Najpre pomislim da bi bilo bolje sagledati svo to vreme, 3652 dana, kroz konkretne, materijalne dokaze napretka, ukoliko ga ima – jer ako uplovim u analize metafizike - završiću u depresivnom, pukom teoretisanju, što bi rekli.
Bilo nas je osmoro u grupi tog dana.
Najstariji među nama je imao tačno 30 godina.
Svi muškarci uveliko odužili dug prema otadžbini, neki i u više poziva.
Na taj dan, tih osmoro ljudi imali su, u zbiru:
- Dva automobila (na svoje ime)
- Nijednu nekretninu
- Jedan je imao stalni posao, jedan je bio samostalni preduzetnik a nas šest kako se snađemo.
- Jedan prototip digitalnog aparata, čudo tehnike
- Nijednu člansku kartu
- Nijedan brak, dete
- Delili smo spremnost da konačno, trčećim korakom, nadoknadimo strašan zaostatak u odnosu na želje i životne planove.
Deset godina kasnije - tih osam ljudi je u zbiru uspelo ili poseduje:
- Tri automobila na svoje ime (nijedno od dvoje od pre deset godina)
- Tri nekretnine na sopstveno ime, od kojih je jedna na kredit a dve nisu veće od 30m2
- Nekoliko digitalnih aparata, a bogami i poneku kameru (ispada da smo na ovom polju najviše napredovali? To je nama naša borba dala!)
- Nekolicini se čak i penziono uplaćuje
- I dalje - ne posedujemo nijednu člansku kartu
- Dva braka i sve zajedno dvoje dece
- Spremnost da, konačno, možda malo sporijim hodom (stariji smo) - stignemo tamo gde smo pošli pre deset godina.
Svakako nije kako smo se nadali.
Svakako nismo prosek, ali to nikada nismo ni bili.
Nije ni kako smo zapravo mogli.
Što ne znači da ne bih ponovo izašao.
Što ne znači da ću prestati da se trudim.
