"Muzej prepiske (lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima)", Džon Ašer

Evo hrestomatije koju vredi čitati, prelistavati i izučavati u trenucima kada sumnjate u vrednost iskrenosti, moć reči i smislenost borbe; kada vam je potreban podstrek za borbu, ili jednostavno smeh. 
"Muzej prepiske" je projekat koji je Džon Ašer započeo na blogu "Letters of Note" >>, na kojem je objavljivao dirljiva, šaljiva, nedolična, istorijski važna i nevažna - uvek izvrsno sročena pisma nepoznatih i poznatih ljudi koja su bila namenenja ljubavnicima, potomcima, suprugama, američkim predsednicima, urednicima novina, kolegama, glumcima, Hitleru, obožavaocima.  

Izbor od stotinu dvadeset i pet pisama praćenih skeniranim originalima objavio je 2013. kao knjigu, koju je kod nas objavila 'Geopoetika' (prevod Jelene Lazić) u velikom formatu, što je razlog više za posedovanje i često prelistavanje. U ovoj knjizi je lako izgubiti se, ali i pronaći blago.

Knjigu "Muzej prepiske" vrednom ne čine samo pisma poznatih. Naravno da je zabavno čitati pismo u kojem kraljica Elizabeta II šalje Ajzenhaueru recept za palačinke; Džek Keroak nagovara Branda da glumi u ekranizaciji njegove knjige "Na putu"; odbijanje nominacije za MTV nagradu Nika Kejva; rođendansku čestitku Marka Tvena Voltu Vitmenu; Gandijevo pismo Hitleru ili pismo mladog Fidela Kastra koji u dvanaestoj godini na lošem engleskom traži Ruzveltu da mu pošalje 'novčanicu od deset zeleni američkihdolari' (pravopisna greška je iz originala), zato što je nikada nije video... Ali, vatromet postaje još zabavniji i šareniji kada se naiđe na pisma koja su poznati pisci, muzičari ili političari pisali (svojeručno, ne preko sekretara) 'običnim ljudima'. 

Zapanjujuća je dovitljivost Roalda Dala u odgovoru devojčici koja mu je poslala san-u-boci; ton pisma Igija Popa nepoznatoj devojci koja mu šalje jadikovku od dvadeset stranica; pismo urednika njujorškog lista 'San' devojčici koja se pita da li Deda Mraz postoji; saveti koje Džon Krikfaluzi (autor "Rena i Stimpija") deli sa anonimnim tinejdžerom na temu crtanja, stripa i animacije, docrtavajući junake na marginama pisma... No, među najbolje napisanim i onima koja se najsporije čitaju su ona koja nama nepoznate osobe pišu deci, rođenoj i nerođenoj, i supružnicima koje više neće videti. To su redovi koji ovu knjigu čine dragocenom.
Pisma bivših robova nekadašnjim vlasnicima; pismo majke koje prepričava masektomiju koja je izvršena nad njom bez anestezije 1855. godine... kakva su to čuda, kakve su to rečenice.

(Ovaj pasus je zgusnut i pomalo haotičan zato što nije lako izabrati jedna a ne pomenuti druga pisma, osećaj je sličan onome kada otvorite bombonjeru i ne znate šta prvo uzeti.)

Sol Levit piše Evi Hese

A možda ga još dragocenijim čini vreme. 
Gotovo sva pisma okupljena u "Muzeju prepiske" nastala su na staromodan način - papir, olovka, ruka, mašina za kucanje, ponekad na memorandumu hotela ili avio-kompanije zato što su pisana tokom putovanja ili u brzini. Nastala su u vreme kada su internet i elektronsko umnožavanje dokumenata bili van poimanja ili skora budućnost - ova pisma nas vraćaju u (kao da je juče bilo) vreme kada smo se obraćali jedni drugima pismom na pismo bez ideje da bi to i neko drugi mogao pročitati te samim tim verovatno i otvorenije i iskrenije nego što činimo danas; da je taj primerak koji upravo pišemo jedini, da ne postoji undo. U sadašnje vreme - kada su printeri postali 'passe', kao i imejlovi i kada se uglavom dopisujemo u formatima ograničenim prostorom ili brojem karaktera - ova pisma postaju eksponati u muzeju faze čovečanstva u kojoj smo komunicirali - drugačije.


No, dosta teoretisanja, vreme za slatkiše.

*

Hvala ti za san
Roald Dal Ejmi Korkoran, 10. februara 1989.

(uvodna napomena autora, prim. N)

Jednog kišnog nedeljnog popodneva 1989. godine, sedmogodišnja devojčica, odlučila je da napiše pismo Roaldu Dalu, jednom od najuspešnijih pisaca za decu svih vremena i, što je bilo važnije za Ejmi, osobi koja je napisala njenu omiljenu knjigu, VDDŽ - predivnu, mahičnu priču o dobroćudnom džinu koji skuplja lepe snove pa ih onda dune kroz prozore usnule dece. S tim na umu, zajedno sa pismom mlađana Ejmi je Dalu poslala i jedan veoma prikladan i dragocen poklon: koristeći kombinaciju ulja, obojene vode i šljokica, napunila je bocu svojim snom. Sudeći po njegovom odgovoru, Dal je devojčicu sasvim razumeo. 

Džipsi Haus

Grejt Misenden

Bakingšemir

HP16N0BP

10. februara 1989.

Draga Ejmi,

Moram da napišem posebno pismo da ti zahvalim za san u boci. 

Ti si prva osoba na svetu koja mi je poslala san, i vrlo si me zainteresovala.

A i san mi se veoma dopao. Večeras ću sići do sela i dunuti ga kroz prozor nekog usnulog deteta da vidim kako radi.

S ljubavlju od,

Roalda Dala

*

Ja volim reči
Robert Piroš različitim primaocima
1934.

Godine 1934. njujorški kopirajter Robert Piroš dao je otkaz na svom dobro plaćenom poslu i uputio se u Holivud, odlučivši da započne karijeru scenariste o kojoj je sanjao. Kada je tamo stigao, prikupio je imena i adrese svih režisera, producenata i direktora studija koje je uspeo da pronađe i poslao im, zasigurno, jedno od najboljih i najupečatljivijih propratnih pisana koje je ikada napisano; pismo koje mu je obezbedilo tri razgovora za posao, posle kojih je jedan i dobio - kao pisac-saradnik za studio MGM. Petnaest godina kasnije Robert Piroš dobio je Nagradu Akademije za najbolji originalni scenario za rad na ratnom filmu Battleground. Nekoliko meseci nakon toga osvojio je i Zlatni globus.

Poštovani: 

Ja volim reči. Volim masne puteraste reči, kao što su glib, podlost, lepljivost, čankoliz. Volim uštogljene, koščate, škripave reči, kao što su uskogrud, mrzovoljan, dobrodržeći, oproštajni. Volim lažljive, crno-je-belo reči, kao što su mrtvozornik, likvidirati, berberski, opajdara. Volim uglađene reči sa slovom 'v' u sebi, kao npr varalica, vitkost, valjanost, živost. Volim hrskave, krhke, praskave reči kao rascepkati, priklještiti, ćuškati, krastav. Volim mrzvoljne, razdražljive, čangrizave reči, kao što su zabušavati, mrki, odrpan, neotesan. Volim nebesa-mi, o-milostivi reči kao što su nakinđuren, iznuren, udešen, rutav. Volim elegantne, cvetne reči kao što su letovati, putešestvovati, jelisejski, vedar. Volim crvolike, vijugave, sipkave reči kao što su gmizati, jecati, cvileti, kapljati. Volim reči koje se kikoću i smejulje, kao što su čuperak, grgoljiti, žuboriti, podrignuti. 

Volim reč scenarista više od reči kopirajter, pa sam odlučio da dam otkaz na poslu u jednoj marketinškoj agenciji u Njujorku i oprobam sreću u Holivudu, ali pre nego što sam odlučuo, otišao sam u Evropu i godinu dana studirao, razmišljao i glupirao se. 

Upravo sam se vratio i još uvek volim reči.

Da li bih mogao sa vama da razmenim nekoliko?

Robert Piroš, Avenija Medison 385, soba 610, Njujork.

*

Navijte sat

E.B.VAJT G. NADOU
30. marta 1973.

E.B. Vajt je s razlogom bio višestruko nagrađivan pisac. Jedan od najboljih esejista generacije, Vajt se rodio 1899. godine i za života je objavio bezbroj uticajnih radova za Njujorker i Harpers. Marta 1973. napisao je ovaj savršeno sročen odgovor izvesnom gospodinu Nadou, koji je Vajta pitao šta misli o budućnosti ljudske vrste koja se njemu samom činila sumornom.

Severni Bruklin, Mejn.

30. marta 1973.

Dragi g. Nado:

Sve dok postoji ijedan ispravan čovek, sve dok postoji ijedna saosećajna žena, ima nade da se ta infekcija proširi, i da prizor pred nama ne bude pustoš. U teškim vremenima, nada je jedino što nam preostaje. U nedelju ujutro ću ustati i naviti sat, i to će biti moj doprinos redu i postojanosti.

Mornari imaju jedan izraz za vreme, kažu: vreme ume odlično da blefira. Prepostavljam da to važi i za ljudsko društvo - možda izgleda kao da se smrklo, ali onda, odjednom, pojavi se vedro nebo između oblaka, i sve se promeni, ponekad sasvim iznenada. Očigledno je da je ljudska vrsta napravila neobičnu zbrku od života na ovoj planeti. Ali kao narod verovatno u sebi imamo i seme dobrote koje već poduže čeka da proklija, čim to uslovi dozvole. Radoznalost, upornost i genijalnost uvalile su čoveka u veliku nevolju. Možemo se samo nadati da će mu te iste osobine pomoći da se iz nje iščupa. 

Držite se. Nadajte se. I navijte sat, jer sutra je novi dan

Iskreno Vaš ,

E.B.Vajt

.

Avgustovska Petkovača :: Happy Friday, #12

www.shape.com

Avgustovska Petkovača!
Red rok-end-rola, soula, red fanka, onda egzotika i Afrika, suncobran na kraju bez mešanja i mućkanja.

Mose Allison,
Sam Cooke,
Lyn Collins & James Brown,
The Fatback
Band,
William Onyeabor,
Kid Creole & The Coconuts, 
Talking Heads, 
Carlinhos Brown, 
Chakachas, 
Mop Mop, 
Susso i
sedamnaest minuta čudesne "The Path" Ralph MacDonalda.


.

Jovan Hristić: "Terasa na dva mora"

Možda je to odraz lenjosti, ja pak verujem da je u pitanju ljubav: već godinama, bez obzira na to na koji deo obale Mediterana se putuje, bez brojanja dana namenjenih za odmor i očekivanja od putovanja, tri knjige su uvek u torbi: Hristićeva "Terasa na dva mora", njegove pesme i Sandrarova "Iz celog sveta u srce sveta". Ostale knjige biraju se prema želji, raspoloženju ili gabaritima koje zauzimaju u koferu.

"Terasa na dva mora" je štampana u tužno malom tiražu od sedam stotina primeraka 2002. godine, po svemu sudeći nakon njegove smrti. U antikvarnicama je ima "više nego malo" odnosno nikada, na portalima posvećenim menjaži ili kupovini knjiga je uvek statusu "prodata", a ovaj moj hrabri primerak mekih korica i lošeg poveza je proputovao toliko kilometara sa mnom i nakupio se soli na stranicama da čitanje ove knjige zahteva posebnu pažnju i otvaranje samo u danima kada na plaži nema vetra.

(Zato je prekucavam, ubrzano, bojim se da će vetar sledeći put odneti neku stranicu.)

Ono što se nalazi između korica "Terase na dva mora" je poput šake pune najfinijeg šljunka izmešanog malim školjkama i peskom. Priče o otocima Jadrana, Grčkoj, Homeru a na kraju - jedan od najlepših eseja koje sam do sada pročitao o Mediteranu, a pročitao sam ih već prilično mnogo, u kojem Vava raščlanjuje metafiziku Podneva na moru plivajući od Kamija do Valerija a zatim se udubljuje u jednu njegovu pesmu, 'vrhovnu pesmu našeg stoleća", kako je nazvao Vinaver i 'goneta' je , sve dok ne prizna da možda pogrešno misli, ali da mu niko ne može oduzeti pravo da zamišlja i izmišlja.

Esej nije kratak i nije za nestrpljive.
Ali je gust poput mora u podne i lepi se za prste poput smole borovine. 

Slanoljupci će uživati.

Čitati u tišini, ili uz neki album Paola Fresa koji miriše na so.

*

TERASA NA DVA MORA

Leto, prostranije od Carstva.

(Sen-Džon Pers)

Svetlost je unela u taj predeo istinu.

(Rastko Petrović)

Kuća sa terasom nalazi se na jednom rtu gurnutom u more. Može se učiniti da "gurnut" nije baš najspretnije izabrana reč, ali ako ste jednom izašli iz kuće na terasu biće vam jasno da se jedino njome može opisati ono što se sa vama dogodilo kada ste se našli sa tri strane okruženi morem, a kopno iza vaših leđa kao da je odjednom nestalo i ostavilo vas da lebdite nad beskrajnim prostranstvom mora. Može se takođe učiniti da ni "prostranstvo" nije mnogo srećna reč, pogotovu što je još i "beskrajno", ali i ona savršeno odgovara istini, pošto je na toj terasi sve što bi drugde bilo literarno prenemaganje, bila istina.

Terasu smo nazvali "terasa na dva mora". Ono što je bilo na jednoj strani bilo je jedno more, ono što je bilo na drugoj, drugo. Iz jednog Sunce - "ružoprsta zora" Homerova - izlazi, u drugo zalazi. Ali o zalascima Sunca na moru Homer, na žalost, ne govori ništa. Moramo se snaći kako znamo i umemo da bismo našli sliku koja će nam zalazak sunca opisati isto onako upečatljivo kao što "ružoprsta zora" opisuje izlazak. Moramo strpljivo posmatrati šta se sve zbiva na nebu kada svetao krug Sunca, koje nas više ne zaslepljuje svojim sjajem, počne polako da se spušta ka ravnoj crti horizonta i da tone za nju, i gonetati šta nam njegove boje govore o danu koji nas sutra čeka.

Zalazak sunca na moru prizor je daleko bogatiji, raznovrsniji i zanimljiviji od izlaska. Jutarnje Sunce izađe iz mora, bez mnogo okolišavanja skida sa sebe naslage noći i upućuje se ka zenitu, ostavljajući nekoliko jednostavnih poruka za sobom; večernje Sunce puno je znakova i predskazanja. Sa "terase na dva mora" bezbroj puta sam gledao Sunce kako zalazi - video sam ga ogromnog, usijanog i crvenog, jasno ocrtani krug na čistom i ozarenom nebu što obećava lepo vreme; video sam mutne i nečiste zalaske u kojima se Sunce vuče prljavim i bolesnim nebom, i koji ne obećavaju ništa dobro ni nama na kopnu, ni onima na moru; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo bledunjav, slab, beskrvni svetao krug iza navučene skrame oblaka; video sam nezdravo užarena Sunca presečena zlosutnim crnim oblacima, tankim i pravim kao oštrica noža; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo mala svetla rupa u nebu gustom i neprozračnom kao gnoj...

Od poslednjih časova jutra do prvih časova večeri, vrata koja vode na "terasu na dva mora" preko leta su bila obično zatvorena, a teške zavese zaostale iz nekog davnog prošlog vremena koje su odisale ništa manje davno prošlim mirisima navučene, kako bismo bili zaštićeni od vreline i zaslepljujućeg bleska podnevnih sati. I dok su napolju sile svetlosti osvajale dan, i Sunce se upinjalo ka zenitu, u kući su vladali polumrak i tišina. Literatura bi zahtevala i tihe otkucaje nekog drevnog časovnika, ali ja se ne sećam da ih je bilo - kao što literatura ima svoje zahteve, i stvarnost ima svoje pravo da ne haje za te zahteve.

Znao sam da sedim u toj sobi iz koje se izlazilo na terasu, čekam da Sunce stigne do najviše tačke Podneva, i zaustavi se u njoj kao pobednik, osvajač pred kime se najzad rasprostrlo ogromno prostranstvo nad kojim on sada ima apsolutnu vlast. Ono se nije moralo videti u tom času; ono se osećalo sa druge strane zatvorenih vrata, kroz navučene zavese, pa čak i kroz debele kamene zidove starinski građene kuće. Ono se osećalo kao prisustvo, kao dodir, kao moć, kao neki tajanstveni događaj koji će u jednom mahu preobraziti čitav svet.

Tada bih, po cenu da dobijem sunčanicu, razmakao zavese, otvorio vrata i kao opčinjen izlazio na "terasu na dva mora". Sunce je bilo visoko, u njegovoj svetlosti more je bilo gusto i neprozirno plavo; tu i tamo, na njemu bi se videlo poneko belo jedro, ili brod koji plovi ko zna kuda. Taj čas se nije smeo propustit; bilo bi sramno sedeti u zatvorenoj i zamračenoj sobi dok Sunce likuje u bleštavom sjaju svoje pobede.

Izlazio bih, razume se, bos. Bilo bi svetogrđe ne dopustiti našem telu da se bez prepreka sretne sa kamenom "terase na dva mora". Leto je doba nagote i dodira, a dodir toplog kamena pod stopalima jedan je od najlepših iz bogate riznice u kojoj leto drži svoje dodire spremne za nas. Taj dodir sa kamenom je saobraćanje, Kamijev "dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca" u kome se razmenjuju bezglasne poruke i koje nas uvode u preobražaje što se zbivaju u času Podneva.

Dodir. Ali, šta je dodir? Filozofi najčešće i najviše pišu o vidu; Bodler je bio obuzet mirisima; sladokusci su obuzeti ukusom; poneko napiše i nešto o sluhu. O dodiru gotovo da niko ne govori. Kao da se u njemu ništa ne događa: stavite ruku na topao kamen, zakoračite na tople kamene ploče, malo se ugrejete, i to je uglavnom sve. Ali čak i da jeste sve, to nije malo: ne smemo zaboraviti da Kami, koji je jedan od vrhunaca moderne mediteranofilije, da na kažemo mediteranomanije, i kome se uvek moramo obraćati kada govorimo o letu i o Sredozemlju, ne govori uzalud o "životu sa ukusom toplog kamena" - topao kamen znači nešto mnogo više od ugrejanog komada stene, i što on nosi sa sobom zna da se rasprostre čitavim našim životom.

Ali da bi se otkrila misao koja prebiva u dodiru treba upotrebiti ruku, a to je nešto što filozofi retko čine. Da čine, shvatili bi da je istina dodira sa kamenom u tome što ljudsko telo, ili ljudsko meso, ako hoćete, biva na tajanstven način preobraženo: ono postaje element. "Meso (chair) nije materija, nije duh, nije supstanca", kaže Merlo-Ponti u Vidljivom i nevidljivom. "Da bi se odredilo šta je ono, potreban je starinski izraz "element" u smislu u kome se on upotrebljava kada se govori o vodi, o vazduhu, o zemlji i o vatri..."

I to se zbiva u Podne.
Podne je veliki, tajanstveni i mistični čas na Sredozemlju. Verovatno i na drugim morima, na svakom na svoj način. Ono ima nešto što ni izlazak, ni zalazak sunca nemaju - ono nije samo prizor, već i sila koja upravlja veličanstvenim preobražajem što prodire do u najdublje dubine onoga što nazivamo bićem, jednom od onih reči koja više obećava nego što ispunjava obećanja. Podne nije samo jedan događaj na nebu, u času Podneva mi prekoračujemo granice jednog sveta i ulazimo u jedan drugi koji uzalud pokušavamo da opišemo rečima, pošto se u preobražaju koji se zbiva u Podne istine ne otkrivaju rečima, već dodirom. "Istine koja ruka može da dodirne", kaže Kami.

Podne je čas najkraćih senki, u kome zamire sve. I izlazak, i zalazak sunca govore nam ponešto; Podne ćuti. Podne je čas u kome sve staje, kao i ljudsko srce što zna da za trenutak stane, preskoči jedan otkucaj, i onda nastavi da radi.  U Podne, u zaslepljujućoj svetlosti sunca, sve postaje Jedno, i mi se nađemo u "blistavo belom biću" Parmenidovom, nepokretnom, celom, okruglom, u kome nema ni pukotina, ni praznog prostora, u kome smo "svuda od središta podjednako daleko". Četiri veka posle Parmenida, Lukrecije će reći da je svemir bez granica i bez mere i da, na bilo koje mesto da se u njemu postaviš "sa svakog isti beskraj ostavljaš". U užarenoj tački Podneva, taj se beskraj otvorio za nas i uvukao nas u sebe.

Pesnici su napisali sijaset pesama što o izlasku, što o zalasku Sunca, ali o Podnevu više nego malo. Izgleda da Podne i Dan ne spadaju u njihovu omiljena carstva. Da li je to zbog toga što je Podne čas nemilosrdne i nepoštedne svetlosti u kojoj nestaju dvosmislenosti koje stvarima daju magle i tame, i tako ih čine privlačnim, u tajanstvenom, u onome što je samo nagovešteno?

Možda. Ipak, postoji jedna velika pesma koja govori o Podnevu i o zbivanjima u tom raskošnom času. 

To je Le Cimetiére marin, Groblje kraj mora.

Na našem jeziku, Valerijeva pesma postoji u četiri prevoda: jedan je Vinaverov, objavljen u časopisu Književnost 1955. godine; drugi i treći su dve verzije prevoda Kolje Milićevića, koje su objavljene 1965. i 1969. u časopisu Savremenik; četvrti je prevod Ivana V. Lalića, objavljen u njegovoj Antologiji novije Francuske lirike 1966. godine. Osim Homera, Dantea, Šekspira i nekoliko Bodlerovih pesama, nema pesnika koji je kod nas zaslužio da bude toliko puta preveden, i ovi prevodi, pogotovu što se među njima našao Vinaverov, pozivaju makar i na najblaža poređenja. Vinaverovim prevodima često je prebacivano da znaju da odlutaju od originala dalje no što je dozvoljeno, a njegovim komentarima da su više ushit nego misao i objašnjenje. Drugim rečima, njegov prevod Valerija bio bi više Vinaver nego Valeri.

To je dosta olako rečeno. Jer - šta je Valeri?

Vinaver kaže da je Groblje kraj mora "vrhovna pesma našeg stoleća". Nije li Vinaver možda bio previše darežljiv prema pesmi koju tek što je bio preveo, još uvek zadihan od probijanja kroz njene gustiše? Jer o tome je li Groblje kraj mora vrhovna pesma stoleća ili nije, možemo do mile volje raspravljati i ne doći ni do čega, jednostavno zato što pravo pitanje nije da li je Valerijeva pesma vrhovna pesma našeg stoleća, već: zašto ne bi bila vrhovna pesma našeg stoleća? Ona govori o božanstvima koje Valeri naziva "neprikosnovenim" (déités incontestables). Moru, Nebu i Suncu, i šta bismo mogli još da tražimo od jedne pesme? "Ne znam mnogo o bogovima", kaže T.S. Eliot u jednom od svoja četiri kvarteta koji bi se takođe mogli pojaviti kao kandidati za vrhovnu pesmu našeg stoleća, "no mislim da je reka / Snažan smeđ bog..." A More, Nebo i Sunce su božanstva, i te kako moćna božanstva, i susret sa njima otkriva neke tajne u skrivenim kutovima naših duša za koje nismo ni znali da postoje, obnavlja naše energije i isceljuje nas.

Ostavimo, dakle, na miru Vinaverovo darežljivo tvrđenje da je "Groblje kraj mora vrhovna pesma našeg stoleća". Slažem se da jeste. Ako ništa drugo, ona nam pruža uživanja kakva nam samo velike, "vrhovne" pesme pružaju - čas savršenu i prozračnu jasnost, čas složenost u kojoj se moguća značenja rasprskavaju kao vatrometi. Mislim da sam tako nešto i rekao Vinaveru, jednog četvrtka popodne kada je redakcija Književnosti primala saradnike, i Vinaver dolazio, pomalo zadihan, sa torbom naduvenom od knjiga i časopisa, a mi tada mladi, stajali u uglovima tamnim drvetom optočene sobe na međuspratu Terazija 16, i teško se usuđivali da kažemo nešto pred strogim pogledima tadašnjih književnih veličina koje je Eli Finci okupljao oko časopisa čiji je tada bio urednik. Ali njemu moja saglasnost bez sumnje nije bila potrebna, jer je on jurio za nekom svojom mišlju negde na drugom kraju intelektualnog obzorja.

Jeste Valerijevo Groblje kraj mora vrhovna pesma, ali je ta vrhovna pesma i vrhovno nejasna.
Da li je nejasna?

Pitanje može izgledati neumesno kada se nađemo pred Valerijevim stihovima koji idu među najsloženije, da ne kažemo najzapetljanije u francuskoj poeziji, stihovima kroz koje je ponekad više nego teško probiti se, i pred komentarima koji su se nagomilali oko Groblja kraj mora, koje u njima mora da se guši, i koji, kako kaže Vinaver u belešci uz svoj prevod, "pronalaze u Groblju kraj mora tako visprene zalete i zaplete da nas njihova mašta u tom pogledu zgražava."

Ipak, jednog Podneva, na "terasi na dva mora" učinilo mi se da sam razumeo Groblje kraj mora. Kao što se događa samo onima koji su ili zasićeni ili presićeni erudicijom pa je jednim pokretom zbacuju sa sebe, ili neznalicama koji u bezazlenoj nagoti svoga neznanja ne haju za erudiciju, izmeđe mene i Valerijeve pesme odjednom nije bilo ničega i nikoga. Ne znam je li iko od onih koji su tumačili Groblje kraj mora pisao o onome o čemu govori Valerijeva pesma, tačnije rečeno o onome što se u njoj zbiva. Za simboliste i njihove naslednike to je nepristojno pitanje, omražena "jeres parafraze". Ali sve što je rečeno jezikom mora biti da je o nečemu, i ja sam u tom času video Groblje kraj mora kao veliku pesmu o Podnevu, o čudesnim i uzbudljivim preobražajima koja se u tom času zbivaju, i čiji najbolji komentar nisu ni učene rasprave, ni dalekosežna tumačenja, već samo to sredozemno Podne koje zaslepljuje svojom vatrom, "quand sur l'abîime un soleil se repose" i kada 

Midi sans mouvement
En soi se pense et convient à soi-même.

Sunce je osvetlilo najzamršenije lavirinte Valerijeve pesme, složilo je u jednu celinu, u jednu priču i sve je postalo razumljivo i jasno. Shvatio sam zašto je Podne "le juste", shvatio sam šta je "admirable justice / De la lumiere auy armes sans pitié", shvatio sam kako je more "toujours recomencée", shvatio sam šta je to "la calme des dieux", shvatio sam kako je "Songe" postaju "savoir", shvatio sam kako Hram Vremena "un seul soupir résume", shvatio sam šta će Zenon, "cruel Zenon", odjednom u pesmi, shvatio sam šta "ombre de tortue" predstavlja "pour l'âme"...

Bilo je to nalik na iznenadna shvatanja o kojima najviše govore mistici i matematičari. "Ah! le Soleil". U času letnjeg Podneva, dok su odnekud dopirali "les cris aigus des filles chatouillées", u jednom dahu sam bio proveden kroz čitavo Groblje kraj mora, kroz sva zbivanja u Valerijevoj pesmi, od "le sein charmant qui joue avec le feu", do Zenonove strele koja u najčistije apstraktnom prostoru sažetom u trenutak kada se Sunce našlo u svom zenitu, "vibre, vole et ne vole pas." Sve zagonetke te "vrhovne pesme" namah su se otvorile, i kap što u njoj San postaje saznanje, metafore su postale istine, pošto je na podnevnom suncu sve istina.

Tačnije rečeno, stvarnost. U tom blesku i sjaju Podneva, pesničke slike i metafore, Malarmeove simbolističke "subtiles analogies" prestale su da budu ono što se priča, manje ili više vispreno poigravanje sa rečima, i postale su ono što se zbiva.

A što se tiče nejasnosti. Ima nejasnosti i nejasnosti. Valerijeva pesma izgleda nejasna zato što je njena dužina ograničena. I to vrlo strogo. Ali ona nije ograničena zato što se pokoravala zahtevima neke određene, postojeće jezičke forme; ona je ograničena zato što su zbivanja u njoj ograničena. Čas Podneva ne traje dugo. Dvadeset i četiri strofe, sto četrdeset i četiri stiha granica su koja se ne može prekoračiti a da Sunce već nije počelo da kreće ka svome zalasku, i čarolija Podneva počela da se razblažuje u časovima dana. Valeri je morao da juri, da sažima, jer Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, zastao između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete.

Možete mi se smejati, možete me smatrati zanesenjakom, možete reći kako je sve to bilo literarno prenemaganje i izvodijada, možete reći kako je nevolja sa mnom što - kako mi je jednom rekao moj prijatelj, pravi mediteranac, za razliku od mene kontinentalca i u najboljem slučaju priučenog mediteranca - suviše volim Sredozemlje, i da su to samo moja snevanja koja su odlutala daleko, daleko od Valerijeve pesme. Složiću se. Priznajem, po koji put već, da sam neznalica, da uglavnom nisam čitao učene komentare Groblja kraj mora koji bi me vodili pravim putem i ne bi mi dozvoljavali da se upuštam u takve izlete - ali mi to daje slobodu da izmišljam. Onaj ko ne zna, kaže Haksli u jednom eseju, ima slobodu da izmišlja. Možda sam ja izmislio sve ovo što se dogodilo jednog letnjeg Podneva na "terasi na dva mora", kada sam se našao u središtu dejstva moćnih sila koje su progovorile stihovima jednog pesnika.

Jeste, sve je to verovatno izmišljotvina, i neki pravi poznavalac Valerija bi mahnuo rukom na moje tvrđenje da je Groblje kraj mora pesma o onome što se zbiva u jednom trenutku, u trenutku Podneva. Ali jedno, sasvim izvesno, nije izmišljotina: Sunce je uvek stvarno. Kao i brzina svetlosti koja je jedino što je apsolutno u prirodi.

(Prekucano sa stranica 115-124, Jovan Hristić, "Terasa na dva mora", izdavač Filip Višnjić, Beograd, 2002.)

p.s. Dragi profesor u tekstu nije, naravno, naveo kompletnu pesmu a na Mreži je pominjane prevode Kolje Milićevića, Ivana V. Lalića i Vinavera nemoguće pronaći. Ovaj prevod sa francuskog uradio je Mario Kopić >>)

p.p.s. Sam Pol Valeri u tekstu "Povodom Morskog groblja" (prevod Kolje Milićevića, u knjizi "Mediteranska nadahnuća") potvrđuje da je Hristić bio u pravu: "... što se tiče interpretacije teksta, već sam se iskazao u vezi sa tim; ali nikad nije suvišno ponoviti: ne postoji stvarni smisao teksta. Nema autorovog uticaja. Ma šta da je želeo reći, on je napisao ono što je napisao. Jednom objavljen, tekst je sprava kojom se svako može poslužiti po svojoj volji i prema svojim potrebama: nije pouzdano da će se konstruktor bolje poslužiti njom bolje od nekog " (strana 533., izdanje Službeni glasnik, 2010)

+

Preporuka za čitanje: Tri eseja iz knjige "Profesor matematike i drugi drugi eseji" >>

Noćurak za pamćenje [neotkrivene & zaboravljene pesme]

Uskačem u foldere sa novim i starim pesmama ne bih li sačuvao glavu od vreline, buke i gluposti.

Večeras novije pesme koje su nezasluženo 'ostale u sjeni' i koje ne bi trebalo da pojede zaborav i one koje zaslužuju da budu očišćene od prašine. Zato i ovaj naslov, ne zato što mislim da će ovaj Noćurak biti nezaboravan, već zato što poboljšava pamćenje :)

Hurray for the Riff Raff ,
Neko Case/KD Lang/Laura Veirs,
Fleet Foxes,
Izae,
Mark Eitzel,
Hiss Golden Messenger,
Grant Mclennan,
Max Jury,
Richard Hawley,
Sivert Hoyem,
Cold Mailman,
Peter Murphy,
The Gun Club,
Mark Lanegan & Isobel Campbell,
Hoodoo Gurus,
Lee Harvey Osmond,
Frazey Ford,
Van Morrison,
Madeleine Peyroux,
Suzanne Vega,
Anais Mitchell,
Walter Martin,
Junius Meyvant,
Paul Simon, 
Tired Pony,
The Lovetones,
The House Of Love,
Echo & The Bunnymen,
Ultravox,
Japan,
Murray Head (jeste, 'onaj' hit iz osamdesetih!)
Prefab Sprout.

Razglednica iz Grčke! [snimljeno na plaži Horefto, jutros u sedam]

Stigla ti razglednica iz Grčke!

Snimljeno u rano jutro na obali seoca Horefto, 20. jula, trećeg dana nakon velikih kiša.
Mikrofon okrenut u pravcu sunca.


+ muzika iz filma "Meditarraneo", Christina Pluhar (& L'Arpeggiata) i Sokratis Sinopoulos Quartet - sviraju grčki džez!

p.s. Izveštaj sa Peliona iz 2013 >>

Gabrijel Garsija Markes o štrajku u Makondu (iz "Sto godina Samoće")

Hannes Wallrafen - A Day in Macondo

"...Hose Arkadio Drugi i ostale sindikalne vođe, koje sve do tada nisu bile poznate, iznenada su se pojavili krajem sedmice i raspirili manifestacije po selima u oblasti banana. Policija se zadovoljavala da održava red. Ali u ponedeljak noću uhvatili su vođe u njihovim kućama i sa lancima od pet kilograma na nogama poslali ih u zatvor u glavni grad provincije. S njima su odveli Hosea Arkadija Drugog i Lorensa Gavilana, pukovnika meksičke revolucije, koji se sklonio u Makondo i koji je pričao da je svedok herojstva svoga kuma Artemija Krusa. Međutim, nisu prošla ni tri meseca a već su bili na slobodi, jer se vlada i Kompanija banana nisu mogle sporazumeti oko toga ko će ih u zatvoru hraniti.

Razlog nezadovoljstva radnika ovog puta su bile nezdrave kuće, propusti u medicinskoj zaštiti i uslovi rada. Tvrdili su još da nisu plaćeni efektivnim novcem, nego bonovima za koje su u prodavnicama Kompanije mogli da kupuju samo pršut iz Vidržinije. Hose Arkadio Drugi bio je zatvoren, jer je otkrio da je sistem bonova samo Kompanijin način da finansira brodove za prevoz voća i, da nije bilo bakalske robe, morali bi prazni da se vraćaju iz Nju Orleansa do luke gde treba da utovare banane.

Druge optužbe bile su opštepoznate.

Lekari Kompanije nisu pregledali bolesnike, nego su ih postrojavali u indijanski red pred ambulantama i bolničarka im je stavljala na jezik pilulu bakarnozelene boje, ne vodeći računa imaju li malariju, kapavac ili zatvor. Bila je to opšta terapija, tako da su deca po nekoliko puta stajala u red i, umesto da progutaju pilulu, nosila su je kući da njome obeležavaju brojeve dok se igraju lutrije. Radnici Kompanije bili su stešnjeni u bednim barakama. Inženjeri, umegto da prave nužnike, donosili su o Božiću u logor pokretni nužnik, na pedeset osoba jedan, i javno pokazivali kako ih treba upotrebljavati da bi duže trajali.

Oronuli advokati u crnim odelima, koji su se nekada muvali oko pukovnika Aurelijana Buendije, a sada bili zastupnici Kompanije banana, osporavali su sve optužbe presudama koje su ličile na čaroliju. Kada su radnici stavili na hartiju svoje zajedničke zahteve, prošlo je dosta vremena dok nisu uspeli da o tome zvanično obaveste Kompaniju banana.

Čim je saznao za sporazum, gospodin Braun je prikačio za voz svoj luksuzni stakleni vagon i nestao iz Makonda, zajedno sa najpoznatijim predstavnicima svog preduzeća. Međutim, nekolicina radnika pronašla je jednog od njih već naredne subote u jednom burdelju i naterala ga, dok je bio go, sa jednom ženom podmetnutom da ga namami u klopku, da potpiše jednu kopiju peticije sa radničkim zahtevima. Kukavni advokati su na sudu dokazali da taj čovek nema nikakve veze sa Kompanijom i da ne bi posumnjali u njihove argumente, naredili su da ga zatvore kao uzurpatora. Kasnije, dok je krišom putovao u vagonu treće klase, iznenadili su i gospodina Brauna i naterali ga da potpiše drugu kopiju radničkih zahteva. Sledećeg dana stao je pred sudije sa kosom obojenom u crno i govorio je španski bez greške. Advokati su dokazali da to nije gospodin Džek Braun, generalni direktor Kompanije banana rođen u Pratvilu, u Alabami, nego bezopasni prodavac lekovitog bilja, rođen u Makondu i tu kršten pod imenom Dagoberto Foneska. Posle toga, zbog novih pokušaja radnika, advokati su na javnim mestima istakli smrtovnicu gospodina Brauna, overenu od konzula i ministra inostranih poslova, koji su posvedočili da su ga devetog juna vatrogasna kola pregazila u Čikagu.

Umorni od hermeneutičkog delirijuma, radnici su prenebregnuli vlast u Makondu i sa svojim tužbama otišli do viših instanci. Tu su mađioničari pravnici dokazali da su prigovori neosnovani, jednostavno zato što Kompanija banana nema, nikada nije imala, niti će ikada imati, radnike u svojoj službi, nego da ih je skupljala slučajno i sezonski. Tako su propale izmišljotine o pršutu iz Virdžinije, čudotvornim pilulama i božićnim nužnicima, te je sudskom presudom i zvaničnim proglasima ustanovljeno nepostojanje radnika.

Izbio je veliki štrajk."

(iz "Sto godina samoće" o štrajku u Kompaniji Banana, str 228-230.)

Trominutni test ličnosti

(Džonatanu Safranu Foru)

Da li ste prihvatili da ste racionalna manjina ili i dalje zavidite emotivnoj većini?

Da li biste živeli u društvu u kojem niko ne ume da laže?

Da li bi budući roditelji trebalo da polažu test ljudskosti i da li biste bili u komisiji pred kojom se test polaže?

Da li ste nešto prestali da volite zato što su svi počeli to da vole?

Da li biste sada iskoristili minut za razmišljanje ili ćete odmah skrolovati dalje? 

__________________________________________________________

P

r

o

s

t

o

r 

z

a 

r

a

z

m

i

š

l

j

a

nj

e
_________________________________________________________

Ako živite na planeti koja je do pola voda a od pola zemlja - da li biste rekli da živite na ostrvu ili na jezeru?

Da li ovo pitanje postaje manje važno ako vam priznam da je maznuto iz jedne SF priče?

Šta je najviše što biste uradili za svoju domovinu?

Da li podižete papir bačen ispred ulaza u zgradu i bacate ga u kontejner i zašto ne?

Da znate ko krade sijalice iz hodnika u prizemlju, šta biste mu radili?

Da li žmurite kada dokazani zlikovac prelazi na vašu stranu ili ga vraćate gde mu je mesto?

Da li verujete da dobro može pobediti zlo i kako prosuđujete šta je dobro a šta zlo? 

Da li kupujete u knjižarama u čijim su izlozima knjige koje raspiruju mržnju?

Kolika je cena vašeg obraza? 

Koristite pauzu za razmišljanje ili mislite da je kasno za promenu stava te je ionako sve uzaludno?
_________________________________________________________

J

o

š

p
r

o

s

t

o

r

a

z
a

r
a

z

m

i

š

lj

a

nj

e
__________________________________________________________

Da li ste zadovoljni svojim životom?

Odista?

Zašto popuštate?

Šta biste tačno mogli da izgubite?

Za tačan odgovor okrenuti se ka ogledalu.

Za više tačnih odgovora, zažmurite.

Sada znate konačne odgovore, da li se manje plašite?

Vreme za razmišljanje je završeno.

Noćurak procvetao od obrada [volume 3]

Foto: Aleksandra >>

Amanda Shires, The House Of Love i Kralj Čačka obrađuju pesme koje je proslavio Cohen; Cowboy Junkies obrađuju 'Five Years'; Amira obrađuje Džonija, Nick Cave peva 'Ramblin' Mind' Jefrey Lee Piercea; 
The Divine Comedy obrađuju The Smiths; 
Norah Jones jedan opaki klasik; 
Jeff Tweedy samog sebe, 
kao i Sivert Hoyem,
José González a zatim i Paolo Fresu, Omar Sosa i Natacha Atlas obrađuju Massive Attack, Erika Stucky je preokrenula 'Roxanne', 
tu su i Brian Eno, Charles Bradley, Karl Blau, Rokia Traore i – Lee Marvin :)


Sad - Play!

Najdraže pesme drugog frtalja 2017!

Omiljene pesme drugog frtalja 2017 + nekoliko bonusa sa reizdanja iz bliske & daleke prošlosti.

Najnajnajdraže sam ostavio za kraj emisije.

Đuskalice !!! (Chk Chk Chk) i Jamiroquai; lepi, plavi okean Bitipatibi; Sakamoto & Sylvian ponovo zajedno, Alt-J, omiljeni rok-end-rol pesnik Fred Thomas, strašan album Fleet Foxes, konačno i Nick Hakim ima prvenac, The Teskey Brothers pokazuju kako bela braća sviraju soul, iznenađujuća Aldous Harding (to je ova sa kačketom), Bedouine koja zvuči kao inkarnacija Koena (to je ova pored), divan snimak koji su napravili Sivert  Hoyem i njegov bend na Akropolju, trubadur Sean Rowe, The Mountain Goats pevaju o tome kako se Andrew Eldtrich vraća kući, Desperate Journalist, novi album The Charlatans; Paul Weller je opet snimio remek-delo; pravo iz pakla Algiers; Prophets of Rage sa nekoliko poruka za tebe; Del Arno Band & Hornsman Coyote imaju još nekoliko, drugi omiljeni trubadur - Peter Mulvey, Pumarosa, opet preporučujem Auf Wiedersehen; himna proleća od Arcade Fire, fenomenalni TOPS, Dan Auerbach, Roger Waters nakon dvadeset i pet godina pauze, Slowdive nakon dvadeset i dve; Ljubičice; novi 
singl za The The i valjda vam je jasno šta je najomiljenija, ukoliko nije - slušajte do kraja. Ima tu još iznenađenja koja nisam pominjao... ;)

Sad - play!

Tri pasusa kao dokaz da je Džonatan Safran For genijalan pisac

Ili #onokad nešto genijalno otkriješ sa debelim zakašnjenjem.

Prvo čitanje kratke priče "Dvominutni test ličnosti" >> je bilo dovoljno da znam da je Džonatan Safran For pisac za kakvim tragam već neko vreme, no svestan činjenice da nije dobro zaključivati na osnovu samo jedne kratke priče, upustio sam se u čitanje "Izuzetno glasno i neverovatno blizu". 

Slede tri pasusa koji mi dokazuju da me osećaj retko vara. 

*

"A šta je sa malim mikrofonima? Kad bi ih, na primer, svi ljudi progutali, a oni onda puštali zvuke srca preko malih zvučnika koje bismo mogli da držimo u prednjem džepu tregerki? Pa kad noću voziš skejtbord niz ulicu, mogao bi da čuješ svačije srce, a oni bi mogli da čuju tvoje, kao nekakav sonar."

*

"Te noći dok sam ležao u krevetu, izumeo sam posebni odvod koji bi se nalazio ispod svakog jastuka u Njujorku, i bio povezan s veštačkim jezerom. Svaki put kada bi ljudi plačući zaspali, sve suze bi otišle na isto mesto, a ujutro bi onda hidrometeorolog mogao da pročita izveštaj da li je nivo Jezera suza porastao ili opao, i mogli bismo da znamo da li Njujork ima teško srce. A kada bi se nešto zaista užasno desilo - kao pad nuklearne bombe ili napad biološkim oružjem - izuzetno glasna sirena bi se oglasila, upozoravajući sve žitelje da odu do Central parka da postavljaju džakove oko jezera."

*

"A šta je sa napravom koja bi znala svakoga koga i vi znate? Pa kada bi kola hitne pomoći išla niz ulicu, na krovu bi svetleo veliki znak: 

NE BRINITE! NE BRINITE!

ako naprava bolesnika ne detektuje napravu nekoga koga on zna tu u blizini. A ako naprava detektuje napravu nekoga koga bolesnik zaista zna, na vozilu hitne pomoći bi svetlelo ime osobe u vozilu sa ili:

NIJE NIŠTA OZBILJNO! NIJE NIŠTA OZBILJNO!

ili, ako jeste nešto ozbiljno:

OZBILJNO JE! OZBILJNO JE!

I možda bi ljudi koje znamo mogli da se rangiraju prema tome koliko ih volimo, pa ako naprava bolesnika detektuje napravu osobe koju najviše voli ili osobe koja njega najviše voli, i bolesnik je zaista ozbiljno povređen, ili bi čak mogao i da umre, na hitnoj pomoći bi svetlelo: 

ZBOGOM! VOLIM TE! ZBOGOM! VOLIM TE!

Lepo je razmišljati o nekome ko je prvi na listama mnogih ljudi, pa da, kada on umire, vozilo hitne pomoći ide niz ulice do bolnice i sve vreme svetli

ZBOGOM! VOLIM TE! ZBOGOM! VOLIM TE!

*

(Prekucano iz "Izuzetno glasno i neverovatno blizu", strane 11, 49 i 77, izdanje Geopoetike, 2015, prevod Jelene Lazić.)

*

Hvala Sonji i Željki iz Beopolisa koje su otkrile da je po knjizi snimljen i film, što je trebalo da već znam, ali nisam.
Da li je reditelj filma Stiven Daltri (Bili Eliot, Sati, Čitač) takođe genije te je uspeo da od ovakve knjige napravi dobar film biće uskoro jasno).

*

Update, naknadno: zaboravite film. Knjiga je neuhvatljivo čudo.

Noćurak se raduje letu! [emisija]

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše,

otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći: 

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“ 

(Jovan Vava Hristić, iz Tri Pesme o Letu)

Pesme o letu, 
pesme koje dobijaju pravi ton tek kada se slušaju na pravoj temperaturi i 
pesme koje čine da leto traje duže.

Po abecednom redu...

Bob Dylan,

Cocteau Twins,

Crowded House,

David Gray,

Everything But The Girl,

Fiction Factory,

Fleet Foxes,

K. D. Lang,

Kings of Convenience,

KT Tunstall,

Ljetno Kino Big Band & Vlada Divljan,

Phoenix,

Simple Minds,

Springsteen,

Sundays,

The Beach Boys,

The Chills,

The Clientele,

The Stranglers.

The Style Council,

The War on Drugs,

U pol' 9 kod Sabe,

Van Morrison,

Woods,

Yo La Tengo.

Zašto sam odlepio na pesmu 'Veliko hvala (i zdravo)' benda Ljubičice

Na svako pominjanje 'protestnih domaćih pesama' većina nas najpre pomisli da ih više-manje odavno nema. Zatim pomislimo na ljute Canetove stihove i Antonove rifove; Kojine pokliče i zamašćeni zvuk basa; na Milana; Kojota ili  Kandu, Kodžu i Nebojšu; u poslednje vreme na 'Ay Karmelu'; nešto stariji Džonijeva tri akorda i šamare koje je delio preko tih durova, tek poneko na "Zabludu" od Jarbola, razoružavajuću studiju stanja u kojem smo - možda tako retko pomislimo na nju zbog toga što je isuviše potresna, verovatnije zato što nema rif, bubanj, bas, već melanholičnu gitaru, onu pratnju duvača i glas koji peva sve ono što osećamo, a ipak se ne pretvori u jecaj do kraja pesme.

Kakogod, pesmu poput "Veliko hvala (i zdravo)" koju su Ljubičice >> objavile pre dva dana, odnosno na 25. maj do sada nismo imali.

Slušam je peti put zaredom, 
treći put bez gledanja u spot i pokušavam da osvestim šta me je to oduševilo na prvo slušanje. I ne mogu da se odredim - da li me više raspamećuje taj spoj parodije i ironije; ili je to drugi deo pesme koji zvuči poput oproštaja grupe ljudi koja je uspela da preživi oluju i ima snage da se mirno osvrne na decenije prošle sa (pod)smehom na licu ili, najverovatnije - plima koja počinje bubnjem i gitarom u trećem delu, odsvirana i otpevana s merom kakva priliči onima koje nije strah od onoga što dolazi, jer znamo da je borba uzaludna, ali od nje nećemo odustati.
A najverovatnije me na sada već šesto slušanje tera sve to zajedno.

Ovako neobična i višeslojna pesma poput "Veliko hvala (i zdravo)" neće tako lako i odmah postati himna nekih budućih protesta ili pesma po kojoj će se pamtiti ove godine. 

Ovo je sporopuzeća ozvučena ljutnja koja putuje lagano ali stiže daleko.

*

"Veliko hvala (i zdravo)" je deo EP-a benda Ljubičice "Rad na zemlji" koji je za preslušanje dostupan ovde >>

Noćurak putuje :: Thinking of A Place (emisija)

Znam da jedan ovo sluša dok vozi putevima Norveške,

drugi dok šeta Firencom,

jedna u Torontu,

neko dok vozi bajs po Pančevu,

neko zagledan u obalu Paname,

putuje zvuk kao da se ovo emituje na dugim talasima, AM skala.

Večeras je muzika prevozno sredstvo,

ali neće sve pesme biti o putu i putovanjima.

Ovo je za one koji slušaju u pokretu,

one kojima se vozi, a ne mogu,

one koji se voze ukrug, od broja do broja na časovniku,

Folder sa muzikom napunjen do vrha,

vozimo kroz noć, dokle god ima puta, kao što kaže Keruak.

doći će na red i pesma koja kaže 'putujemo noću, jer tada strah spava'.

Vozimo – pošto ne možemo da sprečimo ono što dolazi. 

The The, 
Dirtmusic, 
Echo & The Bunnymen, 
Thomas Dybdahl, 
Paul Weller, 
Isobel Campbell & Mark Lanegan, 
Thomas Dolby, 
Vlada Divljan, 
U Škripcu, 
Depeche Mode, 
Massive Attack, 
DJ Shadow, 
Alt-J, 
Richard Hawley, 
Sivert Hoyem, 
Steely Dan, 
J.J. Cale, 
The War on Drugs, 
Ryuichi Sakamoto & David Sylvian.