Premotavanje 2023 :: Najdraže pesme i albumi

Običaj je da ‘godišnje liste’ počnu osvrtom na ono što je iza nas,
ali 2023. me mnogo puta ostavila bez reči.
I zato ne bih trošio reči na nju.
U ovom miksu ima pesama koje će bes, bol i sve ono što mislim i osećam objasniti bolje od mene, i koje kao da su napisane za nas.

Ali, muzika je tokom 2023. bila divna prema mojim ušima, srcu, stopalima, čak i pasošu.

Prateći tragove nekih pesama i muzike koja mi je važna – neplanirano sam dočekao početak i kraj leta 2023. na istoj obali, zagledan u vrhove Biokova koji se uzdižu iznad Makarske.

Upoznao sam neke divne, srdačne, nasmejane, normalne, neverovatne ljude koji su napisali, odsvirali, snimali - ili prosto bili tu kada su nastajale neke od meni najvažnijih pesama svih vremena.

Neke od tih pesama sam ponovo čuo uživo, i shvatio da nikada neće ostariti.

Čovek čiji su me muzički izbori zauvek odredili puštao mi je muziku jedan-na-jedan, a to je za mene – morate da me razumete – najveća počast :)

Uz sve to - moje radoznale uši su tokom 2023. godine mnogo puta nagrađene neverovatnim muzikama, i novim pesmama.
I to je ono što želim da podelim sa tobom u ovih 250 minuta.

Čekaju te: Robert Finley, Durand Jones, Jalen Ngonda, The Rolling Stones, The Beatles, Depeche Mode, Ohajo, IDEM, Bleachers, Blur, Igralom, Reper Iz Sobe & Anna Moor, Gdinjko, Nemanja, Mapo Keys, Jessie Ware, The Last Dinner Party, Sunny War, Rogê, Domenico Lancellotti, Ricardo Dias Gomes, Yussef Dayes, Lol Tolhurst & Budgie & Jacknife Lee, Dexys, Plesač Sporog Stepa, Škofja Loka, Dimitrije Dimitrijević, Ane Paška, Konstrakta i Zemlja gruva, Lenhart Tapes, Lakiko, Novi odmetnici, Erlend Øye, Feist, Melanie De Biasio, Natalie Merchant, Peter Gabriel, Astrid, Public Image Ltd, Angel Olsen, ANOHNI and the Johnsons, Jesenji Orkestar, Klinika Denisa Kataneca, Čistilište, ej marks, Sitzpinker, Ljubičice, Tamara, Sono Lumina, Roger Eno, Hania Rani, Christian Kjellvander, proto tip, Everything But The Girl...

Najdraži albumi 2023, po abecednom redu.
>> Linkovi vode ka bandcamp ili spotify platformama za preslušavanje 

Allison Russell - The Returner >>

Ansambl za drugu novu muziku - Ovo nije op.1 >>

Art Feynman - Be Good The Crazy Boys >>

Arooj Aftab, Vijay Iyer, Shahzad Ismaily – Love in Exile >>

Ben Folds - What Matters Most >>

Depeche Mode - Memento Mori >>

Dimitrije Dimitrijević - Leđa mala >>

Domenico Lancellotti – Sramba >>

Durand Jones - Wait Til I Get Over >>

Eddie Chacon - Sundown >>

Erik Truffaz - Clap! >>

Everything But The Girl - Fuse >>

Feist - Multitudes >>

Fever Ray - Radical Romantics >>

Hania Rani – Ghosts >>

Igralom - Premalim stvarima >>

IDEM – Poyy >>

Jalen Ngonda - Come Around and Love Me >>

Jesenji orkestar - Je l' da da da - Da da da >>

Jonah Yano - Portrait of a Dog >>

John Cale – Mercy >>

Klinika Denisa Kataneca - Kao Zao Kor >>

Lonnie Holley - Oh Me Oh My >>

Lakiko - What to Do, How to Live >>

Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee - Los Angeles >>

Ljubičice – Dok čekamo pad >>

Melanie De Biasio - Il Viaggio >>

Natalie Merchant - Keep Your Courage >>

Nemanja - Voodoo Beat >>

Nina Romić - Jezero >> 

Peter Gabriel - i/o >>

Plesač sporog stepa - Sunčana Strana Mjeseca 1 >>

proto tip - s ivice sanjanja >>

Ricardo Dias Gomes - Muito Sol >>

Robert Finley - Black Bayou >>

Róisín Murphy - Hit Parade >>

Rogê – Curyman >>

Roger Eno - The Skies, they shift like chords… >>

Ryuichi Sakamoto - 12 >>

Sono Lumina - 369 Seconds >>

Stražarni Lopov i dobri ljudi - Hodam, gledam, prolazim >>

Sunny War - Anarchist Gospel >>

Šumski - Kolobari >>

Tamara Obrovac Quartet – Nuvola >>

The Clientele - I Am Not There Anymore >>

The Rolling Stones - Hackney Diamonds >>

The Necks - Travel >>

The Veils - ...And Out Of The Void Came Love >>

Yo La Tengo - This Stupid World >>

Yussef Dayes - Black Classical Music >>

Srećna ti Nova!

Mora, i može da bude bolja,
ako se dobro i crveno potrudimo.

Specijalno priznanje za Prešlicavanje

Glas, i način na koji je Vlada Čeh pričao jedan je od razloga zašto sam se kao klinac zaljubio u radio.

Slušanje njegovih emisija je bilo poput obrazovnog programa – ne samo zbog onoga o čemu je pričao, već kako je to radio. Mali je broj malih ljudi iz radija koji su znali kada uneti dozu drame u govor, kada nešto reći kroz osmeh, kada napraviti malu pauzu da bi ona rekla više od reči.

Tek kada sam se mnogo godina kasnije prvi put našao iza mikrofona shvatio sam koliko je veštine za to potrebno, i zašto je važno da na emisiju dođeš potpuno pripremljen.

Vlada Čeh je autor (barem jednog) slogana koji me privukao „svetu reklama“. Saopštiti sve o novom proizvodu na tržištu u samo nekoliko reči, a na način koji će biti i jasan i pamtljiv je - sada to znam – velika veština. „Pali se lako, ne gasi nikako“ za lansiranje nekada čuvene „Hepo kocke“ je dokaz za to.

Imao sam priliku i čast da radim sa Vladom, i gledam koliko rada, ideja, strasti i domišljatosti stoji iza njegovih kratkih, britkih doskočica koje su na sastancima sa klijentima, ili u razgovoru sa kolegama izazivale smeh, i veliko poštovanje. To je bila možda najvažnija lekcija koju sam od njega mogao da naučim: kako ispričati priču tako da je svi razumeju, usvoje, i prepričavaju dalje.

To je suština onoga što radimo, u svakodnevnom poslu ili različitim radio-formama.
Zbog svega toga mi je, kao prvom laureatu ovog priznanja, puno srce.

Hvala!

Milan Mladenović, ZNANI JUNAK

(Za magazin LICEULICE, decembar 2023.)

Promena naziva ulica jedna je od omiljenih zabava lokalnih samouprava na prostorima bivše Jugoslavije. Zahvaljujući tome možemo bolje razumeti kojih se i kakvih sve to nazora aktuelne vlasti pridržavaju, kao i da nas revizionizam čeka, doslovce, iza ugla.

Ipak, ukoliko se zagledamo u mape gradova na teritoriji nekadašnje zajedničke države, primetićemo jednu neočekivanu anomaliju. Na novijim mapama pojavljuje se ime čoveka koji je za života bio opozicija velikoj većini imena na novoizrađenim uličnim tablama. U poslednjih desetak godina svoju ulicu, prolaz ili plato u Podgorici, Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu dobio je Milan Mladenović, muzičar i nekadašnji vođa benda Ekatarina Velika. Dobri duhovi Kraljeva okupljeni oko „Lokalnog fronta“ postavili su pre nekoliko godina tablu >> na „prolaz Znanog junaka Milana Mladenovića“, Sarajevo ga je nedavno proglasilo počasnim građaninom, a u budućnosti će jedan toponim poneti njegovo ime i u Makarskoj. Da, neke od tih ulica jesu tek „parče asfalta“, kažu pomalo razočarani poštovaoci Milana u Zagrebu, ili kratke, slepe uličice poput one u Podgorici. Ipak, Milan je u mapama.

Zašto jedan rokenrol muzičar trideset godina nakon smrti dobija tu počast?

Priča o Milanu Mladenoviću nije samo ona o muzičaru koji je na teritoriji Jugoslavije odsvirao više od dvesta koncerata pred ukupno 150.000 ljudi. Ti brojevi su za poštovanje, ali nisu dovoljni za dobijanje ulice.

Ovo je priča o čoveku kojeg danas prepoznajemo kao simbol doslednosti i neodustajanja. O čoveku koji se nije kolebao da podigne glas u vreme kada su mnogi zaćutali, i koji se glasom, gitarom i rečima borio protiv zla, čak i kada je bio sam na ulici.

I koliko njegova muzika i danas menja hemiju u našim glavama toliko bi priča o njemu trebalo da nas podseća na značenja reči doslednost i ljubav.

ZAGREB – SARAJEVO – MAKARSKA – BEOGRAD
ILI „KUDA VODE OVI TRAGOVI“

Na Milanovo delo i stavove svakako su uticali njegovo poreklo i gradovi u kojima je odrastao. Rođen u Zagrebu 21. septembra 1958, iz ljubavi Makarke Danice Puharić i Kruševljanina Spase Mladenovića, oficira JNA, Milan gotovo da nije pamtio grad najranijeg detinjstva, ali će sa zagrebačkom publikom imati poseban odnos tokom kari­jere. Kada je imao šest godina, porodica se zbog Spasine prekomande seli u Sarajevo. Soliter od dvanaest spratova u kojem su Mladenovići živeli i danas stoji kraj Miljacke, ali s novom uličnom tablom. Ime Đura Salaja ispod broja trideset nakon rata odmenilo je ime Kemala Kapetanovića.

Razgovori s Milanovim drugarima iz vremena odrastanja u Sarajevu otkrivaju grad od blata i snega u kojem su ulične tuče bile ispit za dečaštvo, ali i dečaka s naoča­rima debelih stakala koji se nije povlačio pred jačima od sebe. U to vreme je, pričaju njegovi stariji rođaci, počeo da stvara svoj svet – otkrivajući Bitlse, Korni grupu >>, svira­nje gitare i pisanje pesama. O odrastanju u Sarajevu najčešće neće želeti da priča u budućim intervjuima, ili će govoriti uz dosta gorčine, a njegovo mesto sreće biće Makarska, u kojoj će provoditi leta sve do početka devedesetih.

Zahvaljujući novoj Spasinoj prekomandi taj isti dečak, koji već ima trag pod desnom miškom od gitare i prve dve objavljene pesme u zborniku „Vijetnam u srcima mladih“, doći će 1970. godine u Beograd. Mladenovići će živeti najpre na Topčideru, a zatim na Konjarniku, da bi se polovinom sedamdesetih konačno našli u svom stanu, na petnaestom spratu impresivnog i monstruoznog solitera, u to vreme okruženog nepreglednim peščarama Novog Beograda u izgradnji i betonskim zgradama.

U toj sobi će tokom narednih godina nastati neke od najpoznatijih pesama jugoslovenskog rokenrola. Možemo ga zamisliti kako sedi na kraj prozora svoje sobe, i gleda pejzaž: „Toplana se ne vidi s mog prozora, već samo dim koji kulja iz nje. Ali zato ja uživam gledajući brodogradilište.“

„MI PRAVIMO PUT“

O muzici koju je Milan stvarao sa Limunovim drvetom, Šarlom Akrobatom, Katarinom II/ Ekatarinom Velikom, Subom i drugim muzičarima s kojima je sarađivao priča­ćemo detaljnije na drugom mestu i drugom prilikom.

Kada preslušavate muziku koju je stvarao, i ukoliko to činite skladno, i po redu, znajte da pratite putanju muzičara kojeg su vodile beskrajna radoznalost, upornost, hrabrost, kao i prilična nezainteresovanost za očekivanja publike, ili kritike. Ako pričamo o hrabrosti, poslušajte ponovo prvi i jedini album Šarla Akrobate, koji je osnovao zajedno s Dušanom Kojićem Kojom i Ivicom Vdovićem Vdom, „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, na kojem su ova trojica dvadesetogodišnjaka uradila sve što se ne radi, rušeći tabue oblikovanja pesama, ali i njihovog snimanja. Bila je potrebna hrabrost da bi se napisale pesme poput „Ljubavne priče“ >> (da, to je onaj Milanov tekst o pranju automobila zastava 101, to jest stojadina, krpicom i deterdžentom, u nedeljno jutro), ali bila je potrebna i ozbiljna posvećenost da se nakon takvog benda, oboža­vanog od kritike, posvetite oblikovanju novog, drugačijeg benda s novim ljudima (Katarina II), i da ne odustanete od svega iako gotovo tri godine ne možete na snimite nov materijal. Posvećenost je bila gorivo koje je sačuvalo bend tokom godina sviranja u malim prostorima i pred malobrojnom publikom – uprkos sjajnim pesmama – i gorivo koje je Milana, Magi i Bojana konačno dovela do prvog rasprodatog koncerta u Hali Pionir 1987, na kojem pet hiljada ljudi sa dignutim čašama više nisu samo stih iz pesme, već i stvaran svet oko njih.

U vreme prvih većih uspeha Ekatarine Velike (koji su bili ograničenog dometa u odnosu na popularnost nekih drugih bendova) Milan je u intervjuima govorio o tome da se bend nikada nije prilagođavao ukusima publike, niti odustajao od postavljenih principa, već da su tokom godina sviranja „navikavali publiku na sebe“.

Da se vratimo na hrabrost. Dve godine nakon što su objavili najprodavaniji album karijere („Samo par godina za nas“, čiju su naslovnu pesmu 2006. godine slušaoci nekadašnjeg B92 izabrali za najbolju jugoslovensku pesmu svih vremena), konačno dosegli slavu i dobili tretman dostojan velikog rokenrol benda, EKV je napravio dotad najradikalniji zaokret. Objavili su „Dum dum“, takozvani najmračniji album karijere, na kojem je Milan, kao autor svih tekstova, proročki pevao o užasima ratova koji nam predstoje („Idemo“, „Zabranjujem“, „Dolce Vita“...). Na pitanje novinarke zašto objavljuju tako težak album, pun opominjućih pesama i drugačije atmosfere, Milan odgovara: „Nova ploča je jako mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili četrdeset odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.”

Koliko još takvih umetnika s prostora bivše Jugoslavije znamo?



„U PROŠLIM DANIMA OSVOJILI SMO PONOS“

Reč po reč, dolazimo do godina u kojima su Milanov aktivizam i društveni angažman zaslužili poštovanje koje, očigledno, traje i danas.

Zanimljivo je čitati njegove intervjue iz osamdesetih godina, koji otkrivaju umetnika potpuno posvećenog muzici koju Ekatarina Velika stvara, značenjima te muzike, i uslovima u kojima ta muzika nastaje; umetnika koji uživa da razgovara o književnosti (obožavao je Harmsa, Ursulu Legvin, Kortasara, Nemanju Mitrovića...) ili tuđoj muzici koja ga oduševljava. Na pitanja novinara o stanju u društvu i Jugoslaviji u periodu izlaska albuma „Ljubav“ koji je bend učinio opštepoznatim, dobijaćemo odgovore da je to pitanje za političare, a ne umetnike.

I dok su krajem osamdesetih mnogi muzičari počeli da koriste svoju poznatost za dodatno raspirivanje rastućih nacionalizama širom tadašnje Jugoslavije, Milan se našao među malo­brojnima koji su ukazivali kuda će nas to odvesti. „Kada vidim šta se događa, osećam da nam predstoji kolektivna orgija (...) Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta! A iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam“, izjavljivaće u intervjuima 1989. i 1990. godine, nakon koje će i inače relativno mali prostor koji ima u medijima početi sve više da koristi za opomenu, strahovanje, ali i osećaj gneva što ne može da utiče na tok istorije.

U nekim intervjuima prevladava strah, u drugima ljutnja i bes. Iako se forma koncerata EKV nije promenila, i nije bilo mnogo reči između pesama – stihovi i muzika su dobili nova značenja, a Milan kao da je osećao odgovornost prema publici koja dolazi na te koncerte. „To što mi radimo to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo ljude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su ljubavi, drže se jedni drugih.“

A šta te drugo, ako ne ljubav i ideja da se moramo držati jedni drugih i ulivati jedni drugima hrabrost u takvim vremenima, natera da otputuješ kombijem u Sarajevo u leto 1991, da bi odsvirao samo dve pesme na YUTEL koncertu za mir >> održanom u prepunoj Zetri?

Naredne godine ga vidimo kako snima i svira sa saborcima iz projekta „Rimtutituki“ čuvenu pesmu „Slušaj’ vamo“ s kamiona koji kruži gradom >>. Ta pesma, ne zaboravimo, nije snimljena samo za lokalne potrebe, već je stvorena i da bi se prijateljima koji su ostali sa druge strane granice – u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni poslao glas da u Beogradu još ima normalnih ljudi. Trebalo bi ponovo pročitati njegovu izjavu >> sa bine Sava Centra povodom dodele nagrade za grupu godine 1992. „...Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (i ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla?” Nakon minuta tišine salom Sava Centra se razlio aplauz, ali neki tvrde da je bilo i povika “uhapsite ga!”

Setimo se i tog momenta u kojem, iako “u džepu imaju po sto maraka” kako bi rekao jedan od svedoka događaja, Milan odbija da svira koncert u Banja Luci, zato što su u tom gradu upravo srušene mnoge džamije. Tu su i koncerti za mir odsvirani u Beču, Pragu i Berlinu zajedno sa bendovima iz Hrvatske, a vredi pomenuti i album “Neko nas posmatra” iz kojeg, neočekivano, izbija neki novi optimizam („... Mi to možemo zajedno“ >>), predivnu pesmu „Universal Love“, snimljenu 1993. s mnogim prijateljima za potrebe projekta Unicefa i, konačno, učešće u prvom telefonskom koncertu u okviru kojeg su zajedno, u vreme pre interneta, preko specijalno adaptiranih telefona zajedno svirali muzičari iz Skopja, Labina, Beča, Sarajeva, Beograda, i tako počeli da obnavljaju pokidane regionalne veze.

Mnogo godina kasnije, a povodom reizdanja albuma „Dum Dum“, novinar Zoran Tučkar na jednom hrvatskom portalu piše >> „Ne znam što bih dao da mogu svjedočiti hipotetskoj sceni između Milana i nekog domaćeg ’domo­ljuba’, u kojoj na pitanje: ’Gdje si bio 1991?’ Milan zenbu­distički strpljivo odgovara sugovorniku: ’Bio sam u Beo­gradu i nastojao sam biti čov(j)ek’.“ Ne možemo reći da je ovo priznanje sa „druge strane“ stiglo prekasno. Uprkos svemu i svima, Milan nikada nije ni izgubio poštovanje ljudi iz čitavog regiona.

Ove godine je na Milanov rođendan nagrada njegove Zadužbine dodeljena u Makarskoj. Nakon svečanog dela u divnom prostoru Malakološkog muzeja, a tokom kog je publici, u kojoj je bilo i njegovih bliskih rođaka, prikazan kratki film sa isečcima iz njegovog dnevnika >> iz Brazila 1994. godine, usledio je koncert kraj obale, nedaleko od staze ka Nuglu, plaže kraj Makarske koju je Milan voleo.

Noć je topla, leto traje još dva dana. Na bini se smenjuju muzičari iz Makedonije, Srbije i Hrvatske, a u publici su Novosađanke, Beograđani, Zagrepčani, Makrani, Sarajlije, Splićanke, dva tipa iz Berlina, lokalna ekipa iz Imotskog.

Mnogi su rođeni nakon Milanove smrti, i nikada nisu živeli u istoj državi, ali se druže, dovikuju, naručuju ture pića jedni drugima. U pauzama nastupa bendova na velikom platnu iza bine emituju se koncertni snimci Ekatarine Velike. I dešava se nešto neočekivano. Potpuno spontano, najpre tiho, a onda sve glasnije, svi zajedno počinjemo da pevamo s Milanom.

To je Ljubav.

*

Objavljeno u magazinu LICEULICE, decembar 2023. >> uz dodatne fotografije Goranke Matić.

Srce

Smrvljen prognozom kardiologa o trajnosti njegovog srca, N.N. (45) izlazeći iz ordinacije rešava da umre na način koji jedini smatra dostojanstvenim: u sopstvenom snu, i sopstvenom krevetu.

N.N. ne zna tačno kada će čas u kojem će srce stati nastupiti. 

"Strpljv sam ja!", reče poluglasno praznom stanu, uputivši se pravo sa vrata ka krevetu u kojem planira da provede ostatak života.

Užasnuto idejom koja je upravo preplavila telo koje pokreće, i koje je upravo rešilo da više ne hoda, pliva, igra, zatrčava se, grli se, znoji, skače, mazi i zamara - srce N.N. odlučuje da u tome ne učestvuje. 

"Ali, ja nisam!" otkuca mu srce kratkim rafalom potmulih udaraca u grudima, tako snažno da se N.N. uskoro nađe ležeći licem prema jastuku, na nenameštenom krevetu, još uvek u mantilu. 

Kardiolog je bio zatečen tako brzom progresijom bolesti.

Izbori se! [mixtape]

 

„Pitanje je: Dokle će Jov trpeti? Koliko još toga treba da mu bude oduzeto dok ne shvati da su ti nepravedni postupci duboko neprihvatljivi? U kom će trenutku zapitati kome sve to koristi?
Ko je odgovaran za smrt njegove dece?
Kada je čovek obavezan da se brani od proizvoljnih odluka onih na vlasti?
Kolikih prava treba da budemo lišeni dok Jov ne kaže, „Sad je dosta“?
(Alberto Mangel)

*

Bučna koalicija: Artan Lili, Disciplin a Kitschme, Santigold, Dee-Lite, Horkestar (2x!), Straight Mickey & The Boys, Partibrejkers, Veliki prezir, Danijel Kovač i Boris Mladenović, Darkwood Dub, Foto, Plejboj, The Coup, The Specials, Dub Pistols, Konstrakta & Zemlja gruva, Del Arno Band, Bob Marley & The Wailers i Ekatarina Velika + Miloš Hammer, Eduardo Galeano, Predrag Voštinić, Milan Milišić, Alberto Mangel i Radomir Lazović.

Before the ghost town, ili - hoćemo o politici?

Gledam kroz prozor ’redakcije’ u mrak, ređam pesme za miks, razmišljam koliko bi naša srca, noge i uši češće igrali od sreće kada bismo se više ‘bavili politikom’.
Jer, sve je politika.

U jednoj staroj, meni važnoj pesmi The Specials pevaju:

"This place is coming like a ghost town /
Bands won't play no more”.

“Ghost Town” peva i o tome. Jedan grad doživljava ekonomski kolaps, zahvaljujući merama tadašnje Premijerke, i postaje mesto duhova, 'u kojem niko ne želi da svira'.
Malo stariji se verovatno sećaju kraja osamdesetih i početka devedesetih na ovim prostorima. Furiozni niz koncerata: The Pixies, The Stranglers, Gun Club, The Godfathers, Nick Cave & The Bad Seeds, Mega City 4, Dejvid Bouvi, Igi Pop, House Of Love, Suzan Vega, Sisters od Mercy, Bob Dilan... i onda, a zahvaljujući pogrešnoj politici – ništa.

Tišina.

*

U protekle dve godine u našem komšiluku svirali su Brus Springstin, The Killers, Fontaines D.C, Depeche Mode, Florence & The Machine, Nora Džons, Sigur Ros, Bonobo, Fatoumata Diavara, Gregori Porter. Uskoro u komšiluk dolaze i The National, Simple Minds, Air, Leni Kravic, Khruangbin, Sleaford Mods, The Smashing Pumpkins...

Mnogi koje bih voleo da slušam ovde, u toploj noći, pod našim parčetom zvezdanog neba.
Ali, zvezda nema.

Da, to što nam oni koje volimo dolaze u goste retko, ili nikada - ima veze sa politikom, i ekonomijom koja proističe iz te politike.
I, da – i na to možemo da utičemo u nedelju, na izborima.

Mislite o tome.
Poslednja strofa u pesmi "Ghost town" kaže:

“Can't go on no more,
The people getting angry”
Sutra stiže predizborni, ljuti miks

Noćurak :: We Are Gathered :: Mixtape

Pedi MekAlun kaže:
„Music is a Princess / I’m just a boy, in rags /
I’d gladly spend my life / Carrying her bags.“

Verovao sam da će pauza u pravljenju Noćuraka trajati duže.
Ali, neke nove i stare pesme su baš insistirale da se što pre pojave zajedno u miksu - i pomognu „srca da otresemo od svega“.
A ko sam ja da protivrečim pesmama?
„Just a boy in rags“.

*

Na dva sata su se okupili: Shane MacGowan & Sinead O'Connor, R.E.M, Veliki Prezir, The The, The National feat. Phoebe Bridgers, dEUS, Amigo The Devil, Nick Cave & Shane MacGowan, Boygenius, Hania Rani, Roger Eno, Melanie De Biasio, Low, Feist, Jessie Buckley & Bernard Butler, Christian Kjellvander (kakav tip!), Old Fire & Bill Callahan, Peter Gabriel, Massive Attack, Sivert Hoyem, Dave Gahan, Ekatarina Velika.

Prešlicavanje za LICEULICE / Superheroji (novembar 2023.)

Po definiciji, superheroji su „izmišljeni heroji koji imaju specijalne ili nadljudske moći“. Mogao bih, dakle, ovaj tekst mogu da posvetim Zigiju Stardastu i njegovom tvorcu, Dejvidu Bouviju. Ipak, novija definicija ima i nastavak koji kaže „izuzetno vešta ili uspešna osoba“.

To otvara mogućnost da se u narednim redovima pojave one i oni koji imaju super moći da nam menjaju raspoloženje ili učine da igramo; koji nas muzikom i glasom podsete koga želimo da zagrlimo, ili učine da se osetimo toliko moćno da možemo da pomerimo svet.
Dakle, moramo početi od Bouvija.

David Bowie: „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and The Spiders from Mars“
(RCA, 1972)

Zigi, prva naučno-fantastična zvezda rokenrola, sleće na Zemlju pet godina pre njenog kraja. Na planeti iscrpljenih resursa zatiče stariju generaciju otuđenu od stvarnosti, i njihovu decu, utonulu u hedonizam. Zato je došao, da nam donese poruku nade, i ponudi spas.
Prošlo je tačno pedeset godina od kako je Bouvi spustio Zigija među nas (i nešto kasnije ga i napustio) - ali Zigi bi slično stanje zatekao i danas.
Možda je to razlog što pesme sa ovog albuma i danas zvuče tako živo i moćno (naročito u remasterovanim verzijama), i čine da se osećamo kao da je kraj sveta („Five Years“), tražimo spas u muzici („Starman“), lebdimo („Moonage Daydream“) ili jednostavno nalazimo utehu („Rock’n’roll Suicide“).
Astronomi su nedavno ponogo zabeležili kratki, snažni radio-talas iz dalekog i dubokog svemira. Možda nam Starman ponovo šalje taj „hazy cosmic jive“?

Daft Punk: „Random Access Memories“ (Columbia, 2013)

Pre tačno deset godina dva super-super-super heroja muzike obratila su nam se za sada poslednji put albumom koji je krcat super herojima - gostima. Možda prethodna rečenica zvuči profano, ali kada pogledate ekipu koja je pravila „R.A.M.“ – lako možete zamisliti plakat za filmski hit pod naslovom „Lose Yourself to Dance“ kojim dominiraju dva-tipa-pod-kacigama, dok iza njih vire Kazablankas, Moroder, Rodžers i Farel. Zaplet filma je jednostavan: ekipa se okuplja da bi stvorila muziku koja će nas sve namamiti u džinovsku disko-kuglu u kojoj ćemo biti bezbedni i bezbrižni, uprkos svemu.
Odjavna scena: svi dvehiljadedvadesetitreći put zajedno igramo uz „Get Lucky“, i nije nam dosadila. Happy end.

The Rolling Stones: „Hackney Diamonds“ (Polydor, 2023)

U prirodi superheroja je da nas iznova oduševljavaju trikovima koje već znamo.
Mik, Kit i Roni upravo to rade na tek objavljenom novom albumu. U saradnji sa novim producentom, i gostima u rasponu od Lejdi Gage do Stivija Vondera i Pola Mekartnija – Stounsi ne samo da deluju energičnije i življe od većine mlađih bendova koji tvrde da sviraju rokenrol, već i zvuče kao da su spremni za još nastavaka (Mik - naročito!)
Prva dva singla sa albuma - „Anger“ i „Sweet Sounds of Heaven“ će se naći na svakoj budućoj poštenoj kompilaciji najboljih pesama koje su snimili za ovih šezdeset (!!!) godina, ali „Hackey Diamonds“ nudi još genijalnih momenata i zato će biti jedan albuma Stounsa koji se preslušavaju mnogo puta. Obratite pažnju i na „Live By The Sword“, poslednji snimak na kojem sviraju i Čarli Vots i Bil Vajmen. Ako je ovo kraj – spektakularniji nije mogao da bude.

*

Novembarski broj magazina LICEULICE >>

Milan Mladenović: Čovek koji se nije ogrešio o svoje standarde

(Autor: Maja Vukadinović, Politika, 14. novembar 2023.)

Stvaralaštvo Milana Mladenovića, jednog od najvoljenijih rokera na ovim prostorima, još uvek pleni. Malo je muzičara kod nas koji su ostavili takav trag, čije delo živi i predstavlja konstantnu inspiraciju. Zato je odjeknula vest da je na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića u toku priprema monografije o umetniku.

Autor je Nebojša Krivokuća, diplomirani dramaturg i jedan od kreativaca sa najviše iskustva u našoj marketinškoj industriji. Objavljivao je tekstove o muzici, filmu i oglašavanju, autor je knjige kratkih priča posvećenih muzici „39 pesama” i bloga i podkasta „Prešlicavanje”, koji se bavi pop kulturom. Na početku razgovora, Nebojša kaže da je u ovoj priči samo vodič, ili neka vrsta kuratora koji će čitaocima omogućiti da sagledaju Mladenovićev opus – kroz Milanove reči, intervjue, dokumenta, tekstove i fotografije, osvrte relevantnih kritičara ili svedoka događaja, kao i kroz razgovore sa onima koji su mu bili bliski.

O Milanu Mladenoviću se može pisati iz mnogo uglova: o njemu kao muzičaru, pesniku, društveno angažovanom umetniku, ikoni jedne (ili nekoliko) generacija... Iz koje vizure sagledavate njegov opus?

Milan je bio sve što ste naveli. Zato ga sagledavam iz više uglova, uz razumevanje vremena u kojem je stvarao i okolnosti protiv kojih se borio. Ne zaboravimo – „Ekatarina Velika” je nakon godina mukotrpnog rada postao veliki bend koji je pred raspad Jugoslavije odsvirao više od 200 koncerata pred 150.000 gledalaca, ali njihova popularnost je bila ograničenog dometa. Milan nije samo „Par godina za nas”, „Krug” ili „Zemlja”. Neke pesme smo nepravedno zaboravili. Tu je i „Šarlo akrobata”, najprogresivniji bend ovog dela Evrope početkom osamdesetih, ali i „Angel’s Breath” na kojem je sa Subom stvarao „muziku četvrtog sveta”. Taj opus čine i iskoraci u eksperimentalnu muziku, performanse, filmove, kao i javni angažman. Jeste, izazov je pisati o svemu tome, ali on to i zaslužuje.

O čemu, zapravo, pišete kada pišete o Milanu Mladenoviću, šta on simbolizuje u našoj pop kulturi i koje vrednosti je zastupao?

Ovo je priča o izuzetnom umetniku koji se prvenstveno izražavao kroz rokenrol. O čoveku koji je simbol neprekidnih promena, i koji je bez zazora pratio unutrašnje impulse, te nije previše mario za reakcije muzičkih kritičara ili publike. Kada je 1991. objavljen „Dum-dum” – album pun antiratnih i opominjućih pesama – na pitanje novinarke zašto je album tako težak, Milanov odgovor je bio: „Nova ploča je mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.” To je ilustracija vrednosti koje je zastupao. Ovo je priča o čoveku koji se, da ga citiram „nikada nije ogrešio o sebe i svoje standarde”. Na početku i na kraju svega je muzika, koja odoleva vremenu, ima nove obožavaoce, i to je najvažnije. To što nas te pesme i dalje emotivno pomeraju bi Milana, verujem, činilo srećnim. Muzika je bila njegova najveća ljubav.

Koji segmenti portreta Milana Mladenovića zahtevaju posebnu pažnju da bi javnost stekla istinit i celovit uvid u njegov rad i ličnost? Postoje li neki mitovi o Mladenoviću koje treba dekonstruisati?

Za celovit uvid je neophodno sagledati njegov životni put od Zagreba, preko Sarajeva i Makarske do Beograda. Portret će biti celovit uz saznanja o stvarima koje su ga oduševljavale ili nervirale. Slika će biti jasnija kada se podsetimo priča iza nekih pesama, koje se često pogrešno tumače. Putokazi za tumačenja tih pesama biće deo ove knjige. Ovde se, prvenstveno zahvaljujući senzacionalističkim medijima, neprekidno ponavljaju neke bezvezne priče, ali ne možete život jednog čoveka vrednovati i posmatrati kroz prizmu tuđih navika, ili načina života nekih drugih članova benda u kojem je svirao. To su, da izvinete, gluposti i čista lenjost duha.

Foto: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića

U obilju materijala, na šta ćete staviti akcenat ‒ na ono što se o Milanu ne zna, ili ćete pokušati da iz drugog ugla prikažete Mladenovića u odnosu na neke prethodne knjige o njemu i EKV?

O njemu se do sada premalo pisalo. Zato je Zadužbina Milana Mladenovića pokrenula inicijativu da se monografija oblikuje. Biografska knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića je objavljena pre gotovo 25 godina. Iz istog vremena je i „Dečak iz vode” – zbirka Milanovih pesama, uz segmente iz intervjua. Neke druge knjige, više fokusirane na Margitu Stefanović su često natopljene senzacionalizmom, a sadrže neke nepotvrđene, ili netačno prepričane priče. To je napravilo štetu svima. Zato će akcenat biti na onome što je odista bilo, što jeste, i što danas „baca svetlo daleko”.

Da li je veći izazov predstaviti Milana Mladenovića kao muzičara – o čemu se dosta zna, ili njega privatno?

To nije lako razdvojiti. Milan je neprekidno bio uronjen u muziku i njeno stvaranje. Sam je govorio „moje pesme – to sam ja.” O muzičaru se zna više, ali ćemo ga još bolje razumeti kada se podsetimo šta nam je pričao i radio van scene.

U kojoj meri društveni, odnosno antiratni angažman Milana Mladenovića iz devedesetih predstavlja inspiraciju i putokaz za mlade umetnike danas?

Prisetimo se učešća u projektu „Rimtutituki”, poziva na minut ćutanja za stradale u granatiranju Dubrovnika 1992. u prenosu na TV Beograd, odbijanja da nastupa u gradu u kojem se ruše džamije, učešća u Deklaraciji o slobodnom Sarajevu 1994... Toliko inspiracija i putokaza.

Po kom kriterijumu ste birali sagovornike i šta ste novo otkrili, s obzirom na to da dugo pratite i poštujete Milanovu muziku?

Pošto je cilj sagledavanje Milana iz različitih perspektiva, do sada sam razgovarao sa pedesetak sagovornika čiji su se životi preplitali sa njegovim u različitim dekadama. Biće ih još. Ali nisam ih birao ja – već on, za života. Sve zajedno mi je donelo otkrića i uvide zbog kojih ga cenim još više, a valjda i bolje razumem. Ukoliko čitaoci osete isto, onda će sve ovo biti vredno truda."

The Beatles: "Now and then", ili o poslednjoj pesmi

Odavno imamo dokaze da je muzika bezvremena, i da postoje pesme kojima vreme ne može ništa.
Ali sada ta reč - „bezvremenost“ - dobija novo značenje.

Pol Mekartni i Ringo Star su, konačno, zahvaljujući novoj tehnologiji (pokušavali su pre mnogo godina sa Harisonom, ali tehnologija u to vreme nije bila dorasla zadatku) uspeli da „očiste“ snimak Lenonovog glasa sa kasete snimljene u Džonovom stanu pre više od četrdeset godina, i jednu (divnu) muzičku skicu pretvore u bogato odsviranu i aranžiranu pesmu.

„Now and then“ ne zaslužuje ništa manje.
I njen naslov sada dobija novo značenje.

Volim da verujem da se ovakve stvari ne rade - zbog para.
Pol i Ringo ih odavno imaju više nego dovoljno.
I mogu da sebi ispunjavaju neke želje.

Poigravam se idejom da su Pol i Ringo ovo uradili iz intimne želje (ili potrebe, hir bi bila preteška reč) - koju razumem.
Pomišljam da su - barem na kratko i na čudan način - želeli da uživaju barem u tom prividu osećaja da ponovo sviraju svi zajedno.
Da su se pravili da su Džon i Džordž izašli iz studija kratko do paba, dok su njih dvojica, eto, rešila da srede finalni miks dok se ovi ne vrate.

Toliko im nedostaju. 

(Koliko je to nedostajanje se vidi i u ovom kratkom filmu o nastanku pesme)

Kada imaš pred sobom mogućnost da uradiš ovako nešto, teško je odoleti.

Da, priča o ovoj pesmi Bitlsa i načinu na koji je stvorena, kao i video koji je prati - sve to otvara niz glavolomnih pitanja. Neka dela naučne fantastike (koja to više nije) su istraživala širinu i dubinu pitanja.

Možda je, ipak, najvažnije - da li će ovakve pobede tehnologije nad vremenom i smrću postati normalne, a uskoro i svima dostupne?

Ali danas ne želim, i ne mogu da brinem o tome.

„Now and then“, ili poslednja pesma The Beatles je prelep komad muzike - i zato volim da verujem da je sve ovo urađeno samo zato što je u pitanju divna pesma, koja je putovala do nas dugo, da bi pobedila vreme, i smrt.

 
„It’s all because of you.“

Prešlicavanje za Liceulice // I won’t shut up!

Možemo se zagledati u brojeve, procente, procene, top-liste najprodavanijih albuma svih vremena, broj singlova na prvim mestima, i videćemo da je odnos tih brojeva neravnopravan, čak i u muzici. Ali, moć muzike, i njen uticaj na naše živote ne može se – na sreću – objasniti objasniti samo matematikom, ili statistikom. Postoje stvari i sile koje će nam uvek izmicati. Kako izmeriti vanrednu lepotu albuma „Tapestry“ Kerol King? Može li EKG registrovati uticaj glasa Elizabet Frejzer iz benda Cocteau Twins na naša srca? Možemo li da procenimo koliko je „You Had Time“ Ani DiFranko promenila svet oko nas?

Da li nas je uopšte briga o kojem tiražu je prodat album autorke koju volimo?
Ovoga puta pričamo o takvim albumima.

Fiona Apple: „Fetch the bolt cutter“ (Epic, 2020)

Peti - i za sada poslednji - Fionin album je drsko, u nekim trenucima sumanuto, u drugim šašavo, a sve zajedno - genijalno delo koje ruši tabue, udara rukom o sto, i jedan od najhrabrijih albuma u poslednjih nekoliko godina. Ta hrabrost se ne oličava samo u stihovima koje peva („Kick me under the table all you want / I won't shut up...”), već i u pristupu u oblikovanju ovih pesama, koje često negiraju čak i bazične obrasce pop-muzike, koja podrazumeva, tvrde neki, da pesma mora poštovati strukturu strofa-strofa-refren. Ovaj album će nam, valjda, pomoći da prihvatimo da - ne mora. Pored genijalne “Under the Table”, ovaj album krije i male zemljotrese (da se poslužim rečima Tori Ejmos) poput pesme “Shameika” i “I Want You To Love Me”. Ukoliko na prvo slušanje budete pomalo zbunjeni, ili uzrujani – sve je u redu.

Roisin Murphy: „Hit Parade“ (Ninja Tune, 2023)

Svet već dvadeset i pet godina pokušava da stigne Rošin, ili barem uhvati njen ritam – ali ona je uvek jedan plesni korak ispred. Da bi stvari bile još komplikovanije i zabavnije – Rošin je u prednosti ne zato što pravi korak napred, već u stranu, neprekidno eksperimentišući sa sopstvenim glasom, disko-plesnim ritmovima i atmosferom.
„Hit Parade“ je, bez preterivanja, najbolji album koji je snimila tokom karijere, koja traje već gotovo trideset godina.
Možda na prvo slušanje nećete prepoznati esencijalni hit – ali već na drugo ili treće ćete shvatiti da ne znate po koji put slušate „CooCool“, „The Universe“ ili „Can’t Replicate“ i da bi baš bilo dobro da se setite gde vam je stara disko-kugla.

Videosex: „Lacrimae Christi“ (ZKP RTVLJ, 1985 / Matrix Music, 2023)

Nedavno objavljeno reizdanje na zlatnom vinilu koristim kao povod za pisanje o jednom od najdražih albuma bivše Jugoslavije i bendu koji je, suptilno, redefinisao naš ukus i očekivanja od muzike tog doba.
Iako objavljen pre gotovo četrdeset godina - „Lacrimae Christi“ i dalje zvuči intrigantno, drugačije i avangardno. Možda je razlog tome što su na njemu električni instrumenti i Anja zapravo zamenili uloge? Ili ipak postoji elektronska muzika koja je otporna na tehnološke promene?
Ukoliko ponovo preslušate ne samo najveći hit sa albuma („Tko je zgazio gospođu mjesec?“) već i „Sivi Dan“, „Stakleno nebo“, iščašenu „Pejd ga pogledat Anja“ i rano-jesenji „Swing 2002 GTL“, možda shvatite koliko su Anja, Nina, Iztok i Janez bili u trendu – i za koliko slobode su deca socijalizma ipak uspela da se izbore.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>