjige. (Pazite kakav smisao humor ima ćale - "jedanaest i po"!) Inšalah, prodaće ih se više od pedeset hiljada. I gladna kokoš sanja da će se probuditi u punom ambaru. To je jače od mene!"

Sada je važno saopštiti da je Džaret Kobek ovaj roman objavio kao samizdat. 
A zatim je, zahvaljujući internetu, tj. društvenim mrežama postao hitčina.

U drugom poglavlju knjige, negde na sedmoj strani, sam autor kaže: "Ovo je loš roman".

U uvodu, dakle, imamo - hvalospeve Džonatana Letema i književne kritike, samizdat koji je upao na zvanične liste najprodavanijih, simpatičan bulk autorovog oca i autorov stav srodan soutparkovskom: "...due to its content it should not be viewed by anyone"

Sve zajedno obećava. Sad je vreme da malo čitamo kako Kobek piše:

"Tviter je sistem preko kojeg su ljudi objavljivali kratke poruke posredstvom kompjutera i mobilnih telefona. Svaka ta poruka zove se tvit. 
Ogromnu većinu tvitova pisali su narcisi kojima je stalo da svima pokažu širok spektar stavova o svakoj belosvetskoj temi. 
A teme su: poznate ličnosti, šta je narcis večerao, političari iz protivničke stranke, imena ljudi koji su najobičniji kreteni, navike pripadnika crne rase (za i protiv), poznate ličnosti, šta je narcis doručkovao, poznate ličnosti, političari, sport, broj prisutnih Amerikanaca azijskog porekla neke noći u nekoj losanđeleskoj diskoteci, korporacije čija je narcis odana mušterija, brendovi brze hrane, poznate ličnosti, poznati sportisti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, poznate ličnosti, složene društvene i političke tendencije i šta je narcis ručao. Svi ostali tvitovi pisani su u korist korporacija i neprofitnih organizacija koje su usvojile Tviter kao PR metod.
Tokom jednog prosečnog dana tamo ste mogli videti (a) tvit svoje sestre o salati; (2) tvit svog dečka o Kobiju Brajantu; (3) tvit Losanđeleske javne biblioteke sa slikama različitih holivudskih prizora kroz istoriju." 
(strane 63-4)

Džonatan Letem se pita da li je Kobek "američki Uelbek" i ja nemam nameru da to osporavam zato što sam, iskreno, pročitao premalo Uelbekovih dela (slovima: tri) da bih polemisao sa njim. Ali, pročitao sam nešto više knjiga pisca čiji nasmejani brk, cigareta i cviker svako malo izviruju između pasusa ili poglavlja - a to je Kurt Vonegat.

Kratka pretraga omrznutog interneta potvrđuje da je Kobek obožavalac barem jedne Vonegatove knjige, štaviše - da se zabrinuo kada je shvatio da su neki delovi njegove knjige "Ja mrzim internet", po Kobekovom mišljenju možda i previše rip-of Vonegatove "Klaonice pet".
(Iskreno, ja sam tipovao na Vonegatov "Doručak šampiona".)

Ima tu i Koplenda.
Obožavaocima Dejva Egersa bi takođe moglo biti zabavno.

Još Kobeka, stranica 67:

"To je dvadeset prvi vek.
To je internet.
Slava je sve.
Masovna proizvodnja obesmislila je tradicionalni novac.
Tradicionalni novac sveo se na sredstvo razmene poniženja za hranu i prenoćište. Tradicionalni novac postao je ekvivalent izmišljenog sveta u kome kojekakve rmpalije od vampirske plastike usiljeno iznose zašto treba da im dozvolimo da pređu prag vašeg doma. 
Više nema šta da se kupi. 
Slava je sve jer je tradicionalni novac podbacio. Slava je sve jer je ona poslednja konvertibilna valuta na svetu."

*

Iako kao okvir za pražnjenje kreira priču o ljudima čiji su životi uglavnom ne previše zabavni - Kobek jeste zabavan pisac - naročito kada se udubljuje o opservacije o Dizniju, Marvelu, Bijonse, Rijani, seksualnom životu Tomasa Džefersona, Ajn Rand, Snoudenu, Bilu Gejtstu, Larija Brinu, "Ratovima zvezda", Džordžu Lukasu, Džejsonu Robardsu, Marini Abramović, američkoj istoriji, indijancima, naučnoj fantastici, San Francisku, Los Anđelesu, seksu, rasama, polovima, rodovima i naravno - Instagramu, Fejsbuku i - Tviteru, koji je važan za tok ove priče.

"Tviteraši su večito bili ljuti. 
Adelajn nikako nije mogla da se navikne na tu količinu besa. 
Bili su kivni zbog sportista.
Bili su kivni zbog političara.
Bili su kivni zbog nepravde.
Bili su kivni zbog zbog zbivanja u zemljama udaljenim hiljadama kilometara u kojima su na snazi zamršeni i nedokučivi režimi.
Bili su kivni zbog stripova.
Bili su kivni zbog tuđih povlastica.
Bili su kivni zbog kriminala.
Bili su kivni zbog siromaha.
Bili su kivni zbog bogataša.
Bili su kivni zbog odumiranja srednjeg staleža.
Bili su kivni zbog svega.
I svi su neprestano tvitovali o televiziji." 
(strane 147-8).

Početnih tridesetak stranica ove knjige dostupno je na sajtu "Booke" >>

Trk u knjižaru.
Batalite internet, just for one day.

Slobi Konjoviću za 70. rođendan

“Svi već znamo da rock ne može da promeni svet, ali ono što rock može, to je da izazove neke reakcije kod pojedinaca, i to je već dovoljno. Da izazove neku promenu u glavi, neku vrstu pomaka svesti, neke reakcije koje će da ukažu na neke druge mogućnosti od onih koje već znamo. Mislim da je to dovoljno i da je time ispunjena artistička ambicija roka, ili sociološka, ili moralna, kako god hoćeš.”

(Sloba Konjović, intervju, 1983*)

Sad pokušaj da se uživiš.

Beograd,
rane osamdesete,
tvoje ponašanje sve češće pravdaju rečima: “Sad je tinejdžer”.

Već si zaražen muzikom a ograničava te džeparac koji nije ni blizu dovoljnog da bi kupio sve albume koji su na policama “Kulture”, u prodavnici u Makedonskoj, “Jugotonu” u Nušićevoj, Robnoj kući ili “Elektrotehni” u Knezu.

To nije jedino što te ograničava: još teže ti pada što se u prodavnicama ne mogu pronaći albumi koje želiš da poseduješ i slušaš – domaće diskografske kuće objavljuju ni desetinu licencnih izdanja koje bi želeo da poseduješ na vinilu ili kaseti.

Radio je jedini izvor onoga što ti pokreće srce, glavu, noge, kukove. (Na televizoru - ako imaš sreće – vidiš do tri strana muzička spota nedeljno.)

A ograničava te i broj kaseta koje imaš i na koje ne može stati sve što želiš da snimiš sa radija ili tuđih albuma, da bi slušao kada ti se hoće.

Zato moraš da slušaš uživo – da budeš pored radio-aparata, a u tome te ograničava čak i raspored časova u školi: sedmi čas sredom je u vreme jedne od omiljenih emisija, druga omiljena emisija traje nedeljom do kasnih sati tako da unapred smišljaš izgovor zašto si u ponedeljak zakasnio na prvi čas ukoliko si jutarnja smena.

Sve te ograničava, a sloboda je najvažnija stvar koju želiš da osvojiš, što pre, 

hoću sad i hoću sve.
Muzika te već zagrlila, jedina te razume i jedina ume da pruži odgovor na mnoga pitanja. 

Ili ti dokazuje da nisi jedini kojem se u glavi roje sva ta pitanja.

Zato je prva bitka za slobodu osvajanje bilo kakvog radio-kasetofona koji će biti u tvojoj sobi, odnosno sa kojeg slušaš ono šta hoćeš.

Odgovori najčešće stižu sa frekvencije 99.1 mHz, Studio B.

Ključne emisije: “Diskomer” nedeljom pre-podne; 

“Parada albuma” utorkom uveče,
“Vibracije” četvrtkom uveče.

Sve ih je “uređivao i vodio” isti čovek,

Sloba Konjović.

Ove tri emisije su mi (uz “100 veličanstvenih” nedeljom uveče na istoj frekvenciji) bile poput onih debelih prodajnih kataloga koji su čudnim putevima stizali do naših ruku iz inostranstva početkom osamdesetih: 200-300 stranica stvari za kuću, posteljina, zvrčki , odeće, obuće, igračaka, tehnike, vidi šta sve postoji, čoveče!, sve ti je zanimljivo i sve izučavaš - tako te Sloba vodi od žanra do žanra, širi ti mozak eklektikom, briše ti žanrovske granice i bez da insistira na tome - demonstrira ti da dobra muzika ne može da se gurne u strikno definisane okvire.

Sve to radi sa takvom lakoćom i uverljivošću - da ti preostaje samo da mu veruješ i slušaš.

(To kako je Sloba radio (i kojom bojom glasa navigirao emisiju i pričao) – meni je i danas "definicija" reči “radio".)

Sledi zahvaljotka:

Hvala ti za Du Du A, prvo slušanje Rex Ilusiviija i Milana Mladenovića koji su obrađivali “Sex Machine” Džejmsa Brauna; “Bigmouth Strikes Again” The Smiths, Simple Minds, “Running Up That Hill”, Prefab Sprout, Gene Loves Jezebel.... Hvala ti što si u “Paradi albuma” svaki put puštao drugu pesmu sa albuma koji su na listi – i tako mi otkrio “The Secrets of The Beehive” Dejvida Silvijena, Cabaret Voltaire, Lori Anderson, Mika Karna, Tuxedomoon... Hvala za “Vibracije” koje su mi otkrivale tamnu stranu meseca, b-strane singlova, neke čudne zvuke, bendove o kojima se nije mogla naći ni reč u tadašnjoj rok-štampi a na čiji pomen su me zaposleni u prodavnicama muzike gledali potpuno zbunjeno. 

(Osećao sam se pomalo nadmoćno kad sam im tražio nešto što nemaju i skretao pažnju da bi zaista bilo dobro da i taj album imaju u prodaji, zato što je sjajan, "čuo sam ga kod Slobe na Studiju B".)

Već neko vreme Slobin glas može se čuti samo u reklamama i ponekoj preživeloj špici za emisije koje su se vratile u underground, odnosno ima ih samo na mreži.

Možda je to i logično, pun krug iscrtan do kraja, ako se setimo da je njegova radijska karijera počela na prvoj potpuno nezavisnoj radio stanici u Jugoslaviji – “Radiju Avala”.

U nekoj paralelnoj stvarnosti, ili nekoj boljoj verziji Srbije - Sloba Konjović još uvek nije u penziji. I dalje ima “svoj” sat ili dva svake nedelje na radio-programu, vozi kroz žanrove, stilove, novitete i staritete bolje nego Džon Pil ili sadašnja ekipa sa BBC Radio 6, a njegova kolekcija albuma je prerasla u Muzej sa stalnom postavkom u kojem on radi kao kustos i radio-predajnik u pravom značenju te reči – predstavljajući novim klincima i onima koji misle da se “dobra muzika više ne snima” nove i stare čudesne snimke. Jer genijalne muzike i onih koji bi želeli da je slušaju uvek ima, samo je sve manje onih koji umeju da je otkriju i učine da se u nju zaljubimo, na prvo slušanje.

*

Sloba Konjović danas proslavlja 70. rođendan.

Mlađi je, dakle, od Džegera, Nil Janga, Boba Dilana, Brajana Ferija, Lori Anderson, Pola Sajmona, Džona Kejla... koji se ne povlače sa scene.

Slušajući radio naučio sam i to da je mali broj dobrih pesama koje se završavaju fade-outom.

Zato, ako smem da zamolim -
Keep on Rockin’!

Mikrofon, mikseta
i tolika muzika
strpljivo čekaju.

*intervju sa početka teksta dostupan je ovde, zahvaljujući Yugopapiru >>