Prešlicavanje za Liceulice: Kako produžiti leto?

Leto je, kao i uvek, prebrzo proletelo i samo što nije sletelo.

Ukoliko želite da let potraje još malo, evo nekoliko albuma koji će prkositi prirodnim zakonima i grejati vas u prvim danima jeseni na svoj način.
Najmanje jedan će učiniti da vam bude i prevruće.

Sessa: „Estrela Acesa“ (Mexican Summer, 2022)

Nije teško otkriti odakle dolazi taj zvuk. Dremao je omamljen vrućinom u rilnama tropicalia i samba-folk vinila iz sedamdesetih, u pesmama Žobima i Kaetana Velosa, crvenkastom pesku plaža i vlažnom vazduhu Sao Paula, iz kojeg Sesa potiče, a „Estrela Acesa“ je njegov drugi album.

Ukoliko ne znate reč portugalskog – boja njegovog glasa, meke žice, bas, timpani i šumova će vam doneti čudni mir. Kada budete otkrili da Sesa peva ne samo o ljubavi, već i njenom kraju, samoći i odbačenosti - zavolećete ga još više.

Album je dostupan za preslušavanje i na https://sessa.bandcamp.com/album/estrela-acesa

Haustor: „Treći svijet“ (Jugoton, 1984 / Croatia Records, 2022)

Nedavno objavljivanje remasterizovanog vinila „Treći svijet“ (a u svega nekoliko dana razmaka od reizdanja „Odbrane i poslednjih dana“ Idola) i tronedeljni boravak na vrhu liste najprodavanijih ponovo je rasplamsalo priču o „najboljem jugoslovenskom albumu svih vremena“. Drugi album Haustora pripada vrhu te liste, sad se jasno vidi.

Egzotičan i ezoteričan, prepun sličica iz mašte na kojima mnogi i dalje prepoznaju Korta Maltezea i Morganu, ali i Bulgakova; prepun zvukova koji odjekuju od Anda preko Jamajke do Zagorja – „Treći svijet“ je autohtono čudo muzičke scene Balkana koje sjaji istim intenzitetom i nakon gotovo četrdeset godina.

Dok se ne pojavi i dub verzija naslovne pesme na kojoj članovi Haustora upravo rade, sedite na bicikl sa Nenom i krenite ka „prašnjavoj luci crnoj od znoja robova“. Ukoliko zalutate, ne brinite, samo pratite zvuk.

Danger Mouse & Black Thought: „Cheat Codes“ (BMG, 2022)

Svet je ovaj album čekao više od sedamnaest godina.
Toliko je vremena prošlo od trenutka kada su Black Thought (ukoliko je potrebno da se kaže – The Roots) i Danger Mouse (nemoguće je nabrojati sve projekte) počeli da planiraju saradnju na zajedničkom projektu. Konačno, hip-hop je dobio novi, „moderni klasik“.

„Cheat Codes“ zvuči kao old school hip-hop. Teške matrice lišene (očekivanih?) zaokreta su tu da bi Black Thought i gosti (A$AP Rocky, Raekwon, Run The Jewels, Michael Kiwanuka, posthumno MF Doom) počeli da gaze sve sobom, ispaljujuće životne, filozofske i druge istine („Better be willing to pay with every dream that you deferred”) koje greju glavu i dlanove.

Preslušavanje ovog albuma, konačno, inspiriše na novo gledanje genijalnog dokumentarca “NY 77: Coolest Year In Hell” koji podseća na to kako letnja vrelina, nekoliko nestanaka struje i mnogo nakupljenog bunta mogu da promene svet, zauvek.

*

Više o septembarskom broju magazina Liceulice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Muzika za leto 2022

To nije bilo davno.
Dane pre odlaska na odmor provodili smo „pakujući muziku za more“. Najpre smo pravili mikstejpove na kasetama koje će stati u jednu kutiju za patike ili cipele, zatim smo ulagali vreme u prebacivanje što više fajlova na prve, premale plejere.

Na sreću, takva ograničenja više ne postoje.

Na nesreću, ta ograničenja ne važe ni za druge - koji će na obalu doneti muziku koja tera rakove iz plićaka i zrikavce sa čempresa.
Zato je i dalje važno imati uz sebe albume koji će učiniti da ti leto dobro zvuči.
Štaviše – adekvatne količine muzike su važnije od dovoljnog broja majica, krema za sunčanje i flastera.

Σtella: „Up and Away“ (SubPop, 2022)

Ovaj album zvuči poput odmora na otoku o kojem ne znaš mnogo, i koji te svakog dana iznenađuje. Zato ga je teško opisati rečima.
Neka te ne zavede ime izdavačke kuće (poznate po drugačijem zvuku), kao ni niz reči Mediteran – Khruangbin – Grčka – psihodelija – buzuki - indie pevanje. Ovako poređane - one deluju besmisleno, ali kada se prvi put prepustiš talasu zvuka benda Σtella shvatićeš da je sve to moguće spojiti u koktel koji se ispija na obali ispod slamnatog šešira.
Počni od pesme “Charmed”. Zatim se prepusti morskim strujama. Album te čeka na https://stellawithasigma.bandcamp.com/

Helado Negro: „This Is How You Smile“ (RVNG Itl, 2019)

Od kako smo jednom davno izašli iz okeana i počeli da osvajamo kopno - naša vrsta je stvorila tek nekoliko albuma koji zvuče poput hoda po vlažnom pesku, prolaska prstima kroz kosu punu stvrdnute soli i izmaglice nad zalivom u tropkom danu. Nežan i melanholičan, topao ali ponekad i oblačan, “This is How You Smile” je prožet ritmovima uz koje je moguće baš baš baš sporo plesati u sumraku na praznoj plaži.
Ovaj album će pokušati da te nagovori da zakopaš avionsku kartu duboko u pesak, sakriješ se od vodiča koji želi da te vrati kući i zauvek ostaneš da sanjariš na obali mora, mesta sa kojeg potičemo.

Suba: „Sao Paulo Confessions” (Ziriguiboom, 1999)

Iako objavljen pre više od dvadeset godina “Sao Paulo Confessions” i dalje zvuči modernije, progresivnije i drugačije od celokupne „neo-bossa nova“ scene koju je Mitar Subotić Suba svojevremeno izmislio. Spajajući virtuoznost i urođenu radoznalost sa zvucima i ritmovima koje je zatekao u Sao Paulo početkom devedesetih godina prošlog veka – Suba je stvorio album koji brazilcima lice razvlači u osmeh i izraz dubokog poštovanja.
Ovaj album možeš slušati stotinama puta – ali ćete on i dalje iznenađivati bojama, glasovima, zvucima, šumovima i ritmovima koji su prošlog puta ostali neprimećeni.
Ukoliko ti srce ne reaguje na „Voce Gosta“, „Segredo“ ili „Felicidad“, ili telo ostaje mirno uz „Samba Do Gringo Paulista“, proveri: možda ti leto još uvek nije stiglo. U tom slučaju - pridruži ovom albumu i predivni „Tanto Tempo“ brazilske pevačice Bebel Gilberto za čiji je zvuk takođe zaslužan on: Suba, „gringo paulista“.

Više o letnjem dvobroju magazina LiceUlice >>

Prešlicavanje za LiceUlice / Muzika za kasno proleće (jun 2022.)

Kasno proleće je donelo muziku koja zvuči poput dana provedenog u visokoj travi u kojoj možeš da se kriješ, gledaš nebo i brojiš oblake. Dirljivi stihovi o odrastanju, roditeljima, nedostajanju i Džefu Bakliju. Reči zabrinutih roditelja upućenih novoj generaciji, i snimci koji su do nas stigli gotovo slučajno iz nekog drugog vremena i izbrisane države su albumi koje vam preporučujem za preslušavanje i koji će učiniti da lipe mirišu još lepše.

Arcade Fire: “We” (Columbia Records, 2022)

Početkom ovog veka Arcade Fire su nam ponudili neke od najlepših pesama o suočavanju sa odrastanjem i sazrevanjem. Zatim su snimili dva albuma (“Reflector”, “Everything Now!”) sa kojima nije bilo lako komunicirati i koje nije lako voleti. Konačno, albumom “We” se vraćaju onome u čemu su nenadmašni: stvaranju muzike uz koju je lakše podneti život, pevati naglas i neumorno skakati, dok se Planeta ne zatrese i otrese sa sebe sve što nam zaklanja sunce.
Zašavši u četrdesete Vin Batler i ekipa ponovo pevaju za nas i o nama, ali i sopstvenoj deci. Kada vas “The Lightining I & II”, kao i “Unconditional I (Look Out Kid)” budu zgrabile shvatićete koliko su nam Arcade Fire nedostajali prethodnih godina i kako je dobro imati ih ponovo uz sebe.

Kevin Morby: “This is A Photograph” (Dead Oceans, 2022)

Amerika odavno nije ovako zvučala. Zagledan u stare porodične fotografije i krajolike kroz koje putuje poput hodočasnika, Kevin Morbi je stvorio možda najbolji album karijere sa kojeg je teško izabrati najdražu pesmu ili stih (lični favorit je za sada “When I was a little boy, I wanted to live and breathe inside a song.”)
“This is A Photograph” čine dirljive posvete ocu i majci (naslovna pesma), Misisipiju i Džefu Bakliju (neverovatna “Coat of Butterflies”), Americi, Otisu Redingu, ljubavi, prijateljima i vremenu koje prolazi. Zvučno bogatiji i drugačiji od njegovih prethodnih albuma (među gostima se pojavljuju i harfistkinja Brendi Janger, kao i džez bubnjar Makaja Mekrejven) Morbi je snimio klasik koji će dugo odzvanjati našim srcima, vremenom i svetom.

Branko Mataja: “Over Fields And Mountains” (Numero Group, 2022)

Ovaj album i životna priča Branka Mataje spadaju među čuda koja vraćaju veru u kosmos i podsećaju da će lepota spasiti svet. Na ovako malom prostoru je nemoguće prepričati životnu putanju Branka Mataje od Dalmacije preko Beograda do Kalifornije, u kojoj se Mataja sedamdesetih godina konačno skućio, napravio mali studio i snimao u anonimnosti muziku koja odiše nostalgijom, toplinom i bezvremenošću.
Nikada niste čuli ovakve verzije pesama poput “Kafu mi draga ispeci”, “Šušti bagrem beli” ali i “Tamo daleko”. I nikada nećete uspeti da obrišete iz sećanja i srca taj zvuk koji je stigao do nas preko ogromnog okeana prostora i vremena gotovo slučajno, koji nam peva bez reči, a da bi nas ohrabrio da neumorno tragamo za lepotom i utehom.

Album je dostupan za preslušavanje na adresi https://brankomataja.bandcamp.com/album/over-fields-and-mountains

+

Više o junskom broju magazina LiceUlice >>

ŽIŠKA podkast, o sloganima ;)

Mogao bih da vam privučem pažnju najavama poput "Kako se piše dobar slogan?", "Kako saopštiti istinu o proizvodu u tri reči na kreativan način?", "Zašto su slogani poput 'Sve na jednom mestu' besmisleni?" i sličnim bombastičnim 'obećanjima'.

Može i ovako: "Uživajte u spektru emocija koje se smenjuju na licu Gorana Jankulovskog (sagovornik, levo ;) dok čitam 'U sanduku Đurđević Radiše, živ čovek ne može da diše...'? :)

Ili: "Od 'Think different' preko 'U sve se meša' do 'Diamond is Forever' i 'Šta će vam kesa bez mesa' - otkrijte kako nastaju slogani koji postaju večni?"

Ova epizoda Žiška podkasta je o svemu tome. 
Uživao sam ;)

Prešlicavanje za LiceUlice: Antiratne pesme (april 2022)

Antiratne pesme su - po svemu sudeći - stare koliko i ratovi između država. Pesnik i ratnik Arhiloh se pre 2700 godina usprotivio čuvenoj spartanskoj “sa štitom ili na njemu” zapisavši “drugi ću kupiti štit, lošiji mi neće bit’ ”, dok je Aristofan u anti ratnoj komediji “Mir” pre gotovo 2500 godina zapisao i “A kom je draži rat, taj neka nikada ne prestane iz lakta vaditi iverke strelica.”

Na pomen antiratnih pesama najčešće pomislimo na Dilana, Nila Janga, Lenona, Manic Street Preachers ili Bright Eyes koji su se trudili da pesmama ili čitavim albumima urazume političare. U poslednjih nekoliko godina kao da više nema velikih anti ratnih albuma.
Da li su se muzičari tokom prethodnih godina umorili od pokušaja da nadglasaju oružje? Možda. Ali, anti ratne pesme i albumi nemaju rok trajanja, zato što se ni besmisao rata nikada neće promeniti.

Roger Waters: Is This the Life We Really Want? (Columbia Records, 2017)

Iako je delovalo da je Voters o ratu i njegovim posledicama sve već rekao na “The Final Cut” (Pink Floyd, 1982), neki novi ratovi su učinili da se vrati toj temi. Njegov za sada poslednji solo-album konceptualno je osmišljen kao “radio drama” o čoveku koji pokušava unuci da objasni zašto deca širom sveta i dalje stradaju u besmislenim sukobima odraslih. Bogato odsviran i produciran (Najdžel Godrič, čest saradnik Radiohead), Voters je na ovom albumu iskren, ljut i još uvek spreman da podigne glas protiv rata. Naslovna pesma, “The Last Refugee” i “Deja Vu” imaju svoje mesto među njegovim najboljim radovima, a vas će možda podsetiti da ima borbi koje se nikada ne završavaju.

Kate Bush: “Never for Ever” (EMI, 1980)

Ne, ne biram ovaj album samo zbog pesme “Babooshka” koja možda ima drugačiji prizvuk ovih nedelja. Kejt se oduvek hrabro suočavala sa temama rata i njegove razornosti (“Heads We’re Dancing”, “Experiment IV”...) ali je na ovom albumu to uradila po prvi put. Iako je imala svega 23 godine kada je napisala ove pesme - “Army Dreamers” ostaje jedna od najnežnijih anti-ratnih pesama osamdesetih godina prošlog veka, dok završna “Breathing” i dalje potresno osvešćuje pitanje kakav svet ostavljamo rođenoj i tuđoj deci. “Never for Ever” možda nije njen najbolji album, ali je prvi kojim je svetu pokazala da raste u vilin-kraljicu koja ima moć da lepotom zaštiti svet.

Sun Ra: “Nuclear War” (Atavistic Worldwide, 1982/2001)

Verovali smo da se više nikada nećemo sresti. Ali, prethodne nedelje su neke nove generacije upoznale sa strahom od nuklearnog rata (i nestašicama joda). Od mnogih pesama i albuma koji su svojevremeno bili inspirisani tim strahom – ovaj album je možda najbolje podneo test vremena. Godinama svođen na underground incident, često nedostupan ili brisan iz kataloga izdavačkih kuća, “Nuclear War” danas predstavlja svedočanstvo nestabilnog vremena koje je čak i jednog “optimističnog afro-futuristu” inspirisalo da peva o distopiji, ne štedeći ni instrumente ni reči. Uprkos beznadežnosti – stihovi “It's a motherfucker, don't you know/If they push that button, your ass gotta go” čine naslovnu pesmu jednom od najzaraznijih pesama o kraju sveta ikada, dok završna “Smile” (original: Čarli Čaplin) garantovano donosi katarzu i od vas pravi doživotnog, vatrenog borca ili borkinju protiv rata.

*

Više o aprilskom broju >>

Prešlicavanje za LiceUlice: Izbori Se! (mart 2022.)

IzboriSe!

Kako birate muziku tokom predizborne kampanje? Da li pesme koristite kao pancir o koji će se odbijati negativna kampanja, teške reči, optužbe i besmislice, ili birate one koje raspiruju neutemeljene nade i želje?
Pred vama je izbor albuma koji možete koristiti za obe svrhe.
Neke će vas podsetiti na to u kakvom svetu živimo i šta u njemu moramo da promenimo, ukoliko ste slučajno zaboravili. Druge su tu da bi vas okuraže, jer vaša borba nije prva i jedina, i da vas podsete da imamo šta da naučimo od drugih, čak i sa egzotičnih ostrva. Treće su tu da vas uvere da nema zida koji se neće pasti pred snagom udruženih ljudskih glasova.

Kate Tempest: “The Book of Traps and Lessons” (2019, American Recordings)

Ukoliko je već niste otkrili, predlažem vam da treći album Kejt Tempest podelite na kriške i slušate pesmu po pesmu, sa podužim pauzama između. Iako krhka, Kejt često nije nežna. Iako je počela karijeru “repujući” po alternativnim klubovima – kritičari u njenim tekstovima pronalaze jasne tragove Jejtsa, Blejka, Odna ali i Wu-Tang klana. Kejt ne peva, već ispaljuje rafale u spoken word maniru praćene hipnotičkim ritmovima i zvučnom štrokom (u produkciji Rika Rubina). Ume da izazovu vrtoglavicu zbog načina na koji peva o svetu u kojem živimo, i u kojem imamo pravo da se osećamo odbačeno, zbunjeno, razočarano ili nesigurno (“Keep moving, don’t move”), ali i ljuto - zato što verujemo da zaslužujemo lepše rasplete i krajeve (“Hold Your Own”) i da imamo pravo da volimo slobodno i kako volimo (“Firesmoke”). Iako na ovom albumu nema nijedne političke pesme, njene poeme će vas podsetiti da je sve politika i da je sve pitanje izbora.

Bob Marley: “Exodus” (1977, Island)

Nekoliko meseci pre no što je snimio “Exodus”, Bob Marli je pokušao da u svoju domovinu donese mir. Tokom “Smile Jamaica” koncerta održanog nekoliko meseci pre lokalnih izbora, popeo se na binu sa dva suprotstavljena politička kandidata, učinio da pruže ruku jedan drugom, sa ciljem da njihova borba više nikoga ne košta života. Donekle je u tome i uspeo. Naslovnu pesmu je napisao inspirisan planom i borbom jednoga od njih. “Exodus” ispod laid-back zvuka krije neke od najdirektnijih Marlijevih tekstova karijere. “The Heathen” bismo ovih dana mogli da slušamo kao pesmu koja održava borbeni duh, a “Three Little Birds” kao himnu nade da će borba biti vredna pobede.

Various Artists: “Summer of Soul” (2022, Legacy Recordings)

Po Marku Kermodu “najbolji dokumentarni film svih vremena” nije samo priča o festivalu koji se održao u Harlemu 1969. godine i koji je bio zaboravljen više od pedeset godina. Ovo je film o životu, željama i nadama jedne zajednice koja je u muzici našla uporište za borbu.

Soundtrack koji prati ovaj dokumentarac okuplja Sly & The Family Stone (“Everyday People”, “Sing a Simple Song”), ljutu Ninu Simon (“Backlash Blues”, “Are You Ready”), Maksa Rouča, Stivija Vondera, The Edwin Hawkins Singers i mnoge druge čije su pesme pomogle jednoj zajednici pre mnogo decenija da kanališe želju za slobodom i jednakošću. Te iste pesme mogu pomoći i nama. Osećaji teskobe i prkosa, kao i želja za slobodom su univerzalni, bez obzira na vreme i boju kože. Ukoliko ste u mogućnosti – obavezno pogledajte i film. 

Više o martovskom broju magazine LiceUlice >>

Prešlicavanje za LiceUlice: “Now in this present darkness, all ears just listen!”

Muzika je važno oružje u svakoj borbi. Da je drugačije - dobošari i trubači ne bi hodali rame uz rame sa vojnicima, kompozitori ne bi gubili vreme na potragu za harmonijama koje ispunjavaju srce i pozivaju na otpor, a mape slobodnog sveta bi izgledale potpuno drugačije. Zato vam ovoga puta preporučujemo tri albuma koja bi trebalo imati uz sebe u danima koji dolaze.

Curtis Harding: „If Words Were Flowers“ (Anti Records, 2021)

Kurtis Harding, čovek koji sa neverovatnom lakoćom ukršta „stari“ soul, R’n’B, džez, fank i rok, 2021. godine objavio je treći album „If Words Were Flowers“. Iza tog pomalo romantičnog naziva kriju se pesme razapete između ljubavi, sumnje, prkosa, borbe i nežnosti. Za takvu mešavinu umnogome je odgovorna i prva godina pandemije. Kurtis je većinu ovog albuma pripremio pre marta 2020. godine, da bi period lockdown-a iskoristio za pretresanje pitanja slobode i sveta, pisanje novih i traženje novih formi onih koje je već „završio“. Poslušajte pesmu „Hopeful“ više puta zaredom i nećete više sumnjati u to da li možete, i da li ste spremni. („You ask, "are we chosen?"/ I'll say indeed/ We’ve studied and trained for a warrior mind frame.”)

Album možete preslušati i na ovoj adresi: https://curtisharding.bandcamp.com/

Billy Bragg - The Million Things That Never Happened (Cooking Vinyl, 2021)

Na svetu je ostalo malo trubadura kao što je Bili i koji nam poput svetionika pomažu da prepoznamo pravac u kojem bi se valjalo kretati. Ukoliko vam se tokom borbe za bolji svet dogodi da posumnjate u sopstveno rasuđivanje ili odlučivanje, posegnite za njegovim pesmama, ili pročitajte neki od intervjua sa njim, i sve sumnje će vam biti razvejane. Iako uveliko sede brade, Bili Breg i dalje odlično vidi ne/pravdu, ne/dela i ne/razumne protiv kojih se mora podizati glas. Na najnovijem albumu punog srca peva: „One thing I've noticed as I get older/Common sense, like art, is in the eye of the beholder”, i u pravu je.

Bohemija – „Putujemo“ (Pop Depresija / Kišobran, 2021)

Evo albuma koji raspaljuje maštu i budi nadu. Treće izdanje Niškog „soul-spejs-pop-rok” (kako ih najčešće predstavljaju pokušavajući da opišu neopisiv zvuk i vibraciju pesama) benda Bohemija je velika, raskošna, simfonična i sonična nagrada za sve koji umeju da putuju bez pomeranja i ne boje se da urone na dah u sopstvene snove. U nešto više od trideset minuta otkrićete najmanje tri “lične himne”: očaravajuće “Sidro”, zaraznu „Prsla sam“, i pesmu koja širi ljubav - “Levo oko”.

Ovaj album zvuči i miriše poput prvog prolećnog dana u svetu koji se oslobodio stega i mraka, i on će nam biti soundtrack za prvi dan koji osvane slobodan.

Za preslušavanje posetite: https://popdepression.bandcamp.com/album/bohemija-putujemo

Prešlicavanje za LiceUlice: Iza rešetaka ili „Time Keeps Draggin' On...”

Gotovo sve najpoznatije „zatvorske“ pesme u istoriji pop-kulture napisali su oni koji iza rešetaka nisu bili duže od jedne večeri (ili nekoliko, poput Džonija Keša). Neke od najnežnijih stihova o ljubavi, samospoznaji i sreći napisali su oni koji su u zatvorima proveli godine.

Rešetke ne mogu zaustaviti muziku. Ali muzika može srušiti rešetke, ili ih barem iskriviti toliko da duh može da šmugne i slobodno luta.

Ova tri albuma možete preslušavati kao dokaz te tvrdnje.

Gil-Scott Heron: „I’m new here“ (2010, XL Recordings)

„Mogu da te zatvore i ograniče slobodu. Ali, ne mogu da ti ograniče razmišljanje.“ pričao je GIl-Skot Heron nakon izlaska iz zatvora i objavljivanja „I’m new here“, prvog nakon šesnaest godina tišine i dve godine zatvorskog života. Proto-reper na ovom albumu više ne uzvikuje „The Revolution will not be Televised!“ kao što je činio početkom sedamdesetih, već nas vodi kroz iskrene priče o odrastanju, životu, ljubavi, ljudima i ne-snađenosti nakon izlaska iz zatvora. Ovaj album je doživeo i dve sjajne „reinterpretacije“. Jamie XX je 2011. uradio sa Gil-Skotom remiks-verziju „We’re New Here“, da bi Makaya McCraven 2020. objavio fenomenalni „We're New Again“ kojim domiraju džez i proročki glas sada već pokojnog „oca rep muzike“.
Da, Gil-Skot ima bolje priče nego Red u Šošenku.

St. Vincent: „Daddy’s Home“ (2021, Loma Vista Recordings)

Možda je mala, ali verovatnoća da su se Gil-Skot Heron i otac tada mlade Eni Klark mimoišli u zatvorskoj menzi ipak postoji. Jedan je mogao uživati u poslednjoj zatvorskoj večeri, drugom je to bilo prvo veče iza rešetaka.
Kada je 2011. Eni (sada poznatija kao St. Vincent) objavila „Strange Mercy“ mnogi nisu znali da je pesmu posvetila ocu, tek utamničenom zbog velike finansijske prevare. Deset godina kasnije njen Daddy je konačno pušten iz zatvora, a taj povratak je inspirisao St. Vincent da zaroni u muziku koju su slušali zajedno, ali i pretresanje stavova o roditeljstvu, deci i slobodi. Sve to se čuje na ovom albumu.
„The Melting of the Sun“, „“Pay Your Way in Pain“ i „Down“ dokazuju da St. Vincent sa lakoćom piše sjajne pesme, ali i da je otkrila jednu važnu tajnu: nisu sva deca dužna da odrastu.

Johnny Cash: „Live at Folsom Prison“ (Columbia Records, 1968)

Džoni Keš je ovo prvi uradio!

Nekoliko godina nakon što je održao prvi (nesnimljeni) koncert u Hantsvilu, odavno fasciniran pričom o zatvoru Folsom kojem je već posvetio čuvenu pesmu, željan da preokrene tok karijere i iskoristi činjenicu da je već kreirao imidž „lošeg momka“ – Džoni je stao pred zatvorenike, prosto izgovorio „Hello, I’m Johnny Cash“.
„Live at Folsom Prison“ nije jedan od najboljih live albuma svih vremena zbog virtuoznosti muzičara ili tehnike kojom je snimljen. Ovaj album nosi tu titulu zato što Keš zatvorenicima peva „Folsom Prison“, „Cocaine Blues“ i „25 Minutes to go“ kao da je jedan od njih.

Prešlicavanje za LiceUlice: What we all want?

Muzika i aktivizam idu zajedno, poput para bokserskih rukavica.

Jedna nije dovoljna za borbu, sa dve možemo da blokiramo i uzvratimo udarac nepravdi ili tabuu. Ovo verovatno nisu albumi i pesme koje ćete čuti sa razglasa tokom protesta, ili kako ih pevaju hiljade gnevnih ljudi u maršu. Ali ove pesme i albume možete koristiti kao priručnik za promišljanje zaobilaznih strategija u borbi.

Gang of Four/Various Artists: „The Problem of Leisure: A celebration of Andy Gill and Gang of Four“ (2021, Gill Music)

Muzika Gang of Four odzvanja pop kulturom duže od četiri decenije. Odjeci tog zvuka, ideja i stavova pojavljuju se na najneobičnijim mestima (čak i kao naslov ovog teksta), a lista muzičara koji ih pominju kao uzore je izuzetno šarolika. Tom Morelo iz Rage Against the Machine tvrdi da su mu oni „ponudili Gramšijevski pogled na svet kroz pank-fank!“, a sa ne manje oduševljenja su ih pominjali i Kurt Kobejn, Idles, Majkl Stajp i Majkl Hačins.

Ovaj album je zvučna posveta obožavalaca. Flia i Džon Frušante, Tom Morelo, Robert Del Naja iz Massive Attack, Warpaint, Idles, Gejl En Dorsi, Geri Njuman i drugi snimili su svoje verzije nekih od najvažnijih pesama ovog benda i dokazali da su stihovi poput „How can I sit and eat my tea / With all that blood flowing from the television...” i dalje potrebni svetu, četrdeset godina nakon što su otpevani prvi put, kao vodiči kroz teskobu i saborci u borbama koje dolaze.

Šarlo Akrobata: „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ (2021, Croatia Records, reizdanje)

Istorija muzike beleži da su se Šarlo akrobata i Gang of Four jednom već sreli u istom prostoru, na Zagrebačkom Bijenalu 1981. godine. (Možemo zamišljati izraze lica članova GO4 dok iz bekstejdža gledaju leđa Koje, Milana i VDa tokom nastupa koji je bio „urnebesan, snažan i strastan“ (tvrdi Momčilo Rajin). Četrdeset godina kasnije ova dva benda ponovo dele isti prostor - u ovom magazinu, a povodom remasterizovanog reizdanja prvog, jedinog, furioznog albuma benda koji ruši tabue kroz vreme.

Ovaj album ne zvuči kao četrdesetogodišnjak. „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ je i dalje beskompromisno, subverzivno, bezobrazno, prljavo, vrtoglavo (a zatim i glavolomno) remek delo kojem vreme ništa ne može! Uzvikivanje delova „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića (u pesmi „Pazite na decu“), furioznost „Fenomena“, duhovitost „Ljubavne priče, ali i ozbiljni komadi poput pesama „Samo ponekad“ i „Problem“... sve i dalje funkcioniše besprekorno, i zvuči potpuno sveže!
Došlo je vreme da ovaj muzički bukvar namerno ispremetanih stranica dobije zasluženo prvo mesto listi najboljih jugoslovenskih albuma svih vremena.

Hurray for the Riff Raff: „The Navigator“ (2017, Ato Records)

Alinda Segara, glavna autorka, glas i lice Hurray For The Riff Raff na ovom albumu peva o potlačenima, za njih i sa njima, i konačno dokazuje da je uspela ono što je želela da bude: trubadurka dostojna tradicije Dilana i Vudija Gatrija. Alindin glas i njeni stuhovi artikulišu muku, želje, nade i snove običnih ljudi.

O ovom albumu nije lako pisati.
„The Navigator“ zahteva pažljivo i višekratno preslušavanje.

 A kada vas na njegovom kraju dočeka veličanstvena „Pa’lante“, shvatićete da je to pesma koju bismo jednom mogli da zapevamo zajedno na ulici, horski - i da će se tama povući pred našim glasovima.

Prešlicavanje za LiceUlice: Albumi za pronalaženje mira u sebi i sreće u sebi, i oko sebe

Tony Joe White: „Smoke From the Chimney“ (2021, Easy Eye Records)

Evo albuma za vožnje po zaraslim putevima i uživanje u toplim predvečerjima na verandi.

Pre više od pedeset godina Toni je napisao jednu od najpoznatijih pesama XX veka - „Rainy Night in Georgia“, koju su proslavili Bob Benton i Rej Čarls. Njegovu „Polk Salad Annie“ snimali su Elvis Prisli, Tom Džons i Žo Dasen. Svestan njegovog talenta i svestranosti, Den Ojerbah iz The Black Keys godinama je čekao priliku da nešto radi sa Tonijem.

„Smoke From The Chimney“ je rezultat te želje.

Opuštajuća (ali ne i lenja) atmosfera i savršena svirka okupljene sešn-ekipe postaje još zanimljivija ako znate da je ovaj album nastao nakon Tonijeve smrti, a na osnovu njegovih neobjavljenih demo-snimaka koje je stvarao u svojoj kući u pratnji gitare. Den i ekipa su se okupili i muzicirali „dok nam je Toni pevao iz slušalica“ i stvorili album na koji bi „Lisica iz Močvare“ (Tonijev nadimak) svakako bio ponosan. „Boot Money“ i „Listen to Your Song“ će se svakako naći i na nekim budućim Greatest Hits kompilacijama muzičara koji za života nije dobio parče slave koja mu je svakako pripadala.
Ovaj album je pobeda muzike nad vremenom.

Pitaj Klince: „Dušice“ (2021, više manje zauvijek)

U baštama našeg regiona već nekoliko godina rastu raznorodne autohtone vrste koje nije lako klasifikovati. Bend Pitaj klince jedan je od tih čudnih cvetova čiji šarm, šašavost i zvuk čine da već nakon uvodnih taktova prve pesme odustanete od gubljenja vremena na pokušaje klasifikacije i prepustite se muzici. Uostalom, ko može trezveno da razmišlja dok sluša brzalicu „...PambudeŽaobudePambudeŽaobudePambudeŽaobudeŽicepopucam” otpevanu u dva glasa?

Mini-album Mata Ponjavića Matilde i Svena Šantića („dva kompića iz ulice žireva“, tako se predstavljaju) je čudesan miš-maš zvukova, tropskih zvrkova, nepredvidivih tekstova, jezika, doskočica i zezalica koje garantovano menjaju raspoloženje i širinu osmeha.

Kasno proleće i ovo leto su upravo dobili svoj soundtrack koji vam je dostupan za preslušavanje i preuzimanje po principu „plati koliko želiš“ na https://pitajklince.bandcamp.com/album/du-ice 

Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra - Promises (2021, Luaka Bop)

Nekadašnji saradnik Džona Koltrejna i jedan od najzanimljivijih džez saksofonista svih vremena, osamdesetogodišnji Ferou Senders; producent Sem Šeperd (poznat i kao Floating Points) i Londonski simfonijski orkestar potpisuju najneverovatnijih četrdeset i šest minuta muzike objavljene u 2021. godini.

„Promises“ je zvuk odsjaj sunca u jutarnjoj rosi; bonaca na obali mora, pogled na kišnu panoramu grada koji i dalje volite ali ne razumete, muzika koja čini da zaklopite knjigu bez ubacivanja bukmarka, noć u usnulom gradu, tonski zapis spiritualnog putovanja u potrazi za mirom u grudima. Sve „desetke“ (i „devetke“) na koje budete nailazili u muzičkoj štampi su opravdane.
Ovo je veličanstven album.

Prešlicavanje za LiceUlice: Lekoviti albumi i pesme koje stvaraju antitela

The Antlers: „Green to Gold“ (2021, Transgressive Records)

Mučen tinitusom, problemima sa glasom i fizičkom iscrpljenošću Piter Silberman, vođa The Antlers, je pre nekoliko godina odložio gitaru i posvetio se potrazi za sopstvenim mirom i srećom. Ono što je pronašao, baveći se u međuvremenu meditacijom i baštovanstvom,  postalo je jedan od najlepših prolećno-letnjih albuma u poslednjih nekoliko godina.

„Green To Gold“ je zvuk sunčanog nedeljnog dana; komad muzike koje će vas grejati i oslobađati; muzika uz koju se može plesati, ljubiti, sanjariti ili jednostavno gledati u strop, dok sunce probija kroz membranu zvučnika i pravi ostrvca svetlosti na parketu i zidovima. Obavezno preslušajte barem „Just One Sec“, „Wheels Roll Home“, „Solstice“ ili odjavni instrumental „Equinox“, a kada shvatite koliko je ta muzika lekovita – možete uživati i u nedavno objavljenom video-klipu koji funkcioniše kao film-uz-album.

David Walters: „Nocturne“ (2021, Heavenly Sweetness/Six Degrees Records)

Novi album Davida Voltersa dokazuje da nema granica koje muzika ne može da izbriše, i da postoji muzika kojom je moguće obgrliti celu planetu Zemlju.

Rođen u Parizu, egzotičnog karipskog porekla, ovaj gitarista i pevač je do sada radio kao DJ, objavljivao za izdavačku kuću ¡Ya Basta! (Gotan Project), osnovao hip-hop bend Zimpala, švrćkao se Afrikom i učio muziku od velikana poput Ali Farka Tura, radio sa Subinom starom saradnicom Sibel... I sve to se čuje u njegovoj muzici.
Ovoga puta okružen fantastičnim muzičarima (čelista Vinsent Segal, korista Balake Sisoko, Rožer Raspejl na udaraljkama), David je snimio album koji zvuči prisno čak i kada ne znate jezik na kojem vam upravo peva, koji podseća na važnost borbe, i mesto koje muzika u toj borbi ima (to će vam otpevati na engleskom: “Music is the Freedom, Music is the Weapon...”) i koji je krcat posvetama velikanima poput Manu Dibanga ili Sema Kuka. Pozivi na borbu nikada nisu zvučali nežnije.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje uz doplatu dostupan ovde >> 

p.s. “Heavenly Sweetness” ulazi u uži izbor najboljih imena izdavačkih kuća ikada.

David Byrne: „American Utopia on Broadway“ (2019, Nonesuch)

Dejvid Birn odavno nije samo „bivši član/vođa Talking Heads“ i bilo bi nepravedno tako ga predstavljati u 2021. U proteklih trideset godina pravio je kuće-koje-sviraju povezujući delove napuštenih zgrada sa klavirom; objavljivao (odlične) knjige koje su prevedene i kod nas, pokrenuo „Reasons To be Cheerful“ – portal koji promoviše pozitivne priče o promenama na planeti... I sve vreme stvarao novu muziku! „American Utopia on Broadway“ je audio-zapis sa njegove poslednje turneje (dokumentovane i u odličnom „koncertnom filmu“ Spajka Lija) na kojoj je praćen fenomenalnim plesačko-sviračkim bendom ponovo svirao pesme poput „I Zimbra“, „Burning Down The House“, „Once in A Lifetime“, „The Great Curve“ ali i „Everybody’s Coming to My House“, raspoložen i razigran kao da nema 69 godina.

Preslušavanje ovog albuma učiniće da se osećate pametnije, a noge i kukovi će biti zadovoljni. 

O 6. aprilu, Biblioteci, Hitleru i generalu Leru

Juval Noa Harari u „Sapijensu“ podseća na važnost i vrednost priča za našu vrstu. Da ne prepričavam poglavlja posvećena tom fenomenu (pročitajte celu knjigu, više puta) – skratiću: Priče su ono što svaku veću ljudsku zajednicu drži na okupu.

One su univerzalni „lepak“. Svaki majstor-amater zna da postoje stvari koje nikakav lepak ne može da reši. Dvokomponentni, montaž-kit, barsil... ništa ne radi, i onda se sjuriš do prve prodavnice i uzmeš ’bilo koji super-lepak’ kojim takođe ne uradiš ništa, osim što ulepiš barem tri prsta (!!!) a predmet lepljenja ostane zamrljan do kraja vremena, i neupotrebljiv. Svakog 6. aprila 1941. ovde se na mreži pojavi uvek isti neadekvatan, loš lepak kojim bi naše ozbiljno naprslo, i inače krhko nacionalno biće valjalo da bude malo dopravljeno. To je ona priča o generalu Leru koji je „priznao da mu je Hitler naredio da bombarduje Narodnu biblioteku 6. aprila 1941... Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.” To nije čak ni lepak, već mešavina lošeg brašna i vode.

Lažnjak. Radoslav Grujić (1878-1955), teolog i istoričar, upravnik Muzeja Srpske crkve i dopisni član SANU u svom svedočanstvu o bombardovanju Beograda priča: “Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio. Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.” Dakle, “jedna zapaljiva bomba, najviše dve”. Ne pričamo o bombama od 600 kilograma koje bi zbrisale ceo Kosančićev venac, već “štapićima” dužine 50 centimetara. Iz jednog aviona je, tvrdi Branislav Gajić, izbacivano do 1200 takvih štapića, od kojih su “jedna, najviše dve” pala na krov Narodne biblioteke i uzrokovala požar koji niko nije ugasio zato što je kapija bila zaključana. Sve to možda više govori o nama i organizaciji u tadašnjoj Jugoslaviji - nego o Hitleru i Leru čiji su bombarderi imali za cilj nešto drugo, na donjem Kalemegdanu. Hitler je, naravno, imao jezive ideje šta sve želi da nam radi - sam ili uz pomoć ovdašnjih kolaboranata u vidu raznih “srpskih majki” i ostalih bašibozluka. U moru dokazanih i dokazivih mračnih namera, na prvi pogled zvuči idiotski dopisivati izmišljotine. No, kada ta i takva, izmišljena priča počne da se koristi da bi se dodatno podcrtalo da smo oduvek bili nekakav "golemi trn" u oku raznim osvajačima, i kada ona postane potka za tirade o “spaljenim knjigama sa zabranjenom istorijom Srbije” i sličnim ... sranjima..., onda stvari postaju jasnije. Ekipa zadužena za širenje mitomanije je u kolektivnoj svesti već napravila zgarište strašnije od onog koje je ostalo od biblioteke na Kosančićevom vencu pre 80 godina. U našoj kolektivnoj svesti uskoro više ništa - i nikada - neće moći da bude izgrađeno na zdravom temelju, već će nam preostati samo zalivanje betonom. Da se vratim na početak - lepljenje nacionalnog bića lažnim i neadekvatnim lepkom ne može dati valjane rezultate. Ostaće nam ulepljena tri prsta, a ono što ste lepili biće ružno, i nefunkcionalno. * Koristan tekst Branislava Gajića o tom bombardovanju (kao i onom 1944) >> Svedočanstvo Radoslava Grujića je dostupno u tekstovima istoričara Dejana Ristića.

"Staljin/Tramp/Hitler je bio dobar, jer mogao je da... ali nije!"

Malo stariji možda pamte knjigu Jurija Borjeva “STALJIN u anegdotama”, objavljenu u Jugoslaviji 1991. godine. U njoj se, uz mnoge ‘anegdote’ koje su produbljivale shvatanje života pod krvožednim tiraninom nalazila i ova, u koju je spakovano sve što o odnosu tirana i naroda morate da znate:

Da bi se gostujućoj stranoj delegaciji pokazalo kako se živi (i voli!) u SSSR-u, organizovan je nekakav narodni skup na kojem je bio prisutan i Josif Visarionovič. Staljin je prilazio ljudima, rukovao se sa njima i gladio dečije glavice.

Jedna žena-apartčik objašnjavala je gostima: “Vidite kako je drug Staljin dobar čovek. On miluje svu decu, a da hoće – mogao bi da ih pobije.”

*

Nikada nećemo saznati da li je ova anegdota inspirisana stvarnim događajem.

Ali, nakon mnogo čitanja i slušanja, znamo da je bila moguća.
Pod Staljinom je sve bilo moguće.

Sada znamo da takvo razmišljanje, pak, živi i dalje.

Taj pogled na svet možete sresti u rečenici “Volim Rusiju zato što nas nikada nije napala”. 

Odnedavno je tu i nova krilatica: “Tramp je dobar, nije pokrenuo nijedan rat.”

Zašto da se tu zaustavimo?

Hajde da uštedimo vreme mudrijašima za naredne pokušaje abolicije zločinaca:

“Hitler je bio dobar! Nije granatirao Pariz, a mogao je!”

“Putin je dobar! Mogao bi da ubije sve novinare koji ukazuju na njegova zlodela, a ubijeno je tek njih nekoliko!”

“Pinoče je bio dobar. I voleo je kulturu! Mogao je da muči Viktora Haru danima, ali ga je ubio ubio već četvrtog dana po preuzimanju vlasti!”

“Milošević je bio dobar, mogao je da...... “ (ne znam šta prvo da izaberem)

“Fil Kolins je dobar! Mogao je da snimi i latino-chillout verziju “Another Day in Paradise 2020 remix”, ali nije”. 

U redu, uozbiljiću se...

*

Nadam se da vam je jasno koliko je takav pogled na svet, za početak, duboko snishodljiv.

Zatim, da se bazira na totalnom ignorisanju činjenica i debelom nerazumevanju višeslojnosti problema.

Konačno, ovakvi silogizmi otkrivaju totalnu defokusiranost, i mudri su koliko i prepričavanje “Imena ruže” Umberta Eka kao knjige o prvom seksualnom iskustvu jednog mladog iskušenika.

Čitajte, 

istražujte, 

prevrćite problem, 

jbmmumiša.

I “razmišljajte, makar i na silu”.

Beograd: grad ili kasaba?

Zanimljivo je čitati po mreži komentare na ovu rečenicu Borisa Dežulovića, a zatim i na kompletan intervju >>, i onaj koji je usledio nakon reakcija >>.

Moja prva misao je bila: u pravu je.
Druga, gotovo istovremena, bila je:
A šta ja ni/sam uradio da Beograd ponovo bude dobar grad, i da on više nikome ne bude inspiracija za ovakve beleške?

I to je, 

valjda, 

sve što je važno.

Priručnik o teorijama zavere

"Prave zavere zaista postoje. Folksvagen je napravio zaveru kako bi varao na testovima emisije štetnih gasova svojih dizel motora (...) Duvanska industrija je varala javnost u vezi s uticajem pušenja na zdravlje. O ovim zaverama znamo iz internih dokumenata kompanija, vladinih istraga ili svedočenja uzbunjivača. S druge strane, teorije zavere opstaju dugo čak i kada za njih nema ubedljivih dokaza."

(Početak "Priručnika")

Svakodnevna tuča sa teoretičarima zavere i raznosačima lažnih vesti je važna stvar, ima materijala za full time job.

Lažne vesti i zavereničko teoretisanje su opasne pojave. Ne samo zato što zaluđuju ljude, krive im stvarnost i čine ih podložnim za dalju manipulaciju. Lažne vesti i nepostojeće zavere su opasne po zdravlje drugih ljudi.
Poslužiću se radikalnim primerom. U periodu od 15. do 17. veka je zbog optužbi za veštičarenje samo u Evropi spaljeno između 40.000 i 60.000 ljudi.
"Sada smo bolje informisani i to se više ne događa!", reći ćeš.

Ali dokazi ne bi bili na tvojoj strani.

Ekipa iz izdavačke kuće "Heliks" >> organizovala he prevođenje i objavljivanje kratkog (12 strana) "Priručnika o teorijama zavere" Stefana Levandovskog i Džozefa Kuka koji ti može biti koristan u sređivanju misli - pre, tokom i nakon tuče sa budalama.

Priručnik ima jednu manjkavost: u celosti je dostupan samo u elektronskom formatu (PDF, download sa linka), tako da ne možeš da ga koristiš kao batinu ili tvrd predmet za razuveravanje budale, ali - hej! -  prihvati to kao razlog više da u narednu konverzaciju sa drugom stranom uđeš smireno, bolje naoružan ili naoružana upornošću, strpljenjem i logikom.

Hvala ekipi iz Heliksa na trudu i uloženom naporu.
Svaki alat za popravku sveta je dobrodošao ovih dana.

LINK ka priručniku >>

"The Social Dilemma" ili algoritam pretpostavlja da te ovo zanima

"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse." 

(Sofokle *)

"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."

(iz filma "The Social Dilemma")

Kada toliko prijatelja na društvenim mrežama podeli mišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze.
Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to. 

Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.

Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. 
Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.

(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)

Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.

Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.

Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. 

Ključna pitanja su:
Možemo li je učiniti manje opasnom? 
Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? 
Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?

Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora. 

Ali on nije jedini.

Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova.
(Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)

*

Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan Za svoga žića bez jada ne prolazi."

p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja. 

p.p.s. Preporuke za čitanje nakon gledanja filma, a na srodne teme:
"Plitko", Nikolas Kar >>, 
"Homo Deus", Juval Noa Harari >>

Ruski doktori ispadaju kroz prozor a u dvorištu odvode Danila Harmsa

Kažu vesti* po internetu:
Kako koji ruski doktor ili doktorka dignu glas zbog uslova u kojima se bore protiv epidemije,
tako ispadnu kroz prozor.
Danas - već treći.

Da, kao u onoj Harmsovoj priči u kojoj bakice ispadaju kroz prozor "usled svoje preterane radoznalosti."

Da ponovimo: "usled svoje preterane radoznalosti".

Postoje ljudi koji i dalje veruju da je Danil Harms pisao o apsurdima.

Majka Rusija je dobro znala da je Harms zapravo bio realista, i zato ga je preko domara njegove zgrade jedne večeri poznog leta 1941. pozvala da siđe "na trenutak" u dvorište, i odvela ga u kućnom rublju i papučama, zauvek.

U to vreme nijedna od njegovih priča iz "Slučajeva" nije bila objavljena.
Ali, majka je znala.
I evo sada, ponovo nije nežna prema deci koja se bore za nju.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

*

vesti >>

Tri put proverite, jednom delite (o lažnim vestima i zaraznim glupostima)

Molim vas,
molim vas,
molim vas.

'Vesti' o 'divljanju migranata', Greti Tunberg i kineskim štapićima; teorije o poreklu i širenju COVID19 virusa; teze o vakcinama... čitajte to i prihvatajte kao male testove inteligencije, zdravog razuma i plemenitosti vašeg srca.

Ukoliko Vam je stalo do istine - proverajte izvore. (Ukoliko Vam je stalo do privlačenja pažnje, možete da prekinete čitanje već sada.)
Tri puta proverite, jednom delite.

Tražite "druga mišljenja", čitajte medije koji ne pišu samo ono što nežno miluje Vaš čvrsti Stav. Upoređujte, ako je potrebno zamolite prijatelje za prevod originala, ako ga i kada ga ima.

Ukoliko se zagledate u te 'vesti', shvatićete da amateri i zlikovci koji ih generišu uvek previde neki detalj ili podatak u konstruisanju poluistina. Pozivaju se na nepostojeći izvor ili sopstvene tekstove ili već prokazane generatore laži. Uvale Vam jednu tačnu činjenicu pa tri trule jabuke, to im je stil. Ili vam uvale sve četiri trule, zato što ne gledate pažljivo, a iza njihove ponude se najčešće kriju zla namera, mržnja, pohlepa ili jednostavna želja za pažnjom.

Pogrešno interpretirane činjenice – raspaljene neznanjem, neobaveštenošću i zlim namerama već su napravile dosta štete ovoj sluđenoj civilizaciji i dosta pomora u ovom zatrovanom društvu.
Dvadeset i prvi vek je: svako je odgovaran za sebe, svako-je-Medij, post-truth društvo, ovo-ono.

Širenjem lažnih vesti ugrožavate nečiji život, nečije zdravlje, često šutirate empatiju u stomak, i još dodatno hranite uobrazilje budala, jbmmmumiša.

Hajde malo koristite jedan važan organ smešten između ušiju, evolucija ga je baš dugo usavršavala da bismo mogli da spoznamo, analiziramo, zaključujemo i delamo u skladu sa zaključkom. A možda se osetite i nadmoćno kada sami uhvatite laž sa mreže u mrežu i gledate kako se koprca i kopni, ne može da ide dalje, jer je razotkrivena.

Izvin'te što je duže, ali važno je.
I muka mi je.

Dobro veče Srbijo, ovo su vesti za 20. novembar 2119. godine

Fotografija >>

Poštovani gledaoci, dobro veče, ovo su najvažnije vesti za 20. novembar.

Zahvaljujući glasovima srpske manjine u Skupštini Srbije danas je izglasan novi set zakona koji će ubrzati intergraciju naše zemlje u Evroatlantsko-Afričku Uniju. Najviše rasprave je izazvao Predlog zakona da se svaki građanin može samovoljno isključiti sa interneta na trideset minuta ili dva puta dnevno po petnaest minuta. Protivnici ovog predloga zakona iz pro-Evroazijskih stranaka isticali su u raspravi pogubnost takve ideje i podsetili da je sličan zakon koštao vlasti Vladimira Putina Prvog koji je morao da se povuče sa mesta Predsedijera Ruskog carstva nakon 70 godina vladavine i prepusti funkciju sinu, Vladimiru Putinu Prvorođenom. Jedanaest poslanika je glasalo za usvajanje predloga ovog zakona, dok su četiri poslanika bila protiv. Ostalih sedamstotina osamdeset i pet poslanika je i dalje nedostupno organima gonjenja.

Srbska Pravoslavna Crkva danas je objavila da će ponovo omogućiti građanima Srbije da obrađuju njihove njive i imanja a po reprogramiranim uslovima za kulučenje. Porez na korišćenje njihovih polja od sada će iznositi 80% od stvorene vrednosti, što je za 3% manje no ranije. Vlada Srbije pozdravila je ovu odluku i istakla da su nova radna mesta najvažnija, te je na račun SPC uplatila novih milijardu bitkoina za završetak Hrama Svetog Save. Taj novac biće iskorišćen za izgradnju digitalizovanog heliodroma na placu koji je dat na korišćenje SPC nakon rušenja zgrade Narodne biblioteke na Vračaru 2027. godine.

Građani će se ove subote oprostiti od poslednjeg živog drveta Topole u Srbiji, koje će Gradsko zelenilo Novog Sombora i Vršca već u nedelju poslati na oporavak u Sofiju, odnosno susednu Severoistočnu Makedoniju u kojoj ova vrsta ima veće šanse za oporavak. Podsećamo da je ova vrsta postaja ugrožena zahvaljujući Pokretu Mamika koji je početkom prošlog veka tvrdio da je ova vrsta potomak Protopole koja je rasla nedaleko od groba Pavla Rakovičkog, te da njeno lišće ima lekovita svojstva kada njeno lišće stavi na glavu u noći punog meseca. Ova vrsta drveta se nikada nije oporavila, a Pokret Mamika je tokom vremena izumro zbog nevakcinacije. 

Pobednik ovogodišnjeg takmičenja u traženju dobrih vesti je Pavle Petrović, student iz Novog Bora, koji je izdržao čak 77 sati čitajući i tražeći po svetu neku dobru vest. Njegov poslednji rival zaspao je posle 64 sata, izjavivši prethodno da ga je napustila sva nada, dok je Petrović primajući medalju izjavio "Bio sam toliko zgrožen pročitanim da nisam mogao da zaspim". Petrović je objavio da će dobijenu nagradu uložiti u promenu pola i vrste i da će od sada biti ženka delfina.

Od ostalih vesti izdvajamo: Članovi pokreta za rehabilitaciju Vojvode Momčila Bajagić-Đorđevića danas su ponovo demonstrirali pred Prvim Crkvenim Sudom i javnosti predočili nove dokaze da Bajagić i Đorđević nisu bili jedna ličnost, iako istoričari i dalje sumnjaju u to.

Premijera filma "Boj na Marici" o borbi Devet Jugovića, Petra Petrovića Njeguša i Žikice Jovanovića Španca protiv Zmajčeka u kvalifikacijama za Evroatlantsko prvenstvo biće održana večeras u bioskopu u Kalemegdanskoj Gondoli, poslednjem čudu srednjovekovne srpske arhitekture. Oni koji su imali priliku da pretpremijerno pogledaju film tvrde da će budući kandidat za Oskara ispraviti viševekovnu nepravdu nanetu Žikici Jovanoviću – Špancu. Važan segment ovog filma posvećen je utakmici u kojoj je Španac dobio ovaj nadimak, kada je igrajući za Real Madrid postigao het-trik protiv Istočne republike Nemačke, 27. marta 1941.

Vreme sutra: u prepodnevnim časovima očekuju se kisele kiše praćene burom, dok za poslepodne meteorolozi najavljuju razvedravanje praćeno tajfunom. Podsećamo vozače da ovakve vremenske prilike izazivaju čudno ponašanje robota-vozača autobusa na liniji 95 i da ne polaze na put bez preke potrebe.

Ovo je bio Dnevnik za 20. novembar 2119, želimo Vam prijatno veče uz naš program.

[Za Belgrade Less Ordinary] "Rokenrol i Jugoslavija"

Napomena: tekst je pisan za "Belgrade Less Ordinary" >>, jedinstveni vodič namenjen strancima koji i danas ne veruju da je rokenrol postojao u SFR Jugoslaviji, "komunističkoj zemlji". 

* * * 

"Kakvo je društvo, takva je i muzika.

Muzika ne može da se gleda van konteksta društva." 

(muzičar Branimir Džoni Štulić, 1983.)

"Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka je bila politička činjenica." – otkrio mi je u neformalnom razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što će nam možda pomoći da razumemo koliki je realni uticaj u tadašnjem vremenu i sistemu (državnih) vrednosti imala rok-muzika u SFR Jugoslaviji, državi sa nešto više od 22,5 miliona stanovnika početkom osamdesetih od kojih je manje od 10% bilo učlanjeno u Savez Komunista Jugoslavije, odnosno vladajuću (i jedinu) partiju.

Kakva je to komunistička država bila, sa tako malim procentom članova partije i u kojoj je rok-muzika imala svoj prostor još od šezdesetih? Jugoslavija je - kao što će Vam i drugi tekstovi u ovom magazinu dokazati – bila liberalnija i progresivnija od država Istočnog bloka, u kojoj je čak i alternativna scena, odnosno muzika imala svojevrsnu podršku sve do raspada sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija nego stroge zabrane – barem dok rok-časopisi ne premašuju tiraž od 200.000 primeraka.

Kao što ništa nije prepuštala slučajnosti u svim aspektima života, Partija nije ni muzičkoj sceni dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su preminjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga sa kojeg su mladi muzičari 'po sluhu' skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade je Partija osetila 1963, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu, i to 'zbog muzike'. Prva velika zvezda Jugoslavije, pevač Đorđe Marjanović nije od strane žirija proglašen pobednikom jednog lokalnog takmičenja a oko sedam hiljada mladih ljudi je započelo proteste zbog kojih je na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno uhvatiti ritam i korak s vremenom. Kako bi eventualna zabrana popularne muzike poljuljala realno zasnovan imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka - Partija je obukla plesne cipele, izašla na podijum, zagrlila omladinu i povela ples.

Partija je dala dozvolu za pokretanje prvog rok-end-rol magazina ("Džuboks", 1966) koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle, politički 'nevažan' tiraž); organizovana je prva "Gitarijada", na radio-talasima su se pojavile emisije sa 'muzikom za mlade'; školski 'okršaji' profesora i tinejdžera sa 'bitls' frizurama su završeni pobedom ovih drugih a na sceni se pojavila prva generacija 'kosijanera'. Ovo je važno znati, jer je lakše razumeti kako su rok-end-rol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali plodnoj simbiozi. Tokom sedamdesetih su neki od najboljih prog-rok bendova otpevali neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama (pravljenje 'rodoljubivih pesama o revoluciji' i učešće na partijskim svečanostima je bilo uobičajeno, kao i nagrade koje su bendovi redovno dobijali, čak i oni prkosniji); odlazak muzičkih zvezda na 'odsluženje vojnog roka' bila je vest za naslovne strane državnih medija, a u prostorijama od Partije osnovanog 'Studentskog Kulturnog Centra' (SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasične 'cenzure' (nisu svi bili u ljubavi sa Partijom) pribegavalo se drugim metodama. Mediji, kao i izdavačke kuće i koncertni prostori bili su pod kontrolom države – ali su umesto otvorenih zabrana kao mere uvedeni 'porez na šund' što je neka izdanja činilo skupljim (i primenjivalo se i na druge vrste muzike); objavljivanje albuma odlagalo se sve dok autori nisu pristajali na izbacivanje nekih stihova ili pesama, a koristili su se i izgovori poput 'pozornica u Domu kulture ne može da izdrži tolike instrumente, pojačala i muzičare'.

Kao i mnogo toga u Jugoslaviji, ljubav rok-end-rola i Partije počela je da slabi početkom osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da je u to vreme, a u organizaciji Državnih službi – u Jugoslaviji počela da stiže i veća količina narkotika koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne scene.) Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije: prvi pank bend (Pankrti) osnovan je već 1977. u Ljubljani ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne 'simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma' kako su ga kritičari zvali, što potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno bilo omogućeno da se 'bave muzikom' ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko akorda ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo i po stranim magazinima - ali i na najvišem nivou (kada je ambasada SSSR-a protestovala zbog pesme "Maljčiki" grupe VIS Idoli zato što se 'rugala' sovjetskoj svakodnevici).

Od 1980. godine jugoslovenska muzička scena je bukvalno eksplodirala. Prvi privatni studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i 'nezavisnih' izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina 'nezavisne muzike' (Studio B (Beograd), Radio 101 (Zagreb), Radio Študent (Ljubljana) te ozbiljan broj omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj bašti, no dobro ograđenoj.

Nakon učešća na zajedničkom albumu "Paket aranžman" beskompromisni trio Šarlo Akrobata je objavio danas skupoceni vinil "Tuplji ili bistriji čovek biva kad..." koji je u četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli su objavili po svim anketama 'najbolji album jugoslovenskog roka' "Odbrana i poslednji dani" na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i pravoslavno pojanje a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici (sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu broj četiri. Ispred njih su bili Depeche Mode, Yello i Falco, dok su UB40 bili osmi! Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina Kičme koju su u početku činili samo Koja (pevač-basista) i bubnjar i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u simfo-pop koji je bio veoma popularan tako da su punili i veće hale i prodavali i do 50.000 albuma (što je smatrano 'komercijalom'). Pred kraj života vođa ovog benda Milan Mladenović je u Brazilu snimio izuzetni album "Angel's Breath" sa Mitrom Subotićem – Subom i muzičarima iz Brazila na kojem su stvarali 'novi zvuk sveta – peti jezik', a Suba je svetu poznat i kao producent albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske muzike na planeti Zemlji.

U Beogradu je novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i opakih Partibrejkersa, a za njima su tokom devedesetih došli eklektični Kanda, Kodža i Nebojša i Darkvud Dab, da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u vreme postojanja Jugoslavije.

U Zagrebu je novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda Azra za svega četiri godine sasuo javnosti u lice neke od najljućih kritika 'na svim nivoima' te više desetina pesama zbog kojih su se izdavači preznojavali (i terali ga da na omote albuma dopisuje 'objašnjenja' poput 'imperijalizmu i hegemoniji' iako je bilo jasno da peva o nečem drugom). Prokleto ljut na sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju ostavši neprikosnovena legenda. Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike - Haustor je u svega četiri albuma prošao put od novotalasnog etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure. Njihova pesma "Radnička klasa odlazi u raj" je najpre odbijena za objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.

Sada svetski poznati bend Laibach je takođe 'dete' Jugoslavije, sa kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja a zbog korišćenja snimaka govora Josipa Broza Tita za nastupe i albume, koji su u njihovoj muzici dobijali novi, nepoželjni kontekst.

Najneobičniji bendovi dolazili su sa neočekivanih strana. Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album "Nestvarne stvari" na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas, klavijature, gitara, bubanj) čiju ćete tamu razumeti i bez da znate srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3 koji još uvek sviraju i šokiraju javnost - zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao samo Leb i Sol, na čijim albumima ćete čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna nije dala samo razbarušenu verziju novog talasa ('new primitves'), o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović), već je bila i kolevka dva poslednja velika (državna) muzička projekta - Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene koje je važno pomenuti zato što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu, pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika to tražila: debi album Plavog orkestra je dosegao gotovo milionski tiraž, a Brena i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.

Koliki je, zapravo, bio domet rok-muzike, odnosno njenih zvezda, štampe i novinara postalo je, na žalost, vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada. Uprkos popularnosti i kakvoj-takvoj prisutnosti čak i na TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom – oni muzičari koji su se jasno i glasno određivali protiv novog talasa nacionalizma i oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije nisu, ipak, uspeli da odnesu prevagu. Bez obzira na "koncerte za mir", zajedničke nastupe, apele, čak i incidentne prekide TV programa ("Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!" – Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob su ipak imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u svim delovima države.

Koliko sjajnih bendova nisam pomenuo a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška Patka, Laboratorija Zvuka i Obojeni Program iz Novog Sada; Film, Prljavo Kazalište, Dorian Gray iz Zagreba... A kada osetite da su vam te energije i vibracije bliske, možda počnete da učite srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski ili kako smo već sve zvali te jezike – i bolje razumete koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i ukoliko ste bili 'ljuta alternativa'.

*

Deset albuma koje bi trebalo da preslušate, čak i ukoliko ne razumete jezik:

"Tupli ili bistriji čovek biva kad..." – Šarlo Akrobata
"Odbrana i poslednji dani" – Idoli
"Nova iznenađenja za nova pokoljenja" – Disciplina Kičme
"Treći svijet" – Haustor
"Nova Akropola" – Laibach 
"Partibrejkers I" - Partibrejkers
"Sunčana strana ulice" – Azra
"Ghastly Beyond Belief" – Miladojka YouNeed
"Distorzija" – Električni orgazam
"Disillusioned" – Rex Ilusivii/Suba