Noćurak te greje :: Cold Night Tales, #2 [emisija]

Večeras - pesme i snimci koji će te ugrejati (iako u naslovima donose zimu, vetar, kišu ili sneg.)

Cocteau Twins, Masayoshi Fujita, Julia Holter, Laurie Anderson, Nils Fram, Tori Amos, Robin Guthrie & Harold Budd, Cat Power, She&Him,  Joni Mitchell, Midori Takada, nova Norah Jones, Ana Ćurčin (sa kompilacije "Klavirsko nebo" >>); jedna pesma koja povezuje Gruziju, Wernera Herzoga i Kate Bush. 

Da, divna "Zinkaro".

Uz njih - isečci i stihovi Mehmeda Begića, Pitera Malvija, Rejmonda Karvera, Bleza Sandrara i Danila Kiša. 

Tako se večeras grejemo.

Vidimo se na obali.

[Subota u Subotici, rano izjutra]

Čuo sam lepet krila iza leđa.

All We Ever Wanted... Piter Marfi, u Beogradu

U nekom idealnom svetu, ovaj koncert se dogodio pre nekih 35 godina,
u nekoj sali poput SKCa,
sa celom postavom Bauhaus,
boljim ozvučenjem,
nekim ljudima koji su voleli ili i dalje vole ovaj bend ali će ga na ovoj turneji slušati na drugim kontinentima ili delovima Evrope,
i bez te užasne cover predgrupe.

Bez obzira na decenije, mesto, vreme, naše godine i sve ostalo - 
dobio sam sve što sam želeo.

Čuo sam uživo 'Nerves', 'Stigmatu', 'In the flat Field', 'Dark Entries' i naravno ono '...undead, undead, undead!...'
Gledao kako vreme ništa ne može stavu, cvikerima i basu Dejvida Džeja,
Shvatio da Piter i dalje može sve da otpeva (iako ne i odigra)
Očekivao sam 'She's in Parties' - ali nisam znao da sviraju i 'dub' deo (gledao sam oko sebe i čitao sa usana kako neki znaju mesto na kojem se čuje ono skriveno 'Happy days are here again!')

Neočekivano sam dobio i 'Silent Hedges' - meni veoooooooma dragu 'The Three Shadows pt. II' (ozvučenje je bilo takvo da moje glasno pevanje valjda nikome nije smetalo)
te konačno - 'Telegram Sam' i 'Zigija', na čijoj prvoj strofi se desilo sve ono zbog čega sam ovaj koncert čekao: iz mene je izašlo i ushićenje i urlanje, i vreme je postalo nevažno.

Poslednja želja sa jedne stare liste koncerata koje želim da vidim u Beogradu je ispunjena.
Oni koji su čekali četrdeset ili trideset i pet godina, konačno su nagrađeni.

Za Amiru Medunjanin

"Teče sedma godina od kako sam prvi put čuo Amirin glas –  nenajavljeno i iznenadno,
bez pratnje njene divne muzičke svite,
u jednoj sali usred dugačkog korporativnog sastanka na kojem nam nije baš bilo do pevanja - a koji je Amira glasom i prvim stihovima pesme "Ah, što ćemo ljubav kriti" –
učinila mestom kojim žmarci proleću i sleću na srca.

Tog dana sam prvi put razumeo sevdah, shvatio šta sve muzika može da mi uradi,
kako to izgleda kad nam sreća uzdah sprema, i šta je taj "crni med".

Divni Peca Popović je svojevremeno zapisao
"Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika.
Retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja." 

Ja na to ne mogu da dodam mnogo, ali želim da iskoristim priliku, kada je već imam ...

Ono što Amira i njena muzička svita stvara više nije samo sevdah, ili džez.
Nije važno da li na novi način interpretiraju tradicionale ili Štulića, ili stvaraju
nova čuda.

Nije, čak, važno ni da li je prati samo Bojan, ili i – Boško, Nenad i gudači iz Norveške,
da li peva u Abbey Road studiju,
na bini pred 5000 ljudi
ili ljudima koji sa njom za stolom uživaju u rovinjskoj večeri.

Amira je sve ono što od jednog bića, jednog glasa i muzike želimo:
a to je - da nas omađija,
da glasom stvori prostor omeđen srećom, toplinom, ljubavlju, melanholijom, tugom i radošću -
da nas pesmom podseti šta je ono što želimo od života, ko nam nedostaje, kome se radujemo - i šta, uopšte, čini da se osećamo živim.

Svaki put kada slušam – ili vidim Amiru (kao danas) – ja sve to osetim
i na tome sam joj zahvalan,
a verujem – i vi.

Draga Amira,
od srca i do neba,
hvala."

(Izgovorio pred Amirom uz malo improvizacije i treme u petak 26. oktobra na promociji albuma "Ascending")

Državni kompozitor [kratka priča]

Oduvek je znao da će njegov životni poziv biti komponovanje rodoljubivih pesama. Biće toliko moćne, da će već prvim taktovima kanalisati osećanja gomile.

Imao je talenat da prepozna želje publike. 
Kao mladić učestvuje na republičkim takmičenjima. 
Neuspešan na teme 'prijateljstvo', 'ljubav' i 'istina' - glatko pobeđuje na temi 'domovina'. 
Sve češće se rukuje sa sve višim predstavnicima države, i to se ubrzo pretvara u dugačak stisak ruke koji nikada ne prestaje.

Svestan snage reči koje čvrsto umeju da zagrle publiku i skala koje golicaju suze da poteku iz očiju, postaje Miljenik.

Njegova dela, odista, pokreću ljude. 
Ohrabruje ih da krenu u rat protiv Levih suseda iako im ovi ništa nisu skrivili, čini da veruju da su bolji narod od Desnih suseda, podstiče da slave nevidljivu sila koja upravlja njihovim životima te, konačno, da ližu rane od poraza u ratu sa levim, desnim i ostalim susedima uveravajući ih kroz pesmu da će sve te rane biti naplaćene na drugom mestu i u drugom vremenu.

O svemu se može pevati, važno je da je iz srca – ponavljao je u intervjuima za koje ga uvek fotografišu tako da se ne vidi da su mu obe ruke i dalje u stisku.

Jutro nakon dodele nagrade za životno delo i doprinos društvu dočekuje mamuran i zbunjen, gledajući u stihove zapisane prethodne noći na parčetu papira.

Moja domovina.

Na grudi mi sela,

pritisla,

a ni dupe nije obrisala.

Jednom rukom pritiska te grudi i pokušava da zaustavi panični strah od iskrenosti koja počinje da teče iz srca, drugom mlatara po vazduhu i pokušava da pronađe stisak one ruke.

Shvata da stiska nema, zatim pokušava da zapuši nos koji nezaustavljivo krvari.

Mehmed Begić: "Pisma iz Paname" [emisija]

Ovih dana u knjižare stiže nova knjiga Mehmeda Begića – 

"Pisma iz Paname -  detektivski jazz".

Neka te podnaslov ne zavede, zato što ovo nije samo knjiga o džezu - ali sve jeste džez: 

puna je 'killer joe' rifova, sinkopa iz života, ličnih priča iza scene i velikih priča na sceni, puna oda improvizacijama i onima koji jure slobodu i nalaze ljubav - svirajući, putujući, promatrajući svet, pišući o tom svetu, poput Mehmeda.

Ova knjiga jeste džez i zato što se u njoj preklapaju i zajedno sviraju lične priče, ljuti džezeri, ali i Koen, Kalahan, Berouz, Morphine, Lu Rid, Džo Stramer. 

Emisija "Pisma iz Paname" je nastajala nedeljama. 
Meša mi je hrabro prepustio izbor fragmenata :), birao i slao muziku, ja sam se zabavljao jureći i birajući šumove, miksovao, seckao, prevrtao raspored... rezultat je pred tobom.

U 'najdužem trejleru za jednu knjigu u novijoj istoriji Balkana' pridružili su nam se i Berouz, Smog, Elvis Prisli, Tim Hardin, Majls Dejvis, Ben Alison, The Jazztet, Nina Simon, Lenard Koen, Koltrejn i Kajl Istvud.

"Pisma iz Paname" je objavila izdavačka kuća RedBox. 
Knjiga je u sredu stigla i na Sajam.

Damir Šodan na koricama knjige, pored ostalog, kaže:

"... jednostavno ne znam da li u regionu ili šire danas uopće postoji pjesnik koji je kadar tako alkemičarski vješto kao Mehmed Begić pretočiti muziku u tekst. Zato zavirite slobodno u maniru free jazzera u poštanski sandučić svoje nove lektire i bez oklijevanja pružite ruku, jer Pisma iz Paname nisu dužnički račun, već poziv na avanturu."

Evo audio-poziva:

Juval Noa Harari: "Homo Deus" (Kratka istorija sutrašnjice)

Da li je besmrtnost sledeći (ostvarivi) cilj čovečanstva?

Da li smo počeli da razmišljamo o humanijem odnosu prema životinjama zato što smo, zapravo, uplašeni kako će nas, obične ljude uskoro tretirati nova, viša rasa ljudi čijim će krvotokom plutati nano-roboti i brinuti o zdravlju i dugovečnosti svojih domaćina?

Da li je strašnije to što će ljude u mnogim poslovima odmeniti roboti, ili to što će samim tim većina ljudi postati suvišna i nevažna sistemu, kojem više neće biti potrebni ni vojnici već nekoliko spretnih i dobro obučenih inženjera i hakera?

Gde se završava polje delovanja nauke, a šta ostaje polje delovanja vere, odnosno morala? 

Na kakvim iskušenjima se nalazi humanizam i da li će ga uskoro odmeniti tehhnohumanizam ili će prevladati vera u podatke? 

Imamo li slobodnu volju ili nama rukovode algoritmi (neki sada potpuno beskorisni) koje smo razvijali desetinama hiljada godina?

Teška pitanja?

Knjiga u kojoj se bavio istorijom ljudskog roda ("Sapiens" >>) je druga najvažnija knjiga koju sam pročitao u životu (na prvom mestu će uvek biti Seganov "Kosmos"). 

I koliko je u toj knjizi briljatno razložio sedamdeset hiljada godina istorije ljudskog roda na jasne mehanizme, uzroke, algoritme (i zablude), toliko se novom knjigom hrabro upustio u promišljanje budućnosti (koju ćemo doživeti) ne baveći se letećim automobilima, superbrzim internetom ili osvajanjem Marsa - već onim što je u nama i što je do nas a što će budućnost učiniti i blistavom i strašnom, zavisi od vašeg ugla gledanja, odnosno strane na kojoj ćete se naći.

Harari je fantastičan narator i vodič koji će vas sa lakoćom uzeti za obe ruke i voditi kroz lavirint kompleksniji od matične ploče dok vam izlaže svoju viziju budućnosti ljudskog roda. Čak i kada budete želeli da polemišete sa njim, imaćete pred sobom jasno izložene argumente (i dokaze, kada su dostupni), što produžava vreme potrebno za čitanje ove knjige te čini da i mnogo dana nakon što je odložite na policu nastavljate da polemišete sa njim, ili počnete da uočavate dokaze da je sve vreme u pravu, jer sve se već dešava.

Neću više da ti kradem vreme.
Pred tobom je pet stotina stranica fantastičnog putovanja kroz istoriju, sadašnjost i budućnost ljudske vrste.

Uvodnih trideset strane je dostupno za čitanje ovde >>

p.s. Knjiga se može kupiti u Beopolisu >>, u kojem sutra počinje Mali Sajam knjiga, pun naslova i popusta.



.

Noćurak ti otkriva blago, #3 :: Hidden gems [emisija]

Reizdanja starih dragih albuma, novih albuma i glasova u čijem društvu je lepo provesti noć: 

Anna Calvi, Cat Power, David Bowie, Echo & The Bunnymen, Elvis Costello & The Imposters, Iron & Wine, Jason Isbell, Joe Strummer, Kralj Čačka, Marianne Faithfull & Nick Cave, Michelle Gurevich, Paul Weller, Peter Murphy, Rayland Baxter, Roxy Music, St. Vincent, The Antlers, The The, Tom Petty, Tracyanne & Danny, Tunng, Underworld And Iggy Pop, Van Morrison..

+ nekoliko pesama koje su se u miks umešale zato što moraš da ih čuješ, 
prvi put ili ponovo.

Ispuniti želju Dejvidu Bouviju (ili o novoj verziji albuma "Never Let Me Down")

Otkad je objavljeno da će se u novom paketu reizdanja Bouvijevih albuma naći i ponovo odsvirana verzija albuma 'Never Let Me Down' (NLMD) , ja sam ponovo bio onaj klinac koji je pre trideset godina svakodnevno upadao u "Jugotonovu" radnju u Nušićevoj i gnjavio prodavca pitanjem 'Jel' izašao novi Bouvi?' 

Iako je trajalo nedeljama, i ovo iščekivanje je bilo slatko. I dalje sam, shvatio sam, gladan muzike a ideja da će mi u ušima uskoro biti neka vrsta novog Bouvija bila je dobar razlog za radost, iako je NLMD objavljen još 1987.

Treći najprodavaniji album koji je ikada objavio - NLMD je istovremeno i najgori koji je snimio, i to nije samo stav kritičara. Bouvi je pre petnaestak godina izjavio da je to 'nadir' njegove karijere. Oni koji su svirali sa njim u to vreme tvrde da je odmah nakon objavljivanja želeo da ponovo uradi neke od tih pesama, ali tada je bilo prerano. 

Tek 2008. se vratio jednoj od pesama - fenomenalnoj "Time Will Crawl" kojoj ni loša produkcija ni prekompleksni aranžman originala nisu uspeli da sakriju lepotu. Očistio je radeći sa Mariom MekNaltijem; dodao tvrde gitare i bubanj i dokazao da je to jedna od najboljih pesama koju je napisao tokom osamdesetih. U to vreme je zabeležio "Uraditi novu verziju čitavog albuma" ('Oh, to redo the whole album!'), ali tome se nikada nije posvetio.

(Bouvi je inače često posezao za svojim starim pesmama. Snimao je nove verzije čak i pesama-ikona poput "Space Oddity" ili "Rebel Rebel", a postoji i nikada objavljeni album iz 2001. na kojem se vratio onima koje je komponovao šezdesetih, 'pre slave')

Tek nakon njegove smrti, a u okviru serije reizdanja starih albuma obogaćenih skrivenim slatkišima, remasterima i neobjavljivanim verzijama, pominjani Mario MekNalti je zamoljen da pokuša da ispuni jednu od Dejvidovih želja: da pesme sa NLMD dobiju formu koja im pripada. MekNalti je najpre ogoljavao snimke do 'njihove suštine' – čuvajući Bouvijev glas, poneku gitaru i zvuk sitara koji je na albumu svirao Piter Frempton (a koji je pripadao Džimiju Hendriksu) - a zatim okupio ekipu Bouvijevih starih drugara i saradnika: Rivsa Gebrelsa, Sterlinga Kempbela, Tima Lefebvra, Dejvida Torna i Nika Mulija (i Lori Anderson!), koji su na sačuvanu armaturu dodavali novu svirku, vođeni idejom kako bi to Dejvid uradio sada. 

Naravno, u tome su se razlikovali. Rivs veruje da je Dejvid želeo da te pesme zapravo zvuče kao njegov projekat Tin Machine, drugi su znali da je trebalo da zvuče poput nastavka "Scary Monsters". Konačno, iz te rekonstrukcije je stvoren album lišen kitnjastih ukrasa, sintetičkih duvača i suvišne šminke, a neke pesme se mogu slušati i kao da su nove.

"Time Will Crawl" je verna Bouvijevoj verziji iz 2008, ali sada još čistija i veća, "Zeroes" bi sada mogla da se nađe na bilo kojoj njegovoj best-of kompilaciji, "Bang Bang" (napisao je Igi Pop) je ponovo postala rok-end-rol, a naslovna pesma, u originalu preslatka i inače posvećena njegovoj višedecenijskoj svemoćnoj organizatorki Koko Švab, prerasla je u posvetu ispisanu mastilom koje više ne bledi nakon tri slušanja. Najpoznatija stvar sa albuma - "Day-In, Day-Out" - pretrpela je možda i najmanje promene, dok je epska "Glass spider" postala taman tamna kako joj i pristoji.

Pojavljivanje presvirane verzije NLMD nakon trideset godina otvara, konačno i najvažnije pitanje: kako se ovaj album uopšte desio Bouviju, u čijoj pedesetogodišnjoj karijeri nije bilo mnogo promašaja?

Razlozi za to nisu dolazili samo iz muzike, odnosno trenutne inspiracije već su, kao i sve što ima veze sa putanjom njegove karijere, dolazili i iz pitanja imidža, trenutka, okruženja i cilja ka kojem se uputio.

Osamdesete su za Bouvija bile finansijski najplodniji period ali istovremeno i decenija u kojoj je prvi put počeo da se sapliće i odustaje od tempa i stalnih promena zbog kojih je postao tačka prema kojoj se okretao kompas pop-kulture.
Konačno je stigao tamo gde je krenuo šezdesetih. Ne samo što je ušao u prvu ligu, već je bio i na njenom vrhu. 

Sjajni Pol Morli u odličnoj knjizi "Bouvi i njegovo doba" (HR izdanje: Vuković & Runjić, 2017) iznosi tezu kojom se drugi biografi nisu bavili. Morli tvrdi da je tih godina Bouvi-umetnik prvi put u potpunosti prepustio glavnu reč Bouviju-pop zvezdi i da je u početku uživao u tome. Postao je pop-zvezda-objekat, prestao je da bude subjekt.
Igrao je 'čoveka-slona', snimao božićne duete sa Bingom Krozbijem, pojavljivao se u velikom broju filmova igrajući likove aristokratskih vampira, zlog Vilenjaka, mešetra, Pontija Pilata; snimao hitove sa Džegerom i Tinom Tarner, postao nasmejana, bogata pop zvezda – i u tom rollercoasteru je, jednostavno, izgubio ritam. 

Prestao je da bude vođa, dozvolio je prvi put da bude vođen.

Morli kaže:
"Uspostavio je stalan tok pjesama, albuma, hitova, trikova, lica, nacrta, izazova, tvrdnji, dijagnoza, suradnji, projekata, uobrazilja, citata, spektakala, drama koji promiče krajolikom industrije zabave 20. stoljeća kao da se radi o skulpturama, instalacijama, izložbama, reklamama i zapovijedima. Na svoje ja gledao je kao na niz potpunih improvizacija koje se smjenjuju iz minute u minutu. Još nije bio gotov, još se s njim moralo računati, ali svagdje oko njega svijet je, ako već ne uhvatio s njim korak, onda barem dokučio kako radi, pa je MTV postao mjesto opredmećenja njegovih nedavnih transakcija, dok su Boy George, Morrissey, Pet Shop Boys, Prince, Michael Jackson i Madonna bili druga, uz mnoštvo ostalih."

Na albumu koji je prethodio ("Tonight") se to već osećalo, a na NLMD je bio toliko umoran i nezainteresovan da je snimao vokalne deonice i ostavljao "drugim, dobrim ljudima" da završavaju pesme, i to ljudima koji nisu bili njegovi višegodišnji saradnici, poput Tonija Viskontija, već ljudima koji su ga više ili manje tek upoznavali.

Ali, ne vodi svaki promašaj ka večnoj propasti.

Da NLMD nije bio toliko loš – Bouvi verovatno nikada ne bi osnovao Tin Machine, bend u koji se sklonio od slave i postao 'jedan od članova grupe', što ga je pripremilo za devedesete, u kojima je, ponovo svež i zainteresovan za sve – napravio nekoliko veličanstvenih stvari, koje svet još uvek nije dovoljno pažljivo preslušao ili razumeo: od albuma "1. Outside" do pokretanja bowie.net sve do bankarskog zahvata koji ga je učinio ozbiljno bogatim (i, na neki način, stavio na listu krivaca za veliku svetsku ekonomsku krizu 2008.)

NLMD je ponovo tu.
Promene ga nisu učinile remek-delom, niti će ga one staviti na listu njegovih važnih albuma. Odsviran je i produciran drugačije, urađen tako ne poriče trenutak u kojem je nastajao, rasterećen viška pudera i šminke osamdesetih, pod čijim teretom se, eto, i Bouvi savio. 
I konačno možemo da slušamo te pesme, a ne tu užasnu produkciju.

Da je živ Bouvi bi ga, sigurno, uradio drugačije. Ali sam siguran i da bi bio srećan onim što se čuje jer njegova muzika - čak i ona koja je imala etiketu loše - i dalje izaziva i reakciju i novu akciju.

Želja mu je ispunjena.

Valjda je to sastavni deo besmrtnosti.

*

Novi box-set 'Loving The Alien 1982-1987' u okviru kojeg te čeka nova verzija NLMD dostupan je za preslušavanje na Deezeru >> i na David Bowie YouTube kanalu >> (na linku je samo NLMD 2018).

Noćurak za 05/10 :: My Dear Country [emisija]

Večeras neće biti pesama o slobodi iz tih dana.
Većina tih pesama se uglavnom izlizala i ukoliko bi nešto čak i uspele da pokrenu, 

to bi bilo gorko.

Zato slušamo pesme koje će te pitati:

Da li smo se bunili zbog njih, ili zbog sebe?
Zbog drugih, ili zbog tvojih? 

Dal' bi opet išao u rovove, kao što bi rekao Džoni; 

šta ćemo sledeći put uraditi bolje i 

gde sledeći put ne smemo da zajebemo.

Bob Dylan, Bright Eyes, Bruce Springsteen, Curtis Mayfield, Devendra Banhart, Horace Andy, Hurray for the Riff Raff, Jarvis Cocker, Jimmy Cliff, Joan Baez, Kralj Čačka, Laura Marling, Ljubičice, Marc Ribot & Tom Waits, Massive Attack, Mavis Staples, Norah Jones, PJ Harvey, R.E.M, Roots Manuva, The Clash, The The, Tom Petty...

Noćurak za kraj leta :: As Summertime ends [emisija]

Piran, 2012.

"Ljudi s kojima provodim noć,

lebde dok se smiju,

i onda padaju na leđa..."

(Izae, divna skupina koja te čeka pred kraj miksa)

*

Poslednje veče leta je.

Otvaramo flašu vina, točimo i nazdravljamo, slušamo pesme o kasnom letu i početku jeseni, one

koje mirišu na more i jesen.

Ne pričamo, vežbaćemo koliko dugo možemo da ćutimo, a da nam bude prijatno.

Zato će pevati: 

Ben Howard (novi!), Holly Golightly, Frazey Ford, Van Morrison, Johnny, J.J. Cale, The Barr Brothers, Hiss Golden Messenger, Israel Nash, The Jayhawks (novi!), Fleetwood Mac, First Aid Kit, Sufjan Stevens, Case/Lang/Veirs, Tracey Thorn, The Style Council, The Cure, U pol' 9 kod Sabe, Izae, David Sylvian...

+ Topla preporuka za čitanje - Jovana Svirac >> 

Ivana Đilas: "Kuća" [preporuka k'o kuća :]

(Ne bi bilo u redu na početku prećutati da je Ivana stara prijateljica i saborac, te jedina osoba na planeti koja nam svake godine pošalje lepu, pravu, veliku, štampanu čestitku za Novu godinu na adresu naše kuće. Štaviše, u vreme kada je otišla da sebi stvara novu kuću u drugoj državi - njena beogradska kuća je jedno vreme bila naše sklonište. Sve to me nije učinilo manje strogim kada sam čitao rukopis 'Kuće'. Učinilo me srećnim - zato što poznajem osobu koja je napisala ovakvu knjigu.)

Izaći pred publiku bez trunke šminke i glasno reći: "Ja sam probala i nisam uspela!" je izuzetno težak zadatak. Većina će u drugoj rečenici početi da nabraja razloge neuspeha i da prebacuje krivicu na druge, sistem, državu, vreme; drugi će čekati saosećanje publike i zarad toga briznuti u plač; treći će na scenu poslati izmišljenog junaka ili metaforu; četvrti će odustati nakon što rasvetljivač uperi snop svetla ka pozornici. Ivana je izašla pred publiku, saopštila da plan nije uspeo a zatim se posvetila vivisekciji tog neuspeha i njegovih faza (zato što neuspesi, kao ni uspesi nisu stvar trenutka već zahtevaju vreme), pričajući o njemu neuvijeno, jasnim jezikom, mešajući gorko, slano i slatko, izazivajući čak u nekim trenucima i osmeh, što je moć koju uglavnom imaju pripovedači koji su priču proživeli.

"Kuća" je, ukratko, priča o kući. 
Možemo tu kuću posmatrati kao metaforu onoga što uradimo zato želimo da posedujemo svoje mesto; priču o precenjivanju sposobnosti jedne generacije koja je poverovala da može svojim rukama i glavama da se izbori za svoja četiri zida; a zatim se suočava sa činjenicom da se zaletela i da mora da se preda - ali ova kuća nije (samo) metaforična.
Ona je stvarna, sa sve trešnjom u bašti i dečijom kućicom na njoj, nesređenom ogradom, slikama na zidovima, igračkama po podu i cenom, odnosno ratom koja pritiska njene temelje, sve ukućani ne budu prisiljeni da se iz nje isele. 

Prepričavati borbu ove male porodice sa tom kućom i onim što se mora uraditi da bi se ta borba završila koliko-toliko časnim porazom bi bilo pogrešno. 

U skladu sa temom, ponašaću se kao agenti za nekretnine.
Mogu da Vam kažem da je 'Kuća' izuzetno dobro sagrađena: čvrstog temelja i pametnog tlocrta u kojem se ne gubi ni centimetar prostora; raspored priče-soba je takav da ćete moći da uživate u suncu i dnevnom svetlu, a tu su i male, polumračne ostave u kojima možete biti 'na ti' sa autorkom koja se neće ustručavati da vam iskreno saopšti šta je sve žulja i muči; prozori su toliko veliki da možete viriti u njihov život i posmatrati suočavanje sa porazom i traženjem izlaza. U kući ima dovoljno mesta da se udobno smestite u ugao i posmatrate život porodice koja se hvata u koštac sa raznim vrstama agenata za nekretnine; koja uči kako prodati kuću (ne)zainteresovanim kupcima različitih profila; koja se suočava sa zabrinutom familijom i brižnim prijateljima pred kojima taj poraz izgleda još strašnije, naročito o dečijim rođendanima; suočava sa mukama nenaplaćenih poslova i neplaćenih računa, sve dok ne budu prinuđeni da kuću napuste, bez obzira koliko su bili hrabri i mudri i bez obzira na to koliko energije je uloženo da se selidba spreči.

'Kuća' je ispričana brzim, živim i neposrednim jezikom dobre prijateljice koja vam neće prećutati ništa od važnih stvari i koja muku razlaže na delove izuzetno racionalno (Miljenko Jergović u osvrtu >> na knjigu s pravom tvrdi: "mužu i djetetu pristupa kao da proučava bakterije") - i iako ima priliku da igra za publiku, odnosno manipuliše dramom i patetikom, Ivana to ne čini - iako bi "Kuću" to verovatno učinilo još prodavanijom i omiljenijom, ali lošijom knjigom.

Konačno, ali ne i najmanje važno je ova knjiga napisana iz vizure slovenke, odnosno osobe koja je svoju novu domovinu prihvatila upravo tako: kao novu domovinu-sistem u kojoj autorka ima podjednaka prava i obaveze kao i svaki druga građanka te zemlje. Nema tragova pokušaja vađenja za situaciju u kojoj se našla na račun porekla, ili činjenice da je u tu igru ušla posle dvadesete godine života - što je svakako teža pozicija za građenje kuće. 

To ovu knjigu čini dodatno zanimljivom onima koji su ostali u Srbiji, i koji su verovali da će svoju kuću moći da sagrade i sačuvaju ovde. Možda tokom čitanja shvate koliko je energije, pameti i ljubavi potrebno da bi se uspelo i preživelo čak i tamo. A možda nakon čitanja shvatimo da je vreme da prestanemo da se nadamo da će ova naša ruševina od kuće ikada biti popravljena, da je vreme da spakujemo neophodno i preselimo se u onu kućicu na trešnji sa početka priče.
Tamo ćemo biti srećniji.

*

Đilasova :), bravo! 

p.s. Bilo bi nepravedno na kraju prećutati da je dizajn korica Ksenije Pantelić fantastičan i 5x bolji od korica slovenačkog izdanja.

p.p.s. Prvih dvadesetak stranica 'Kuće' dostupno je ovde (Booka) >> 

Najdraže pesme iz 3/4 2018 :: new favorites [podcast]

Preslušao sam stotine pesama, izabrao najdraže, delim ih sa tobom:

Roisin Murphy,
Elvis Costello, 
Ana Calvi, 
Haley Heynderickx, 
Neneh Cherry, 
Ava Luna, 
Junius Meyvant, 
Iron&Wine,Childish Gambino, 
Cat Power & Lana Del Rey, 
St. Paul & The Broken Bones, 
James, 
Underworld & Iggy Pop, 
Ana Calvi...
I jedan (novi) David Bowie...

Dodatak :: dobri albumi koji su ostali van liste >>

Big Red Machine - Big Red Machine

Bonjay - Lush Life

Israel Nash – Lifted

Low - Double Negative

Masayoshi Fujita - Book of Life
Melody's Echo Chamber - Bon Voyage
Ólafur Arnalds - Re-member
Paul Simon - In The Blue Light

The Jayhawks - Back Roads And Abandoned Motels

Tropics - Nocturnal Souls

Noćurak od obrada, #6 [podcast]

Pol Sajmon je prvi počeo! Pre nekoliko dana pojavio se njegov novi album - In The Blue Light na kojem je obrađivao svoje pesme, 'one za koje je osećao da su ostale nezavršene'. Za njim je došla Madlen Pejru, obrađujući ponovo Koena i napravivši od 'Slobode' Pola Elijara divan snimak. Zatim je Debra Man objavila album obrada Džoni Mičel... Za njima su iz raznih foldera dotrčali Den Ojerbah, Black Box Recorder, Echo & The Bunnymen, Brajan Feri, St. Vincent, Bouvi, Depeche Mode, Džoni Keš, Kings of Convenience... sa obradama pesama Crowded House, Dilana, Brajena Ina, Bouvija, Springstina, Toma Petija, Talking Heads, Koena i Air... 
I tako je ovaj Noćurak sa obradama iždžikljao pre vremena.

Ovaj Noćurak je nešto mirniji i nežniji no inače. Iskoristi priliku - slušaj, dremaj, spavaj, sanjaj uz muziku i otvoreni prozor. Jesen je već tu, šunja se noću po gradu, kida lišće sa drveća i u prolazu ti namerno trese roletnu, hoće da te zaplaši. 

Ignorišimo je, dok još možemo.

A što se spavanja i ove emisije tiče, Venders je davno negde rekao da su najbolji filmovi oni uz koje se lepo utone u san.

Evo "Slobode" Pola Elijara, u prevodu Dušana Matića. 
U emisiji je peva Madeleine Peyroux.


"Na mojim đačkim sveskama
Na mojoj skamiji i drveću
Po pesku po snegu
Pišem tvoje ime.

Preko svih pročitanih strana
Preko svih belih strana
Kamena krvi hartije ili pepela
Pišem tvoje ime.

Preko pozlaćenih slika
Preko oružja ratnika
Preko krune kraljeva
Pišem tvoje ime.

Preko čuda noći
Na belom hlebu dana
Preko vernih godišnjih doba
Pišem tvoje ime.

Na svim mojim parčadima azura
Preko ribnjaka buđavog sunca
Preko jezera živog meseca
Pišem tvoje ime.

Preko polja preko vidika
Po krilima ptica
I na mlinu senki
Pišem tvoje ime.

Na svakom dahu zore
Preko mora preko brodova
Preko izbezumljene planine
Pišem tvoje ime.

Preko pene oblaka
Po znoju oluje
Preko guste i bljutave kiše
Pišem tvoje ime.

Preko blistavih oblaka
Po zvonima boja
Po fizičkoj istini
Pišem tvoje ime.

Po probuđenim stazama
Po putevima razasutim
Po trgovima preplavljenim
Pišem tvoje ime.

Na lampi koja se pali
Na lampi koja se gasi
Preko mojih sjedinjenih kuća
Pišem tvoje ime.

Preko ploda presečenog na dvoje
Ogledala i moje sobe
Preko mog kreveta školjke puste
Pišem tvoje ime.

Na mom ješnom i nežnom psu
Na njegovim načuljenim ušima
na njegovoj nespretnoj šapi
Pišem tvoje ime.

Na odskoku mojih vrata
Preko uobičajnih stvari
Na talasu blagoslovene vatre
Pišem tvoje ime.

Na svoj usklađenoj puti
Na čelu mojih prijatelja
Na svakoj ruci koja se pruža
Pišem tvoje ime.

Na oknu iznenađenja
Na pažljivim usnama
Daleko iznad ćutanja
Pišem tvoje ime.

Preko razrušenih skrovišta
Preko mojih survanih kula svetilja
Na zidovima moje dosade
Pišem tvoje ime.

Preko odsutnosti bez želje
Preko gole samoće
Preko koraka smrti
Pišem tvoje ime.

Na vraćenom zdravlju
Na isčežloj opasnosti
Na nadi bez uspomena
Pišem tvoje ime.

Snagom jedne reči
Ponovo počinjem svoj život
Rođen sam da te upoznam
Da te imenujem.

Slobodo."

Osvaldo Sorijano: "Najduži penal na svetu"

Estrela Polar, tim iz priče. Izvor >>

Najfantastičniji penal za koji znam izveden je 1958. na jednom izgubljenom mestu u Dolini Rio Negro, u nedelju popodne, na praznom stadionu. Estrelja Polar - Polarna zvezda - beše jedan bilijar klub gde se i kartalo, birtija za pijandure u jednoj nepopločanoj ulici koja se završavala na obali reke. Imao je svoju fudbalsku ekipu koja je učestvovala u prvenstvu doline jer nedeljom inače nije bilo ništa drugo da se radi, dok je vetar razvlačio pesak sa nadstrešnica i polen sa imanja.

Uvek su to bili isti igrači ili braća istih igrača. Kad je meni bilo petnaest, oni su imali trideset i izgledali su mi stari kao Biblija. Dijas - golman - imao je skoro četrdeset , i sedu kosu koja mu je padala na čelo kao Indijancu araukanskog roda. U prvenstvu je učestvovalo šesnaest ekipa i Polarna zvezda je redovno bila ispod desetog mesta. Mislim da su 1957. završili kao trinaesti. Vraćali su se kućama uz pesmu, noseći u torbama uredno složene crvene dresove, jer je to bilo jedino što su imali. Počeli su 1958. pobedom od jedan prema nula nad timom Eskudo čileno, drugom očajnom ekipom.

Nikom to nije privuklo pažnju. Mesec dana potom, naprotiv, kad su već dobili četiri utakmice za redom i bili na čelu tabele, u dvanaest naselja doline već je o njima počelo da se priča.

Pobede su bile za po jedan gol, ali je to bilo dovoljno da večiti šampion, Deportivo Belgrano, tim u kojem su igrali Padin, Kontante Gauna i Tata Kardles, bude potisnut na drugo mesto sa bodom manje. O Polarnoj zvezdi se govorilo u školi, u autobusu, na trgu, ali niko nije ni pomišljao da bi na kraju jesenjeg dela prvenstva mogli da imaju dvadeset dva boda a mi - dvadeset jedan.

Tereni su bili prepuni ljudi koji su dolazili samo da ih vide kako već jednom propisno gube. Bili su spori kao lađe i teški kao zemlja, ali su dobro pokrivali svako svog igrača i drali se kao magarci kada nisu imali loptu. A trener - neki tip u crnom odelu, tankih brčića, s mladežom na čelu i ugašenim opuškom u zubima - jurcao je duž aut linije i podbadao ih štapom od trske kad su prolazili kraj njega. Publiku je to zabavljalo a mi - koji smo kao mlađi igrali subotom - nismo mogli sebi da objasnimo kako su pobeđivali kad su bili tako loši.

Davali su i primali udarce s takvom preciznošću i s takvim žarom da su na kraju izlazili s terena oslonjeni jedni na druge, dok je narod pljeskao na jedan prema nula i doturao im flaše vina ohlađene u vlažnoj zemlji. Noću bi slavili u javnoj kući Santa Ane, a Debela Zulema bi se žalila kako bi izjeli i ono malo što je imala u frižideru.

Bili su prava atrakcija i u njihovom mestu su im sve dopuštali. Stariji su ih skupljali po kafanama kad bi se napili i kad bi zadevali kavgu; trgovci bi im poklanjali tu i tamo neku igračku ili bombone za decu, a devojke su im dopuštale da ih u bioskopu miluju i iznad kolena. Van njihovog mesta niko ih nije shvatao ozbiljno, čak ni kada su pobedili Atletiko San Martin sa dva prema jedan. Usred euforije, kao i ostali, izgubiše u Barda del Medio i na kraju prvog dela šampionata prepustiše čelo tabele, kad im je je Deportivo Belgrano dao sedam golova i tako ih stavio na svoje mesto. Svi smo tada poverovali da su se stvari vratile u normalu.

Ali već sledeće nedelje pobediše sa jedan prema nula i nastaviše tu svoju litaniju mučnih, užasnih trijumfa i do prolećnog dela stigoše samo sa jednim bodom iza prvaka.

Poslednja utakmica je ušla u istoriju zbog penala.
Stadion je bio krcat, kao i krovovi okolnih kuća i čitavo mesto je očekivalo da Deportivo Belgrano, kao domaćin, u najmanju ruku ponovi onih sedam golova iz prvog dela prvenstva. Dan je bio svež i sunčan, a jabuke na drveću počele su da rude. Polarna zvezda je dovela pet stotina svojih navijača koji su na juriš zauzeli tribinu, pa su vatrogasci morali da potegnu šmrkove kako bi ih umirili.

Sudija koji je svirao penal zvao se Erminio Silva, padavičar i prodavac lutrije u lokalnom klubu. Svi su shvatili da stavlja na kocku svoj posao kad u četrdesetom minutu drugog poluvremena, kod rezultata jedan prema jedan, i dalje ne dosuđuje najstrožu kaznu, iako su se igrači Deportivo Belgrana naglavačke bacali u šesnaesterac da bi ga impresionirali. Sa nerešenim rezultatom domaći su osvajali prvenstvo i Erminio Silva je želeo da sačuva svoj ugled pa nije svirao penal jer nije bilo ni prekršaja.

Ali u četrdeset drugom minutu svi smo zinuli kad je leva polutka Polarne zvezde zabio gol iz slobodnog udarca sa velike udaljenosti i doveo goste u vođstvo od dva prema jedan. E, tada je Erminio Silva pomislio na svoj posao, pa je produžio utakmicu sve dok Padin nije prodro u kazneni prostor i čim mu se odbrambeni igrač približio - dunuo je u pištaljku. Tek tada je dunuo, prodorno, nekako ceremonijalno, i pokazao na penal. U to doba mesto za izvođenje penala nije bilo obeležno belom tačkom i trebalo je odbrojati dvanaest koraka. Erminio Silva nije uspeo čak ni da pokupi loptu jer ga je desni half Polarne zvezde, Kolo Rivero, uspavao jednim udarcem po nosu. Izbila je takva tuča da nije bilo načina da se teren raščisti, ni da se Erminio Silva probudi. S upaljenom lampom, šef policije je prekinuo utakmicu i uspostavio red pucanjem u vazduh. Te noći je vojna komanda zavela vanredno stanje ili tako nešto i poslala po specijalni voz da pokupi iz naselja sve one koji nisu ličili na meštane.

Prema ligaškom sudu koji se sastao u utorak, preostalo je da se odigra dvadeset sekundi posle izvođenja penala. Taj posebni meč između Konstantea Gaune i Gata Dijasa na golu zakazan je za sledeću nedelju, na istom stadionu, bez prisustva publike. I tako je taj penal potrajao čitavih nedelju dana i bio je - ako me niko ne uveri u suprotno - najduži u čitavoj istoriji.

U ponedeljak smo izostali iz škole i otišli u susedno mesto da pronjuškamo. Klub je bio zatvoren i svi muškarci su se okupili na terenu, između ograde od živice: čekali su u dugačkom redu da pucaju penale Gatu Dijasu, a trener u crnom odelu s mladežom na čelu, pokušavao je da im objasni kako to nije najbolji način da se isproba golman. Na kraju su svi pucali svoj penal i Gato je odbranio nekoliko jer su pucali u papučama i običnim cipelama. Jedan omanji, ćutljivi vojnik koji je bio u redu, nabio mu je gol špicem vojničke cokule tako da je gotovo pocepao mrežu.

Predveče su se vratili u mesto, otvorili klub i počeli da se kartaju. Dijas nije progovorio čitave noći; zabacivao je unazad svoju sedu, čvrstu kosu sve dok posle večere nije stavio čačkalicu u usta i rekao:

"Konstante ih puca u desnu stranu."
"Uvek", rekao je predsednik kluba
"Ali on zna da ja to znam."
"Onda smo propali."
"Da, ali ja znam da on zna", rekao je Gato.
"Onda se baci na levu i gotovo", rekao je jedan koji je bio za stolom.
"Ne. On zna da ja znam da on zna", rekao je Gato Dijas, ustao i krenuo na spavanje.
"Ovaj Gato je svakim danim sve čudniji", rekao je predsednik kluba kad ga je spazio tako zamišljenog kako polako korača.

U utorak nije došao na trening, niti u sredu. U četvrtak, kad su ga pronašli kako šeta po železničkoj pruzi, pričao je sam sa sobom, u pratnji nekog psa s potkraćenim repom.

"Odbranićeš ga?" upitao ga je nervozno jedan službenik fabrike bicikla.
"Ne znam. Šta će to da mi promeni u životu?" upitao je.
"Pa, svi ćemo da se proslavimo, Gato. Pomerićemo dupe tim pederima iz Belgrana."
"Ja ću da se proslavim kad plavojka Ferejra bude htela da me voli", reče i jednim zviždukom pozva psa da pođu kući.

U petak je plavojka Ferejra bila za tezgom galanterije, kad je u radnju ušao načelnik s buketom cveća i s osmehom širokim poput rasporene lubenice.

"Ovo ti šalje Gato Dijas i do četvrtka ima da pričaš da ti je momak."
"E jadničak", reče ona s grimasom. Cveće nije ni pogledala, mada je stiglo autobusom u pola jedanaest iz Neukena.

Uveče su zajedno išli u bioskop. U pauzi je Gato izašao da puši, a plavojka Ferejra je ostala sama, u polumraku, s tašnom u krilu, čitajući po stoti put program i ne dižući pogled.

U subotu popodne, Gato Dijas je zatražio da mu pozajme dva bicikla. Otišli su do reke, da prošetaju. U suton je hteo da je poljubi, ali je ona odvratila lice i rekla mu možda u nedelju uveče, na igranci, ako odbrani penal.

"A ja, kako da znam?" rekao je.
"Kako da znaš šta?"
"Da treba da se bacim na tu stranu."

Plavojka Ferejra ga je uzela za ruku i odvela do mosta gde su ostavili bicikle.

"U ovom životu nikad se ne zna ko koga vara", rekla je.
"A ako ne odbranim?" upitao je Gato.
"Onda znači da me ne voliš", odgovorila je Plavojka. Vratili su se u mesto.

U nedelju kad se pucao penal, iz kluba je krenulo dvadeset kamiona prepunih ljudi, ali ih je policija zaustavila već na ulazu u mesto i naterala ih da ostanu tu kraj puta i da čekaju na suncu. U to doba i na tom mestu nije bilo ni televizije ni radija niti bilo kakvog načina da se sazna šta se dešavalo na zatvorenom terenu, tako da su navijači Polarne zvezde uspostavili poštansku vezu između stadiona i druma.
Službenik fabrike bicikala popeo se na jedan krov odakle se video gol Gata Dijasa, i odande je prepričavao šta se dešavalo drugom momku koji je stajao dole na ulici, i potom prenosio to sledećem koji je stajao na dvadesetak metara od njega i tako sve dalje, dok svaka pojedinost ne bi stigla do mesta gde su čekali navijači Polarne zvezde.

U tri po podne, dve ekipe su izašle na teren. Bili su obučeni kao da će stvarno da igraju utakmicu. Erninio Silva je bio u crnom sudijskom dresu, iznošenom ali čistom, i kad su se svi okupili na sredini terena, otišao je do Kola Rivere koji ga je prethodne nedelje opalio i izbacio ga s terena. Još nisu bili izumeli crvenim karton i Erninio je pokazivao izlaz tunela za igrače odlučnim pokretom ruke o kojoj je visila pištaljka. Policija je, najzad, ozgurala Kola, koji je hteo da ostane i vidi izvođenje penala. Onda je sudija otišao do gola i - pritegnuvši loptu uz svoj bok - odbrojao dvanaest koraka i postavio je na mesto. Gato Dijas se očešljao i stavio briljantin, pa mu je glava sijala kao aluminijumska šerpa.

Mi smo ga gledali sa zida koji je opasavao teren, tačno iza gola, i kad se postavio na liniju od kreča i počeo da trlja ruke, krenuli smo s opkladama na koju će stranu pucati Konstante Gauna.

Na drumu su prekinuli saobraćaj i čitav svet je zavisio od tog trenutka jer je već deset godina kako Deportivo Belgrano nije izgubio nijedan kup, niti ijedno prvenstvo. Policija je takođe želela da sazna, tako da su dopustili da se lanac glasnika uspostavi duž tri kilometra, a vesti su se prenosile jedna za drugom, razdvojene tek kratkim uzdasima, koliko je trebalo da se uzme vazduh.

Tek u pola četiri, kad je Erminio Silva uspeo da upravnici klubova, treneri i drugi mesni faktore napuste teren, Konstante Gauna je prišao da namesti loptu. Bio je mršav i mišićav, a obrve su mu bile tako guste kao da mu lice dele nadvoje. Toliko je puta pucao taj penal - posle je pričao - da ga je ponavljao u svakom času svog života,  u snu ili na javi.

U četvrt do četiri, Erminio Silva je stao na pola puta između gola i lopte, stavio pištaljku u usta i dunuo iz sve snage. Bio je tako nervozan, a sunce mu je tako udaralo u potiljak, da je u trenutku kad je lopta poletela ka golu, osetio kako mu se oči prevrću i pao je na leđa, bljujući penu. Dijas je krenuo jedan korak i bacio se udesno. Lopta je poletela ka sredini gola i Konstante Gauna je smesta naslutio da će noge Gata Dijasa uspeti da je skrenu. Gato je pomislio na večernju igranku, na poznu slavu, na to da će neko već dojuriti da šutne loptu u korner jer je ostala da poskakuje u kaznenom prostoru.

Mali Mirabeli je stigao pre svih i šutnuo je u aut, u žičanu ogradu, ali Erminio Silva to nije mogao da vidi jer se u napadu padavice valjao po zemlji. Kad se čitava Polarna zvezda bacila na Gata Dijasa da proslavi, linijski sudija je s podignutom zastavicom otrčao do Erminija Silve i sa zida smo čuli kako viče: "Ne važi, ne važi!"

Radosna vest je krenula od usta do usta. Gatova odbrana i sudija u nesvesti. Svi koji su bili kraj puta tada su otčepili baloniće s vinom i slavlje je počelo, iako je ono "ne važi" stizalo preko glasnika koji su ga s grimasom užasa mucali.

Konačna odluka nije pala dok Erminio Silva, pokošen napadom, nije stao na noge. Prvo je upitao "šta se desilo?" i kad su mu ispričali, odmahnuo je glavom i rekao da treba ponovo da se puca jer on nije bio prisutan, a pravila kažu da utakmica ne može da se igra ako je sudija u nesvesti. Onda je Gato Dijas razdvojio one koji su hteli da tuku prodavca lutrije Deportiva Belgrano i rekao da treba požuriti jer su ga te večeri čekali jedan sastanak i jedno obećanje, pa je otišao i opet stao na gol.

Mora da je Konstante Gauna imao vrlo malo samopouzdanja jer je ponudio Padinu da puca i tek potom je otišao do lopte, dok je linijski sudija pomagao Erminiju da stoji uspravno. Napolju se čulo kako trube automobili navijača koji su već slavili, a igrači Polarne zvezde su počeli da napuštaju teren u pratnji policije.

Šut je bio ulevo i Gato Dijas se bacio na istu stranu s takvom elegancijom i sigurnošću kakvu nikad više neće postići. Konstante Gauna je pogledao u nebo i zaplakao. Mi smo preskočili zid i otišli da izbliza vidimo Dijasa, onako starog, kako posmatra loptu u svojim rukama, kao da je izvukao premiju na vašaru.

Dve godine potom, kad je Gato već bio prava olupina a ja drski momak, sreo sam se opet oči u oči s njim, na dvanaest koraka. Delovao mi je ogromno, tako pognut i na prstima, s tim dugim raširenoim šakama. Na jednoj mu je bila burma, ali ne od plavojke Ferejre, već od sestre Kola Rivere, isto toliko indijanke i isto toliko stare kao i on. Izbegao sam da ga pogledam u oči, promenio nogu i šutnuo levom, nisko, znajući da neće stići jer je već bio izgubio gipkost i već je teško nosio svoju slavu. Kad sam otišao da izvadim loptu iz mreže, podizao se sa zemlje kao isprebijan pas.

"Dobro je, mali", rekao mi je. "Jednog dana ćeš naokolo pričati kako si dao gol Gatu Dijasu, ali ti niko neće verovati."

*

Prekucano iz knjige "Otkačene priče Latinske Amerike", sa španskog i portugalskog izabrali i preveli Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić, izdanje Geopotike, 2008.

Original/na španskom >>
Original čita Alehandro Apo, uz zvuke tanga >>

*

p.s. Osvaldo Sorijano je autor još jedne genijalne kratke priče o fudbalu "Galjando Peres, fudbalski sudija" >> . Tu ćeš otkriti zašto su svi gubili od Barda Del Medio, kluba koji se pominje i u ovoj priči.

Noćurak ti otkriva blago! :: [emisija]

To se svima dešava: sa ljudima, knjigama i pesmama.

Nedeljama, mesecima, godinama su tu ali ne obraćaš pažnju na njih, sve dok vam se orbite ne poklope. Onda se prvo iznenadiš a zatim samoprekorevaš što tom blagu nisi ranije posvetio vreme koje zaslužuje.

Za ljude ne mogu da ti pomognem, za knjige ne mogu ni sebi, hajde da se bavimo pesmama.

Večeras u Noćurku otkrivamo blago: pesme sa albuma objavljenih u poslednjih nekoliko nedelja i meseci. Neke smo već slušali ali želim da ti ih zavrtim ponovo, jer šta je pogrešno u ljubavi na drugi pogled? 

Amanda Shires, Astronauts, Etc; Bonjay, Calexico, David Bowie, Death Cab For Cutie, Egret, Jonathan Wilson, King Creosote, LUMP, Michael Stipe, Neil Young, Rayland Baxter, Richard Hawley & Corinne Bailey Rae, Sivert Hoyem, The Arcs, The Chills, The Heads, The Mynabirds, TOPS, Tracyanne & Danny, Tropics, Tunng, Villagers...

Noćurak se re-emituje na @RadioAparat i @Radio0230Kikinda