Sunday, 8 February 2015

Leonard Cohen: Muzika, iskupljenje, život [fragment]

"(...) Suočen sa neuspehom prvog izraelskog koncerta, bend se pribojavao da i bi i naredni, u Jerusalimu, mogao biti jednako katastrofalan. I bio je. Kongreni centar Binyanei HaUma imao je očajnu akustiku i publika je bila uskomešana, ali najgore od svega bilo je Cohenovo mračno raspoloženje. 
Prethodnog tog jutra, kada ga je jedan novinar upitao da li je revnostan vernik, Cohen je turobno odgovorio "Da, uvek. Ponekad osećam strah prema Bogu. Zaista. Toliko da ne mogu da se priberem. Ne znam da li je to posebno jevrejski fenomen, ali preosetljivost prema tim pitanjima nam je očito u krvi". 

Otpevao je nekoliko pesama koje su dočekane sa oduševljenjem, ali je osećao da mu je izvođenje bezosećajno i da koncert ne vodi nikuda. "Ne treba da izlazite pred publiku dok niste u stanju da joj pružite nešto i vratite joj ljubav koju ona oseća ka vama kroz pesme", rekao je u jednom intervjuu nekoliko dana ranije. "Ako mislite da nećete uspeti u tome, osećate se grozhno, kao da varate ljude."

"Ako ne budemo bolji", obratio se publici, "završićemo koncert a ja ću vam vratiti vaš novac. Nekada se osećate tako ponesenim da imate utisak da ćete da poletite, a nekada jednostavno ne možete da se pomerite. Tu nema laži. A večeras se osećamo kao da ne možemo da se pomerimo. Kabala kaže da je, ako ne možete da se pomerite, bolje da ostanete tu gde ste. Kabala kaže da Bog nije seo na svoj tron dok Adam i Eva nisu ugledali jedno drugo. Večeras, kao da moja muška i ženska strana odbijaju da se sretnu, i Bog ne sedi na svom tronu. A pogotovo mi je teško što se to dešava ovde u Jerusalimu. Sada ćemo otići sa bine, da duboko promislimo i pokušamo da povratimo samopouzdanje. Ako uspemo u tome, vratićemo se."

U garderobi, Cohen je bio sluđen. "Neću uspeti", rekao je sa nervoznim osmehom. "Ne ide mi, raspadam se." Ustao je, ali nije krenuo nigde, već je poslao svog menadžera Martina Machata da se raspita da li bi publika pristala da im se vrati novac. Machat je rekao da niko ne želi da mrdne s mesta. Nekoliko mladih ljudi mu je kazalo da čak i ne mare hoće li Cohen da peva ili ne; toliko ga obožavaju da žele samo da bude na sceni, i ako treba, pevaće oni njemu. Većina publike delila je to mišljenje: iz garderobe je mogao da čuje kako hiljade njih peva "Hevenu Shalom Aleichem", popularnu folk pesmu čiji jedan stih u prevodu znači "Donosimo ti mir" (...) 
Cohen je slušao nemo, lica uronjenog u buket ruža koje mu je neko doturio. Najednom je ustao. "Znam šta bi trebalo da uradim", rekao je. "Da se obrijem". Otišao je do umivaonika, izvadio malu četku a brijanje i pustio toplu vodu. "Kakav život", govorio je dok se brijao, "kakav život, ovo je predivno". Bob Johnston, Ron Cornelius i ostali članovi benda The Army stajali su iza njega, smešeći se. Cohen je izgledao kao čovek koji se vratio sa dugog i užasnog putovanja. "Sjajno", objašnjavao je stajavši nad lavaboom, "ovaj koncert nije završen, ne, nije". Prineo je žilet zglavku pretvarajući se da će se poseći. Johnston i Cornelius umali nisu doživeli nervni slom. Obrisao je lice, ponovo seo i zapalio cigaretu. Još nije bio siguran da li će da nastavi koncert, ali raspoloženje mu se ipak promenilo nabolje. "Pijan u Jerusalimu", zadevao je sebe samog, a onda se najednom uozbiljio. "Doživeo sam ovakvu atmosferu jednom davno. Bilo je to u Montrealu. Čitava porodica je bila prisutna, braća, tetke, ćerke, nećaci. Zamoliću sve one koji su iz Montreala da odu. Samo oni će dobiti natrag svoj novac. Molimo da svi umetnikovi bliski prijatelji odu."

Vratio se na binu. Publika, koja je i dalje pevala "Hevenu Shalom Aleichem", nastavila je još glasnije, mahnito aplaudirajući. Cohen je stajao, prekrštenih ruku koje su počivale na gitari, a onda zasvirao "Hey, that's no way to say Goodbye" i "So Long, Marianne". Publika je aplaudirala još žešće. Cohen i bend nešto tako moćno nikada pre nisu doživeli.
U bekstejdžu, Jeniffer Warnes i Donna Washburn su zagrljene jecale. Jecao je i Cohen. Rekao je Bobu da ne može da izađe i plače pred toliko ljudi. Johnston mu je rekao da oni ne žele da se raziđu i da očekuju još jedan bis. Cohen međutim više nije imao nijednu pesmu. Iskoračio je zgrabivši mikrofon rukama, i rekao: "Ljudi, ja i čitav moj bend plačemo u bekstejdžu. Previše smo slomljeni da bismo mogli da nastavimo, hteo sam da vam se zahvalim i poželim laku noć.". Praćen uzdasima i kricima hiljada ljudi, vratio se u bekstejdž, seo i zapalio cigaretu. "Kakva publika", rekao je, ne obraćajući se nikome posebno. "Jeste li ikada videli ovako nešto?". 
I tada je, ponovo, zaplakao."

(Liel Leibovitz: "Cohen: Muzika, iskupljenje, život", prevod: Miloš Mitić; Dereta, 2014)

Saturday, 31 January 2015

Česlav Miloš: "Osvajanje vlasti" [odlomak]


"Želeći da opravda postupke, smatrane dotle nečasnim, promenio je običan smisao reči.

Nerazumna smelost smatrana je hrabrim žrtvovanjem za javnu stvar; oprezna uzdržanost kukavičlukom, maskiranim lepim prividima. Zdrav razum bio je samo ispoljavanje razneženosti, velika inteligencija velika tromost.

Svirepost, dovedena do ludila, smatrana je odlikom prave muškosti; odbijanje udaraca protivnika dozvoljenim izgovorom za izbegavanje opasnosti.
Nasilniku se uvek verovalo; onaj ko se protivio nasilju uvek je bio sumnjiv.
Uspešno postavljanje zamke bilo je dokaz inteligencije; osujećivanje postavljanjem druge zamke bilo je dokaz veće veštine.
O svakome, ko je nastojao da ne primenjuje ova sredstva, govorilo se da izdaje svoju partiju i da se boji protivnika.
Rečju, preduhitriti onoga ko je pripremao udarac, navesti na loša dela onoga ko o tome nije razmišljao, za to su se dobijale hiljade pohvala.
Partijske veze bile su jače od rodbinskih, jer su efikasnije navodile čoveka da učini sve, a da mu se pri tome ništa nije zameralo.

Ovakvo udruživanje nije imalo za cilj nikakvu zakonski dopuštenu dobit, već se želelo da se zadovolji pohlepa u borbi protiv utvrđenih zakona.
Vernost obavezama nije se zasnivala na poštovanju božanskog zakona zakletve, već na saučešništvu u zločinu."

(Česlav Miloš, "Osvajanje vlasti". 
Napisano 1955. 
Prevod s poljskog: Ljubica Rosić)
.

Wednesday, 21 January 2015

"Mesto u mećavi - priča o Milanu Mladenoviću" (reizdanje)

"Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?"
     Hode odgovori: "Ovo je mesto u mećavi. 
Mi koji smo digli ruku na sebe obitavamo ovde. 
Tu ćemo nas dvojica održati dati zavet."

(Ursula Le Gvin, "Leva ruka tame", poglavlje "Mesto u mećavi")

Iako na prvi pogled (ili čitanje) možda ne izgleda tako - lista relevantnih knjiga koje su definisale, zabeležile ili tumačile važne trenutke istorije muzike i pop-kulture objavljenih na našem jeziku je tužno nevelika, što knjige koje se na toj listi nalaze čini i istorijski i emotivno dragocenijim ali i skupocenijim na berzi, ukoliko ih uopšte ima.

Željnima priča iz prve ruke ili dodira zeitgeista već godinama su nedostupne knjige poput "Kako je bio rokenrol" Branka Vukojevića, Lukovićeva "Bolja prošlost", kao i "Rokopisi" Pece Popovića objavljeni pre svega nekoliko godina, dok su "Zaobilazne strategije" Brajena Ina ili "Svetla u podrumu duše" - prevodi pesama Joy Division/Iana Kertisa već prešle na teritoriju mitova o nekada objavljivanim važnim naslovima. 

Konačno - jedna od njih nestala je sa liste rariteta i vratila se na police knjižara: "Mesto u mećavi" Aleksandra Žikića, svojevremeno objavljena u izdanju Matice Srpske (u prijatnoj prepisci autor prepostavlja da je to izdanje objavljeno u 2000 primeraka) - i koja je u svega nekoliko nedelja dobila je i drugo i treće izdanje, čime je najpotpunija biografska knjiga o Milanu Mladenoviću ponovo dostupna zainteresovanima za priču o Milanu, i to ispričanu od strane svedoka koji podnosi izveštaj bez kalkulisanja:

„Podneću izveštaj kao da pričam priču, zato
što su me na matičnom svetu naučili, dok sam
još bio dete, da istina predstavlja stvar mašte.”
(Ursula Le Gvin: "Leva ruka tame", 
citatirana na početku knjige "Mesto u mećavi")

"Mesto u mećavi" je čudesan kaleidoskop sačinjen od stotina brižljivo sakupljenih, verodostojnih dokumentarnih delića koje Žikić urednički precizno, hladne glave (nikako "hladno" ili "hladnokrvno" - nasuprot!) uklapa u celinu, prateći Milanov život od vremena Limunovog drveta preko Šarla Akrobate kojem je posvećen najveći prostor u odnosu na to koliko je postojao; Katarine II i Ekatarine Velike, sve do odlaska u Brazil i stvaranja Angel's Breath albuma te poslednjih dana života.

Prateći Milanove putanje Žikić ne skriva ni one već pomalo zaboravljene delove: negativne kritike koje su Ekatarinu Veliku pratile tokom karijere, tiraže benda čak i u vreme najveće slave, koji su bili višestruko manji od tiraža nekih drugih zvezda Jugoslavije a koji razbijaju nepotreban mit o opštoj popularnosti onoga što je bend radio.

Ponosni vlasnici prvog izdanja knjige (ja sam zahvaljujući "Lemijevoj knjižari" :) >> ) će u novom pronaći dva novija Žikićeva teksta, pisana povodom desetogodišnjice Milanove smrti kao drugačiji, to jest noviji foto-materijal u odnosu na prvo izdanje iz 1999. 

(Tu je i jedna tužna promena u odnosu na prvo izdanje: uvodni tekst autora, u kojem je svojevremeno knjigu posvetio onima koji su otišli do tada ("pored Milana, Mesto u mećavi posvećeno i Branku Kuštrinu, Ivici Vdoviću, Goranu Čavajdi, Nenadu Novakoviću, Dušanu Gerziću, Bojanu Pečaru"), sada je taj pasus produžen za imena Dušana Dejanovića, Branka Vukojevića, Mitra Subotića i Margitu Stefanović. 
"Nadam se - nikome više, za još mnogo godina za nas.")

No, ta činjenica da autor gotovo ništa nije menjao u strukturi, narativu i pristupu između dva izdanja najbolje podcrtava važnost i validnost njegovog pristupa priči i Milanovom životu: iako je pisana i objavljena svega pet godina nakon Milanove smrti - "Mesto u mećavi" i danas, dvadeset godina posle svega funkcioniše - besprekorno. Ova knjiga je pouzdan putokaz i izveštaj o putanjama i životu čoveka čija je karijera i dalje jedan od retkih blistavih primera doslednosti i upornosti i koji ovakvu knjigu potpuno zaslužuje. Štaviše - ova knjiga je temelj za dalja istraživanja, pisanja i promišljanja o onome što je poručivao i delao - a čime se nove generacije već i bave u diplomskim radovima, kao i oslonac za razumevanje knjiga koje se kroz lični doživljaj ili sećanja osvrću na godine prošle, više ili manje 
mirno.

Činjenica da je ova knjiga - pravi uzor-za-žanr - u kratkom vremenu dobila i treće izdanje - ohrabruje.

Promocija "Mesta u mećavi" zakazana je za petak, 23. januar u Velikoj sali SKCa, od 18h >>