Prvi put sam je pročitao pre nekoliko meseci. Čitao sam nakon nje mnoge druge, ali ovoj se vraćam gotovo svakog dana. Nakon preletanja kroz naslove vesti, ili na kraju dana, uzimam je sa police, brzo premećem stranice i tragam za zapisom ili pričom iz knjige koja odgovara svinjariji koja se upravo događa ili koju upravo najavljuju gromoglasnim, teškim naslovima koji stvaraju zaglušujuću buku.
Ukoliko pronađem odgovarajući pasus ili priču odahnem: sve je u redu.
Šta je tu u redu?
"Knjiga zagrljaja" Eduarda Galeana nije samo savršeni instrument za mapiranje skrivenih mesta na koja beže srce i snovi kada ih pojuri stvarnost. Ova knjiga je još bolji vodič kroz život pod presijom države, tehničko upustvo za život u diktaturi, hrestomatija tekstova za razumevanje ljudi koji se od užasa brane nezainteresovanošću, šifrarnik autocenzure.
Zato po knjizi tragam za istim modelima.
Kada ih više ne budem nalazio, znaću da smo u novom poglavlju, da smo prešli crtu i da više ne pomažu ni knjige ni zagrljaji.
Svako malo je uzimam u ruke,
sve sigurniji da ova knjiga ima dualnu prirodu.
Kada je otvoriš i počneš da čitaš zapljusnu te čemer i gorki osmesi,
kada je zatvoriš počinje da radi kao štit, zagrli te.
Kada je otvoriš i počneš da čitaš zapljusnu te čemer i gorki osmesi,
kada je zatvoriš počinje da radi kao štit, zagrli te.
Nabavi ovu knjigu,
drži je pored uzglavlja,
neka uvek bude u prostoriji u kojoj boraviš,
a kada izlaziš iz stana stavi je u ranac.
Dovoljno je debela da zaustavi metak koji ti je upućen.
Naravno da će napasti s leđa.
*
Prekucavam ti još tri delića iz "Knjige zagrljaja":
Birokratija / 3
Siksto Martinez je odslužio vojni rok u jednoj kasarni u Sevilji.
Nasred dvorišta te kasarne nalazila se jedna klupa. Pored klupe je jedan vojnik čuvao stražu. Niko nije znao zbog čega se kraj nje čuvala straža. Straža se držala jer se držala, i danju i noću, svakog dana i svake noći, i iz generacije u generaciju su oficiri prenosili naredbu, a vojnici je izvršavali. Niko nikada nije posumnjao, niko se nikada nije upitao, Ako se tako radilo, a oduvek se tako činilo, moralo je biti nečega.
I tako se to nastavljalo dok neko, ne znam koji general ili pukovnik, nije hteo da upozna prvobitnu naredbu. Trebalo je do dna pretražiti arhive. I posle mnogo pretrage se saznalo. Trideset i jednu godinu, dva meseca i četiri dana ranije, jedan je oficir naredio postavljanje straže pored tek obojene klupe kako nikome ne bi palo na pamet da sedne na svežu boju.
*
Kultura strahovlade / 6
Advokat Pedro Algorta mi je pokazao debeli dosije ubistva dve žene. Dvostruko ubistvo je izvršeno nožem, krajem 1982, u jednom predgrađu Montevidea.
Optužena, Alma di Agosto, priznala je zločin. Bila je u zatvoru već godinu dana; i činilo se da je osuđena da istrune u njemu.
Kao što je to bio običaj, policajci su je silovali i mučili. Nakon mesec dana stalnog batinanja, izvukli su joj nekoliko priznanja. Njene ispovesti nisu mnogo ličile jedna na drugu, kao da je zločin počinila na nekoliko veoma različitih načina. U svakoj od njih je bilo je drugačijih likova, slikovitih aveti bez imena i adrese, jer električna palica svakog pretvara u plodnog romanopisca; i u svima je autorka pokazivala okretnost olimpijske atletičarke, mišićavost vašarske snagatorke i veštinu profesionalnog ubice. Ali ono što je najviše iznenađivalo beše obilje pojedinosti: u svakoj ispovesti, optužena je s milimetarskom preciznošću opisivala odeću, pokrete, okolnosti, situacije, predmete...
Alma di Agosti je bila slepa.
Njeni susedi, koji su je poznavali i voleli, bili su ubeđeni da je kriva:
- Zašto? - upitao je advokat.
- Jer tako kažu novine.
- Ali, novine lažu - rekao je advokat.
- Ali to isto kaže i radio - objasnili su susedi. - I televizija!
*
Sistem / 1
Funkcioneri ne funkcionišu.
Političari govore, ali ništa ne kazuju.
Glasači glasaju, ali ne biraju.
Sredstva informisanja dezinformišu.
Školski centri uče neznanju.
Sudije osuđuju žrtve.
Vojna lica ratuju protiv svojih sunarodnika.
Policajci ne suzbijaju zločine, jer su zauzeti njihovim vršenjem.
Bankroti se socijalizuju, profiti se privatizuju.
Novac je slobodniji od ljudi.
Ljudi su u službi stvari.
*
(Eduardo Galeano, "Knjiga zagrljaja", prekucano sa stranica 56, 123 i 140, izdanje Službenog Glasnika, 2017, prevod Dubravka Sužnjević.
Još priča iz knjige prekucano je ovde >>)
drži je pored uzglavlja,
neka uvek bude u prostoriji u kojoj boraviš,
a kada izlaziš iz stana stavi je u ranac.
Dovoljno je debela da zaustavi metak koji ti je upućen.
Naravno da će napasti s leđa.
*
Prekucavam ti još tri delića iz "Knjige zagrljaja":
Birokratija / 3
Siksto Martinez je odslužio vojni rok u jednoj kasarni u Sevilji.
Nasred dvorišta te kasarne nalazila se jedna klupa. Pored klupe je jedan vojnik čuvao stražu. Niko nije znao zbog čega se kraj nje čuvala straža. Straža se držala jer se držala, i danju i noću, svakog dana i svake noći, i iz generacije u generaciju su oficiri prenosili naredbu, a vojnici je izvršavali. Niko nikada nije posumnjao, niko se nikada nije upitao, Ako se tako radilo, a oduvek se tako činilo, moralo je biti nečega.
I tako se to nastavljalo dok neko, ne znam koji general ili pukovnik, nije hteo da upozna prvobitnu naredbu. Trebalo je do dna pretražiti arhive. I posle mnogo pretrage se saznalo. Trideset i jednu godinu, dva meseca i četiri dana ranije, jedan je oficir naredio postavljanje straže pored tek obojene klupe kako nikome ne bi palo na pamet da sedne na svežu boju.
*
Kultura strahovlade / 6
Advokat Pedro Algorta mi je pokazao debeli dosije ubistva dve žene. Dvostruko ubistvo je izvršeno nožem, krajem 1982, u jednom predgrađu Montevidea.
Optužena, Alma di Agosto, priznala je zločin. Bila je u zatvoru već godinu dana; i činilo se da je osuđena da istrune u njemu.
Kao što je to bio običaj, policajci su je silovali i mučili. Nakon mesec dana stalnog batinanja, izvukli su joj nekoliko priznanja. Njene ispovesti nisu mnogo ličile jedna na drugu, kao da je zločin počinila na nekoliko veoma različitih načina. U svakoj od njih je bilo je drugačijih likova, slikovitih aveti bez imena i adrese, jer električna palica svakog pretvara u plodnog romanopisca; i u svima je autorka pokazivala okretnost olimpijske atletičarke, mišićavost vašarske snagatorke i veštinu profesionalnog ubice. Ali ono što je najviše iznenađivalo beše obilje pojedinosti: u svakoj ispovesti, optužena je s milimetarskom preciznošću opisivala odeću, pokrete, okolnosti, situacije, predmete...
Alma di Agosti je bila slepa.
Njeni susedi, koji su je poznavali i voleli, bili su ubeđeni da je kriva:
- Zašto? - upitao je advokat.
- Jer tako kažu novine.
- Ali, novine lažu - rekao je advokat.
- Ali to isto kaže i radio - objasnili su susedi. - I televizija!
*
Sistem / 1
Funkcioneri ne funkcionišu.
Političari govore, ali ništa ne kazuju.
Glasači glasaju, ali ne biraju.
Sredstva informisanja dezinformišu.
Školski centri uče neznanju.
Sudije osuđuju žrtve.
Vojna lica ratuju protiv svojih sunarodnika.
Policajci ne suzbijaju zločine, jer su zauzeti njihovim vršenjem.
Bankroti se socijalizuju, profiti se privatizuju.
Novac je slobodniji od ljudi.
Ljudi su u službi stvari.
*
(Eduardo Galeano, "Knjiga zagrljaja", prekucano sa stranica 56, 123 i 140, izdanje Službenog Glasnika, 2017, prevod Dubravka Sužnjević.
Još priča iz knjige prekucano je ovde >>)
