U danu čija me temperatura podsetila da odavno nisam čitao Štajnera i Kiša i koji je po sadržaju zaslužio da bude novo poglavlje sveopšte istorije beščašća (u nekim prevodima je ta istorija univerzalna, zavisi od izdavača) ponovo se vraćam tekstu Božidara Andrejića, nastalom u dijalogu sa Aleksandrom Milačićem, nekadašnjim dopisnikom iz Moskve, objavljenom pre desetak dana u "Danasu" >>
Tekstom špartaju Bulgakov, Jerofejev, Okudžava, Staljin, Pavlov i mnogi drugi.
Tekstom špartaju Bulgakov, Jerofejev, Okudžava, Staljin, Pavlov i mnogi drugi.
Zastajem kod ovog poslednjeg imena, tri puta se vraćam na isti pasus:
"Akademik Pavlov je još 1927. godine primetio da je tragedija ruskih intelektualaca u tome što isuviše značaja poklanjaju rečima.
Reč je zamenila stvarnost.
To se prelilo na čitav narod.
Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima."
Reč je zamenila stvarnost.
To se prelilo na čitav narod.
Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima."
Citirani akademik je Ivan Pavlov - nama najpoznatiji po "refleksu uslovljavanja", odnosno eksperimentima sa psima.
Pavlov, ipak, zaslužuje mesto u istoriji ne samo zbog naučnih dostignuća (i Nobelove nagrade), već i hrabrosti da se suprotstavlja Staljinu u godinama galopirajućeg ludila, ubistava i progona ljudi koji nisu verovali u dobronamernost osmeha ispod brkova.
Pavlov, ipak, zaslužuje mesto u istoriji ne samo zbog naučnih dostignuća (i Nobelove nagrade), već i hrabrosti da se suprotstavlja Staljinu u godinama galopirajućeg ludila, ubistava i progona ljudi koji nisu verovali u dobronamernost osmeha ispod brkova.
Svetski priznat (dobio je Nobelovu nagradu još 1904.), onemogućen da napusti SSSR (Lenjin, a nakon njega i drugi lideri partije verovali su da su njegova otkrića upotrebljiva u eksperimentu stvaranja boljeg društva i upravljanja narodom) Pavlov se ponašao poput čoveka koji nema šta da izgubi.
Gore navedeni citat (po svemu sudeći) potiče iz gnevnog pisma koje je slao Staljinu optužujući ga da sistemski obezglavljuje državu proterivanjem, ubistvima i uklanjanjem iz javnog života svih koji vrede.
Iako su mnogi stradali i za manje (Mandeljštam je, na primer, ubijen zbog jedne neobjavljene pesme >>), Pavlov je uprskos napisanim rečima ostao na funkciji direktora Instituta za istraživanja u kojem je radio.
Ostao je živ.
Nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Kirova, Pavlov šalje gnevna pisma i Molotovu.
Imao je 85 godina kada je napisao:
"Ne mogu da gledam u te postere bez podsmeha: "Živela svetska socijalistička revolucija, živeo Oktobar!".
Vi nemate veze sa revolucijom, vi ste fašisti, i to veoma uspešni."
Molotov se nekoliko dana kasnije pojavio na vratima kabineta akademika Pavlova i pokušao da opravda poteze partije.
Ivan Pavlov je umro prirodnom smrću 1936, u 87. godini.
Potraga za integralnim tekstovima Pavlovljevih pisama dovodi me do teksta Berđajeva >> iz 1915, u kojem se, između ostalog, bavi i odnosom reči i njihove prevlasti u odnosu na realnost.
Čitam sve to, tragajući za rečima koje će mi olakšati da razumem mehanizme uslovljavanja koje vidim oko sebe i ono u šta rečima pokušavaju da me ubede da Srbija jeste, 2013. godine.
A nije.
.
.
Gore navedeni citat (po svemu sudeći) potiče iz gnevnog pisma koje je slao Staljinu optužujući ga da sistemski obezglavljuje državu proterivanjem, ubistvima i uklanjanjem iz javnog života svih koji vrede.
Iako su mnogi stradali i za manje (Mandeljštam je, na primer, ubijen zbog jedne neobjavljene pesme >>), Pavlov je uprskos napisanim rečima ostao na funkciji direktora Instituta za istraživanja u kojem je radio.
Ostao je živ.
Nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Kirova, Pavlov šalje gnevna pisma i Molotovu.
Imao je 85 godina kada je napisao:
"Ne mogu da gledam u te postere bez podsmeha: "Živela svetska socijalistička revolucija, živeo Oktobar!".
Vi nemate veze sa revolucijom, vi ste fašisti, i to veoma uspešni."
Molotov se nekoliko dana kasnije pojavio na vratima kabineta akademika Pavlova i pokušao da opravda poteze partije.
Ivan Pavlov je umro prirodnom smrću 1936, u 87. godini.
Potraga za integralnim tekstovima Pavlovljevih pisama dovodi me do teksta Berđajeva >> iz 1915, u kojem se, između ostalog, bavi i odnosom reči i njihove prevlasti u odnosu na realnost.
Čitam sve to, tragajući za rečima koje će mi olakšati da razumem mehanizme uslovljavanja koje vidim oko sebe i ono u šta rečima pokušavaju da me ubede da Srbija jeste, 2013. godine.
A nije.
.
.
