Tuesday, 30 April 2024

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“
(Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „
We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>

Wednesday, 17 April 2024

Pixies: "Doolittle", ili trideset i pet godina vrištanja




Mali je broj stvari koje se mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”.
Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si pošao.

Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.

Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno, da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.

Doolittle“ je objavljen na današnji dan 1989.



Friday, 12 April 2024

Aprilski Noćurak :: Living in Another World :: Mixtape

Želeo sam miks uz koji će moći da se piše, čita, pluta i lebdi.
Ali, onda su se pojavile pesme pune turbulencija – nova Beth Gibbons, Lakiko i Sam Lee, a ja sam shvatio da nije sve u lebdenju, već ima nečeg lepog i u slobodnom padu i da sam nikakav miksadžija ako ne spakujem te pesme u paket za sklanjanje od sveta.

Tako je procvetao miks u čijem sam pravljenju uživao kao retko do sada, možda i najlepši Noćurak za mnogo meseci unatrag.

*

Čekaju te: Depeche Mode, Oliver Patrice Weder, Hania Rani, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian, Peter Gabriel, Beth Gibbons, David Bowie, Talk Talk, Susanne Sundfør, Julia Holter, Lost Horizons, Elizabeth Fraser, Sam Lee, Lakiko, Mary Lattimore, Melanie De Biasio, Roger Eno, Roedelius, Kelly Moran, Sono Lumina, Brian Eno i Peter Murphy.


Wednesday, 3 April 2024

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.


Sunday, 24 March 2024

Rüstem Kitabevi (Severna Nikozija, nedaleko od graničnog prelaza usred podeljenog grada)

Hodaš ulicom,
onda sledi checkpoint,
i odjednom kao da si iz Barselone prešao u Havanu od pre dvadeset godina, u nekoliko koraka.

(Skromno iskustvo sa gradovima koji dele srodne arhitekture u različitim delovima sveta i različitim ekonomijama nameće to poređenje. Možda nije adekvatno.)

Stotinak metara od granice podeljenog grada krije se Rüstem Kitabevi.
Tu je knjižara, zatim bašta, u njoj radionica predmeta od drveta, šank oblepljen tragovima pop-kulture sa zapada,
tu je i prostor u kojem se očigledno održavaju promocije ideja, i svirke.

"Kuvar kasni, sinoć je imao svirku, imamo samo kafu i kolače", kaže nam jedna od zaposlenih dok prebacuje stolice iz prostora u baštu.

Kafa i kolači su dobri.

Glas mujezina lebdi iznad dvorišta u kojem svira džez.

Svi otpori ludilu liče jedni na druge.







Friday, 22 March 2024

<< Premotavanje >> Najdraže pesme 1/4 2024.



Preslušaj ovo,
vidi ono,
vidi lopove, vidi nova Hali-Gali kompilacija,
vidi ode zgrada,
pogodi ko dobija Oskara, pogodi ko je Oskar... i - ode prva četvrtina godine.

U tri sata premotavamo najdraže nove pesme iz prva tri meseca 2024.

Čekaju te: Crowded House, Bleachers, Future Islands, Yard Act, Konstrakta, Pet Shop Boys, Oxajo, Škofja Loka, Vizelj, KOIKOI, proto tip, Paul Weller, The Black Keys, John Squire & Liam Gallagher, Elbow, Nadine Shah, Nick Cave & The Bad Seeds, Amigo the Devil, Richard Hawley, Sivert Høyem, Zorić Mitar, Angus & Julia Stone, Norah Jones, Hurray For The Riff Raff, Marika Hackman, St. Vincent, The Last Dinner Party, Caroline Polachek, Beth Gibbons, Julia Holter, Helado Negro, Hermanos Gutiérrez, Caetano Veloso, Bonny Light Horseman, English Teacher, MGMT...



Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje (i linkovi >>):


Amaro Freitas - Y'Y >>

Amigo the Devil - Yours Until the War is Over >>

Baobab - Zamka >>

Donato Dozzy - Magda >>

Four Tet - Three >>

Future Islands - People Who Aren’t There Anymore >>

Helado Negro - PHASOR >>

Hurray For The Riff Raff - The Past Is Still Alive >>

Marika Hackman - Big Sigh >>

Nadine Shah - Filthy Underneath >>

Nils Frahm - Day >>

Razni izvođači - Hali Gali 2 >>

Sivert Høyem - On An Island >>

Škofja Loka – Ljubim ti dušu >>

The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>

Thomas Dybdahl - Teenage Astronauts >>

Yard Act - Where’s My Utopia >>

Zorić Mitar – Makademski građanin >>

Tuesday, 19 March 2024

“Pleasures remain, so does the pain” [Depeche Mode, „Violator“, 19. mart 1990.]



„Violator” je prvi zvuk koji čujem u glavi kada pomislim na leto 1990, i sate provedene pod zvezdama na stenama još uvek toplim od sunca.
Sve je toplo: stene, more, vazduh, želje, glave, žar koji kruži, naša tela.
Dejv se na kraju pesme oglasi iz tišine nežnim “Enjoy the Silence”, i to odzvanja preko vode.
Lepo nam je,
iako znamo da neće trajati.
Neki od prijatelja i devojaka iz ekipe nisu tu, i neće stići zbog balvana postavljenih na puteve naše domovine.
Neki od onih koji su tu uskoro će obući uniforme, i vratiti se potpuno drugačiji.
Još uvek ne znamo većinu reči koje će nam obeležiti narednih deset godina.

“Words are very unnecessary,
They can only do harm.”

“Violator” je učinio da Depeche Mode konačno postaju veliki bend.
To nas je radovalo, iako nismo imali prilike da prisustvujemo.
U dane izlaska albuma – na kontinentu koji se ponovo udaljavao od nas – 5000 fanova DM kampovalo je četiri noći ispred prodavnice u kojoj će Martin, Dejv, Endi i Alan potpisivati “Violator”.
Na dan objave albuma dočekalo ih je 17000 ljudi.
Zahvaljujući ovom albumu bend će konačno imati ONU pesmu koja postaje opšte mesto,
ali se nikada neće izlazati.
Možda zato što od nje srce, glava, telo i želje ponovo postaju topli.

*

Bio sam baš tvrdoglav u želji da „Enjoy The Silence” čujem uživo pod zvezdama Beograda, a ne pod nekim drugim nebom. I zbog toga sam čekao baš dugo.
Konačno, 2009 – dolaze u Beograd!
Onda otkazuju.
A te godine je na koncertima “Enjoy the Silence” zvučala nikad bolje.
Pogledaj snimak iz Barselone.
Ironijom sudbine, na dan kada je koncert trebalo da bude održan, u Beograd je došao Džozef Bajden.

*

Konačno, dvadeset i tri godine kasnije stojim naspram bine postavljene na Ušću, i gledam Martina dok uzima gitaru.
Počinje rif.
Stena sa početka priče je na teritoriji druge države.
Neki od prijatelja koji su te ležali na stenama su i dalje tu.
Ipak, mnogi su odavno pod drugim zvezdama.
Neke reči su tako učinile.
Mi koji smo ostali morali smo da pevamo za sve nas.
Kako su nam glasovi pucali.

“Words are very unnecessary,
They can only do harm.”

Saturday, 9 March 2024

Dan kada sam ostao bez domovine

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 33 godine moja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da manje laže – kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme je prekinula program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu domovinu je inače bilo sve teže voleti, ali od tog dana je bilo jasno da se od mene ljubav i ne traži.
Kada ti u 18. godini neko usmeri cev tenka u glavu, zaboraviš na ljubav.
I ja se od te večeri osećam kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: odsluži vojsku, plaćaj nerazumne poreze, baci papir u kantu, zasadi drvo, brini o društvu a ne svom dupetu, prijavi kvar, i šta sam već naučen da je red.

I evo nas, trideset i tri godine kasnije, u baš lošem odnosu.
Ona se svakodnevno baš trudi da ja dignem ruke od svega, ili – još bolje – odem, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.


Friday, 8 March 2024

Noćurak :: Boginje, dobre vile, najdraže veštice, ćerke i unuke :: Girls Against God



Boginje, đavolice,
dobre vile, i njihove drugarice,
najdraže veštice, njihove ćerke i unuke, sve u jednom miksu.
Idu glasom gde neki ne bi gitarom,
pevaju o stvarima o kojima dečaci ćute.

Čekaju te:
Tori Amos, The Last Dinner Party, Wet Leg, Autopark, Sitzpinker, Marina And The Diamonds, Kate Bush, Jesca Hoop, Ane Paška, Fiona Apple, Allison Russell, Natalie Merchant, Natalie Prass, K.D. Lang, Suzanne Vega, Laura Marling, Joanna Sternberg, Diane Birch, Sinead O'Connor, St. Vincent, Björk, Kate Tempest, Lira Vega, Videosex, Katarina II, Erika Stucky, Laurie Anderson, Grace Jones, Betty Davis, Me'Shell Ndegéocello, Cat Power, Florence + the Machine.



Thursday, 29 February 2024

Prešlicavanje za Lice ulice, broj 99 (februar 2024.)

Kada kažemo da je neka umetnica ili umetnik „na margini poznatosti“, najčešće mislimo na one koji nisu imali sreće, ili podrške da se nađu na sredini pozornice, pod najjačim reflektorima. Ali, postoje i one koje su izabrale da ostanu u senci, ili dovoljno daleko od buke koju slava donosi. One su često i najveštije kada je potrebno pronaći mesto gde je moguće neopaženo preći granicu, i prokrčiti put zainteresovanima za drugo i drugačije.

Ovoga puta biramo tri umetnice i tri albuma koji su obeležili prethodnu godinu.
Jer, vreme je da otkrivamo nove puteve i bezbedne prelaze.

Joanna Sternberg: I’ve Got me (Fat Possum Records, 2023)

Glas Džoana Šternberg je krt, gotovo dečije nesiguran, jedan od onih koje je gotovo nemoguće primetiti u metežu glasova i buke. Ali kada stigne do vas, nećete moći da prestanete da ga slušate. „I’ve Got me“ je njen drugi album, na kojem nastavlja da peva o sebi, ali na način koji će biti prijemčiv svakoj introspektivnoj, ili zapitanoj duši tako da ćete njene reči, sumnje, i pitanja brzo usvojiti kao sopstvene. Ukoliko budete zbunjeni ili sumnjičavi tokom prve tri strofe prve pesme sa ovog albuma, kada Džoana zapeva „Why is it so hard to be kind and gentle to myself?”, shvatićete da ste upravo pronašli novu, iskrenu prijateljicu, sličnu Danijelu Džonstonu.

Melanie De Biasio: Il Viaggio (Pias, 2023)

Kada je pre desetak godina objavila prvenac “No Deal” Fil Selvi iz Radiohead je pričao da taj album zvuči “kao da je Bili Holidej počela da radi sa Markom Holisom iz Talk Talk”, a njeni obožavaoci postali su i Džuls Holand i Džajls Piterson. Melani je u tom trenutku mogla da bira. Nekoliko pažljivo odabranih džez standarda, poneki duet ili malo komercijalnijeg zvuka učinili bi je globalnom zvezdom. Ali, ona je nastavila svojim, drugim putem, koji je ovoga puta odveo do dolina i vrleti njenih predaka u Italiji.
“Il Viaggio” je audio-skulptura uzvišene lepote, i jedan od onih albuma koje vredi slušati u celini, sve dok se u njemu ne izgubite. Ukoliko vas ovi redovi nisu ubedili – probajte sa “We never kneel to pray” ili “Now is Narrow”, i pokušajte nakon njih da pronađete put natrag.

Hania Rani: “Ghosts” (Gondvana Records, 2023)

“Odjednom postajem svesna. Niko više ništa ne može učiniti, osim mene.”
Na omotu ovog albuma Hanja citira segment romana “Letovi” Olge Tokarčuk, knjigu posvećenu potrebi za kretanjem, slobodom i istraživanjem. Ovaj album tako i zvuči.
Na albumu “Ghosts” ćete pronaći sve što vam je za putovanje ili istraživanje potrebno – bez obzira da li se ono zaista dešava, ili na njega odlazite stavljanjem slušalica na uši.
Hipnotička “Hello”, lomna “Don’t Break My Heart” i predivna “Dancing with Ghost” otpevana sa Patrikom Vilsonom trebalo bi da postanu obavezni soundtrack za putovanje svakog unutrašnjeg emigranta.
A ima nas, sve više.

Više o februarskom broju magazina Liceulice >>

Friday, 23 February 2024

"I found the way, by the sound of your voice"

Dejvidova muzika nikada nije bila samo to – melodija i reči, kada ih ima. 

Njegova muzika je već decenijama sklonište za samotne, zaklon uz logorsku vatru pod sjajnim zvezdama, pejsaž u ranu zoru i horizont u sumrak, mapa nejasnih obrisa sveta koji tek čeka da bude otkriven, knjiga za koju nikada nisi dovoljno odrastao da bi je razumeo do kraja i koju ponovo čitaš od prve stranice, i onda još jednom; lekcija o odbijanju slave i veslanju što dalje od glavne struje velike reke; staza ka proplanku u gustoj šumi, šuma pod snegom bez utabanih staza, staza koja se neprekidno račva i vodi do suve visoravni na kojoj u daljini vidiš priliku sa šeširom širokog oboda koja ti stalno izmiče.

Ne pratiš ga decenijama da bi ga stigao, već zato što znaš da hoda ka mestu na kojem vlada mir, pa neka put do tog mesta traje i godinama.

Dejvid danas puni šezdeset i šest.



Wednesday, 14 February 2024

Noćurak :: Nothing But Love :: Mixtape

Ova mala radio stranica je već emitovala nekoliko specijala posvećenih ljubavi.

Bilo je tu pesama o odranim kolenima, jeftinim romanima, donjem vešu, grobljima, molekularnim strukturama, lomljenju ruku... dakle, niz uglavnom neozbiljnih pesama, koje su sve samo ne I want to know what love is (mada je čak i ta pesma dobila razlog postojanja u zaboravljenom indi-filmu „Late Night Shopping“)

Nik Hornbi u „High Fidelity“ s pravom kaže da je „snimiti dobru kompilaciju velika umetnost“.
I ja sam poželeo da ovoga puta napravim najromantičniji Noćurak ikada, od pesama od kojih se sve trese, koje te teraju da se ponovo zaljubiš, ili još jače.
To je bila ideja.
I stvarno sam se trudio.
Ali, muzika i ljubav su nepredvidive sile.
Tek kada sam prestao da pružam otpor, pesme su se same poređale.

Čekaju te
The Beatles, The Magic Numbers, Kings of Convenience, The Lightning Seeds, Rialto, Eva Braun, James, Buzzcocks, Joy Division, Future Islands, The Killers, The Last Dinner Party, The National, James Blake, Massive Attack, Pet Shop Boys, Everything But The Girl, Depeche Mode, Phosphorescent, Valerie June, Sivert Hoyem, Marlon Williams, Paul Weller, Jalen Ngonda, Curtis Harding, David Bowie, Gail Ann-Dorsey i Cat Power.


p.s. Raspisao sam se u najavi, pošto u miksu govorim otprilike 45 sekundi.

Još mikseva i emisija o ljubavi, raskidima, i ostalim nezgodama >

Tuesday, 13 February 2024

Tom Petty: "The Last DJ", za #WorldRadioDay

“There goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say.

And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
There goes the last DJ.”

Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal tada novog izuma.

Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.

(To nije jedini slučaj da tek osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)

Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi, i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.

Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije.
Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.

U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica širom Amerike.


To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”, i ostalim glupostima.
On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih kojima su namenjene.

*

Nedavno sam imao priliku i čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”

A učinio je, odavno. 
Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”.
Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.




Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao “manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.


Saturday, 10 February 2024

Beth Gibbons: Floating on A Moment


"I'm floating on a moment Don't know how long No one knows, no one can stay."

Moraš da se sećaš prvog susreta sa glasom Bet Gibons.
Znam da je od tada prošlo trideset godina, ali to je nešto što se pamti, poput prvog slanog poljupca, ili pada sa bicikla.

Čak i da sada nemaš ožiljak ispod kolena od tog dana, ne zaboravljaš trenutak kada se jedna pesma, niotkuda, zaleti prema tebi, i onda povuče oboje niz nizbrdicu govoreći ti "Cause Nobody Loves Me / It's True / Not Like You Do", u krug.

Trideset godina od kako je svetu obznanila svoje postojanje prvim albumom Portishead; predivnog albuma koji je radila sa Polom Vebom iz benda Talk Talk (aka Rustin' Man), i pet godina od kako se poslednji put oglasila, Bet će u maju konačno objaviti prvi solo album, na kojem joj je pomagao drugi član Talk Talk, Li Heris.

"Album je nastao iz niza smrti, i mnogih "zbogom".
Shvatila sam kakav je život bez nade. Ranije sam imala moć da promenim svoju budućnost, ali sada se suočavam sa svojim telom, i ne mogu da učinim nešto što ono želi da uradi", piše u najavi koja prati prvu pesmu.

Prateći glasovi nisu jedino što te možda podseti na jedan drugi album o prihvatanju smrtnosti. Video spot za ovu pesmu je delo još jednog tipa kojeg dobro znaš, i čija se dela teško zaboravljaju - Toni Aurslera, koji je radio "Where Are We Now?" sa Dejvidom Bouvijem.

Možeš da se trudiš da držiš čvrsto volan tog bicikla,
ali, biće ti uzalud.

"All we have is here and now
(All going to nowhere)".


Friday, 26 January 2024

Noćurak :: Vreme-lom, ili Know Who You Are At Every Age


Ovaj Noćurak je nastao od
vrištanja na koncertu na kojem sam bio među mlađima,
uživanja u remasterizovanom zvuku nekoliko reizdanja,
gledanja dokumentaraca o najdražim bendovima,
pisanja poslednjih stranica prve ruke knjige,
obeležavanja 40. rođendana nekih meni važnih pesama,
i istraživanja: šta sada rade glasovi koje slušam čitavog života?

Premotavamo trake od 1984. do 2024. i natrag, preslušavamo šta su neki ljudi snimali, svirali ili pričali nekad i sad, a ima i pesama kojih ne mogu da se naslušam.

Saputnici u Vreme-lomu:
Everything But The Girl, Pet Shop Boys, OMD, Max & Intro, (x)Propaganda, Duran Duran, Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee (feat. The Edge), Simple Minds, U Skripcu, Fit, Katarina II, XTC, Madness, The Heads (feat. Michael Hutchinson & Johnette Napolitano), Trevor Horn feat. Iggy Pop, Depeche Mode, Peter Gabriel, Isabelle Adjani (feat. David Sylvian), Ryuichi Sakamoto, Cocteau Twins, Peter Murphy, Echo And The Bunnymen.

Saturday, 20 January 2024

Echo & The Bunnymen: “The Killing Moon” ili četrdeset godina najlepše pesme o borbi sudbine i volje


U neke pesme se jednostavno zaljubiš u prvih sedam sekundi. U trenu osetiš da je stvorena za tebe – privuče te poput nekih ljudi na prvi pogled, na prvi zvuk glasa ili prvih nekoliko nota, u ovom slučaju odsviranih na Vox gitari sa dvanaest žica.


(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)

Privuče te toliko snažno da zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara 1986, oko 22h.

*

Tih godina sam imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo radosti, danima sam se pripremao za godišnju listu “100 veličanstvenih” koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B.
Emisija je uvek trajala oko dvanaest sati.

Znajući da će u tih 100 biti mnogo pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih nema u prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo dovoljno – i razmišljao šta obrisati ili presnimiti, a da bih imao dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste.
Bilo mi je jasno da o muzici, generalno, znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime, ali mi se dopadaju.
Zbog toga ću stiskati ‘record’ na kasetofonu posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag, ili snimam pesmu do kraja, nadajući se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, i da je neće prekinuti reklamom, ili džinglom.

The Killing Moon” je na prvo slušanje zvučala kao nešto što oduvek znam,
iako smo se te večeri prvi put sreli.
To je, valjda, sudbina.

*

Može li genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata?
The Killing Moon” je dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.

Mnogo godina kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“.
„The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu – šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne biti“.

Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći će kasnije jedan od njih.

*

Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena, i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove. Prljavi, nervozni album "Heaven Up Here" preslušavam češće nego druge.
Bubanj na "All My Colors" me udara jače. "Bring on the Dancing Horses" češće pevušim. "Bedbugs and Ballyhoo" me čini mlađim.

Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem do detalja, da se poigravam u glavi zvučnim ukrasima koji je čine veličanstvenom, da pratim samo reverbe na gitari, ili nežni doboš Pita De Frajtasa, klavijaturu koja u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, mogu da uđem u tu sliku kada god poželim, sednem na obalu mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju u blagim talasima,
a nijedna od te dve sile ne može biti pobednik, ne zauvek.

The Killing Moon“ je prvi put emitovana na današnji dan, 20. januara, 1984.


Sunday, 31 December 2023

Premotavanje 2023 :: Najdraže pesme i albumi

Običaj je da ‘godišnje liste’ počnu osvrtom na ono što je iza nas,
ali 2023. me mnogo puta ostavila bez reči.
I zato ne bih trošio reči na nju.
U ovom miksu ima pesama koje će bes, bol i sve ono što mislim i osećam objasniti bolje od mene, i koje kao da su napisane za nas.

Ali, muzika je tokom 2023. bila divna prema mojim ušima, srcu, stopalima, čak i pasošu.

Prateći tragove nekih pesama i muzike koja mi je važna – neplanirano sam dočekao početak i kraj leta 2023. na istoj obali, zagledan u vrhove Biokova koji se uzdižu iznad Makarske.

Upoznao sam neke divne, srdačne, nasmejane, normalne, neverovatne ljude koji su napisali, odsvirali, snimali - ili prosto bili tu kada su nastajale neke od meni najvažnijih pesama svih vremena.

Neke od tih pesama sam ponovo čuo uživo, i shvatio da nikada neće ostariti.

Čovek čiji su me muzički izbori zauvek odredili puštao mi je muziku jedan-na-jedan, a to je za mene – morate da me razumete – najveća počast :)

Uz sve to - moje radoznale uši su tokom 2023. godine mnogo puta nagrađene neverovatnim muzikama, i novim pesmama.
I to je ono što želim da podelim sa tobom u ovih 250 minuta.

Čekaju teRobert Finley, Durand Jones, Jalen Ngonda, The Rolling Stones, The Beatles, Depeche Mode, Ohajo, IDEM, Bleachers, Blur, Igralom, Reper Iz Sobe & Anna Moor, Gdinjko, Nemanja, Mapo Keys, Jessie Ware, The Last Dinner Party, Sunny War, Rogê, Domenico Lancellotti, Ricardo Dias Gomes, Yussef Dayes, Lol Tolhurst & Budgie & Jacknife Lee, Dexys, Plesač Sporog Stepa, Škofja Loka, Dimitrije Dimitrijević, Ane Paška, Konstrakta i Zemlja gruva, Lenhart Tapes, Lakiko, Novi odmetnici, Erlend Øye, Feist, Melanie De Biasio, Natalie Merchant, Peter Gabriel, Astrid, Public Image Ltd, Angel Olsen, ANOHNI and the Johnsons, Jesenji Orkestar, Klinika Denisa Kataneca, Čistilište, ej marks, Sitzpinker, Ljubičice, Tamara, Sono Lumina, Roger Eno, Hania Rani, Christian Kjellvander, proto tip, Everything But The Girl...

Najdraži albumi 2023, po abecednom redu.
>> Linkovi vode ka bandcamp ili spotify platformama za preslušavanje 

Allison Russell - The Returner >>

Ansambl za drugu novu muziku - Ovo nije op.1 >>

Art Feynman - Be Good The Crazy Boys >>

Arooj Aftab, Vijay Iyer, Shahzad Ismaily – Love in Exile >>

Ben Folds - What Matters Most >>

Depeche Mode - Memento Mori >>

Dimitrije Dimitrijević - Leđa mala >>

Domenico Lancellotti – Sramba >>

Durand Jones - Wait Til I Get Over >>

Eddie Chacon - Sundown >>

Erik Truffaz - Clap! >>

Everything But The Girl - Fuse >>

Feist - Multitudes >>

Fever Ray - Radical Romantics >>

Hania Rani – Ghosts >>

Igralom - Premalim stvarima >>

IDEM – Poyy >>

Jalen Ngonda - Come Around and Love Me >>

Jesenji orkestar - Je l' da da da - Da da da >>

Jonah Yano - Portrait of a Dog >>

John Cale – Mercy >>

Klinika Denisa Kataneca - Kao Zao Kor >>

Lonnie Holley - Oh Me Oh My >>

Lakiko - What to Do, How to Live >>

Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee - Los Angeles >>

Ljubičice – Dok čekamo pad >>

Melanie De Biasio - Il Viaggio >>

Natalie Merchant - Keep Your Courage >>

Nemanja - Voodoo Beat >>

Nina Romić - Jezero >> 

Peter Gabriel - i/o >>

Plesač sporog stepa - Sunčana Strana Mjeseca 1 >>

proto tip - s ivice sanjanja >>

Ricardo Dias Gomes - Muito Sol >>

Robert Finley - Black Bayou >>

Róisín Murphy - Hit Parade >>

Rogê – Curyman >>

Roger Eno - The Skies, they shift like chords… >>

Ryuichi Sakamoto - 12 >>

Sono Lumina - 369 Seconds >>

Stražarni Lopov i dobri ljudi - Hodam, gledam, prolazim >>

Sunny War - Anarchist Gospel >>

Šumski - Kolobari >>

Tamara Obrovac Quartet – Nuvola >>

The Clientele - I Am Not There Anymore >>

The Rolling Stones - Hackney Diamonds >>

The Necks - Travel >>

The Veils - ...And Out Of The Void Came Love >>

Yo La Tengo - This Stupid World >>

Yussef Dayes - Black Classical Music >>

Srećna ti Nova!

Mora, i može da bude bolja,
ako se dobro i crveno potrudimo.


Thursday, 28 December 2023

Specijalno priznanje za Prešlicavanje



Glas, i način na koji je Vlada Čeh pričao jedan je od razloga zašto sam se kao klinac zaljubio u radio.

Slušanje njegovih emisija je bilo poput obrazovnog programa – ne samo zbog onoga o čemu je pričao, već kako je to radio. Mali je broj malih ljudi iz radija koji su znali kada uneti dozu drame u govor, kada nešto reći kroz osmeh, kada napraviti malu pauzu da bi ona rekla više od reči.

Tek kada sam se mnogo godina kasnije prvi put našao iza mikrofona shvatio sam koliko je veštine za to potrebno, i zašto je važno da na emisiju dođeš potpuno pripremljen.

Vlada Čeh je autor (barem jednog) slogana koji me privukao „svetu reklama“. Saopštiti sve o novom proizvodu na tržištu u samo nekoliko reči, a na način koji će biti i jasan i pamtljiv je - sada to znam – velika veština. „Pali se lako, ne gasi nikako“ za lansiranje nekada čuvene „Hepo kocke“ je dokaz za to.

Imao sam priliku i čast da radim sa Vladom, i gledam koliko rada, ideja, strasti i domišljatosti stoji iza njegovih kratkih, britkih doskočica koje su na sastancima sa klijentima, ili u razgovoru sa kolegama izazivale smeh, i veliko poštovanje. To je bila možda najvažnija lekcija koju sam od njega mogao da naučim: kako ispričati priču tako da je svi razumeju, usvoje, i prepričavaju dalje.

To je suština onoga što radimo, u svakodnevnom poslu ili različitim radio-formama.
Zbog svega toga mi je, kao prvom laureatu ovog priznanja, puno srce.

Hvala!

Friday, 22 December 2023

Milan Mladenović, ZNANI JUNAK

(Za magazin Lice ulice, decembar 2023.)


Promena naziva ulica jedna je od omiljenih zabava lokalnih samouprava na prostorima bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tome možemo bolje razumeti kojih se i kakvih sve to nazora aktuelne vlasti pridržavaju, kao i da nas revizionizam čeka, doslovce, iza ugla.

Ipak, ukoliko se zagledamo u mape gradova na teritoriji nekadašnje zajedničke države, primetićemo jednu neočekivanu anomaliju. Na novijim mapama pojavljuje se ime čoveka koji je za života bio opozicija velikoj većini imena na novoizrađenim uličnim tablama. U poslednjih desetak godina svoju ulicu, prolaz ili plato u Podgorici, Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu dobio je Milan Mladenović, muzičar i nekadašnji vođa benda Ekatarina Velika. Dobri duhovi Kraljeva okupljeni oko „Lokalnog fronta“ postavili su pre nekoliko godina tablu >> na „prolaz Znanog junaka Milana Mladenovića“, Sarajevo ga je nedavno proglasilo počasnim građaninom, a u budućnosti će jedan toponim poneti njegovo ime i u Makarskoj. Da, neke od tih ulica jesu tek „parče asfalta“, kažu pomalo razočarani poštovaoci Milana u Zagrebu, ili kratke, slepe uličice poput one u Podgorici. Ipak, Milan je u mapama.

Zašto jedan rokenrol muzičar trideset godina nakon smrti dobija tu počast?

Priča o Milanu Mladenoviću nije samo ona o muzičaru koji je na teritoriji Jugoslavije odsvirao više od dvesta koncerata pred ukupno 150.000 ljudi. Ti brojevi su za poštovanje, ali nisu dovoljni za dobijanje ulice.

Ovo je priča o čoveku kojeg danas prepoznajemo kao simbol doslednosti i neodustajanja. O čoveku koji se nije kolebao da podigne glas u vreme kada su mnogi zaćutali, i koji se glasom, gitarom i rečima borio protiv zla, čak i kada je bio sam na ulici.

I koliko njegova muzika i danas menja hemiju u našim glavama toliko bi priča o njemu trebalo da nas podseća na značenja reči doslednost i ljubav.

ZAGREB – SARAJEVO – MAKARSKA – BEOGRAD
ILI „KUDA VODE OVI TRAGOVI“


Na Milanovo delo i stavove svakako su uticali njegovo poreklo i gradovi u kojima je odrastao. Rođen u Zagrebu 21. septembra 1958, iz ljubavi Makarke Danice Puharić i Kruševljanina Spase Mladenovića, oficira JNA, Milan gotovo da nije pamtio grad najranijeg detinjstva, ali će sa zagrebačkom publikom imati poseban odnos tokom kari­jere. Kada je imao šest godina, porodica se zbog Spasine prekomande seli u Sarajevo. Soliter od dvanaest spratova u kojem su Mladenovići živeli i danas stoji kraj Miljacke, ali s novom uličnom tablom. Ime Đura Salaja ispod broja trideset nakon rata odmenilo je ime Kemala Kapetanovića.

Razgovori s Milanovim drugarima iz vremena odrastanja u Sarajevu otkrivaju grad od blata i snega u kojem su ulične tuče bile ispit za dečaštvo, ali i dečaka s naoča­rima debelih stakala koji se nije povlačio pred jačima od sebe. U to vreme je, pričaju njegovi stariji rođaci, počeo da stvara svoj svet – otkrivajući Bitlse, Korni grupu >>, svira­nje gitare i pisanje pesama. O odrastanju u Sarajevu najčešće neće želeti da priča u budućim intervjuima, ili će govoriti uz dosta gorčine, a njegovo mesto sreće biće Makarska, u kojoj će provoditi leta sve do početka devedesetih.

Zahvaljujući novoj Spasinoj prekomandi taj isti dečak, koji već ima trag pod desnom miškom od gitare i prve dve objavljene pesme u zborniku „Vijetnam u srcima mladih“, doći će 1970. godine u Beograd. Mladenovići će živeti najpre na Topčideru, a zatim na Konjarniku, da bi se polovinom sedamdesetih konačno našli u svom stanu, na petnaestom spratu impresivnog i monstruoznog solitera, u to vreme okruženog nepreglednim peščarama Novog Beograda u izgradnji i betonskim zgradama.

U toj sobi će tokom narednih godina nastati neke od najpoznatijih pesama jugoslovenskog rokenrola. Možemo ga zamisliti kako sedi na kraj prozora svoje sobe, i gleda pejzaž: „Toplana se ne vidi s mog prozora, već samo dim koji kulja iz nje. Ali zato ja uživam gledajući brodogradilište.“

„MI PRAVIMO PUT“

O muzici koju je Milan stvarao sa Limunovim drvetom, Šarlom Akrobatom, Katarinom II/ Ekatarinom Velikom, Subom i drugim muzičarima s kojima je sarađivao priča­ćemo detaljnije na drugom mestu i drugom prilikom.

Kada preslušavate muziku koju je stvarao, i ukoliko to činite skladno, i po redu, znajte da pratite putanju muzičara kojeg su vodile beskrajna radoznalost, upornost, hrabrost, kao i prilična nezainteresovanost za očekivanja publike, ili kritike. Ako pričamo o hrabrosti, poslušajte ponovo prvi i jedini album Šarla Akrobate, koji je osnovao zajedno s Dušanom Kojićem Kojom i Ivicom Vdovićem Vdom, „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, na kojem su ova trojica dvadesetogodišnjaka uradila sve što se ne radi, rušeći tabue oblikovanja pesama, ali i njihovog snimanja. Bila je potrebna hrabrost da bi se napisale pesme poput „Ljubavne priče“ >> (da, to je onaj Milanov tekst o pranju automobila zastava 101, to jest stojadina, krpicom i deterdžentom, u nedeljno jutro), ali bila je potrebna i ozbiljna posvećenost da se nakon takvog benda, oboža­vanog od kritike, posvetite oblikovanju novog, drugačijeg benda s novim ljudima (Katarina II), i da ne odustanete od svega iako gotovo tri godine ne možete na snimite nov materijal. Posvećenost je bila gorivo koje je sačuvalo bend tokom godina sviranja u malim prostorima i pred malobrojnom publikom – uprkos sjajnim pesmama – i gorivo koje je Milana, Magi i Bojana konačno dovela do prvog rasprodatog koncerta u Hali Pionir 1987, na kojem pet hiljada ljudi sa dignutim čašama više nisu samo stih iz pesme, već i stvaran svet oko njih.

U vreme prvih većih uspeha Ekatarine Velike (koji su bili ograničenog dometa u odnosu na popularnost nekih drugih bendova) Milan je u intervjuima govorio o tome da se bend nikada nije prilagođavao ukusima publike, niti odustajao od postavljenih principa, već da su tokom godina sviranja „navikavali publiku na sebe“.

Da se vratimo na hrabrost. Dve godine nakon što su objavili najprodavaniji album karijere („Samo par godina za nas“, čiju su naslovnu pesmu 2006. godine slušaoci nekadašnjeg B92 izabrali za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena), konačno dosegli slavu i dobili tretman dostojan velikog rokenrol benda, EKV je napravio dotad najradikalniji zaokret. Objavili su „Dum dum“, takozvani najmračniji album karijere, na kojem je Milan, kao autor svih tekstova, proročki pevao o užasima ratova koji nam predstoje („Idemo“, „Zabranjujem“, „Dolce Vita“...). Na pitanje novinarke zašto objavljuju tako težak album, pun opominjućih pesama i drugačije atmosfere, Milan odgovara: „Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili četrdeset odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.”

Koliko još takvih umetnika s prostora bivše Jugoslavije znamo?



„U PROŠLIM DANIMA OSVOJILI SMO PONOS“

Reč po reč, dolazimo do godina u kojima su Milanov aktivizam i društveni angažman zaslužili poštovanje koje, očigledno, traje i danas.

Zanimljivo je čitati njegove intervjue iz osamdesetih godina, koji otkrivaju umetnika potpuno posvećenog muzici koju Ekatarina Velika stvara, značenjima te muzike, i uslovima u kojima ta muzika nastaje; umetnika koji uživa da razgovara o književnosti (obožavao je Harmsa, Ursulu Legvin, Kortasara, Nemanju Mitrovića...) ili tuđoj muzici koja ga oduševljava. Na pitanja novinara o stanju u društvu i Jugoslaviji u periodu izlaska albuma „Ljubav“ koji je bend učinio opštepoznatim, dobijaćemo odgovore da je to pitanje za političare, a ne umetnike.

I dok su krajem osamdesetih mnogi muzičari počeli da koriste svoju poznatost za dodatno raspirivanje rastućih nacionalizama širom tadašnje Jugoslavije, Milan se našao među malo­brojnima koji su ukazivali kuda će nas to odvesti. „Kada vidim šta se događa, osećam da nam predstoji kolektivna orgija (...) Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta! A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam“, izjavljivaće u intervjuima 1989. i 1990. godine, nakon koje će i inače relativno mali prostor koji ima u medijima početi sve više da koristi za opomenu, strahovanje, ali i osećaj gneva što ne može da utiče na tok istorije.

U nekim intervjuima prevladava strah, u drugima ljutnja i bes. Iako se forma koncerata EKV nije promenila, i nije bilo mnogo reči između pesama – stihovi i muzika su dobili nova značenja, a Milan kao da je osećao odgovornost prema publici koja dolazi na te koncerte. „To što mi radimo to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo ljude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su ljubavi, drže se jedni drugih.“

A šta te drugo, ako ne ljubav i ideja da se moramo držati jedni drugih i ulivati jedni drugima hrabrost u takvim vremenima, natera da otputuješ kombijem u Sarajevo u leto 1991, da bi odsvirao samo dve pesme na YUTEL koncertu za mir >> održanom u prepunoj Zetri?

Naredne godine ga vidimo kako snima i svira sa saborcima iz projekta „Rimtutituki“ čuvenu pesmu „Slušaj’ vamo“ s kamiona koji kruži gradom >>. Ta pesma, ne zaboravimo, nije snimljena samo za lokalne potrebe, već je stvorena i da bi se prijateljima koji su ostali sa druge strane granice – u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni poslao glas da u Beogradu još ima normalnih ljudi. Trebalo bi ponovo pročitati njegovu izjavu >> sa bine Sava Centra povodom dodele nagrade za grupu godine 1992. „...Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (i ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla?” Nakon minuta tišine salom Sava Centra se razlio aplauz, ali neki tvrde da je bilo i povika “uhapsite ga!”

Setimo se i tog momenta u kojem, iako “u džepu imaju po sto maraka” kako bi rekao jedan od svedoka događaja, Milan odbija da svira koncert u Banja Luci, zato što su u tom gradu upravo srušene mnoge džamije. Tu su i koncerti za mir odsvirani u Beču, Pragu i Berlinu zajedno sa bendovima iz Hrvatske, a vredi pomenuti i album “Neko nas posmatra” iz kojeg, neočekivano, izbija neki novi optimizam („... Mi to možemo zajedno“ >>), predivnu pesmu „Universal Love“, snimljenu 1993. s mnogim prijateljima za potrebe projekta Unicefa i, konačno, učešće u prvom telefonskom koncertu u okviru kojeg su zajedno, u vreme pre interneta, preko specijalno adaptiranih telefona zajedno svirali muzičari iz Skopja, Labina, Beča, Sarajeva, Beograda, i tako počeli da obnavljaju pokidane regionalne veze.

Mnogo godina kasnije, a povodom reizdanja albuma „Dum Dum“, novinar Zoran Tučkar na jednom hrvatskom portalu piše >> „Ne znam što bih dao da mogu svjedočiti hipotetskoj sceni između Milana i nekog domaćeg ’domo­ljuba’, u kojoj na pitanje: ’Gdje si bio 1991?’ Milan zenbu­distički strpljivo odgovara sugovorniku: ’Bio sam u Beo­gradu i nastojao sam biti čov(j)ek’.“ Ne možemo reći da je ovo priznanje sa „druge strane“ stiglo prekasno. Uprkos svemu i svima, Milan nikada nije ni izgubio poštovanje ljudi iz čitavog regiona.

Ove godine je na Milanov rođendan nagrada njegove Zadužbine dodeljena u Makarskoj. Nakon svečanog dela u divnom prostoru Malakološkog muzeja, a tokom kog je publici, u kojoj je bilo i njegovih bliskih rođaka, prikazan kratki film sa isečcima iz njegovog dnevnika >> iz Brazila 1994. godine, usledio je koncert kraj obale, nedaleko od staze ka Nuglu, plaže kraj Makarske koju je Milan voleo.

Noć je topla, leto traje još dva dana. Na bini se smenjuju muzičari iz Makedonije, Srbije i Hrvatske, a u publici su Novosađanke, Beograđani, Zagrepčani, Makrani, Sarajlije, Splićanke, dva tipa iz Berlina, lokalna ekipa iz Imotskog.

Mnogi su rođeni nakon Milanove smrti, i nikada nisu živeli u istoj državi, ali se druže, dovikuju, naručuju ture pića jedni drugima. U pauzama nastupa bendova na velikom platnu iza bine emituju se koncertni snimci Ekatarine Velike. I dešava se nešto neočekivano. Potpuno spontano, najpre tiho, a onda sve glasnije, svi zajedno počinjemo da pevamo s Milanom.

To je Ljubav.

*

Objavljeno u magazinu Lice ulice, decembar 2023. >> uz dodatne fotografije Goranke Matić.


Sunday, 17 December 2023

Srce

Smrvljen prognozom kardiologa o trajnosti njegovog srca, N.N. (45) izlazeći iz ordinacije rešava da umre na način koji jedini smatra dostojanstvenim: u sopstvenom snu, i sopstvenom krevetu.

N.N. ne zna tačno kada će čas u kojem će srce stati nastupiti. 

"Strpljv sam ja!", reče poluglasno praznom stanu, uputivši se pravo sa vrata ka krevetu u kojem planira da provede ostatak života.

Užasnuto idejom koja je upravo preplavila telo koje pokreće, i koje je upravo rešilo da više ne hoda, pliva, igra, zatrčava se, grli se, znoji, skače, mazi i zamara - srce N.N. odlučuje da u tome ne učestvuje. 

"Ali, ja nisam!" otkuca mu srce kratkim rafalom potmulih udaraca u grudima, tako snažno da se N.N. uskoro nađe ležeći licem prema jastuku, na nenameštenom krevetu, još uvek u mantilu. 

Kardiolog je bio zatečen tako brzom progresijom bolesti.


Saturday, 16 December 2023

Izbori se! [mixtape]

 

„Pitanje je: Dokle će Jov trpeti? Koliko još toga treba da mu bude oduzeto dok ne shvati da su ti nepravedni postupci duboko neprihvatljivi? U kom će trenutku zapitati kome sve to koristi?
Ko je odgovaran za smrt njegove dece?
Kada je čovek obavezan da se brani od proizvoljnih odluka onih na vlasti?
Kolikih prava treba da budemo lišeni dok Jov ne kaže, „Sad je dosta“?
(Alberto Mangel)

*

Bučna koalicija: Artan Lili, Disciplin a Kitschme, Santigold, Dee-Lite, Horkestar (2x!), Straight Mickey & The Boys, Partibrejkers, Veliki prezir, Danijel Kovač i Boris Mladenović, Darkwood Dub, Foto, Plejboj, The Coup, The Specials, Dub Pistols, Konstrakta & Zemlja gruva, Del Arno Band, Bob Marley & The Wailers i Ekatarina Velika + Miloš Hammer, Eduardo Galeano, Predrag Voštinić, Milan Milišić, Alberto Mangel i Radomir Lazović.