Brkadžija, crncuz, nadriota, Zighajlo ... - nove slivenice (Ranko Bugarski)

Ranko Bugarski u prijatnom "Putopisu po sećanju" (Biblioteka XX vek, 2014) posvećuje jedan deo slivenicama, što poslednjih tridesetak stranica ove knjige čini vatrometno-smehotresnim. Profesor Bugarski se ovom temom već bavio u "Sarmagedonu u Mesopotamaniji" >> (pročitajte naslov ponovo, polako, polako, pažljivo) - no - za svega godinu dana je zabeležio preko 330 novih jedinica i ja sam mu beskrajno zahvalan što se tom temom neko zaista stručno i bavi.

Slivenice - ili - "leksičke blende" definisane su kao rezultat procesa slivanja dveju reči ili njihovih delova u novu celinu".

Prekucavam ovde neke od njih po azbučnom redu, ostavljam dovoljno prostora između reči za - 

smejanje.

I gde je potrebno, objašnjenje.

*

Brkadžija.

Crncuz. 

Crnac iz Francuske.

Crvajver.

Preostali crv nakon ribolova.

Čmaramice.

Toalet papir.

Džibermenš.

Vrhunska seljačina.

Falšifikat. 

Loš falsifikat.

Fujgeljizacija.

Ponašanje bivšeg direktora KC Novi Sad

Glavabo.

Lavabo za pranje glave kod frizera.

Helpie.

Slikanje samih sebe prilikom pomaganja drugima.

Jajatiranje.

Gađanje zgrade RTS jajima.

Kafacitet.

Kosmetika.

Ulepšavanje stvarnosti na Kosmetu.

Lelesila.

(Odnosi se na Makedoniju, ne, nije to što ste pomislili prvo... - prim. N)

Ludala.
I lud i budala.

Nacionanista.

Veoma govorljiv nacionalista.

Nadriota.

Lažni patriota.

Objavljotina.

Patriopata.

Prozorvativ.

Zaštitna folija na PVC prozoru. 

Rezervativ.

Rezervni prezervativ.

Slinhronizacija.

(Ne, nije ni ovo ono što ste mislili - prim. N, već...) istovremeno curenje slina iz obe nozdrve.

Svađokusac.

Taksikardija.

Kad taksimetar prebrzo kuca.

Zighajlo.

Srpski neonacista.

Za više čuda, kalambura i slovolomija -

izvol'te do knjižare, po ovu i/ili druge dve knjige koje se, pored ostalih tema, bave i slivenicama: "Sarmagedon u Mesopotamaniji" ili "Jezici u potkrovlju".

Noćurak rasteruje strah :: Pesme o ljubavi, borbi i hrabrosti

Fotografisano 2013.

Večeras pesme o hrabrosti, ljubavi, borbi i teranju straha gde mu je mesto.


Arcade Fire,
Lennon,
Patti Smith, 
Hurray For The Riff Raff,
Springsteen,
The Decemberists,
R.E.M, 
The The,
Tom Petty,
Bob Dylan,
Solomon Burke,
Kralj Čačka,
The Villagers,
The Whitest Boy Alive,
Elizabeth Frazer...

Čuvaj ovaj Noćurak, možda ti zatreba više puta narednih nedelja.

Rundek, 61

"Svi imaju priču s Rundekom", kaže Ante Perković na početku knjige "Rundek, između" >>

Ja imam,
"Treći svijet" koji mi je u četrnaestoj godini stigao na gramofon i vrteo se poput globusa čitavog jednog leta danju, noću, ranom zorom i sve dok dani nisu postali kraći od noći, otkrivao sam spone sa Kortom, Sandrarom i južnom hemisferom i sa tog putovanja se još uvek nisam vratio;

imam sećanje na prve taktove "Apokalipsa" u zimu 1996, za taj CD sam dao polovinu mesečne plate, dao bih i celu da je bilo potrebno i nikada nisam pomislio da sam preterao, a eno ga disk i dalje na polici;

imam onaj koncert u decembru 2000. godine, te večeri sam bio siguran da sam se zaista probudio iz ružnog sna koji je trajao tačno deset godina i da su sejmeni otišli;

i taj odjek "Ay, Carmela" u njegovoj verziji dok kolona ide ulicama Beograda,
(a meni glavom odjekuje druga pesma, i ono "i svi su spremni da se bore za san".)

Hiljade sati preslušavanja muzike u kojoj sam od prvog takta
kod kuće.

*

Večeras shvatam - iako me na prvo čitanje nasmejao, Marko Pogačar >> preteruje kada kaže "Rundek bez Haustora dođe mi kao bezalkoholno pivo; isti okus i miris, ali bez puno učinka, pomalo kao placebo."

Izgleda da taj deo njegove muzike počne više da prija s godinama,
poput cigareta sa manje katrana,
a možda je Rundek u pravu i kad kaže
"da ovaj dugi let je pad".

Ako ti je potreban izgovor da ponovo kreneš na taj put oko sveta,
slušalice na uši,
Rundek je juče napunio 61,
ja mislio danas,
valjda i to ide s godinama.

Noćurak putuje oko sveta [emisija]

Hladna noć, mora da se sluša nešto toplo.

Zato večeras Noćurak putuje oko sveta.

Tražimo gde mu je srce, hodamo putevima koji su zarasli u visoko šiblje.

Zap Mama,
Hadouk Trio, 
Cyro Baptista,
Forro in the Dark, 
Suba,
Arnaldo Antunes,
Dayme Arocena, 
Alfredo Rodríguez, 
Luísa Maita, 
Carmen Souza, 
Mayra Andrade, 
Abou Diarra, 
Fatoumata Diawara, 
Daby Toure, 
Rokia Traore, 
The Gaslamp Killer, 
Tony Allen & Damon Albarn, 
Afro-Haitian Experimental Orchestra, 
Ladysmith Black Mambazo, 
Paul Simon, 
Nneka, 
Iyeoka, 
Sainkho Namtchylak, 
David Solid Gould & Bill Laswell...

"Beznačajni detalji slučajne epizode" (Mihail Mestetski. Remek-delo.)

Čitav život stao u dva voza, 

zastala usred stepe jedan kraj drugog.

Fenomenalan kratki film Mihaila Mestetskog, prikazan na Festivalu kratkog metra pre nekoliko godina u Beogradu.

Klik na fullscreen, 

prevod na engleski te čeka na ikonici CC u donjem desnom uglu.

Remek-delo.



p.s. Ukoliko neko zna gde je dostupan njegov prvi dugometražni film "Krpeni savez" (2016), neka dojavi.

Intervju sa Mestetskim o tom filmu dostupan je ovde >>

Praznik u Rimu

Foto: Aleksandra >>

Ne može sve.
Ne možeš sve pojesti, probati, liznuti, fotografisati, preći, dodirnuti, oslušnuti, poljubiti.

Ne možeš za nekoliko dana progutati više od dve i po hiljade godina, priča i slojeva ("koji se slažu jedni na druge kao u lazanji", kaže lokalac)

I zašto uopšte pokušavati?

Evo nas na deset minuta hoda od sobe, prvih deset minuta po gradu, već smo kod drugog čuda napravljenog ljudskom rukom, čuda za koje je bilo potrebno više pokreta čekićem, dletom ili kičicom nego što ti imaš miliona piksela u senzoru fotoaparata, prirodnije je vratiti aparat u torbu i prepustiti se pogledu i zamišljanju šta li je ostalo skriveno, šta je ispod, dole, ispod podruma, iza zidine, šta je razlog što ruka na statui pokazuje tamo.

Zato ćemo za nekoliko dana napraviti tek nekoliko fotografija, za slučaj da zaboravimo na trenutak, pogled, svetlo, osećaj.

Bez obzira na preporuke koje stižu sa svih strana (drugari, hvala!) - nasumično biramo restoran, piceriju, poslastičarnicu, štagod a gde vidimo više od dvoje ljudi za stolovima - i dobijamo sasvim dobru klopu. Dobro se jede i s nogu.

(Iskreno - nakon 15-17 kilometara pešačenja dnevno - sve što je kašikom je - odlično!)

Većinu natuknica koje dobijamo od lokalnog vodiča kroz galeriju ćemo istraživati kasnije.
Suočeni sa toliko slojeva istorije i priča - shvatamo da je sada zabavnije izabrati jedno delo - na primer Karavađovog Davida sa glavom Golijata, koji nije samo to i baviti se samo njim, uživo.
U preostalom vremenu ćemo zamišljati šta su sve te slike i skulpture videle i čule u vili Borgese ili u radionicama u kojima su nastajale. 

Iako, dakle, ne može sve - može se - 

... sesti na stepenice i uživati u suncu, glasovima i jezicima koji se čuju sa svih strana; 

... nakon dugog hoda ući u bilo koju crkvu i odmoriti oči, uši i noge (i ugrejati se); 

... stići na besplatan koncert u crkvi u večernjim satima i čuti neočekivano dobar sopran (i slabašan, ali tačan baritončić koji se trudi da je prati); 

... slušati galebove kako se dovikuju kroz sumraku; 

... hodati dva dana u istoj majici jer je vazduh potpuno čist a u restoranima pušenje zabranjeno;

... možemo se izgubiti u uličicama nakon što isključimo mape na telefonima i prosto landrati pitajući se kakvo čudo će izroniti iza ćoška; 

... možemo da računamo da je tokom dana u gradu škljocnuto barem milion fotografija i pola miliona selfija i da ćemo na nekim od fotografija sigurno biti i mi, kao prolaznici ili senke; 

... možemo sesti pored dekice koji čita tarot karte u ledenoj vetrovitoj noći. Čudo je što taj jak vetar ne okreće nijednu kartu na improvizovanom pultu ispred njega, ili su toliko masne od njegovih ruku, nećemo ga razumeti ni reč ali to neće biti ni važno, 
u pupku smo sveta, 
neka budućnost ostane nejasna,
ne treba mi ni nagoveštaj.

Nagrada za one koji su hrabro iskoračali kroz ovaj poetski zanos - nekoliko korisnih tehnikalija:

• Od aerodroma do stanice Termini ima nekoliko udobnih načina transporta: voz Leonardo Express (14EUR po osobi) polazi na svakih 15 minuta i u gradu je za nešto manje od 30 minuta. Druga opcija je Shuttle bus koji će vas za 1EUR više (dakle, 15EUR po osobi) ostaviti na željenoj adresi (u centru, tj. unutar Aurelijevih zidina). 
• Izaberite hotel u centru. Jesu skuplji, ali dobar izbor baze, odnosno lokacije vam omogućava da sve obiđete peške (nas dvoje prepešačili nešto više od 55 km za 4 dana), te nećete trošiti novce na razne druge vrste prevoza (koji je, izgleda, izuzetno dobro organizovan)
• Propusnice za Vatikan (Skip-the-Line) svakako rezervišite unapred (online, naravno), iako vas to neće spasiti gužve koja je u samom Muzeju, odnosno Sikstinskoj kapeli n-e-i-z-b-e-ž-n-a.
• Isto važi i za propusnice za Galeriju Borgeze, pri čemu je gužva u prvom prepodnevnom terminu (od 11h) prihvatljiva i manja nego od 13h. 
• Red za ulazak u Baziliku Svetog Petra dugačak je nekoliko stotina metara, "van sezone".
• Za svaki slučaj - i za prvi dan: pristojna klopa za prihvatljive novce čeka vas u Taverni Del Seminario, na 50 metara od Panteona (u Via Del Seminario, logično)
• Sad znate kako da birate bazu, kako da stignete do centra i gde da prvi put jedete, ostalo možete dalje - sami :)

Najdraže pesme 2016!

Običaj da se na kraju godine a pre početka Nove diže buka i puca u vazduh je stara paganska smicalica koja služi da se zaplaše zli dusi. Izgleda da to više ne pomaže - i zato predlažem da se pre početka Nove uzme čitava 2016, veže za kamen, baci na dno bunara, ubaci dinamit, zatrpa, detonira, onda otkopa i skače po ostacima sve dok ih vetar ne raznese. 

Ono što vredi - pakujemo u muzičku kutiju i idemo dalje.

Ovo nije samo zbir prethodnih "frtaljnih" lista iz 2016, biće i iznenađenja :)
St. Paul & The Broken Bones, The Rolling Stones, Sturgill Simpson, Gaspard Royant ... Junius Meyvant, Suzanne Vega, Esmé Patterson, Kralj Čačka, Kevin Morby, Aesop Rock... Artan Lili, ROGI, Suede, Jim James, Hiss Golden Messenger, Case/Lang/Veirs, A Tribe Called Quest, Yello, Beck, King Creosote, Straight Mickey and the Boyz, Cohen, Cave, The Burning Hell, Underworld, Kiwanuka... Sivert Hoyem, David Bowie...

Dodatak I: Ko je baš nestrpljiv da pročita listu pesama unapred, dostupna je ovde >>

Dodatak II:
Lista najdražih albuma 2016, a koje preporučujem tvom srcu, ušima i stopalima
(po abecednom redu)

Agnel Obel – Citizen of Glass

Anderson. Paak - Malibu
Amira Medunjanin - Damar

Arc Iris – Moon Saloon

C Duncan - The Midnight Sun

Carter Tanton - Jettison The Valley

Case-Lang-Veirs - Case-Lang-Veirs

David Bowie - Blackstar
Esperanza Spalding - Emily's D+Evolution

Gregory Porter - Take Me To The Alley

Hiss Golden Messenger - Heart Like a Levee

James Blake - The Colour in Anything

Jim Bryson - Somewhere We Will Find Our Place

Jim James - Eternally Even

Junius Meyvant - Floating Harmonies

Karl Blau - Introducing Karl Blau

Kraak & Smaak - Juicy Fruit

Laura Mvula - The Dreaming Room

Leonard Cohen - You Want it Darker

Liima – II

Max Jury - Max Jury

Melanie De Biasio - Blackened Cities

Michel Benita, Ethics - River Silver

Michael Kiwanuka - Love & Hate

Mop Mop - Lunar Love

Nick Cave & The Bad Seeds - Skeleton Tree

Nick Waterhouse - Never Twice

Nonkeen - The Gamble

Norah Jones - Day Breaks

Paolo Fresu and Omar Sosa – Eros

Paul Simon - Stranger to Stranger

Pavel Dovgal - The Aura

Polica - United Crushers

Radiohead - A Moon Shaped Pool

Rokia Traoré - Né So

Ray LaMontagne – Ouroboros

RY X – Dawn

Ryley Walker - Golden Sings That Have Been Sung

Sivert Høyem – Lioness

Solange - A Seat at the Table

St. Paul & The Broken Bones - Sea of Noise

Steve Mason - Meet The Humans

Sturgill Simpson - A Sailor's Guide to Earth

Suede – Night Thoughts

Suzanne Vega - Lover, Beloved - Songs from an Evening with Carson McCullers

Tigran Hamasyan, Arve Henriksen, Eivind Aarset, Jan Bang - Atmosphères

The Amazing – Ambulance

The Frightnrs - Nothing More to Say

Triko - Atina Bojadzi

The Rolling Stones - Blue And Lonesome

Thomas Cohen - Bloom Forever

Villagers - Where Have You Been All My Life

Yello – Toy

Alehandro Hodorovski: "Gde ptica peva najlepše"

"Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu." 
(Žan Kokto)

Ovim citatom počinje, zatim objašnjava.

"Svi likovi, mesta i događaji (iako je negde izmenjen vremenski sled) stvarni su, ali je ta stvarnost preoblikovana i preuveličana da bi postala mit. S jedne strane, porodično stablo je zamka koja nam ograničava misli, osećanja, želje i materijalni život, dok s druge strane, predstavlja riznocu u kojoj se čuva najveći deo naših vrednsoti. Osim što je roman, ova knjiga je ujedno i odraz napora koji se, ako se ostvare, teže tome da svakom čitaocu posluže kao primer kako da, kroz oproštaj, svoju porodičnu priču pretvori u epsku legendu."

*

Hodorovski u jednom intervjuu kaže: "Tajna mitologije jeste da mitologija postaje folklor. I sva magija - Markesova magija - folklorna je degeneracija mita. A ja (...) opisujem realnu magiju a ne magični realizam. Realna magija je svuda oko nas ali ne znamo kako da to vidimo. Treba da učimo da bismo prepoznali magiju na svetu. Svakog trenutka desi se nešto magično."

"Gde ptica peva najlepše" je magična knjiga, a poređenje sa "Sto godina samoće", na kojem kritičari često insistiraju je samo prihvatljivo, ali nikako u potpunosti tačno i pravedno.

Kod Hodorovskog je sve magija, a realnost je tu kamen za pod glavu koji te žulja i tako ne dozvoljava da, zagledan u krošnju tog drveta i omađijan pričama koje ti ptica peva - ne poludiš lako i nepovratno.

I ja bih se ovde zaustavio sa metaforama i poređenjima, zato što postoje stvari koje je besmisleno prepričavati a nisu zaslužile ni puko teoretisanje.

Zato - obavezno čitanje.

Ukoliko nakon čitanja ne uspeš da umakneš iz knjige, posegni za njegovim poslednjim filmom, blizancem ove knjige.



*
Intervju, sa sajta izdavačke kuće "Arete" >>

Noćurak od obrada :: Cover Songs, Vol. 2 [emisija]

Postoji teorija da je termin "cover" dobio današnje značenje u vreme kada su postojale "crne" i "bele" radio stanice. Drugi tvrde da je to sa belim i crnim radio stanicama urbani mit i da kovanica "cover version" potiče iz vremena kada su se singlice i albumi pojavljivali u omotnicama koje su se razlikovale od tržišta do tržišta.

(Ta teorija ima manje pristalica, verovatno zato što nije nimalo kontraverzna.)

Mi, pak, kažemo - "obrada" - i to je mnogo zanimljivije od raznih teorija jer "obrađivati" znači - dorađivati nešto što nije završeno, doterivati ga "kako treba" za određeni cilj.

Danas slušamo obrade i dorade koje su 10.000 Maniacs, Kris Ajzak, Pati Smit, Darko Rundek, Džoni Keš, Feri, Hot Chip, Madlen Pejru, The Frighteners, Bouvi, Tori i drugi ... napravili od pesama Nirvane, 10cc, Kejva, Pitera Marfija, Joy Division, New Order, Robija Robertsona, Lane Del Rej, Sube, Keane, Šarla Akrobate i drugih.

Džonatan Svift: "Meditacija o metli" (1701.)

"Ovaj obični štap, koji tako nedostojanstveno leži bačen u nekom zaboravljenom kutku, nekada je cvetao u šumi. Bio je pun snage, lišća i grana, a sada, zahvaljujući dovitljivosti čoveka koji je naučio kako da iskoristi prirodu, vezujući snop suvog pruća na ovo isušeno drvo, sada je upravo obrnuto - drvo izvrnuto naopačke, grančicama nadole, a korenjem u vazduhu. Sada je osuđen da bude rob svakoj služavki kojoj zatreba i, igrom sudbine, njegova misija je da očisti druge predmete, a on sam da se pritom uprlja. 
Najzad, izrabljen do srži od strane služavki, završava izbačen na ulicu ili biva osuđen na smrt, čime ispunjava svoju poslednju namenu - da posluži za potpaljivanje vatre. Kad razmišljam o ovoj temi, sa uzdahom pomislim: 

"Zaista, čovek je metla!"

Priroda ga na svet donese snažnog i moćnog, odličnog zdravlja, sa kosom na glavi, koju lako možemo da zamislimo kao grane biljke obdarene razumom. I on je takav sve dok sekira neumerenosti ne ubrza opadanje njegovih zelenih grančica i ostavlja samo jedno isušeno stablo. Tada on mora da se posluži lukavstvom, pa počne da nosi periku, kiteći se tako veštačkim pramenovima kose (pokrivene puderom) koja nije izrasla na njegovoj glavi. Ali, zamislite sledeću scenu: naša metla, šepureći se posmrtnim ostacima breze, koji takođe nisu rasli na njoj, i pokrivena prašinom, upravo izlazi iz sobe jedne prelepe dame. Ismejali bismo je i prezreli njenu taštinu, onako kako to ljudi imaju običaj da rade, ubeđeni u sopstvenu savršenost, a svesni mana drugih.

Ali, reći ćete možda, metla je obično drvo koje držimo za glavu kad ga koristimo. Ali, molim vas, šta je čovek ako ne jedna kreatura izvrnuta naopačke, čije se životinjske osobine neprekidno razvijaju u pravcu razuma, ali se njegova glava povlači po prašini! Pa ipak, sa svim svojim manama, on se izdaje za univerzalnog reformatora i uništitelja zarad sopstvene koristi. Svoje kandže zario je u svaki nečisti kutak prirode, iznoseći na svetlost dana sve njene nedostatke i podižući prašinu tamo gde je ranije nije bilo, stalno zagađujući svoju okolinu, praveći se pritom da je čisti. Svoje poslednje dane provodi robujući ženama i to, uglavnom, onima koje su to najmanje zaslužile, sve dok, do srži iskorišćen, baš kao i njegova sestra metla, ne bude izbačen na ulicu ili upotrebljen da zapali plamen na kojem će se drugi ogrejati."

***

Andre Breton u "Antologiji crnog humora"* piše o Sviftu:
"Sviftov pogled bio je, čini se, toliko promenjiv da je varirao od svetloplavog do crnog, od nežnog i plemenitog do užasnog. Te varijacije čudesno se poklapaju i sa njegovim osećanjima: "Oduvek sam", kaže on, "mrzeo sve nacije, profesije, zajednice i nisam mogao da volim nikog sem pojedinca. Posebno se gnušam i mrzim životinju zvanu čovek, kao što iz sveg srca volim Žana, Pjera, Tomu itd". On, koji je prezirao ljudsku vrstu kao niko, bio je uspunjen neverovatnim osećajem za pravdu (...) "Taj Irac", govorilo se, "koji se oseća u sopstvenoj zemlji kao da je u izgnanstvu, ipak nigde drugde nije otišao da živi. Taj Irac, uvek gotov da priča najgore o Irskoj, dao joj je svoje bogatstvo, slobodu, život i spasao ju je od još jednog veka robovanja kojim joj je Engleska pretila (...) Jednog dana, kada je ugledao stablo pogođeno gromom, rekao je: "Ja sam kao ovog drvo, počeću da umirem od vrha".

(* Prva verzija objavljena 1939, finalna 1966, objavila na srpskom IK "Kiša, Novi Sad, 2016, prevod Bojana Janjušević)

Najdraže pesme iz poslednjeg frtalja 2016 [emisija]

Preslušavanje najdražih pesama iz poslednjeg frtalja 2016. Na listi su neki tebi dobro poznati, ali i potpuno novi glasovi na koje želim da ti skrenem pažnju.

The Pretenders... Lisa LeBlanc... The Rolling Stones, Nick Waterhouse, Valerie June... Auf Wiedersehen, Rogi, Kadhja Bonet, Solange, Hiss Golden Messenger, Suzanne Vega... Triko, Agnes Obel, Nick Cave & The Bad Seeds, The Frightnrs, Beck, Kate Tempest, A Tribe Called Quest, Artan lili, LP, Jim James, Leonard Cohen...

U emisiji pominjani & ostali korisni linkovi:

Rogi, bandcamp stranica >>
Triko, bandcamp stranica >>
Đorđe Kalijadis o bendu Auf Wiedersehen >>
Dragan Ambrozić o Koenu >>
Bojan Marjanović o Koenu >>
Mehmed Begić o Koenu >>
David Bowie, "No Plan", Pitchfork >>

Radio Aparat! (intervju sa Cecom, Anom i Skočom)

Iako je emitovanje programa počelo pre tek nešto više od deset dana, online Radio Aparat je do ovog trenutka zabeležio više od 55.000 slušanja. Do tog broja stigli su zahvaljujući muzici, priči i preporukama "od klika do klika" putem društvenih mreža (bez "sponsored" reklama) - što je najbolji dokaz da ima dosta glava i stopala gladnih drugačije, "neformatirane" priče i muzike.

U protekle dve godine te glave, srca, stopala i parovi ušiju preživljavali su slušajući uglavnom podkaste; lutajući poput šerpasa po mreži, ponekad nalazeći nešto malo radosti u preživelim oazama na FM skali. 
Konačno - Radio Aparat je proradio: sa 'živim' programom radnim danima od 10 prepodne (vikendom od podneva) do večernjih sati, eklektičnim muzičkim izborom i do sada najozbiljnijom online autorskom ekipom.

Zato što se emituje "u realnom vremenu" te slušalac ne može da bira kada će tačno šta da sluša kao na podkastima - Radio Aparat je u naše živote vratio i pomalo zaboravljen, sladak osećaj koji potiče još iz vremena kada su aparati bili masivniji, sa jednim ili dva zvučnika i nekoliko okruglih tastera na sebi – vraća osećaj da ćemo, ukoliko ne slušamo redovno i pažljivo - propustiti neku dobru stvar, nešto novo ili neočekivanog gosta.

Zato što Radio Aparat zaslužuje slušanje i zato što mi je zabavnije da ostavimo pisani trag nego da pravimo audio intervju o svemu ovome  - razmenjujem mejlom pitanja i odgovore sa prva tri glasa Radio Aparata – Svetlanom Đolović - Cecom, Anom Vučković i Vladimirom Skočajićem – Skočom, te blagim skraćenjem nekih odgovora pravim miks njihovih priča i stavova. 

Ana, Ceca, Skoča (fotografije Dušana Bauka)

Neću vas pitati zašto ste se upustili u ovu avanturu - već šta očekujete od Radio Aparata?

Ceca: Volela bih da se slušaocima, a i nama poniženim i obeshrabrenim radijskim ljudima, vrati vera i ushićenost prema ovom genijalnom mediju. Volela bih da 'milenijalci' upoznaju i zavole čari i lepotu komunikacije glasom i muzikom.

Skoča: Očekujem da Radio Aparat bude radio koji će se odnositi sa poštovanjem prema muzici koja se pušta, ali i prema slušaocima. Znam da postoje ljudi koji vide mnogo dalje od singlova, blokbastera i bestselera. Njima se ovaj radio obraća, pre svih.

Ana: Želim da ne robujemo ni vremenu ni formi, i tako hvatamo one momente prosvetljenja, kada od opštih razgovora o novoj knjizi i kišovitom danu dolazimo do viših sfera i filozofija. Nećemo puštati jednu te istu muziku, očekujem pravu meru onoga što te iznenadi. Znači, i fina rutina i faktor iznenađenja. Ne znam da li očekujem, ali volela bih da se upravo takav životan i spontan, sadržajan, a nonšalantan pristup dopadne slušaocima.

Kontakt i odnos publike i online radija je drugačiji od nekadašnjeg. Šta bi, u idealnim uslovima, Radio Aparat trebalo da postane i znači slušaocima za šest meseci, godinu dana, pet godina?

Ana: Ovo je i za nas velika avantura. U idealnim razvoju situacije, naš radio bi trebalo da postane navika onih koji vole raznoliku muziku i razgovore sa nekim finim svetom. Ljudi imaju svoje navike, a mi treba da im ponudimo nešto zbog čega će ih promeniti i na poslu, na primer, slušati nas, a ne svoju listu ili neki drugi radio.

Skoča: Nadam se da će Radio Aparat postati radio koji će ljudima značiti na sličan način na koji je meni značio radio kada sam bio klinac. Istina, koliko je to moguće u ovo vreme interneta.

Ceca: Najviše bih volela da dožive Aparat kao deo svoje ekipe, zajednice, porodice, u najširem i najtoplijem značenju. Volela bih da se svi zajedno setimo koliko je radio plemenit medij i koliko nam je danas slobodan (free form) i uređivan (neformatiran) radio - potrebniji nego ikad.

Snaga raznih 'FM' (od sad ćemo ih tako zvati) stanica je u predajnicima i "formatiranju" programa koji se "prilagođava željama slušalaca i povećava obrt sredstava klijenata" (da citiram jednog od vlasnika). Šta 'Radio aparat' razlikuje? Koje sile su na vašoj strani?

Skoča: To što je to jedina radio stanica u Srbiji na kojoj možete čuti Rajana Adamsa, Ajzaka Hejsa, Bena Vota, Yo La Tengo, Morphine, Dereka Bejlija, War on Drugs i Otomo Jošihidea. Na primer.

Ceca: Poštovanje ličnosti onoga ko uređuje i vodi program. Poštovanje kreacije, individualnosti, ali ne u onom ekscentricnom smislu - 'jao, što su ludi' ili 'što su prepametni' - već u smislu da se nečija strast i posvećenost cene i da će to kad-tad osvojiti slušaoce.

Ana: Razlikuje ga spontanost u pristupu i pravljenju programa, što opet nije neki haos i kakofonija, već sloboda da neko ko ima novu izložbu, knjigu ili najlepšu terasu u gradu ušeta u naš radio i o tome govori. Kao žurka na kojoj se slobodno upoznaješ sa nekim ili priđeš kompu i pustiš pesmu.

U proteklim danima smo čuli glasove i muzičke izbore Cece, Ane i Skoče te znamo da se "iza stakla" krije i Dušan Bauk. Kako stvari funkcionišu dok je regler za mikrofon spušten? Ko je zvanično "urednik", ko brine o programskoj šemi, ko o tehnici? Ovakav format sigurno funkcioniše drugačije od "prave" radio stanice?

Ceca: Postoji podela zaduženja ali se trudimo da svi koji rade budu u toku i sa 'umetničkim' i tehničkim aspektom programa.

Skoča: Sve što trenutno čujete na radiju je rezultat našeg međusobnog dogovora.

Ana: Svakome od nas troje dana je potpuna sloboda u kreiranju tih nekoliko sati.

A kako planirate da izdržite ovaj tempo rada? :)

Ana: Na žalost ili sreću, nemam stalni posao, već nekoliko honorarnih i u stalnoj sam jurnjavi. Jurnjava i stres se završavaju kada sednem za mikrofon, onda sve polako. Nižu se pesme i rečenice, možda baš zato što znam da nigde ne moram tih nekoliko sati.

Skoča: Gde je ljubav i naloženost, izdržavanje nije problem. A dugo nisam bio na nešto ovoliko naložen kao na Radio Aparat.

Ceca: Ideja je bila da krenemo i da se kod ljudi javi želja prvo da učestvuju kao publika, te ubrzo da se uključe i kao kreatori programa. Dakle - uskoro očekujte emisije starih i novih radio-lica.

Radio Aparat postoji kratko vreme i, za sada, nema reklama. Kako će ovo opstati? Ko će plaćati struju, zamenu kablova, kafu za autore i kartu za prevoz? Daško i Mlađa su neočekivano brzo sakupili novac za početak rada sakupljanjem donacija slušalaca? Vaši planovi?

Ceca: Mi smo deo "Kolektiva arhitekata" koji se nalazi u galeriji "Kolektiv", pošto je primarna ideja da ovo bude community radio u javnom prostoru, pa smo na neki način i deo jednog 'umetničkog' eksperimenta. Za sada smo ovde u Savamali, za kasnije ćemo da vidimo.

Ana: Kafe uvek ima, a što se tiče bus-plusa, ja kao zvanično nezaposlena to zadovoljstvo plaćam (samo) jednom 'Vajfert-novčanicom' već dugo, tako da za to ne brinem. Videćemo kako će se stvari razvijati.

Skoča: Videćemo u danima pred nama. Što kaže pesma jednog nobelovca "the answer my friend is blowing in the wind".

Radio aparat, kroz izlog. Fotografija: prešlicavanje

Opcija saradnje sa drugim autorima za koji su se slušaoci već raspitivali preko chat-a na stranici Radio Aparata? Autori emisija iz drugih gradova a koji su tokom privatizacije ostali bez frekvencije?

Ceca: Vidi gore :)

Skoča: Otvoreni smo sa saradnju svake vrste. Na šta tačno mislim, otkrićete u mesecima pred nama.

Ana: Bilo bi lepo da nas bude više, da bude veselije i različitije. Ja sam stari eklektičar, volim i džigericu i morske plodove, i narodnjake i zabavnjake, volim da cveta 1001 cvet. No, isto tako, nije mi dovoljno da delim nečiji ukus, da bi mi bio zanimljiv i da bih ga slušala. Ali kvantitet - I guess - rađa kvalitet.

(Napomena, Bojša: u međuvremenu je Radio Aparat počeo da re-emituje emisije Ivana Lončarevića – "PopDepresija", a uskoro će se početi re-emitovanje "Prešlicavanja" :)

Voleo bih da mi svako od vas napiše 5 pesama koje u ovom trenutku zaslužuju heavy rotation - i na Radio aparatu i na FM skali?

Ceca: Elohim - Hallucinating, Childish Gambino - Redbone, Artan Lili - Samo ja, Imelda May - Call me, El. Org - Istok zapad sever jug... I Triko – Avgust!

Skoča: Cass McCombs - Bum Bum Bum, Norah Jones - Don't Be Denied, Hope Sandoval & the Warm Inventions feat. Kurt Vile - Let Me Get There, Alex Izenberg - To Move On, Michael Kiwanuka - Love & Hate.

Ana: Ja sam hardcore eklektična, volim previše različitih stvari. Neke od njih nisu za Radio-aparat, ali ono što jeste su npr. Yuna – Live Your Life, Telegram – Dobrim danima, Gaslamp Killer – Nissim, Little Ann – Deep Shadows, Todd Rundgren – I Saw The Light. 

(Ko ne zna ove stvari neka ih vreba na Aparatu, prim. Bojša)

Kako slušaoci mogu da vam pomognu u ovoj fazi rada? Da donose čaj, kafu, kolačiće i energetska pića ili postoji još neki način.

Ana: Tako što će nam dati priliku i slušati radioaparat.com

Ceca: Da nam daju šansu - prvo slušanjem, onda i aktivnim učestvovanjem u programu na najrazličitije načine, dogovoricemo se :)

Skoča ćuti, valjda odlučuje između kolača i kafe.

*

Ukoliko se registruješ na ovom linku >> može se pratiti i chat, a najave programa, setova i gostiju na Radio aparatu očekuju te i na facebook stranici Radio Aparata - odnosno - ovde>>

Širi
vibracije
dalje! 

Noćurak ohrabrenja i utehe [emisija]

Sedam sati i deset minuta, jednog jutra.

.
Džulijan Barns me u knjizi "Nije to ništa strašno" podseća da nam univerzum ne duguje ni saučešće, ni utehu, i da nam nije dužan nijedan odgovor.

Nekoliko stranica dalje Barns me podseća i na to da je "muzika najbolji način za varenje vremena".

Pošto mi univerzum, dakle, ništa nije dužan, niti ga zanimam - a na vreme ne mogu da utičem; mogu eventualno da ga ubrzavam i usporavam - tražim odgovore u pesmama.

U večerašnjem Noćurku - pesme ohrabrenja i utehe: one na koje možeš da se osloniš, koje te zagrle stihom ili melodijom, one koje koristiš kao retrovizor. 

Norah Jones, Bill Withers, Michael Kiwanuka, KT Tunstall, Ana Ćurčin, Belle & Sebastian, Kings of Convenience, Broken Bells, James, House of Love, David Bowie, Richard Hawley, Leonard Cohen, Young@Heart, The Rolling Stones, The Beatles.

Leonard Cohen, tri pesme iz "Knjige čežnje"

Slatki čas

Kako sladak čini se onaj čas
kad je već prekasno

i kad ne moraš slijediti
njene zanjihane bokove

sve do nakraj
svoje umiruće imaginacije

*

Pisao sam za ljubav

Pisao sam za ljubav.
Nekad i za novac.
Nekome poput mene
to je ista stvar.
(1975)

*

Moje vrijeme

Moje vrijeme ističe
a još uvijek
nisam ispjevao
veliku pjesmu

Priznajem
da mi se čini
da me je izdala hrabrost

letimičan pogled u ogledalo
letimičan pogled u srce
čine da poželim
da zauvijek zašutim

pa zašto me onda tjeraš
Gospodaru mog života
da sjedim tu za ovim stolom
usred noći
pitajući se
kako da se izuzetno proljepšam.

/Leonard Cohen, iz "Knjige čežnje", VBZ 2007, prevod Damir Šodan/

Noćurak za ćaleta

Večeras pesme koje su roditelji pisali deci;
one kojima su ćerke i sinovi uzvraćali roditeljima,

i nekoliko dodataka – pesme koje su me ovih dana lečile.

Johnny Cash, Cat Stevens, Paul Simon, Natalie Merchant, John Lennon, Loudon Wainwright III, Van Morrison, R.E.M, The The, The Flaming Lips, Pulp, Bruce Springsteen, Diane Birch, Bill Fay, Sting, Peter Gabriel, Matija Dedić, Veliki Prezir, Pink Floyd i jedna posebna za kraj.

Konačno: "Kocka, kocka, kockica", 15. oktobar 1980.

Nakon višegodišnje (zapravo, višedecenijske) potrage, tokom koje smo zaboravili i kako se tačno epizoda zvala i kada je emitovana, nekako već pomireni sa idejom da je epizoda verovatno izgubljena i obrisana... - Ana Davidović Wijnberg >> je uspela da je pronađe! :)