раз-два-три... (o oslobođenju Beograda, rusima, Idolima i nama)

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.
.

.

Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".
.

Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.
Ovo što gledamo ovih dana dugo je pripremano.

.
Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. 

Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, predsedniku Medvedevu, biće to idealna prilika za ispriku i oprost grehova iz mladosti.


Nedostaje onaj skeč iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i crtež muškog polnog organa, koji se greškom našao na bini.
.

Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Nakon uspešnog brkanja pojmova i mešanja partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih - ovaj događaj i prenos dokaz su da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.

.
I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. 

Predsednik mora da prođe gradom.

Navikavajte se polako na sve to, uskoro ćemo ići peške sve češće, pod bilbordima na kojima će stajati poruke koje će sve manje imati veze sa istinom i našim životima.

Geto

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.

Na putu (post na 160 km/h)

Koliko god brzo vozio, u čemu god sedeo – avion, voz, automobil – na rukama se taloži isti zbirni miris brzih kafa usput ispijenih, poneke cigarete zapaljene na sred auto-puta na odmorištu; vlage koja se skuplja na dlanovima od uzbuđenja dok gledaš u sunce koje zalazi nad krajolikom koji si prvi put upoznao pod imenom „domovina“; vlažnih maramica kojima brišeš prste nakon čokoladice kupljene još jutros, pomalo rastopljene od stajanja u džepu kraj laptopa u stand-by modu; tastature telefona kojim fotografišeš krajolik i tastature laptopa – oba si negde kod Vinkovaca povezao preko bluetootha, tako da si i na putu i online istovremeno, sve to se slije u miris tako prepoznatljiv, verovatno neizbežan i postojan, miris putovanja; miris čiji je brat blizanac davni, ali nezaboravljeni miris sendviča spakovanih u foliju, koji su prethodnu noć preležali u frižideru što im daje aromu koju pamtiš duže od svake druge đakonije sada dostupne u drumskim restoranima, kafanama i postajama.

Više nije ni važno gde idemo, važno je da jurimo kroz noć na savršeno ravnom auto-putu, ka morskoj obali. 

I da je ovo prvi post napisan na putu, u punoj brzini.