"Next To You" (The Police & Supergrass)

Neki biografi beleže da su prvi koncerti The Police počinjali Stingovim rečima: "Sada ćemo vam svirati pank, što znači da će reči biti banalne, a muzika grozna."

Negde u to vreme, dok je ovaj bend još uvek bio kvartet (Henri Padovani je ubrzo otišao iz benda), nastala je i ova pesma. Sirova, jednostavnog teksta za koji je polovina benda tvrdila da "nije dovoljno pank" (a Samersovo inače genijalno soliranje na slajd-gitari - "staromodno", tvrdila je druga polovina), dobila je čast da bude prva na debi albumu "Outlandos D'Amour".

(Pre no što se igla spusti vinil, važno je znati jednu stvar.)
Pored toga što su u jednom trenutku bili "popularniji i od The Beatles" (prodali su koncert na Shea stadionu brže od 'buba' i do sada prodali cirka 75 miliona albuma), The Police su bili jedan od retkih bendova čiju ste čitavu diskografiju mogli da pronađete i u prodavnicama diljem Jugoslavije, a zato što je tadašnji PGP RTB imao ugovor sa njihovom "A&M Records". Ta prisutnost The Police u prodavnicama nije bila beznačajna (ko zna kada bih otkrio Džoa Džeksona da ga nije onoliko bilo u tim istim prodavnicama), a sasvim pristojno rezan vinil (ili užasno šuštava kaseta) mogao je da se kupi odricanjem od jednonedeljne užine. Zahvaljujući tome sam prestao da budem "bucmast", a ceo opus The Police se u roku od mesec dana našao kraj mog gramofona. Imao sam nekih trinaest godina, bend više nije postojao, a moje otkrivanje je počelo od tog, prvog albuma.

"Next To You" je imala nezahvalnu ulogu. Nalazila se na albumu kao uvod u dva savršena komada – "So Lonely" i "Roxanne", tako da od prvog dana nije imala neke šanse da bude previše omiljena. Mislim, ta dva šota su brisala sve oko sebe i zato sam najčešće pomerao ručicu gramofona pravo na početak "So Lonely", te bih eventualno čuo odjavni refren "Next To You" koji odlazi "u fejd".

Vremenom, postajala mi je sve draža, upravo zbog svoje jednostavnosti.

Izgleda da je vremenom postajala sve draža i Stingu, ali su njegovi pokušaji da je ponovo svira uglavnom završavali prosečnim samo-obradama, u kojima nije bilo previše ni krvi ni suza ni znoja. Svirao je i sa marijačima isimfonijskim orkestrom, sve pogrešno.

The Police su je na oproštajnoj turneji 2007. svirali ponovo. Štaviše "Next To You" je poslednja pesma koju je bend odsvirao na poslednjem koncertu turneje, sa sve Padovanijem koji im se priključio samo na toj pesmi. No, iako u bendu sviraju "najdraži bubnjar svih vremena", "najbolje sklopljeni trio svih vremena" i "jedan od najdražih gitarista svih vremena", to nije bilo "to".
Prerasli su pesmu.
Tačnije, nikada nisu ni bili dovoljno nezreli za njenu jednostavnost, a to se sada najviše videlo.

Odjednom, više ruku čisti prašinu sa nje.
Pre nekoliko nedelja pesmu je obradila i Džulijana Hetfild (zanimljivo, ali ipak nije za drugo slušanje), a onda su se, pre nekoliko dana, pojavili ponovo rođeni Supergrass (!!!) i isprašili je taman kako treba.

Izgleda da neke pesme moraju da se, barem na kratko, pozajme drugima da bi zasijale punim sjajem i učinile da stopala ponovo rade a ruke sviraju air guitar, ponedeljkom uveče.

Najdraže pesme 3/4 2019 (i omiljeni albumi)

Tri meseca sam ih sakupljao, kao što se skupljaju i odmeravaju školjke i kamenčići na plaži, u torbi je na kraju ostalo tridesetak novih pesama koje nosim dalje, da me podsećaju na ovo leto:

(abecednim redom)

Africa Express with Damon Albarn, Ana & The Changes, Beck, Black Midi, Black Pumas, Brittany Howard, Cassius, Devendra Banhart, Divino Niño, Dope Lemon, Foals, Haim, Iggy Pop, Jenny Hval, Jonathan Bree, Lady Wray, Mattiel, Metronomy, Michael Kiwanuka, Nemanja, Pixies, Pocket Palma, Porno Brak, Purple Mountains, Sault, Seine, Sunny War, The Delines, The Ocean Blue, The Teskey Brothers, Tužni, Valentino Bosković, Villagers, Violent Femmes.

Albumi vredni preslušavanja:
(i opet abecednim redom)

Ana & The Changes - Differences >> 

Bernays Propaganda - Vtora mladost, Treta svetska vojna >>

Black Midi - Schlagenheim

Black Pumas – Black Pumas

Bryony Jarman-Pinto - Cage and Aviary

Chrissie Hynde - Valve Bone Woe

Devendra Banhart - Ma

Divino Niño - Foam

Dope Lemon - Smooth Big Cat

Jazzmeia Horn - Love And Liberation

Jenny Hval - The Practice of Love

Kindness - Something Like A War

L'Eclair – Sauropoda

Marcos Valle - Sempre

Mega Bog - Dolphine

Pixies - Beneath The Eyrie

Purple Mountains - Purple Mountains

Sault - 5

Soren Bebe Trio - Echo

Stanislav Kovačić - Punk Cabaret >>

The Ocean Blue - Kings And Queens - Knaves And Thieves

The Teskey Brothers - Run Home Slow

The Beatles and The Stones

U četrdeset i šestoj godini života, donekle i zahvaljujući filmu "Yesterday" (pristojan, ne i dobar), osvešćujem nešto što dugo tinja u meni,
osećanje koje sam dugo potiskivao,
naizgled nevažnu činjenicu, koja je zapravo suštinska:
Bitlsi su mi postali važniji od Stounsa.

Noćurak usporava septembar :: September Songs [mix]

Hej,

univerzume,

znam da želiš da nas približiš suncu što više, ali biće nam zima,

(ili je možda ova moja molba više za šalter levo za kojim rade kalendar i sat?)

Kreni unatrag, ili uspori da uživamo u ovim pesmama još malo dok je toplo,

nisam ih na vreme otkrio, nisam ih se dovoljno naslušao!

Uspori, ni tebi ni meni se ne žuri da obučemo džempere.

(Za neka kašnjenja sam ja kriv, bile mi uši pune mora i talasa, za neke nisam već je tim pesmama trebalo 4 meseca da pređu 400 kilometara, nadam se da možeš da mi ispuniš želju, i da moje pismo neće završiti u košu, što bi rekli slušaoci radijske emisije koja je nekada bila najvažnija stvar petkom uveče na FM skali.)

Po abecednom redu: Ana & The Changes, Blez Sandrar, Bryan Ferry, David Sylvian, Edwyn Collins, Elvis Costello, Everything But the Girl, Gaspard Royant, Jazzmeia Horn, Kings of Convenience, Kirsty MacColl, Leonard Cohen u devet reči, Lou Reed, Madeleine Peyroux, Mark Hollis, Mercury Rev, Mose Allison, Motel Radio, Paul Weller, Phoenix, Pocket Palma, Queen, R.E.M., Richard Hawley, Sault (kakav album!), Seals & Crofts (i putokaz ka blogu Suština Pasijansa) mladi Stevie Wonder, Tea Tulić, Teenage Fanclub, The Clientele, The Cure, Valentino Bošković...

Dragan Babić: Deklaracija o pravima čoveka 1994

"Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije.
Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje.
Tebi možda, to nisu nikakva prava.
Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu.
Drugi su pakao. Ali, i ti si njima.
Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije.
Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.
Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. 

Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.
Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima.

Ti možda misliš drugačije.
Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti.

Ti možda misliš drugačije.
To su tvoja prava."

("Deklaracija o pravima čoveka"
Napisao 1994. Dragan Babić, rođen 3. septembra 1937.)

Noćurak o ostrvima, ostrvčićima, slobodi, vodi i plovidbi :: Island Life [mix]

Ovaj Noćurak slavi ostrva, ostrvca, ostvrčiće, atole, ade i otoke, slobodu, vodu, mora, okeane, brodove i plovidbu.

Krećemo iz kuće-na-vodi Otisa Reddinga u Sosalitu, Kalifornija, a na ostrvčićima nas čekaju Shuggie Otis, Devendra Banhart, Helado Negro, Antenat, Porno Brak, Van Morrison, Neil Young, Kings of Convenience, Junius Meyvant, Villagers, Richard Hawley, Cocteau Twins, Stan Getz, Arto Lindsay, Cesaria Evora, Suba... kao i priče Judite Šalanski, Antonija Tabukija i Borisa Maksimovića.

Ne treba ti ništa od opreme. Tamo gde idemo svi se kupaju goli.

#Radio #Podcast #Leto

Judita Šalanski: "Rapa Iti" (čudesna priča o Marku Liblanu iz "Atlasa zabačenih ostrva")

"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.

Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.

A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.

Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.

Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."

*

Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.

Više o ovoj čudesnoj knjizi >>
i ovde (BeforeAfter) >>

p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa.

p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.

Razglednica sa Maldiva [snimljeno na ostrvu Ziyaraifushi]

Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora.
Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat: 
hrani se svakim talasom, 
korakom po pesku, 
zalogajem, 
pesmom čudnih ptica, 
sunčevim zrakom, 
ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova.

(Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo.
Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.)

Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči, 
a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta. 

Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje.

Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."

(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)

Uz te zvuke,
slike iz života u razglednici:

Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj: 

• Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
• Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
• Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni).
  (I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...) 
• Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
• Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
• Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
• Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
• Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
• Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.

Još putopisa i audio-razglednica je dostupno ovde >>

"Treći svijet" ili o mapama iz mašte, borbi, Bulgakovu i Haustoru

"Stanje osluškivanja uključuje cijelo tijelo, ono priziva stanje pažljive prisutnosti.

Zvuk nije koncentriran, rijetko se percipira u nekoj točki,

doživljavaš ga kao dio prostora koji te okružuje." 
(Darko Rundek, 2011.)

"Nestade Jeršalajim, veliki grad, kao da ga nikad na svetu i ne bejaše."

(Mihail Bulgakov, "Majstor i Margarita", poglavlje 25, 1928-1938.)

O "Trećem svijetu" je najbolje pisati usred leta. Koža je sjajna od znoja, vlage i česte kiše; vreme je naizgled stalo, leto je zrelo i lepljivo, ali već osećaš da ga uskoro neće biti i da naigled beskonačni raspust ipak ima svoj kraj. Jesen neće zaobići tvoj deo grada, ne ukoliko ostaneš tu gde si.

Drugo najbolje vreme je bilo kada.

Slušanje "Trećeg svijeta" je neka vrsta igre, koju igram već mnogo godina.
Vremenom sam naučio da vidim crvotočinu između udaraca u doboš i otkucaja bas-gitare, tu su pukotine malo pozelenele od tropske mahovine, dovoljno je uzeti vazduh i provući se.

"Trećim svijetom" može se lutati decenijama bez cilja, ali i bez želje da se lutanje ikada završi. Ludaci vremenom pomisle da prepoznaju krajolike i putokaze, i jedne večeri se ohrabre da iscrtaju mapu tog sveta, preciznošću dostojne prvih mornara koji su prošli Herkulove stubove. Te mape su maglovite i pune netačnosti, predimenzioniranih kontura i glasina koje raspaljuju maštu.

Nakon trideset i pet godina putovanja ovim albumom, ja se usuđujem da skiciram jednu.

U uglu mapa nepoznatog sveta koje su iscrtavali prvi pomorci obično su se nalazila otelotvorenja mornarskih strahova - Krakeni, Scile i Ihtiokentauri (o čijem postojanju svedoči i Borhes). Na ovoj mapi u tom donjem uglu nisu Behemot, Asmedaj i Abadona iz one prve pesme u kojoj nas svaki obrt pedala bicikle-sa-Nenom udaljava od stvarnosti, već, zbog Jeršaleima u koji ćemo stići uskoro – u uglu mape su, u čast dijaboličnosti sveta i Bulgakova - Behemot, Azazelo i Voland, koji pune uše stražarima da se pripaze u zoru.

Taj trio će se sa mape ceriti ka nama, dok rukama i šapama pokazuju dijagonalno iznad sebe, ka kopnu: jednoj zemlji, Pangei u kojoj od Međimurja do Anda nije daleko, kao ni od periferije Zagreba do Afrike i Južne Amerike, soc-realizam i pomahnitale diktature su komšije. Detaljnije posmatranje te mape će otkriti da među tim prostorima nema granica, a zatim ćemo shvatiti i da su nazivi toponima, obala i mora na toj mapi svima razumljivi. Ovde svako govori svojim jezikom ali se svi razumeju međusobno, borba je sveprisutna, odjekuju rafali garde, to nas ujedinjuje, po tome se razumemo, sve se to čuje u zvuku ovog albuma, kiša je svuda zelena, zvuk je voda na toj mapi, on sve okružuje.

Ukoliko bih pokušao da jednom rečju opišem zvuk "Trećeg svijeta", kolebao bih se između "nesvrstan" i "autohton". (A mogli bismo reći i "samonikao" ("te delom i samobitan", kaže enciklopedija). Lepo bi mu pristajalo i to "nesvrstan", no autohtonost je najluđa reč koja se može izabrati – zato što se najčešće odnosi na stvari koje su izrastale u izolaciji, odvojene od drugih, a "Treći svijet" je povezao u sebi šarenolike stvari sa svih strana sveta, da bi izrastao drugačije.

Čitanje starih intervjua, kao i knjige Anta Perkovića koja krije mnoge ključeve ("Rundek, između") pokazuje da je taj zvuk rezultat ozbiljne borbe i brisanja granica svih koji su ga stvarali. Oružje korišćeno u toj borbi su afričke konge, zampone, kene, brazilska cuica i talking drum, panove frule, gomila zvrčki koje se više nikada nisu pojavile u pop-muzici Jugoslavije ili barem ne u takvom odnosu. Strašna ritam-sekcija (Saher-Gulić), praskavi duvači, gitara koja kroz čitav album šalje tajne poruke morzeovim azbukom i klavir koji razbija formu – sve to stvara zvuk koji nije ničiji ali stiže odasvud. Ko je pažljivo slušao koncertne snimke Haustora iz 1982, a na kojima se neke od ovih pesama pojavljuju po prvi put, otkrio je kako je kratko vreme bend usporio i muzički sazreo. (I Rundekova lirika se promenila, ali o tome nešto kasnije.)

Rundekov glas i tekstovi raspiruju ideju slike sveta koji je u neprekidnoj borbi za slobodu, nezavisnost i nesvrstanost: "djevojke u luci pale za stvar", "bose žene koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom", "dječak sa puškom u ruci vodi me do logora", "dolari su vrući i miriše dim", "stražari su otrovani, konji su spremni", Rundek je "skriven iza lažnih imena", pod klupom su "sličice iz mašte za ratne godine", "momci sa automatima glume patuljke u vrtu"... sve je natopljeno borbom, otporom i vožnjom zaobilaznim drumovima, u oblaku prašine se nekima učini da vide i Korta Maltezea (Zoran Paunović je pisao da su Korto, Pišta i Šejn maske koje Rundek koristi da bi pokazao ko je on zapravo). 

Naspram toj borbi - tu su ljubav i telesno. 
Ko sumnja u njenu važnost u ovim pričama, evo mu stih "...njena koža slana i zlatna kao jutro miriše/slušam kako diše/čujem joj sne", eno i pesme "Babilonske baklje", jedine na albumu u kojoj postoje samo njih dvoje, nema plotuna u pozadini, pao je mrak, revoluciju ćemo nastaviti sutra, "nek za nama samo zvijezde jezde i igraju".

Darko Rundek, S.R, Yugopapir >>

Nedavno, a tridesetak godina nakon što je ovaj album objavljen, Srđan Saher je gostujući na zagrebačkom Radio Yammatu >> otkrio i emitovao ne samo dub-verzije pesama sa ovog albuma, već i neke demo-verzije snimane tokom priprema albuma.

Tekstovi koje Rundek peva ili, preciznije – uglavljuje u već strukirane melodije se umnogome razlikuju od onih koji su završili na albumu, i daleko su od izbrušenosti i metafora koje sada naizust znamo. Na sreću, tu nije stao, ili su ga gurali da nastavi da istražuje i bori se.

U već pomenutoj Perkovićevoj knjizi Rundek kaže:

"Ja sam od Sachera stvarno najviše naučio (...) On je izuzetan autor, muzičar, izuzetna osoba. Jedino što ne idemo dobro zajedno. On je iskomponirao pjesme i donio mi pjesmu uz gitaru, jasnu ideju ritma, i neke indikacije o čemu bi htio da se u toj pjesmi radi, dvije riječi u refrenu, neku atmosferu, ili bi mi donio knjigu, ili bi otišli pogledati neki film... da me pokuša uvesti u atmosferu neke pjesme. A onda bih ja počeo krčkati dalje."

I zato, kada Rundek na koncertu najavljuje "Zadnji pogled na Jeršaleim" rečima "Lijepo je hodati po svijetu kad paralelno postoji neka stvarnost od knjiga." postaje jasno da je ta borba za nezavisnost (ili autohtonost) bila podjednako teška i za njega, i da se probijao kroz suvu pustinju sve do ulaza u Jeršaleim, tamo sreo onaj trio iz donjeg ugla mape, ali oni nikada nisu imali ništa protiv tipova poput njega, 
naprotiv.

*

I mogao bih još ovako, ali se negde pred kraj albuma ponovo nađem pred buketom putokaza i znam da je vreme za još jedan krug lutanja.

Neki od putokaza su isključivo muzički: Black Uhuru, King Sunny Ade, čak i Kid Creole.
The Clash su i zvuk i stav; treći zovu da se ponovo krene ka vratima knjiga Maria Vargasa Ljose (ponovo pročitati "Panteleona i posetiteljke"!) i Sabata (Nikola tvrdi da su u te putokaze urezana i imena Amada i Huana Rulfa (tim putem još nisam išao), a tu je i ta fotografija petorice sa omota, grupica zaverenika ispred zida na uglu periferije Zagreba, slika mutna od uvećanja i provučena kroz filter, svedenost ovog omota me podseća da je to lutanje unutrašnja emigracija.

Mogao bih još, ali svako

MORA

da iscrta

svoju mapu, nećemo pronaći dve identične.
(Neki tvrde da u "Trećem svijetu" nema ničeg ezoteričnog, ali to je zato što su na ulasku dobili samo turističku, kratkotrajnu vizu.)

Vanvremenski, vanprostorno i sinematično postavljen, ovaj album nakon trideset i pet godina zvuči sve bolje. Čak i ta pesma o radničkoj klasi koja je oduvek štrčala, a našla se na albumu iz razloga koji više nisu važni, i ona je vremenom dobila drugačiju dimenziju: Crni đavo iz pesme je u međuvremenu pobedio, poplaćao pića i učinio da najpodmitljiviji ostanu da prave štetu ovde, u našem svetu, 
a više nema ni perona sa kojeg bi se moglo bežati u raj.

Zato i dalje često bežim u "Treći svijet".

Tamo predaja i dalje nije opcija,

stražari su otrovani,

konji su spremni,

zora rumeni.

("Treći svijet" se odnedavno može slušati i na YouTubeu >> i drugim platformama (Deezer >>). 
Zvuk je pomalo tanak, bolje nabavi nedavno objavljeni remaster, 

pali i vuci :) 

P.S. Voljeni "Radio Sevojno" je pre nekoliko meseci kreirao mapu "Trećeg svijeta", na svoj način. Topla preporuka za preslušavanje >>

P.P.S, 2022. Haustor je ponovo u studiju >>

P.P.P.S, 2022: Ivan Laić, povodom vinilnog reizdanja Trećeg svijeta >>

P.P.P.P.S, 2022: Dragan Ambrozić, "Vreme" >>

[Za Belgrade Less Ordinary] "Rokenrol i Jugoslavija"

Napomena: tekst je pisan za "Belgrade Less Ordinary" >>, jedinstveni vodič namenjen strancima koji i danas ne veruju da je rokenrol postojao u SFR Jugoslaviji, "komunističkoj zemlji". 

* * * 

"Kakvo je društvo, takva je i muzika.

Muzika ne može da se gleda van konteksta društva." 

(muzičar Branimir Džoni Štulić, 1983.)

"Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka je bila politička činjenica." – otkrio mi je u neformalnom razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što će nam možda pomoći da razumemo koliki je realni uticaj u tadašnjem vremenu i sistemu (državnih) vrednosti imala rok-muzika u SFR Jugoslaviji, državi sa nešto više od 22,5 miliona stanovnika početkom osamdesetih od kojih je manje od 10% bilo učlanjeno u Savez Komunista Jugoslavije, odnosno vladajuću (i jedinu) partiju.

Kakva je to komunistička država bila, sa tako malim procentom članova partije i u kojoj je rok-muzika imala svoj prostor još od šezdesetih? Jugoslavija je - kao što će Vam i drugi tekstovi u ovom magazinu dokazati – bila liberalnija i progresivnija od država Istočnog bloka, u kojoj je čak i alternativna scena, odnosno muzika imala svojevrsnu podršku sve do raspada sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija nego stroge zabrane – barem dok rok-časopisi ne premašuju tiraž od 200.000 primeraka.

Kao što ništa nije prepuštala slučajnosti u svim aspektima života, Partija nije ni muzičkoj sceni dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su preminjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga sa kojeg su mladi muzičari 'po sluhu' skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade je Partija osetila 1963, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu, i to 'zbog muzike'. Prva velika zvezda Jugoslavije, pevač Đorđe Marjanović nije od strane žirija proglašen pobednikom jednog lokalnog takmičenja a oko sedam hiljada mladih ljudi je započelo proteste zbog kojih je na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno uhvatiti ritam i korak s vremenom. Kako bi eventualna zabrana popularne muzike poljuljala realno zasnovan imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka - Partija je obukla plesne cipele, izašla na podijum, zagrlila omladinu i povela ples.

Partija je dala dozvolu za pokretanje prvog rok-end-rol magazina ("Džuboks", 1966) koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle, politički 'nevažan' tiraž); organizovana je prva "Gitarijada", na radio-talasima su se pojavile emisije sa 'muzikom za mlade'; školski 'okršaji' profesora i tinejdžera sa 'bitls' frizurama su završeni pobedom ovih drugih a na sceni se pojavila prva generacija 'kosijanera'. Ovo je važno znati, jer je lakše razumeti kako su rok-end-rol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali plodnoj simbiozi. Tokom sedamdesetih su neki od najboljih prog-rok bendova otpevali neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama (pravljenje 'rodoljubivih pesama o revoluciji' i učešće na partijskim svečanostima je bilo uobičajeno, kao i nagrade koje su bendovi redovno dobijali, čak i oni prkosniji); odlazak muzičkih zvezda na 'odsluženje vojnog roka' bila je vest za naslovne strane državnih medija, a u prostorijama od Partije osnovanog 'Studentskog Kulturnog Centra' (SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasične 'cenzure' (nisu svi bili u ljubavi sa Partijom) pribegavalo se drugim metodama. Mediji, kao i izdavačke kuće i koncertni prostori bili su pod kontrolom države – ali su umesto otvorenih zabrana kao mere uvedeni 'porez na šund' što je neka izdanja činilo skupljim (i primenjivalo se i na druge vrste muzike); objavljivanje albuma odlagalo se sve dok autori nisu pristajali na izbacivanje nekih stihova ili pesama, a koristili su se i izgovori poput 'pozornica u Domu kulture ne može da izdrži tolike instrumente, pojačala i muzičare'.

Kao i mnogo toga u Jugoslaviji, ljubav rok-end-rola i Partije počela je da slabi početkom osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da je u to vreme, a u organizaciji Državnih službi – u Jugoslaviji počela da stiže i veća količina narkotika koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne scene.) Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije: prvi pank bend (Pankrti) osnovan je već 1977. u Ljubljani ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne 'simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma' kako su ga kritičari zvali, što potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno bilo omogućeno da se 'bave muzikom' ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko akorda ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo i po stranim magazinima - ali i na najvišem nivou (kada je ambasada SSSR-a protestovala zbog pesme "Maljčiki" grupe VIS Idoli zato što se 'rugala' sovjetskoj svakodnevici).

Od 1980. godine jugoslovenska muzička scena je bukvalno eksplodirala. Prvi privatni studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i 'nezavisnih' izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina 'nezavisne muzike' (Studio B (Beograd), Radio 101 (Zagreb), Radio Študent (Ljubljana) te ozbiljan broj omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj bašti, no dobro ograđenoj.

Nakon učešća na zajedničkom albumu "Paket aranžman" beskompromisni trio Šarlo Akrobata je objavio danas skupoceni vinil "Tuplji ili bistriji čovek biva kad..." koji je u četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli su objavili po svim anketama 'najbolji album jugoslovenskog roka' "Odbrana i poslednji dani" na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i pravoslavno pojanje a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici (sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu broj četiri. Ispred njih su bili Depeche Mode, Yello i Falco, dok su UB40 bili osmi! Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina Kičme koju su u početku činili samo Koja (pevač-basista) i bubnjar i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u simfo-pop koji je bio veoma popularan tako da su punili i veće hale i prodavali i do 50.000 albuma (što je smatrano 'komercijalom'). Pred kraj života vođa ovog benda Milan Mladenović je u Brazilu snimio izuzetni album "Angel's Breath" sa Mitrom Subotićem – Subom i muzičarima iz Brazila na kojem su stvarali 'novi zvuk sveta – peti jezik', a Suba je svetu poznat i kao producent albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske muzike na planeti Zemlji.

U Beogradu je novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i opakih Partibrejkersa, a za njima su tokom devedesetih došli eklektični Kanda, Kodža i Nebojša i Darkvud Dab, da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u vreme postojanja Jugoslavije.

U Zagrebu je novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda Azra za svega četiri godine sasuo javnosti u lice neke od najljućih kritika 'na svim nivoima' te više desetina pesama zbog kojih su se izdavači preznojavali (i terali ga da na omote albuma dopisuje 'objašnjenja' poput 'imperijalizmu i hegemoniji' iako je bilo jasno da peva o nečem drugom). Prokleto ljut na sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju ostavši neprikosnovena legenda. Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike - Haustor je u svega četiri albuma prošao put od novotalasnog etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure. Njihova pesma "Radnička klasa odlazi u raj" je najpre odbijena za objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.

Sada svetski poznati bend Laibach je takođe 'dete' Jugoslavije, sa kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja a zbog korišćenja snimaka govora Josipa Broza Tita za nastupe i albume, koji su u njihovoj muzici dobijali novi, nepoželjni kontekst.

Najneobičniji bendovi dolazili su sa neočekivanih strana. Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album "Nestvarne stvari" na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas, klavijature, gitara, bubanj) čiju ćete tamu razumeti i bez da znate srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3 koji još uvek sviraju i šokiraju javnost - zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao samo Leb i Sol, na čijim albumima ćete čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna nije dala samo razbarušenu verziju novog talasa ('new primitves'), o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović), već je bila i kolevka dva poslednja velika (državna) muzička projekta - Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene koje je važno pomenuti zato što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu, pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika to tražila: debi album Plavog orkestra je dosegao gotovo milionski tiraž, a Brena i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.

Koliki je, zapravo, bio domet rok-muzike, odnosno njenih zvezda, štampe i novinara postalo je, na žalost, vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada. Uprkos popularnosti i kakvoj-takvoj prisutnosti čak i na TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom – oni muzičari koji su se jasno i glasno određivali protiv novog talasa nacionalizma i oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije nisu, ipak, uspeli da odnesu prevagu. Bez obzira na "koncerte za mir", zajedničke nastupe, apele, čak i incidentne prekide TV programa ("Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!" – Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob su ipak imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u svim delovima države.

Koliko sjajnih bendova nisam pomenuo a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška Patka, Laboratorija Zvuka i Obojeni Program iz Novog Sada; Film, Prljavo Kazalište, Dorian Gray iz Zagreba... A kada osetite da su vam te energije i vibracije bliske, možda počnete da učite srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski ili kako smo već sve zvali te jezike – i bolje razumete koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i ukoliko ste bili 'ljuta alternativa'.

*

Deset albuma koje bi trebalo da preslušate, čak i ukoliko ne razumete jezik:

"Tupli ili bistriji čovek biva kad..." – Šarlo Akrobata
"Odbrana i poslednji dani" – Idoli
"Nova iznenađenja za nova pokoljenja" – Disciplina Kičme
"Treći svijet" – Haustor
"Nova Akropola" – Laibach 
"Partibrejkers I" - Partibrejkers
"Sunčana strana ulice" – Azra
"Ghastly Beyond Belief" – Miladojka YouNeed
"Distorzija" – Električni orgazam
"Disillusioned" – Rex Ilusivii/Suba

[Za LICEULICE] O (ne)mogućnosti sreće

 

Više o novom broju magazina LICEULICE >>

Noćurak za raspust :: Pesme o putu, letu i sreći [mix]

Stare i nove pesme koje bi trebalo da imaš u džepu ovog leta, ili koristiš kao suncobran; note i pesme koje putuju kroz vreme poput poruka u boci - od Miltona Banane do Sube i njegove "Voce Gosta", ili one koju je davno pevao Žilber Beko, a od koje je nastala "Samo me gledaj i budi tu". 

Tu su i pesme o putovanju, lutanju, letu i sreći: Arsen Dedić, Helado Negro, Serž, The Isley Brothers, Black Pumas, Bil Kalahan, Endrju Bird, Džonatan Ričman, The Beach Boys, Izae, Baklava i Darko Rundek, a Filip Bejli je obradio "Once In A Lifetime". 
Na putu će nam se pridružiti i Alesandro Bariko, Alber Kami, Jovan Hristić i Blez Sandrar, oni znaju da pišu 
o moru, i letu.




Ko želi da sluša offline, neka bude brz >>

Najdraže iz druge četvrtine 2019 :: [emisija]

Nametljivci, odmetnici, sveci, povratnici, budući predsednici, novopečeni porodični i srećni ljudi, ljudi protiv mašina, ptice rugalice, evolucionari, epistolarni albumi, pesme za početak leta i muzika za kraj sveta. 

Bill Callahan, Bobby Oroza, Bruce Springsteen, Calexico and Iron & Wine, Claude Fontaine, Craig Finn, Daniel Norgren, Dope Lemon, Dumbo Gets Mad, Dylan LeBlanc, FONTAINES D.C., Guards, Holly Herndon, Jamila Woods, JARV IS, Jens Lekman And Annika Norlin, Justin Townes Earle, Kate Tempest, Kelly Finnigan, Kevin Morby, Ljubičice, Mavis Staples, Max Jury, Nataleé, Porno brak, Rhiannon Giddens, Richard Hawley, Salif Keita, The Divine Comedy, The Felice Brothers, The National...

Hugo Prat: "Želja da se bude beskoristan" (fragment)

"Znam trinaest načina da ispričam svoj život.
Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog.
Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji.
Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.

*

(morao sam da prekucam i ovo!)

"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim. 

Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."

(Hugo Prat, iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)

Noćurak od obrada, #8 :: [emisija]

U prvom izdanju "Sinonima i srodnih reči srpskohrvatskog jezika", reči "obradiv" i "obradovan" su jedna ispod druge, i to nije slučajno.Večeras delim sa tobom obrade koje su me obradovale u poslednje vreme.

Krisi Hajnd džezira The Beach Boys, Erika Badu obrađuje Squeeze, J.S. Ondara vraća dug Bobu Dilanu, Minilinija dabuje Vladu Divljana, Vlada Divljan sa Batom Božanićem tejkfajvuje Idole, a tu su i REM, Robert Glaper, Džoni Keš, A Certain Ratio i Pol Sajmon – koji obrađuju pesme Bouvija, Rokija Eriksona, The Smiths, Supertramp, Nika Kejva, a ima i jedna iz "Briljantina" ;)

Velike pesme to ostaju u svakom agregatnom stanju.