"Moram neprekidno da preispitujem svoj život, da bih bio siguran da sam u stalnim promenama.”
(Dejvid Bouvi)
Nik Stivenson u knjizi "Dejvid Bouvi: slava, zvuk i vizija" tvrdi:
„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju (...) Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.”
Izučavanje Bouvijeve karijere je poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.
Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši; preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog džeza koji je ostavio za kraj (“Black Star”). Ponekad deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, i trenutak koji dolazi, u kojem će biti drugač-č-č-čiji.
U koji god delić kaleidoskopa da se zagledate van muzike - njegov scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, finansijske ideje (svojevremeno je pominjan i kao izazivač ekonomske krize 2008), izbor ljudi sa kojima je sarađivao, ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstovima pesama, kriptičnim zapisima (u “Bowie 42 criptic words >>” iz 2013 pojavljuje se i reč “Balkan”, odmah pre reči “Burial”) – svaki delić je prelep po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.
Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu.
Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.
Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.
*
Pre četrdeset godina audio-video eksplozija tek osnovanog MTV-a poremetila je i programe Jugoslovenske radio televizije. Uz malo sreće i pažljivog čitanja TV programa imali ste šansu da vidite Bouvijeve spotove čak i nekoliko puta mesečno (!!!), a pojavile su se i prve specijalizovane emisije (poput "Kva kva top", RTV Skopje)
Na talasu popularnosti tada najnovijeg albuma “Let’s Dance”, koji se (tvrde neki, nema dokaza) u Jugoslaviji bolje prodavao nego u Italiji - tinejdžerski magazin ITD je objavio “specijalni broj" posvećen Bouviju.
Imao sam jedva jedanaest godina, i ušao sam u svet o kojem ništa nisam znao, ali su putokazi bili dobro postavljeni: džez, Džon Koltrejn, bitnici, Džek Kerouak, Lindzi Kemp, Zigi Stardast, Fridrih Niče, Džordž Orvel, soul, Lu Rid, The Velvet Underground, Endi Vorhol, Igi Pop, Brajen Ino, Robert Frip, Berlinski zid, Nikolas Reg, Toni Skot, “Čovek-slon”, Najl Rodžers, ideje, pristupi, zaobilazne strategije, put do slave. Četrdeset godina kasnije, i dalje pratim te putokaze.
Hronologija Bouvijeg života mi je odavno poznata, kao i delo.
Ali, uvek se pojavljuju nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost.
Bouvi je rođen na današnji dan. U utorak ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.
Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.
Spektakularni film Breta Morgena “Moonage Daydream” o Bouviju je u 2022. godini bio globalno najgledaniji bioskopski dokumentarac, i zaradio je osam puta više novca na blagajnama od drugoplasiranog.
Na listi najprodavanijih vinila u 2022. godini Bouvi je jedini koji ima dva naslova: “Hunky Dory” i “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust and The Spiders From Mars”, oba objavljena pre više od pedeset godina. (update: na istoj listi je bio i na kraju 2023 ;)
Spotify je nedavno objavio da Bouvi svakog meseca ima preko petnaest miliona slušalaca, više od Elvisa, Prinsa i Džona Lenona.
U njegovom zvuku, rečima i delima i dalje tragamo za značenjima, inspiracijom, i lepotom. I pronalazimo ih.
*
Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.
U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton. Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas, ili kreiraju svoj lik.
Premotavam u glavi šta nam
je donela prošla godina, prelećem naslove od januara do decembra, i shvatam: 2022. godina ima baš malo šansi da bude pominjana kao “dobra stara vremena”.
Od 365 dana iz cele prošle godine bih mogao da sastavim jedan baš dobar mesec. Dobro, možda i dva.
Ali, muzika je bila spektakularna.
Bilo je pesama koje su
činile da se ponovo osećam kao da imam 20 godina. Onih koje su izazivale žmarce
i nakon dvadesetog preslušavanja, pesama koje su odzvanjale glavom i dok sam spavao, i budile me u 5.20h ujutro vikendom, i onih koje se opiru slaganju na ‘listu’ pod nekakvim rednim brojevima.
Nemoguće je izabrati najslađe parče torte ili najlepši kamenčić na plaži.
Zato je ovo godišnji miks, a ne ‘lista’.
I traje gotovo četiri sata ;)
Čekaju te i: Eva Braun, The
Lightning Seeds, Belle & Sebastian, Suede, Fontaines D.C, Jarvis Cocker,
Arctic Monkeys, Kevin Morby, Jack White, Early James, The Delines, Tami
Neilson, Bonny Light Horseman, Michelle Gurevich, Destroyer, Phoenix, Gorillaz,
Nemanja, Risaund, Lira Vega, Fatoumata Diawara & Damon Albarn, Helado
Negro, Tim Bernardes, Neuky? & Darko Rundek, Benjamin Clementine, Florence &
the Machine, Andrew Bird, Regina Spektor, Natalia Lafourcade, João Selva, Sessa,
Stella, Hermanos Gutiérrez, Kae Tempest, Brian Eno, Spiritualized...
Želja da ukažu na lepotu njegove muzike, i ljubav prema Mitru Subotiću Subi nedavno su u Novom Sadu okupili putnike iz različitih delova sveta. Muzika, tekstovi, dokumenta, fotografije, audio-vizuelne instalacije, glasovi i sećanja - sve to su tokom sedam dana novembra 2022. sa posetiocima „SUBAsobe“ delili znalci i zaljubljenici u Subinu muziku iz Brazila, Nemačke, Engleske, Francuske, Holandije, Amerike i Srbije. Iako različitih generacija, kultura i jezika – okupljani su se savršeno razumeli, kao i za vreme muzičkih jam sessiona tokom kojih su re-kreirali ideju muzičke Pangee koju je Suba stvarao tokom života.
Ali, ko je taj čovek, ovde godinama zapostavljen, a čije ime je Bebel Žilberto izgovorila čim je stala pred publiku u Srbiji 2007. godine („I’m here, in the land of Subaaaa!“) i čiji se album „Sao Paulo Confessions“ našao u čuvenoj knjizi „1001 Albums You Must Hear Before You Die“?
Ko je Rex
Ilusivii?
Priču o njegovoj potrazi za muzikom možemo započeti na sledeći način. Mitar Subotić Suba je rođen 23. juna u Novom Sadu, dva meseca nakon što je jedan čovek po prvi put uspeo da uzleti, napusti Maticu Zemlju, obleti je, i vrati joj se u zagrljaj. Ta činjenica za ovu priču nije nevažna. Od te, 1961. godine stanovnici Zemlje počeli su drugačije da posmatraju i shvataju svoj jedini dom, ovu planetu.
Suba je odrastao u gradu i porodici koja je negovala ideje multikulturalnosti. Majka Ruža je bila novinarka i urednica, a Mitrov otac Radomir–Nenad Subotić radio je na TV Novi Sad kao scenarista, reditelj i autor više od 350 TV emisija posvećenih kulturama vanevropskih zemalja, te je i odlikovan za kulturne zasluge ordenom Vlade Brazila 1988. Možda je i to mladog Mitra dodatno usmerilo ka ideji da je muzika univerzalna sila, i da ona može nastajati uklapanjem komponenti koje su naizgled nespojive. U seminarskom radu koji je pisao 1983. citira ideju Hansa Kajzera i Rudolfa Hasea da "muzika kuca i u grudima Zemlje” i poredi sličnosti kultura i muzika od Afrike do Japana, verujući u neophodnost međusobnog zbližavanja, “zato što imamo zajedničku sudbinu".
Početak Subine muzičke karijere otkriva nam još jednu važnu komponentu njegovog rada. Suba je od prvog dana nastupao kao muzički antiheroj, a u projektima na kojima je radio tokom života kao da se trudio da ne bude u prvom planu. Prve napravljene snimke ostavljao je na portirnici tadašnjeg Radija Novi Sad za Vitomira Simurdića, legendarnog urednika radio programa, ali bez otkrivanja svog imena.
Služio se čudnim pseudonimom: Rex Ilusivii. Taj pseudonim najčešće se prevodi kao “Kralj iluzija”, ali nam latinski koren te reči daje i drugo, zabavnije značenje - a to je “provokacija”. Provokacija postoji i u samom imenu, jer je ono napisano “gramatički netačno”.
Suba je od prvog snimka provocirao: naša srca, uši i naše poimanje muzike. Kompoziciju "Plazma" je kreirao usporavajući snimke frula indijanaca sa Amazona. Na snimku "Zla kob" kombinovao je pravoslavnu duhovnu muziku i elektroniku, a u kompoziciji “Ptice” >> je u sve to umešao i sempl “proroka” iz filma “Žitije Brajanovo”.
Sačuvani snimci iz tog vremena otkrivaju Subinu stalnu spremnost na igru, izuzetnu duhovitost i potpunu okrenutost ka muzici koja je “živa”, neprekidno se menja.
Klasično muzički obrazovan, vanredno talentovan, naslušan najrazličitijih vrsta muzika i dokazano spretan u korišćenju studijske opreme za dobijanje neverovatnih zvučnih slika, Suba počinje da radi na svim kanalima. Istovremeno radeći muziku za pozorišne predstave i filmove, snima i sa Masimom Savićem, Igorom Popovićem iz benda Jakarta i Kostom Bunuševcem, između ostalih. Sa Marinom Perazić snima i danas čuvena “Plava jutra” >>, a sa Milanom Mladenovićem pank-fank obradu “Sex Machine” >> Džejmsa Brauna. Sa Milanom će tokom godina sarađivati još mnogo puta, a između njih dvojice će zauvek postojati duboka međusobna privrženost.
Iako neumoran u stvaranju muzike za novi svet, Suba tek 1987. godine objavljuje prvi i jedini vinil u tadašnjoj Jugoslaviji. Objavljen u skromnom tiražu od 500 primeraka, ovaj vinil je otkrio Subinu spremnost da uplovi u neočekivane eksperimente. Pored pesama na kojima gostuju Milan (“Nabor na postelji” >>, “Courage” >>) i Masimo (“Facedance”), drugu stranu vinila činila je samo jedna kompozicija – “Thank You, Mr. Rorscharh”, na kojoj je kombinovao čuvenu Satijevu klavirsku temu (svirala je Branka Parlić), ambijentalne zvuke okoline, i audio zapis govora Hadži-Mitketa iz “Koštane”. Sa distance od 35 godina - taj spoj i danas zvuči sveže i avangardno.
Suba je u tadašnjim (retkim) intervjuima tvrdio: “Ne pišem tekst na muziku, nego muziku na zvučni zapis situacije koja mi se dogodila (...) Želim da snimam, kao što i radim, potpuno različite stvari (...) Ne znam šta će biti, ali odlično će zvučati."
Uskoro će snimiti i "In the Mooncage" >> – muziku nastalu spojem elektronike i uspavanki za decu i narodnih pesama sa Balkana. Dugo smatrani za “izgubljene” ti snimci su konačno objavljeni pre nekoliko godina, a Subi su doneli UNESCO nagradu i omogućili da se prvi put zaputi u Pariz. Tamo radi i sa Goranom Vejvodom, umetnikom koji se već bio iselio iz Jugoslavije nakon nekoliko godina aktivnog učešća na našoj novotalasnoj sceni. Rešeni da kreiraju album ambijentalne muzike, Goran i Suba slažu slojeve zvuka preko snimaka ptica sa egzotičnih ostrva. Ova muzika je poslužila kao predložak za zvučno-prostornu instalaciju “The Dreambird” >> koja je postavljena u Novom Sadu 13. juna 1987. godine. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, Suba ga je nekoliko godina kasnije štampao u Brazilu u malom tiražu, zbog čega se o “Pticama” takođe dugo pričalo kao izgubljenom albumu.
Nakon saradnje sa Haustorom na albumu “Bolero”, Subino ime se pojavljuje i na omotima albuma La Strade, Oktobra 1864, Ekatarine Velike (“Samo par godina za nas”, “Dum dum”), kao i novosadske grupe Kalifornija. Fotografije i dostupna arhiva otkriva nam da u to vreme često nastupa sa Milanom pod imenom “Angel’s Breath” >>, a sačuvani “notni zapis” iz kataloga koji je najavljivao jedan od tih koncerata otkriva nam da njih dvojica ne stvaraju samo muziku-po-notama, već ostavljaju prostor za improvizacije koje ih vode do novih muzika i novih svetova.
Gringo Paulista, ili “naš stranac”
Kao mesto na kojem će se u potpunosti posvetiti toj ideji, Suba bira – Brazil.
"Brazilska muzika je toliko raskošna, to je jedinstvena planeta. Na svakih 500 kilometara imate novi ritam i muzički stil, autentičan, jedinstven, očaravajući", pričao je.
Povodom nedavno reizdatog albuma “The Dreambird” Goran Vejvoda piše: “Suba je imao potrebu da se udalji od svojih suvih evropskih intelektualnih okvira i duboko zaroni u druga mesta i otkrije i oslobodi svoj duh i telo. Njegova znatiželja je bila beskrajna, kao i njegova žeđ za umetnošću i znanjem. Kada je stigao u Brazil suočio sa neverovatnom razlikošću koju je ta muzička scena nudila i on je skočio u njene dubine i počeo da istražuje sve njene slojeve i kompleksnosti (...) Brazilski spoj različitih kultura postao je njegova mantra. Kako neko ko dolazi iz daleke Vojvodine, dospe u Brazil i tamo unapredi i osveži nešto što je svet uzimao zdravo za gotovo? Kako je on uspeo da udahne novu duhovnost i muzikalnost u širom sveta obožavani brazilski vajb? Razlog za to je što je Suba već na neki način bio pripremljen i bio proizvod te beskrajne mešavine u kojoj se našao (...) Mi smo bili migranti koji su tražili nešto što nismo imali ili što nam je nedostajalo, bežali smo od onoga što smo mislili da znamo i hrlili ka uzbudljivom, misterioznom i nepoznatom bivstvovanju.”
Prvi projekat na kojem je radio u Brazilu sa perkusionistom Žoao Paraibom zvao se "Memoria mundi", amalgam koji su kreirala dva čoveka koji znaju muziku i čiji je prvi susret, Žoao tvrdi, bio nezaboravan.
U intervjuu snimljenom za Radio Novi Sad 1990. godine on priča:
„Imam sreće, našao sam svoje mesto i dosta brzo sam se uklopio u tok muzičkog života koji se dešava u Brazilu. Imam fantastičnu saradnju sa jednim Buto teatrom. U Sao Paulu je najveća kolonija Japanaca van Japana. Taj buto je, za mene, nešto najbliže mojoj muzici - slike bez reči, sa kontrolom i koordinacijom pokreta. Imam svoje Nade Kokotović ponovo, imam svoje Milane Mladenoviće tamo. Uspeo sam da preselim čitav moj mali svet iz Novog Sada, Beograda, Pariza, uspeo sam da ga pronađem u Sao Paulu. Sa te strane sam vrlo srećan. Imam sa kim, imam za šta, imam publiku koja će to da gleda, ili da čuje. Izgleda da sam napravio pravu stvar što sam otišao, pošto je za moju glavu to najbolje mesto na kojem sam bio.“
U jednom od pisama roditeljima, a koje se moglo videti u “SUBA sobi” zapisao je: “Verovatno polako postajem brazilac.”
(O životu u Brazilu Suba je pričao 1992. i 1993. i za Radio Novi Sad >>)
Muzika četvrtog sveta
Muzički – Suba je to zaista postao. Njegovo ime će se naći na nekim od najboljih albuma brazilske scene devedesetih godina koje su objavljivali Marina Lima, Arnaldo Antunes, Edson Natale, Taciana Barros, Mestre Ambrosio... Bio je svuda.
U zimu 1993. godine u Brazil dolazi i Milan Mladenović. Žoao Paraiba kaže da je taj susret delovao “poput susreta dva brata koji se dugo nisu videli”. Zajedno počinju da stvaraju novu muziku, a delić atmosfere tih dana zabeležen je i u filmu “Praia do Ventu Eternu” >> koji je nedavno objavila Zadužbina Milana Mladenovića.
Rezultat tih sesija bio je album “Angel’s Breath” >> koji objedinjuje različite senzibilitete i iskustva, vanserijsko i kompleksno delo koje zaslužuje visoko mesto na listama muzika pevanih i na našem jeziku.
"Sva ta četiri jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik, koji je proizveo muziku bez tipičnog pečata ijednog od muzičara koji je svirao i učestvovao u kreiranju muzike. I zbog te mešavine, koja je nastajala mešanjem četiri tipična pečata i stvorila peti, ja ovu muziku zovem muzikom četvrtog, ne trećeg sveta.”
Aleksandar Žikić u knjizi "Mesto u mećavi" potvrđuje da je "radni naziv projekta bio ‘Pangea’, prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente". Sa distance od gotovo trideset godina je potpuno jasno - “Angel’s Breath” nije samo remek-delo, već i album koji nagoveštava kako bi se dalje razvijala muzika Milana Mladenovića, da je poživeo.
Sao Paulo Confessions
Iako i u drugoj polovini devedesetih prezauzet saradnjom sa različitim muzičarima – Suba u to vreme stvara još dva muzička remek-dela, od kojih je prvo album “Sao Paulo Confessions” >>
Na omotu tog albuma Suba priča: "Sao Paulo, Brazil (...) Stresan lavirint masivnih solitera, kilometarskih avenija i nemilosrdnog haosa. Zamislite 'Blade Runner' u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, a stvarnost se neprekidno menja. Grad je pun ljudi iz svih krajeva Brazila i stranaca - i svi pokušavaju da shvate gde su se našli. Ukoliko imate vremena i strpljenja – otkrića će se smenjivati i upoznaćete čudne ljude i veoma posebna mesta... Ovde me zovu Gringo Paulista. Živim u ovom gradu deset godina, a osećam se kao da sam živeo nekoliko paralelnih Paulista života..."
O zvuku, slojevima i važnosti albuma "Sao Paulo Confessions" piše se i danas, na nekoliko svetskih jezika. Muzičar i producent Beko Dranof tvrdi da je u pitanju album koji je bio godinama ispred svog vremena i da je sledeći korak bio ozvaničenje činjenice da je Suba najveći. BBC je u muzičkom TV serijalu "The Sound of Brazil" Subi posvetio nemali prostor, tvrdeći da je postao najveći eksperimentator i najuticajniji muzički producent Brazila devedesetih.
Na žalost, Suba nije dočekao inauguraciju, kao ni objavu drugog albuma koji ga je učinio svetski poznatim i priznatim. Drugog novembra 1999. godine u ranim jutarnjim satima njegov studio zahvata požar. Iako je već bio spasen iz vatre, Suba se, po priči svedoka, vratio u dim i plamen da bi spasao master trake albuma “Tanto Tempo” koji je snimao sa Bebel Žilberto. Nešto kasnije je umro u bolnici od posledica gušenja dimom.
Promocija njegovog solo-albuma "Sao Paulo Confessions" trebalo je da se održi sutradan.
“Tanto Tempo” je objavljen 2000. godine, i postao najprodavaniji album jednog brazilskog umetnika van Brazila svih vremena.
A Noite Sem
Fim
U prvim godinama nakon Subine smrti o uspomeni na njega kao da su više brinuli njegovi prijatelji iz Brazila. Objavljen je album “Tributo” sa novim verzijama Subinih pesama, a zatim osnovan i “Suba Institut” u Sao Paulu.
U Srbiji je najpre tiho, a zatim sve glasnije - zahvaljujući zbiru ličnih entuzijazama “mama Sube” Ruže Subotić, Zoranja Janjetova (SUBOrca), Branke Parlić i Subinih prijatelja i poštovalaca - pokrenuta inicijativa za objavljivanje njegove velike muzičke zaostavštine kroz Suba Fondaciju >>. Offen Music iz Nemačke je zahvaljujući neverovatnom trudu Vladimira Ivkovića i šire grupe ljudi već objavio nekoliko naslova koji nam pomažu da taj čudesni kaleidoskop bude potpuniji.
Svojevremeno pokrenut EXIT stage koji je nosio njegovo ime više ne postoji, a Subino ime se odnedavno može naći na tabli jednog malog platoa u Novom Sadu, te će se u njegovom rodnom gradu uskoro podići i spomenik o čijoj simbolici ne moramo pričati ovde.
Uprkos svemu - Subina muzika je već pronašla novu, mladu publiku, u čijim grudima ta muzika nastavlja da kuca. To se videlo i u “Suba sobi” koju su zajednički organizovali novoosnovana “Suba fondacija” i organizacija “Nove uši”, uz podršku Fondacije “NS 2022 – Evropska prestonica kulture”.
Na otvaranju ove multimedijalne instalacije bilo je i onih koji ne znaju mnoge detalje iz ove priče, ali koji su uveliko zaljubljeni u tu muziku.
To je bilo neminovno. Jer, Subinu muziku intiutivno osećaju svi oni koji su svesni da imamo zajedničke korene i "zajedničku sudbinu", gde god se rodili, gde god pobegli, i gde god pronašli mesto na kojem smo u sazvučju sa sobom, svetom i njegovim ritmom.
I ako nam se ponekad učini da takvog mesta na Planeti trenutno nema, ili ga više nikada neće biti - imamo te zvuke, i muzike koji će zauvek biti naša domovina.
“Suba: Novi Sad” (izabrani radovi iz osamdesetih, 2022, CD promo)
*
Dodatak:Snimak kompletnog programa i razgovora održanih u okviru "SUBAsobe" u martu 2023. godine u Beogradu dostupan je na ovom linku >>
*
(Tekst objavljen u magazinu Liceulice, decembar 2022 >>, tematski posvećenom izmeštenosti iz sopstvenog jezika i kulture. Fotografije: Suba Fondacija, Vladimir Radojičić, Prešlicavanje)
Ime mu se spominje u stotinu pesama. Sa sedamnaest godina je bio svetski prvak i kralj fudbala. Imao je nepunih dvadeset godina kada ga je vlada Brazila proglasila državnim blagom i stavila zabranu na njegov izvoz.
Sa reprezentacijom Brazila osvojio je tri Svetska prvenstva, a sa Santosom dve titule klupskog prvaka sveta. I kada je premašio cifru od hiljadu golova nastavio je da trese mreže. Odigrao je preko hiljadu trista utakmica, u osamdeset zemalja, u silovitom ritmu bez predaha, postigao skoro hiljadu trista golova.
Jednom prilikom je zaustavio rat: Nigerija i Bijafra su sklopili primirje da bi ga gledali kako igra. A vredelo je i mnogo više od jednog primirja videti ga kako igra.
Kada bi se Pele dao u trk, kroz protivničke igrače je prolazio poput sečiva. Kada bi zastao, protivnici bi se izgubili u lavirintu njegovih nogu. Kada bi skočio, vinuo bi se u vazduh kao da se penje merdevinama. Kada bi šutirao slobodan udarac, protivnici bi se u živom zidu okretali licem prema golu, da bi mogli da vide gol.
Rodio se u sirotinjskoj kući, u jednom zabitom seocetu, a popeo se na sâm vrh slave i moći, tamo gde je crncima zabranjen prilaz. Van terena, nikome nije poklonio ni minut svoga vremena, i nikada mu iz džepa nije ispao nijedan novčić. Ali, mi koji smo imali tu sreću da ga vidimo kako igra, bili smo darovani nesvakidašnjom lepotom: trenucima koji su dostojni besmrtnosti i koji nam dopuštaju da verujemo da besmrtnost postoji.
Peleov gol
Bilo je to 1969. godine, Santos je na Marakani igrao protiv Vasko da Game. Pele je u vihoru prešao ceo teren, ne dodirujući zemlju i izbegavajući protivnike u letu. A onda je fauliran, pred samim golom, kada je već gotovo uleteo u mrežu, sve s loptom u nogama.
Sudija je svirao penal, Pele nije hteo da šutira, ali ga je nateralo sto hiljada ljudi koji su uzvikivali njegovo ime.
Pele je na Marakani dao mnogo fantastičnih golova. Poput onog koji je postigao 1961. godine protiv Fluminenzea, kada je predriblao sedam igrača a onda i golmana. Ali, ovaj penal bio je nešto skroz drugačije: ljudi su osetili da je to bio sveti trenutak. Na stadionu je iznenada zavladao muk, kao po nekom naredenju. Zaćutali su najbučniji navijači na svetu: niko nije govorio, niko nije disao, svi su iščezli. Ni na tribinama ni na tribinama više nije nikoga na osim Pelea i golmana Andrade.
Stajali su, potpuno sami: na beloj tački Pele sa loptom, a dvanaest koraka dalje, u čučnju, izmedu stativa, spreman na skok, Andrada.
Andrada se bacio, ali je samo uspeo da dotakne loptu. Pele ju je prosto zakucao u mrežu. To je bio Peleov hiljaditi gol. On je jedini igrač u istoriji profesionalnog fudbala koji je postigao hiljadu golova.
Potom su se navijači ponovo stvorili na tribinama, skočivši poput deteta van sebe od sreće, a noć je zablistala.
(iz knjige "Fudbal, sjaj i tama" Eduarda Galeana, objavio Beopolis, 2004.)
Zašto slušati novu muziku, stalno
tragati i otkrivati – kada ima toliko “dobrih starih pesama”?
Naučnici tvrde da slušanje nove muzike utiče na stvaranje novih sinapsi u
mozgu. Ja tvrdim da ima nešto i u žmarcima, endorfinu, želji da se otkrije odakle dolazi taj zvuk i ko ga je stvorio, i otkrivanju tajnih veza između različitih muzika.
Evo tridesetak pesama koje dokazuju da uvek ima nešto novo, a dobro.
U 120 minuta preslušavamo nove pesme iz poslednje četvrtine godine koje sviraju i pevaju: Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Benjamin Clementine,
Björk, Danielle Ponder, Egret, Emiliana Torrini & The Colorist Orchestra, Fatoumata
Diawara & Damon Albarn, Gabriels, Gaz Coombes, Goat, Hermanos Gutierrez, Jay-Jay
Johanson, Lira Vega, Lucrecia Dalt, Mabe Fratti, Nadine Khouri, Natalia
Lafourcade, Neuky? & Darko Rundek, Nev Cottee, Rayland Baxter, Simple Minds,
Special Interest, Taino, The Lightning Seeds, The Soft Pink Truth, Tindersticks,
Todd Rundgren & Rivers Cuomo, i Sault.
Nakon gledanja prve montaže filma „Merry Christmas Mr. Lawrence“ u kojem je
prvi put glumio na filmu - Riuči Sakamoto je bio izuzetno
razočaran sopstvenom glumom („Mrzeo sam sopstvenu glumu. Bila je ružna, i loša.“)
Sa željom da se, koliko je moguće, iskupi reditelju – Sakamoto je pomislio „hajde da ove loše glumljene scene prekrijemo predivnom muzikom.“
U tom trenutku Sakamoto je već muzička zvezda Japana i iza sebe ima nekoliko odličnih albuma - ali nema nikakvog iskustva u
pisanju muzike za film. Nezadovoljan metodama koje su mu iskusniji muzičari
preporučili – shvatio je da mora da stvori sopstveni metod.
Rezultat je bila muzika koju je svet zavoleo više od filma (i Bouvijeve glume).
Sakamoto ovu muzičku temu (poznatu i pod imenom "Forbidden Colors") svira već četrdeset godina - u različitim aranžmanima,
sa različitom pratnjom, sa i bez Dejvida Silvijena. Ukoliko odvojite neko vreme
i preslušate zabeležene snimke u nizu - otkrićete kako se ona tokom godina neprimetno menja: u tempu,
aranžmanu i akcentima.
U poslednje vreme je najčešće svirao sam za klavirom, nastavljajući da je oblikuje. Juče je sa svetom podelio poslednju verziju, u okviru novog „Playing the Piano” koncerta, kakve je već svirao u nekoliko navrata.
Uvodu ovogodišnje izdanje koncerta je potresan.
U kratkom obraćanju gledaocima, Sakamoto ne krije da zbog bolesti sa kojom se bori nema snage da svira ceo koncert odjednom, te da ćemo ove godine gledati ‘onlajn
koncert’ koji je sniman pesmu po pesmu tokom više dana. A onda, na kraju tog obraćanja prosto kaže: "Well then, enjoy!"
“Merry Christmas Mr. Lawrence” je pretposlednja tema koju je odsvirao. Čini se da je pronašao njen konačni oblik.
Englezi koriste reč ‘stripped’. ‘Ogoljena’ mi ne zvuči odgovarajuće. Ali, Japanci imaju reč „kanpeki“ koju možemo prevesti sa tri reči: savršeno, besprekorno, potpuno.
Ovo nije snimak uobičajenog izvođenja, ovo je drama. Usamljeni čovek za klavirom nakon četrdeset godina sviranja
jedne melodije uspeva da dosegne njenu potpunost, od prvog tona svestan da nam svira
možda poslednji put.
Poslednja tema koju je odsvirao u u okviru koncerta bila je
„Opus – Ending“.
(...) „Ulice su polja koja nikad ne umiru“, stih iz pesme „The Crystal Ship“ sa albuma „The Doors“, nosio je u sebi sliku koja pleni, kao i „Govori tajnom abecedom“, iz pesme „Soul Kitchen“, koju su izveli neposredno pre „The Crystal Ship“.
Te slike su ostajale da lebde u vazduhu, a ideje su odzvanjale. Ispisane na papiru, kad biste ih odmotali u svesti, možda su delovale jasno, ali kad ih je pevao Džim Morison, nisu bile takve. Kad je reč o smrti, Džordž Šo je imao pravo. Ko je mogao da zna kuda se zaputio Morisonov, ili bilo čiji kristalni brod? Kad danas slušamo nedokučivi snimak te pesme sa albuma The Doors, ili onu intenzivniju, proširenu interpretaciju iz "Matriks" (kluba, Markus piše o ovoj verziji pesme), pesma deluje kao da je smeštena negde između sna i buđenja, govora i ćutanja, maštanja i delanja, smrti i novog jutra. Koje neće svanuti. Ravnoteža koju Morison uspostavlja nad bestežinskim, treperavim segmentima te pesme – u čija prva dva stiha se čuje odjek tišine u praznoj kući; brišuća, upečatljiva bas-linija, visoki, vazdušasti tonovi Manzarekovih orgulja, a više od svega, ono stoičko, temeljno uspinjanje u Densmorovom ponavljaju fraza na snaru ili cimbalu, kojima se obeležavaju prelazi iz jednog stava u drugi, iz jedne perspektive u neku sledeću – sve to zajedno podseća na mesečara koji hoda po razapetom konopcu. Fizički, ta interpretacija deluje kao uzdah koji traje dva i po minuta, i koji bi mogao biti poslednji.
Čudnovatost početnih reči – „Pre no što klizneš u svesno“ - Be Fore You slip into unconsciouness
opčinjava slušaoca, pokorava ga od samog početka. To može biti san, ili prekomerna doza, koju je uzeo pevač, ili osoba kojoj se on obraća; a možda je reč o ubistvu, samoubistvu, ili zajedničkom samoubistvu. Od početka do kraja – muzika sve vreme kao da lebdi – Morison dočarava situaciju savršeno pribrano. Glas podiže i pojačava samo jednom, potkraj pesme, u časa kada peva njen naslov kao da ga je tog trenutka otkrio; te tri reči koje čine savršenu metaforu, avetinjski brod duše.
Nigde drugde Morisonov glas nije tako umeren, a tako pun. On nikad nije bio soul pevač – u tome ga je sprečila suzdržanost čoveka koji uvek o svemu razmišlja, koji sve mora da promisli – ali se ovde prepušta koracima pesme, koracima sačinjenim od slika, tonova, ponajviše od melodije; čini to sasvim uveren u to da ga ti koraci vode nekud kuda vredi otići, bez obzira na to što nema ni nagoveštaja šta bi to moglo biti. „Ponekad smislim reči zato da bih mogao da zapamtim melodiju koju čujem“, rekao je Morison jednom prilikom. Ovde se može čuti da se događa upravo to. Unutar ove nežne, utešne, izuzetno elegantne pesme, postojalo je ono što Rejmond Čendler naziva velikim snom, a Ros Makdonald jezom (...)"
(prekucano iz knjige „Dorsi – pet opakih godina muzike za ceo život“, Grejl Markus. Preveo Zoran Paunović, objavio Clio, 2022. >> )
“Why Do They Call a Private a Private / When there's nothing more
public on earth?...” kaže deo pesme Frenka Lesera koju je napisao 1944.
godine!
Tokom prethodnih dekada pitanjima privatnosti i nadzora bavili su se i Henk
Vilijams, The Kinks, Dejvid Bouvi, Kejt Buš, Massive Attack, Nil
Jang, Depeche Mode, Lenard Koen...
Danas vam za preslušavanje preporučujem albume koji su nas na vreme
upozoravali, ili nas pripremaju za probleme koji tek dolaze.
Radiohead: „OK Computer“ (Parlophone, 1997)
Ovenčan slavom i etabliran kao pevač benda koji tamom i bukom pročišćava duše -
Tom Jork je izjavio: “zapisujem sve pozitivne stvari koje čujem i vidim oko
sebe” i obećao da će novi album Radiohead biti drugačiji. OK, za to drugo
je bio u pravu.
Zagledani u svet oko sebe, Radiohead su kreirali muziku veka koji još
uvek nije počeo.
Tom je, inspirisan Filipom K. Dikom, Hobsbom, Čomskim (ali i Bazom Larmanom i
Daglasom Adamsom) nizao stihove o savremenom životu, smrti, globalizaciji i
anti-kapitalizmu, dok je bend stvarao višeslojan, kompjuterizovan (sic)
i sinematičan zvuk.
Sa distance od dvadeset pet godina “OK Computer” - nije izgubio ništa od svoje
zastrašujuće veličanstvenosti. Štaviše, dvadeset i prvi vek ga uporno čini sve
moćnijim (“Filter Happier”).
Kraftwerk – Computer World (Warner, 1981)
Paradoksalno: mašinski
precizni i naizgled lišeni ljudskog - Kraftwerk su decenijama činili da
u budućnost ljudske vrste gledamo optimistično i sa nadom. Još luđe: danas
generacijama koje su odrastale uz njih – taj zvuk izaziva nostalgiju za
budućnošću koja je trebalo da se dogodi.
„Computer World“ je objavljen u vreme pojave prve generacije kućnih
računara i vizionarski najavljivao kako ćemo živeti, raditi,
zaljubljivati se i stvarati bolji svet. „Computer Love“ je i
dalje jedna od najčudnijih ljubavnih pesama u istoriji elektro-popa, a „Pocket
Calculator“ valjda i dalje jedina pesma ikada ispevana džepnom digitronu.
Brian Eno – ForeverAndEverNomore (Verve/UMC, 2022)
Nekadašnji član Roxy
Music, producent nekih od najvažnijih albuma u istoriji rokenrola (David
Bowie, Talking Heads, U2, Coldplay...) i verovatno najpoznatiji tvorac ambijentalne
muzike se nakon višegodišnje pauze nedavno oglasio albumom koji pretresa
pitanja vremena u kojem živimo. Globalna kriza, ratovi, tehnologija, ekološki
problemi – sve to je inspirisalo Brajena Ina da se zagleda u sebe, pokuša da
pronađe odgovore i ostrvca nade.
Preslušavanje pesama poput „Who Gives a Thought“, „We Let It In“
i „There Were Bells“ postaje još zanimljivije ukoliko pročitate i objavu
kojom je Ino najavio ovaj album. U njoj, pored ostalog, kaže: „Kao i svi drugi
– osim većine vlada sveta – razmišljao sam o našoj neizvesnoj budućnosti, i ova
muzika je potekla iz tih misli. Da budem precizniji osećao sam tu
budućnost.(...) Moramo se ponovo zaljubiti. U prirodu, u našu vrstu, i u naše
nade za budućnost.“
Ovaj album na sebi svojstven, setan i melanholičan način, osvešćuje upravo to:
moć osećanja.
Uši su se u jednom trenutku umorile, ali je muzika je
nastavila da mi se obraća: kroz novi film o Dejvidu Bouviju, i rupe neobičnih
oblika u stropu Kuće Muzike u Budimpešti. Muzika mi se obraćala kroz glas i
reči Dejvida Silvijena u monologu na Radiju BBC; kroz razgovore sa ljudima koji
su svirali neke od meni najdražih pesama; dokumenta i slike izložene u SUBA
sobi u Novom Sadu, koje sam izučavao okružen pesmom ptica sanjalica.
Sve to odjekuje u novom Noćurku, kroz nove i stare pesme povezane značenjima,
prostorom, genetikom, ili vremenom.
Čekaju te:
Massive Attack & Tracey
Thorn, Nadine Khouri, Natalia Lafourcade, Vince Guaraldi Trio, Lucrecia Dalt,
Neuky? & Darko Rundek, Angel’s Breath, Suba, Chet Baker, Jay-Jay Johanson,
Egret, Bohemija, Andrew Bird & Phoebe Bridgers, Regina Spektor, Benjamin
Clementine, Japan, David Sylvian i David Bowie.
Meri En Hobs sa Radija BBC je u najavi ove emisije Silvijena definisala kao „jednog od najzagonetnijih muzičara na svetu“.
Nakon četrnaest godina njegovog odsustva iz medija - ništa tačnije nije moguće reći.
U pop-muzici nema mnogo sličnih slučajeva. (Iz vremena najveće slave benda Japan imamo još dvojicu takvih majstora: Marka Holisa iz Talk Talk i Pedija iz Prefab Sprout, koji je u otišao u tišinu iz drugačijih razloga.)
Dejvid je svojevremeno bio pop-zvezda, i nosilac titule „najlepši čovek na svetu“. Zatim je postao „poslednji romantik“, i muzičar koji se svakim albumom sve više udaljava od uobičajene strukture pop-pesme i slave.
Saradnike za nove eksperimente je pronalazio u Sakamotu, Šukaju, Haselu, Robertu Fripu i Arve Henriksenu, između ostalih. Na za sada poslednjim objavljenim radovima instrumente je odmenio šumovima i atmosferskim zvucima. U poslednjih deset godina ne peva, već stvara "spoken-word" dela, u kojima su reči ili poezija tek proplanak okružen šumom šumova (poput gostovanja na albumu Twinkle3 pre nekoliko nedelja).
(Za sada poslednja pesma u kojoj je pevao bila je "Do you know me now" i stihovi "And if you think you knew me then / You don't know me now")
Odmetnut od svih i svega, Dejvid Silvijen četrnaest godina nije dao nijedan intervju. Konačno je progovorio: o eksperimentima kojima se bavio u poslednjih petnaest godina, zvučnim instalacijama koje je stvarao na ostrvu Naošima u Japanu, načinu na koji sada stvara muziku, bavljenju fotografijom, korišćenju grešaka u umetničkom procesu, ali i o pesmama koje je nekada pevao, i kojima više ne želi da se vraća.
Govorne segmente Meri En preseca divnim izborom Silvijen / Japan pesama od vremena „Quiet Life“ do „Fire in the Forest“ i „Blemish“ radova.
Preslušavanje ove jednosatne priče otkriva još nešto: Dejvid i dalje ima spektakularan glas.
Kako sada izgleda nekada "najlepši čovek na svetu" više niko ne zna - jer novijih fotografija nema, ali to nikada nije bilo ni važno.
(Neophodan lični uvod ili „There's
a tension of a most unfathomable nature“)
Najava filma, vesti o njegovoj premijeri na Kanskom festivalu i prvi
ushićeni prikazi kritičara vratili su me u doba obeleženo iščekivanjem. Iako
četrdeset godina stariji - nedeljama sam se ponovo osećao kao onaj klinac koji iz dana u dan ulazi u muzičke prodavnice nadajući se da se novi Bouvijev album konačno pojavio, i da ću te večeri sa gramofona uzleteti u svemir.
Iščekivanje je, konačno, okončano. Nagrada je spektakularna.
Faktografija Bouvijevog života je uveliko dobro poznata.
Niz odličnih dokumentaraca (od „Finding Fame“ do „The Last Five Years“),
kao i knjiga (Pola Morlija, Nika Kenta, Sajmona Kričlija i Nika Stivensona, na
primer) rasvetlili su do kraja sve detalje karijere „najznačajnijeg britanskog umetnika
u poslednjih 50 godina“ i – koliko je to moguće – definisali Bouvijevu važnost u
vremenu i prostoru u kojem je živeo.
Ko želi - sa lakoćom može rekontruisati čitav Bouvijev život: iz godine u
godinu; od stanice do stanice; kroz likove koje je stvarao, predstavljao i napuštao
tokom karijere, specijalne ishrane koja ga je gotovo uništila polovinom
sedamdesetih, ili do liste 100 knjiga koje smatra najvažnijim >>
Šta, onda, „Moonage Daydream“ čini razlogom iščekivanja i
radovanja?
Postoji li nešto što ne znamo?
Od prve vesti o filmu, reditelj Bret Morgen je najavljivao (recimo
to na engleskom) „immersive cinematic experience“ ili „audio-vizuelnu odiseju
koja ne samo što rasvetljava Bouvijevu zaostavštinu, već služi i kao vodič za
ispunjen i smislen život u 21. veku“.
Wow!
Morgen je za rad na filmu dobio ne samo dozvolu Bouvijeve
porodice, već i spektakularnu količinu arhive (listu od 5 miliona artefakta čine
video zapisi, snimljeni intervjui, fotografije, njegova slikarska dela,
skulpture, itd). Najavljivan kao „dokumentarac“ - „Moonage Daydream“ to zaista
jeste po vrsti materijala na koju se oslanja. Ali, način na koji je Morgen oblikovao
i obogatio materijal čini da ovo delo prevazilazi značenje te definicije.
Kao što Bouvi nikada nije bio samo muzika, tako ni ovo delo nije samo dokumentarni
film.
„Moonage Daydream“ je spektakularni kolaž koncertnih
snimaka, intervjua, eksperimentalnih filmova koje je stvarao, inserata iz
filmova u kojima je glumio (i brodvejske postavke komada „Čovek slon“), snimaka
iz lične arhive... upotpunjen desetinama referenci kojima se Bouvi služio
– od Melijesa, Murnaua i Langa; preko Kerouaka, Berouza i Koltrejna do Baskijata
i Ričarda Deverua (ovo je delić spiska).
Konačno, i najvažnije – kroz taj lavirint pokretnih slika, halucinogenih grafika
i montažnih oko-lomija tokom 140 minuta vodiće vas Dejvid – lično. Spretnim
korišćenjem audio zapisa – i to onih delova koji se bave pitanjima bića, ljubavi,
umetnosti i njenog oblikovanja, smrtnosti, filozofije, muzike, publike i slave –
Morgen je stvorio delo koje funkcioniše kao (prekratka!) seansa sa Bouvijem, u
kojoj se on ispoveda - ali mi, publika, doživljavamo katarzu i
osvešćujemo ko smo, šta smo i gde idemo.
Kao takav, „Moonage Daydream“ se ne obraća
isključivo Bouvijevim obožavaocima i samo onima koji će u brdu slika koje
putuju platnom otkrivati reference, citate i logiku. Ovo delo je hipertekstualno,
kao što je i Bouvi bio i ne zamara gledaoca linearnim narativom (jer
linearnost nije odlika ni njegovog razmišljanja, niti karijere). On je otvoren
i za one koji Bouvija trenutno poznaju samo po najvećim hitovima, kao i onu publiku koja će ga tek otkrivati.
Ko želi – naravno da može i ima prostora za polemiku o izborima koje je
Morgen napravio sažimajući takav život u svega 140 minuta - ali čak i ti izbori mogu
poslužiti kao putokazi za dalje razumevanje Bouvija kao fenomena.
„Moonage Daydream“ je najviše fokusiran na period Zigija Stardasta, „berlinsku
fazu“ sedamdesetih, period globalne obožavanosti tokom osamdesetih (i najveće
kreativne krize: „Najveće greške sam pravio kada sam mislio da znam šta publika
želi i udovoljavao joj“), delom na period devedesetih („This chaos is
killing me“). Ipak - sve počinje, i završava se crnom zvezdom.
Mnoge osobe za koje znamo da su bile važne ili ključne u njegovom životu se u
ovom delu ne pominju, niti pojavljuju slikom. Štaviše – u filmu veći prostor imaju
svega tri osobe: Bouvijev stariji brat Teri koji je imao snažan uticaj na njega
u formativnim godinama; supruga Iman kao osoba kraj koje je konačno razumeo
značenje reči ljubav, i - Brajen Ino.)
Da, neki od "najvećih hitova" se ne pojavljuju ni tonom, ni slikom. Ali ono što se čuje savršeno funkcioniše, a Toni Viskonti je pomogao da se izabrane pesme savršeno prearanžiraju za potrebe filma.
Konačno, sa ovim filmom nema razloga polemisati.
Ako Bouvija izučavate, posmatrate, slušate i volite na način koji je
najpoetičnije definisao Pol Morli („... Dejvid Bouvi je otkrio šta želimo od
pop zvezda... Dejvid Bouvi je Vilijem Blejk koji peva Denija Keja... Dejvid
Bouvi je dadistički dendi... Dejvid Bouvi je svemirski osvajač... Dejvid Bouvi nas
sve pretvara u voajere...“ *) - nakon 140 minuta
ćete iz bioskopske sale izaći prekriveni svetlucavom mesečevom prašinom, i shvatićete još
jednom zašto nemamo osećaj da više nije tu.
Dejvid Bouvi je izmišljeni lik, kreacija, priča.
A kreacije ne mogu nestati.
*
Obavezno gledanje na velikom platnu. I ostanite do kraja odjavne špice ;)
Ruben Gonzales dugačkim prstima prelazi preko dirki i otvara nam prolaz u salu drvenog poda sa pogledom na Muzej Revolucije u centru Havane.
Martin Henet snima zvuk lifta za prvi album Joy Division i tako nas odvodi u Mančester 1979.
Vižljasti pevač u kožnoj jakni i pogleda skrivenog iza tamnih naočara iz pozadine broji “One, two, three, four”, i mi stojimo ispred ulaza u čuveni CBGB klub, čekamo da vidimo The Ramones. Priče o Berlinu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka odvijaće se u senci Zida, i u njima će biti pomenut ‘Hansa Studios’ u kojem su, na puškometu stražara snimali Igi Pop, Dejvid Bouvi, Depeche Mode i Nick Cave & The Bad Seeds. Postoje gradovi i mesta koja imaju i svoje zvučne spomenike, izrađene od vinila.
Dejmonova zvučna razglednica iz Malija nezasluženo stoji u senci albuma koje je snimao sa Blur, Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, njegovih solo albuma i drugih hiljada stvari koje je snimao tokom karijere. Možda inspirisan sličnim izletima Dejvida Birna, Pola Sajmona, Pitera Gebrijela i drugih ‘belih’ muzičara koji su tokom karijere koketirali sa takozvanim ‘etno-zvukom’ ili možda zato što je genije – Dejmon je okupio svojevrsnu lokalnu super-grupu (Toumani Diabate, Afel Bocoum, Lobi Traore, Ko Kan Ko Sata Doumbia), sa kojom je putovao zemljom i snimao muziku začinjenu suncem, prašinom, tradicionalnim instrumentima i glasovima među kojima je on tek jedan od ravnopravnih. Dejmonova ljubav prema Bamaku, toj zemlji i muzici odjekuje i danas. Ukoliko ne verujete, poslušajte ponovo “Desole” koju je snimio sa najlepšim glasom Malija – Fatumatom Dijavarom.
David Bowie: “Heroes” (RCA, 1977)
O “Berlinskim danima” Bouvija, Igija i ekipe koja se našla u Hansa Studios se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Ali, čak i da ništa ne znate o snimanju albuma u studiju sa pogledom na stražare Istočne Republike Nemačke, Bouvijevom druženju sa članovima grupe Kraftwerk, oduševljenju zvukom benda Neu! i čuvenom poljupcu Tonija i Antonije Mas nedaleko od zida koji je završio u naslovnoj pesmi – na ‘Heroes’ ćete čuti odjeke zapadnog Berlina s polovine sedamdesetih godina, grada čija je funkcija da vri i vibrira, baš uprkos zidu i komšiluku. U “V-2 Schneider” i instrumentalu "Neuköln" Berlin odjekuje najglasnije. Iako se dramatično promenio od pada zida i protoka vremena – zahvaljujući ‘Heroes’ taj grad postoji i dalje.
Beograd: “Remek depo” (PGP-RTB, 1983.)
Vreme otkrivanja drugačijeg zvuka, mogućnosti ritam mašina i sintisajzera – a u godinama koje pamtimo i po restrikcijama struje. Vreme u kojem Beogradska scena vri od koncerata, neobičnih muzičkih formacija, izložbi, performansa, i dalje nošena snagom novog talasa koji se sudario sa novim romantizmom, i koji sada zajedno dalje pomeraju granice sloboda. Vreme u kojem se svaka umetnička metafora može kodirati i kao politička poruka, ako tako želimo (“Oni su kontrolori, i imaju moć”). “Remek depo” grupe Beograd možemo slušati i na taj način. Iako snimljen pre gotovo četrdeset godina, ovaj album i dalje zvuči moderno – a “Opasne igre”, “Kontrolori” i “Soba” zaslužuju važno mesto u priči o zvuku grada Beograda osamdesetih godina prošlog veka.
Sve je počelo od nove obrade stare pesme The Kinks o tome ko se, zašto i kako fotografiše. Škljoc po škljoc, film je počeo da se odmotava – od Pola Sajmona, preko Bili Brega, Kevina Morbija i Wilco, do Elvisa Kostela, Siere Ferel, Dejvida Bouvija, Toma Rosentala, R.E.M i nekoliko pesama iz albuma sa slikama Lenarda Koena koje su retuširali Igi Pop, Nora Džouns i Vili Nelson.
Za njima su u kadar ušli i Belle & Sebastian, Villagers, The National & Bon Iver, I Am Kloot, The Saxophones, novi Tindersticks, i Vladan Krečković.
Fotka na fotku, ovaj miks je postao zvučna podloga za pregledanje fotografija i traženje detalja koji su do sada možda promicali.
Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.
Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.
Gledao sam ih
kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja
je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom
olovkom na nadlakticama. Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude,
kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.
Ali, čega se zaista sećam?
Nakon trideset godina u sećanju
pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.
Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i
– najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.
Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.
Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću
tehniku tog vremena.
Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV
Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao
tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja
pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma
pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio
zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.
Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu
pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije,
dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod
nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata
benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u
razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.
Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića>> u saradnji sa Universalom.
„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta
održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po
Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo
na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged
na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od
najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.
Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.
Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji
nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana,
vredna nagrada.
Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. („Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje
meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada
se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade
Vukovara. („Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se
nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana
Golubović mnogo godina kasnije.)
Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i
„Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale
u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo
kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među
prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.
„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa
od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije
nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu
je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve
ljude. Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između
pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“ predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.
Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.
Ne postoji bolji način da osetiš kako je bilo nekad, i kako je bilo tu.
Nakon dugog čekanja, celo jato ptica sanjalica doletelo je do nas.
“The Dreambird” je godinama bio izgubljeno blago, delo koje nije bilo lako pronaći, a tek sada je objavljeno u celosti.
Uz ovo izdanje - koje sadrži dva do sada nedostupna snimka - objavljen je i izuzetan tekst Gorana Vejvode, koji kaže:
"Zanimljivo, snimci "The Dreambird" nikada nisu bili planirani da se objave. Od prvog puta kada mi je Suba pomenuo ovaj projekat, uvek je govorio o njemu kao o 'in situ' zvučnoj projekciji. To je oduvek trebalo da bude umetničko zvučna instalacija/hepening. Događaj se odigrao krajem juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava. Spoljni zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačalo iskustvo i interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja. Snimak "The Dreambird" se vrteo bez prestanka tokom čitavog popodneva. Uveče je bio vrhunac događaja uz 'son et lumière' i laserske svetlosne efekte. [...] Sećanja blede, često, ponekad bespovratno. Iskreno, veoma malo informacija ostaje o ovom projektu i sve govori u prilog činjenici da je sećanje izgubljeno, izbrisano, maglovito, neumoljivo."
*
Nepouzdano sećanje otvara nam put ka čistom uživanju u slojevima zvuka, putovanje bez putokaza i let bez kompasa, dosezanje nivoa u kojem su preplitanje instrumenata i pesma ptica jedina potrebna realnost. Ili lekoviti san.
*
Muzika: Mitar Subotić & Goran Vejvoda Snimano u FUNKTION STUDIO, Pariz, 1987. Mastering: Slobodan Misailović Dizajn omota: Sometimes Always Crteži: Arthur Longo
Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije
sletelo.
Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi
prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.
Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)
Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je
omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz
sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i
vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov
drugi album.
Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa,
meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili
da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti -
zavolećete ga još više.
Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći
svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“
Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je
rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album
Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.
Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje
prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji
odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo
muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset
godina.
Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora
upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj
od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.
Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)
Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je
potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati
sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno,
hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.
„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice
lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky,
Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli
da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine („Better be willing to
pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.
Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog
dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako
letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da
promene svet, zauvek.
Obilaziš ga godinama, u sunčanim jutrima i vetrovitim kišnim noćima, i poveruješ da si video sve. On te ponovo iznenadi - ljupkošću, atmosferom i svetlom. I pošalje mačad da ti uskaču u krilo, bez poziva.