Pali na protestu ("Stop uništavanju kulture", 22. jun 2013.)

Fotografija: Dulex

"Zato nam i ide ovako, usrano" 

(Osvaldo Sorijano)

Glumci mogu da izađu na scenu - i ćute. 
Ili da otvaraju usta, bez glasa.
Ili kažu šta ih muči, jasno i glasno.
Ili da igraju pod otvorenim nebom i tako možda podsete i širu javnost na to čemu "kultura služi".

Muzičari mogu namerno svirati raštimovano.
Ili da sviraju kako nikada nisu svirali.
Ili da odbiju da sviraju.

Slikari mogu po galerijama da izlože bela platna, tek preparirana.
Ili da oslikavaju zidove grada, noću, gerilskim akcijama.
Subverzija, sećate se?

Vajari neka postave smese neobrađenog materijala u izloge.

Pisci mogu stati kraj novinarnica i čitaju svoja dela naglas.
Glumci im se mogu pridružiti.

Svi zajedno mogu stati u kolonu i u tišini hodati gradom, i ta tišina bi odzvanjala glasnije i strašnije od svih bubnjara, pištaljki ili pesme.

Postoji toliko načina za iskazivanje protesta.
I toliko načina da se podsetimo šta je kultura i čemu koristi?

U Novom Sadu su barem čitali knjige naglas.

Ukoliko, pak, organizatori jučerašnjeg okupljanja ne umeju/mogu da osmisle ništa subverzivnije od stajanja na suncu i  slušanja snimka na kojem se nižu imena pokojnih umetnika, onda ništa. 

I zašto su na spisku velikana isključivo pokojnici? 
Da li time glasno priznajemo da živi umetnici nisu vredni pomena? 
Ukoliko je tako, onda ništa i ovom slučaju. 
Ukoliko nije jasno da je "kultura" uveliko uništena, i da "Stop uništavanju kulture" kasni dvadesetak godina, te da je vreme za akcije pod nazivima poput "Ura za novu kulturu!", i onda - ništa.

I ukoliko je koncept bio doneti "target" crtež i desetak poluzaumnih parola i njima mahati pred kamerama, Ministar ima sve razloge da otrči do poslastičarnice i sve prisutne časti kabezom, jer Ministru nije čak upućen nijedan konkretizovan zahtev, ništa, ništa, ništa. 

Bez šale - nakon jučerašnjeg skupa, Ministar kulture može da odahne i da se zahvali svim "pregaocima kulture" što su dokazali da su potpuno bezopasni i svakog može da časti krempitom iz svoje poslastičarnice, specijalno ukrašenom iscrtanim likom Konstantina za čiju će izradu potrošiti i poslednji dinar od planiranih 0.62% budžeta namenjenog kulturi.

Ovaj protest završen je rečenicom "istekao je prvi sat protesta. Protest je tek počeo. Protest će se nastaviti". 

Nadam se da će drugi sat doneti manje skakutanja po ringu i odmeravanja protivnika. U međuvremenu, ostaje mi da se prisećam protesta poput čina Antonija Pušića i njegovog "Neću da zabavljam glasačko tijelo" pre 20 godina pred uključenim kamerama RTS-a; vožnje džinovskog penisa Knez Mihajlovom grupe "Magnet" i glumaca tadašnjeg Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta koji su iz protesta posedali na kolovoz tadašnje ulice "Maršala Tita", jednom, 
očigledno predavno.

Bilo je toga još.
Sve što nedostaje je malo kuraži, 
za početak.
Ili prepišite tekst pokojnog Miomira Grujića Fleke, napisan je pre trinaest godina >>

I setite se strašnog oružja pod imenom "humor".
Smeh je ono što svaku vlast najviše nervira.

p.s. Sve je pisano je u dobroj nameri, i zato što mi je stalo.

Ukoliko je ovo zaista najviše što umetnici Srbije mogu da urade, Ministar može nakon rafalnog trošenja para na Konstantina i gušenja džeza da pređe i na druge forme izražavanja koje smatra nepatriotskim ili mu prosto nisu po ukusu. 
Juče je objavljeno i da je biblioteka za slepe "nije predviđena u budžetu" >>, što se nije dogodilo ni za vreme Drugog svetskog rata. 

U nastavku će Ministar možda objaviti da ne voli ni glumce koji imaju brkove.
Možda bi želeo da sve glumice budu crnke.
Možda ga ježi e-mol.
I knjige bez slika.

A možda želi i da njegovo ime odzvanja u večnosti.
"Mislite o tome."
.

Konačno, kod kuće (This must be the place)

Još uvek živimo u lavirintu kutija i neraspakovanih kofera i pozajmljenih torbi. 

Cipele - hodnik, desno; odeća - ostava, dole, u koferima i kutijama levo, važniji papiri su valjda u kutiji u uglu sobe, bendžamin (fikus) donet, bio sam poput Žana Renoa u onom filmu, nosim ulicom drvo od metar i po; ponoć je prošla i siguran sam da komšinici nije bilo svejedno kada je ugledala kako se iz mraka hodnika ukazuje najpre drvo a zatim i neki nasmejani ludak što šeta drvo po kraju u noćnim satima, eh kakvi se to ljudi doseljavaju u našu zgradu... "dobro veče komšija, hoćete liftom?"

U novom jastuku nemam više od dva-tri odsanjana sna. 
Nisam zapamtio ni prvi san u novom stanu, običaj nalaže da je to važno. 

Spavam kao kamen, izmoren bukom, prašinom i dokumentacijom koja se sakupljala u glavi mesecima.

Ipak, kada otvorim oči u ranom jutru koje miriše na lipu, 

znam da smo kod kuće.

Na zidovima još uvek nema Aleksandrinih slika, nema planiranih polica, još uvek nijedan ekser za kačenje stvari, tek poneka ogrebotina od unošenja kutija, kesa, kofera, torbi, kutija, kesa, kofera, kesa, kutija,

ali to su sada naši zidovi - i možemo po njima da radimo šta hoćemo.

Nema, zapravo, mnogo toga, ali ima mnogo ideja kako bi moglo da bude.

Još uvek učimo šta je koji zvuk u zgradi i još uvek ne znam da po sunčevom zraku zaustavljenom na biblioteci procenim koliko je sati i koliko ima do mraka, ali su sve knjige konačno na jednom mestu i prvi put posle deset godina mogu da ih sve obuhvatim jednim pogledom. Saramago se oslanja na Vonegata, obojica na Kortasara; Mangel uparen sa Taborijem i Kolakovskim, evo i Barikove knjige su jedna kraj druge nakon toliko vremena rasejanja po uglovima, policama, drugim i trećim redovima ispod klupa; mnoge zovu na ponovno čitanje, 

sada, 

odmah!

konačno imaš vremena, 
kod kuće si.

("I got plenty of time")

Tek nekoliko sumraka smo odgledali, u daljini se nazire reka i odsjaj neba na njoj, crvena boja je spektakularna kad dan stigne na battery low.

Iz obližne Bašte se čuju cvrči, 
miriše na lipu.

* * * 

Subota je, jutro.

Kroz roletne probija osunčan dan, pesma lastavica me podseća na letnje raspuste,

nedaleko je pekara na čijim sam kiflama svojevremeno takođe odrastao i

čiji me ukus podseća 

na dom.

Tu sam, 
konačno.

("Home, is where I want to be/
But I guess I'm already there/
I come home, she lifted up her wings/
I guess that this must be the place...")

"39 pesama", promocija! :)

Kada se Ivan >> pre nešto više od godinu dana javio sa idejom da serijal priča o 39 meni važnih pesama objavi kao knjigu, pričali smo o mogućnosti da promocija knjige bude na moj 40. rođendan.  Nema boljeg dana za zvaničnu promociju knjige priča o pesmama koje su učinile da se rodim, rastem, menjam i otkrivam svet a koje sam pisao do 39. rođendana na blogu >>.
Sticajem okolnosti - tako će i biti :) 

U proteklih godinu dana sve priče objavljene na blogu doživele su promene: drugačije su raspoređene, obogaćene nepravedno zaboravljenim detaljima, promenjenih pasusa tada pisanih za ekran a ne listanje stranica. Neke od njih su dobile i drugačiji ton - naročito "Enjoy the Silence" čiji je poslednji pasus dopisan u noći nakon konačno održanog koncerta Depeche Mode u Beogradu. 
Priče su zatim "polagale lektorski" kod stroge ali pravične i požrtvovane Staše od koje sam za nekoliko dana naučio mnogo, da bi ih na kraju grafički uobličavao Benussi, koji je bio svedokom barem tri od trideset i devet priča početkom devedesetih.

Autor nasmejane fotografije je Aleksandra.

Promocija knjige "39 pesama" zakazana je za ponedeljak, 10. jun.
Vidimo se u knjižari "Beopolis" (tržni centar u prolazu između Makedonske ulice (broj 30) i Dečanske 5), od 18h.
"Promocija" će trajati do 21h. Navodnike stavljam zato što ovo neće biti jedno od onih večeri u kojima autor čita omiljene odlomke, dok mu sa leve i desne strane sede kritičari ili prijatelji "koji o knjizi lepo misle". Slušaćemo muziku, uživati u piću i druženju - ko želi može dobiti i potpis... i to je to!
Izdavač je za promociju upriličio i specijalnu cenu.
Više o knjizi možete pronaći i na ovom linku >>

Dobro došli! :)

P.S: KAKO JE BILO NA PROMOCIJI - FOTKE :)