Henri Miler: "Prvi utisci o Grčkoj" [fragment]

"... Moj prvi pogled na zemlju koja me uzbuđuje istog časa. Možda je ovo najstariji deo Grčke. Ima neku drevnost, neku nepomičnost koja očarava - i leči. Argolida mi je bliska, ona je najprisnije tlo koje sam dosad video na svim svojim lutanjima. Neprikladno je voziti se kroz ovaj deo predeo u ulubljenom fordu.

Svaki izum sad izgleda detinjast, detinjastiji nego ikad.
Grčka će nadživeti sve ideje o "Napretku", asimilovaće, uništiće, iznova će stvoriti sve što danas izgleda kao bitno za život. Ovde se dugmad vraća svom livcu, ovde se sve mistično "obnavlja".

Objavio "Karpos", 2020 >>

Čitano uz muziku Eleni.
Do leta je ostalo još stotinu sedamdeset i šest dana.

Kurt Vonegat: "Čovek bez zemlje" (fragment)

"Evo lekcije iz kreativnog pisanja.

Prvo pravilo: nemojte koristiti tačku i zarez. Oni su transvestitski hermafroditi koji ne predstavljaju ama baš ništa. Jedino što pokazuju da ste išli na koledž.

Jasno mi je da se neki od vas grdno premišljaju ne bi li dokučili da li se šalim. Zato ću vam od sada uvek reći kada se budem šalio.

Na primer: pristupite Nacionalnoj gardi ili marincima i tamo propovedajte demokratiju. Šalim se.
Upravo će nas napasti Alkaida. Mašite zastavama ako ih imate. Od toga se, izgleda, uvek prepadnu. Šalim se.

Ako zaista hoćete da povredite svoje roditelje, ali nemate petlju da budete homoseksualac, najmanje što možete da učinite jeste da se otisnete u umetničke vode. Ne šalim se.
Od umetnosti se ne da živeti.
Umetnost je veoma human način da život postane podnošljiviji. Baveći se nekom umetnošću, ma koliko dobro ili loše, duša će vam, za boga miloga, uznapredovati.
Pevajte pod tušem. Igrajte uz radio. Pričajte priče. Napišite prijatelju pesmu, makar bila nikakva. Trudite se koliko god možete. I bićete neizmerno nagrađeni.
Stvorićete nešto."

("Čovek bez zemlje", 2005, izdanje "Geopotika", preveo Raša Sekulović)

Karl Segan, jedan uvid u budućnost

(Iz knjige "Svijet progonjen demonima", napisano 1996, prevod Rajka Rusan)

"Naslućujem jednu Ameriku u vrijeme mojih unuka ili praunuka - kada će se ekonomija SAD sastojati od davanja usluga i informacija; kada će gotovo sve proizvođačke industrije biti premještene u druge zemlje; kada će zastrašujuće moćna tehnologija biti u rukama malog broja ljudi, a nitko tko zastupa javni interes neće je biti u stanju shvatiti; kada će ljudi izgubiti sposobnost da provedu svoje ciljeve ili da kompetentno prozivaju one na vlasti; kada više nećemo, stežući svoje kristale i nervozno konzultirajući horoskope, s vlastitim kritičkim sposobnostima u opadanju, biti u stanju razlikovati između onoga što nam se sviđa i što je istina, i kada ćemo kliziti, bez da to opažamo, natrag u praznovjerje i mrak.

(...)   Stvorili smo globalnu civilizaciju u kojoj ključni elementi - transport, komunikacije, sve druge industrije; poljoprivreda, medicina, obrazovanje, zabava, zaštita okoliša; čak i glavna demokratska institucija glasovanja - duboko ovise o znanosti i tehnologiji.

Isto tako, sredili smo stvari tako da gotovo nitko ne razumije znanost i tehnologiju. To je recept za katastrofu. Možda ćemo neko vrijeme moći s time izlaziti na kraj, ali prije ili kasnije ova zapaljiva mješavina neznanja i moći eksplodirat će nam ravno u lice."

Karl Segan: rokenrol i srpsko-hrvatski na 18 milijardi kilometara od Zemlje

Na današnji dan rođen je čovek koji je, između ostalog, poslao rok-en-rol u svemir.

Karl Segan je bio član tima koji je birao zvuke i muziku za "Zlatne ploče" koje će Vojadžer 1 poneti na put u Kosmos 1977. godine. Kritikovan da je uvrštavanje pesme "Johnny B. Goode" Čaka Berija uz dela Baha, Mocarta i Betovena neprikladno i "adolescentsko ponašanje", Segan je na to odgovorio da "na Zemlji živi mnogo ljudi koji se ponašaju kao adolescenti". 

"Kosmička poruka u boci", kako je Segan nazivao je trenutno na više od osamnaest milijardi kilometara od Zemlje. Na drugoj zlatnoj ploči se među porukama snimljenih na 55 jezika nalazi i "Želio vam sve najlepše sa naše planete" na srpskohrvatskom. To je najdalje što smo do sada dobacili - i Čak Beri, i mi.

Sve što je Segan radio je nemoguće zaokružiti u dva-tri pasusa. Na koji god deo karijere da se fokusiram, to će biti "pale blue dot" u moru stvari koje je pisao, objašnjavao, snimao ili govorio. Ponovno listanje njegovog "Kosmosa" gotovo četrdeset godina nakon prvog čitanja izaziva istu količinu oduševljenja i ohrabrenja da varvari, ravnozemljaši, negatori nauke i piromani svega što im nije jasno ne mogu i neće pobediti.

A možda nam i obožavaoci Čaka Berija iz dalekog svemira dolete, da pomognu u borbi.

Vladimir Tasić: "Kiša i hartija", fragment o Subi

Iz arhive Taciane Baros

"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.

Otići, pazi, Se for um desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni odakle si, Se for um segredo, dobiti nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB. Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje, nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike, novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju, hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa nosila, ide nazad u studio. O ceu negro que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane. Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora de te encontrar...

Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće. Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče."

(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi", Novi Sad, 2004.)

Priručnik o teorijama zavere

"Prave zavere zaista postoje. Folksvagen je napravio zaveru kako bi varao na testovima emisije štetnih gasova svojih dizel motora (...) Duvanska industrija je varala javnost u vezi s uticajem pušenja na zdravlje. O ovim zaverama znamo iz internih dokumenata kompanija, vladinih istraga ili svedočenja uzbunjivača. S druge strane, teorije zavere opstaju dugo čak i kada za njih nema ubedljivih dokaza."

(Početak "Priručnika")

Svakodnevna tuča sa teoretičarima zavere i raznosačima lažnih vesti je važna stvar, ima materijala za full time job.

Lažne vesti i zavereničko teoretisanje su opasne pojave. Ne samo zato što zaluđuju ljude, krive im stvarnost i čine ih podložnim za dalju manipulaciju. Lažne vesti i nepostojeće zavere su opasne po zdravlje drugih ljudi.
Poslužiću se radikalnim primerom. U periodu od 15. do 17. veka je zbog optužbi za veštičarenje samo u Evropi spaljeno između 40.000 i 60.000 ljudi.
"Sada smo bolje informisani i to se više ne događa!", reći ćeš.

Ali dokazi ne bi bili na tvojoj strani.

Ekipa iz izdavačke kuće "Heliks" >> organizovala he prevođenje i objavljivanje kratkog (12 strana) "Priručnika o teorijama zavere" Stefana Levandovskog i Džozefa Kuka koji ti može biti koristan u sređivanju misli - pre, tokom i nakon tuče sa budalama.

Priručnik ima jednu manjkavost: u celosti je dostupan samo u elektronskom formatu (PDF, download sa linka), tako da ne možeš da ga koristiš kao batinu ili tvrd predmet za razuveravanje budale, ali - hej! -  prihvati to kao razlog više da u narednu konverzaciju sa drugom stranom uđeš smireno, bolje naoružan ili naoružana upornošću, strpljenjem i logikom.

Hvala ekipi iz Heliksa na trudu i uloženom naporu.
Svaki alat za popravku sveta je dobrodošao ovih dana.

LINK ka priručniku >>

Radmila Petrović: "Moja mama zna šta se dešava u gradovima" (tri pesme)

Moja mama zna šta se dešava u gradovima

moja mama nema sina

nema overenu zdravstvenu knjižicu
njeno srce nije od čelika

surutka joj teče pod prstima
samoća se razlistava u stabljike kupusa

i samo je motika ostavlja bez daha

ona zna da su tatine ruke armirani beton
reči crni luk blizu očiju

razume jezik bilja
ima odgovor na pitanje zemlje
ali ćuti

ovde čudan znači dobar
a budak znači smrt

moja mama nema sina da je zaštiti

razumno je bilo jedino napustiti nas

naopako, mama
šta bi tek od mene bilo da si otišla

*

Tetka kaže to je smrt za pravoslavlje

ova devojka je maštala
o poslovnom kompletu
i visokom momku
koji nikad ne bi udario ženu

da kad stvari postanu teške
otpusti dugme na mojoj košulji

kad se pojavio, pisala sam pesme
o gospodinu sa damskim manirima

dušom poput šupljeg džepa kaputa
nenadano dubokom

mama, čujem šuštanje kukuruza
noću u ovom gradu
otkako sam shvatila

da toga što sam kod njega volela
ima u jednoj devojci
samo mnogo, mnogo više.

*

Srpkinja sam, al mi Kosovo nije u srcu, nego ti

Tata je prvo kukao na dedu
što nije hteo
ni u četnike
ni u partizane
pa su ga hapsili i jedni i drugi.

onda na predsednika

uvek na Ameriku

ovde se u rat išlo ako nemaš
vezu u vojnom odseku

generale,
pobedili bismo da si znao:

jedna zaljubljena žena
opasnija je od NATO tenka

protivraketnu zaštitu
nosi u grudima

bokove uvek drži
u borbenom položaju

sreće ima toliko
da štiklom ne potrefi minu

pobogu čoveče, naspavajte se

u vezi s kosovskim pitanjem
generale,

božuri cvetaju

u mojim gaćicama.

*

(objavila Enklava, 2020.)

*

"Moramo iskrenije.", kaže Radmila u intervjuu objavljenom u dnevnom listu "Danas", 2020 >

Lorens Ferlingeti: "Mali dečak" [fragment ili kako majstor piše u 100. godini]

"... I tako sam ti ja samo starac što piskavim glasom peva Auld Lang Syne o vremenima prošlim i ponovo proživljava sve svoje živote na zemlji kao što Krap na svoju poslednju traku snima sve čega se seća ili na kraju Ništa jer što postaje stariji to više zaboravlja dok na kraju sve biva sama amnezija i on uopšte ne može da se seti ničega od sveg beskrajnog prostora vremena i tako ostaje samo sa svojim sadašnjim trenutkom ili svačijim sadašnjim trenutkom tim velikim i užasno dirljivim trenutkom jedinog Sada sam sa sobom i svojom samotnom svešću sam na svom malom ostrvu svoga ja, pa je li to to? O ne nipošto nisam matori starkelja piskavog glasa još uvek sam ja momče nedirnutog pamćenja koje gleda u svetlu i neprekidnu budućnost odrastao u najmračnijem i najsvetlijem od svih vremena na svom malom ostrvu Sebe samog da Ja-Ja-Ja i to je sve od mene zavisi i od svesti mene samog čoveka na zemlji i to je to Veliko sećanje bez kraja i konca taj samrtno tihi marš živi marš vremena u svesti..." *


(... nastavlja se tako još nekoliko stranica do prvog znaka interpunkcije, Lorens Ferlingeti piše nezaustavljivo, vozi bez dozvole jer njemu dozvola nije potrebna, sve vidi i svega se seća, trk u knjižaru, dragi moji, ova knjiga je Proslava koju smo čekali, solo tačka na tenor saksofonu, zatim na bubnjevima, onda na basu, onda na svemu, jer sve može proizvesti zvuk, sve vibrira, i tako već čitav vek.)

* - prekucano iz knjige "Mali dečak", str. 31, fantastičan prevod Vladimira Kopicla, objavila "Geopoetika", 2020, više ovde >>

Ruski doktori ispadaju kroz prozor a u dvorištu odvode Danila Harmsa

Kažu vesti* po internetu:
Kako koji ruski doktor ili doktorka dignu glas zbog uslova u kojima se bore protiv epidemije,
tako ispadnu kroz prozor.
Danas - već treći.

Da, kao u onoj Harmsovoj priči u kojoj bakice ispadaju kroz prozor "usled svoje preterane radoznalosti."

Da ponovimo: "usled svoje preterane radoznalosti".

Postoje ljudi koji i dalje veruju da je Danil Harms pisao o apsurdima.

Majka Rusija je dobro znala da je Harms zapravo bio realista, i zato ga je preko domara njegove zgrade jedne večeri poznog leta 1941. pozvala da siđe "na trenutak" u dvorište, i odvela ga u kućnom rublju i papučama, zauvek.

U to vreme nijedna od njegovih priča iz "Slučajeva" nije bila objavljena.
Ali, majka je znala.
I evo sada, ponovo nije nežna prema deci koja se bore za nju.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

*

vesti >>

Umberto Eko: Knjiga neće umreti (*fragment)

Zajednički portret najdražih knjiga, neke su neopravdano odsutne.

.
"Da li će knjiga nestati već zbog same pojave interneta? (...) Moguća je jedna od dve stvari: ili će knjiga ostati nosilac zapisa za čitanje, ili će se pojaviti nešto što će podsećati na ono što knjiga nikada nije prestajala da bude, čak i pre izuma štamparije. Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu, već više od pet stotina godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim. Ne možete napraviti kašiku koja bi bila bolja od kašike. Dizajneri nastoje da poboljšaju vadičep, na primer, i to sa prilično slabim uspehom - većina njih jednostavno ne funkcioniše. Filip Stark je pokušao da unese neke inovacije u cediljke za limun, ali njegova cediljka (valjda da bi očuvala izvesnu estetku čistotu) propušta koštice limuna. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje. Možda će ona evoluirati u svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira. Ali, ostaće ono što jeste."
.
(Prekucano iz "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga", Žan-Klod Karijera i Umberta Eka (razgovori iz 2009; objavio "Gradac", sa francuskog preveo Miodrag Marković)
.

Eduardo Galeano ili pet komada o životu i smrti

U njegovim rečima najčešće tražim utehu i ohrabrenje u danima kada sistem prevaziđe sva moja očekivanja. Na petogodišnjicu njegove smrti biram drugačijih pet komada i prekucavam celu rečenicu o vinu, poljupcu i besmrtnosti, koja je postala poznata u nešto svedenijem, nesavršenom obliku.

OD BLATA SMO*

Prema verovanju starih Sumera, svet je zemlja između dve reke, a takođe između dva neba.
Na gornjem nebu žive bogovi koji naređuju. Na donjem nebu, bogovi koji rade.
I tako je i bilo, sve dok se donjim bogovima nije smučilo da dirinče, te je tako izbio prvi štrajk u svetskoj istoriji.
Nastala je panika.

Da ne bi umrli od gladi, gornji bogovi umesiše od blata žene i muškarce i postaviše ih da rade za njih.
Žene i muškarci rođeni su iz blata sa obala reka Tigris i Eufrat.

Od takvog blata sačinjene su i knjige koje o tome govore.

Prema kazivanju tih knjiga, umreti znači vraćati se blatu.

+

TALES*

Pre dve hiljade šest stotina godina u gradu Miletu jedan rasejani mudrac po imenu Tales šetao je noću i tako uhodeći zvezde, ponekad bi upao u bunar.

Radoznali Tales doznade tako da ništa ne umire, da se sve menja i da ničeg nema na svetu što nije živo, te da je na početku i na kraju sveg življenja voda. Ne bogovi, nego voda. Zemljotresi nastaju jer se more pokreće i remeti zemlju, ne zato što Posejdon opet nešto besni.

I ne vidi oko zbog božanske milosti, nego zato što ono odražava stvarnost kao što reka odražava krošnje na obali. Pomračenja se dešavaju zato što Mesec zaklapa Sunce, ne zato što bi se Sunce
sklanjalo od srdžbe sa Olimpa.

Tales, koji u Egiptu beše naučio da misli, bez greške predskaza pomračenja, bez greške izmeri udaljenost sa koje su brodovi pristizali sa pučine, i uspe da tačno izračuna visinu Keopsove
piramide na osnovu senke koju baca. Pripisuje mu se najslavnija teorema, i još četiri, a čak kažu da je otkrio elektricitet.

Ali možda je njegov veliki podvig u nečem sasvim drugom: u tome što je umeo da živi kao što je živeo, bez prekrivača religije; bez utehe.

+

NALET VETRA**
U meni zviždi vetar.

Nag sam. Vlasnik ničega i nikoga, čak ni svojih izvesnosti, svoje sam lice na vetru, nasuprot vetru, i vetar sam koji udara moje lice.

+

DIGITALNI TRAGOVI**
Rodio sam se i rastao pod zvezdama Južnog krsta. Gdegod da pođem, one me progone. Pod Južnim krstom, krstom blistavla, proživljavam godišnja doba svoje sudbine.
Nemam nikakvog boga. Da ga imam, tražio bih od njega da mi ne dozvoli da doživim smrt: još uvek ne. Nedostaje mi još mnogo toga da propešačim. Ima mesecâ na koje još uvek nisam uzlajao i sunaca na kojima se još uvek nisam zapalio. Još nisam zaronio u mnoga mora ovog sveta, kojih, kažu, ima sedam, ni u sve rajske reke, kojih je, kažu, četiri.

U Montevideu se nalazi jedan dečko koji objašnjava:
- Ja ne želim nikada da umrem, jer želim doveka da se igram.
+

PROSLAVA**

Sunce je bilo blago, vazduh čist, a nebo bez oblaka. Utonuo u pesak, pušio se glineni lonac. Na putu od mora do usta, škampi su prolazili kroz ruke Zea Fernanda, majstora ceremonije, koji ih je kupao u blagoslovenoj vodi od soli i belog i crnog luka.

Bilo je dobrog vina. Sedeći u krugu, mi prijatelji smo delili vino i škampe i more koje se, slobodno i bleštavo, otvaralo pod našim nogama.

Ta radost je, dok se dešavala, bila sećanjem pamćena i snom snivana. Ona se nikada neće okončati, kao ni mi, jer smo mi smrtnici do prvog poljupca i do druge čaše, i to svak zna, ma koliko malo znao.

+

* - prevod Silvija Monros-Stojaković (časopis "Gradina", 2008.)

** - prevod Dubravka Sužnjević ("Knjiga zagrljaja", Službeni glasnik 2017.)

Još Galeanovih zapisa:

"Knjiga zagrljaja" (fragmenti) >>
"Knjiga zagrljaja, još jednom" >>
Tri zapisa o fudbalu >>

"Once in a Lifetime", četrdeset godina kasnije

Pre četrdeset godina, možda baš ovih dana, Brajen Ino i Dejvid Birn zagledani su u papir sa naslovom "Right Start" ispod kojeg je tekst podeljen u dve kolone. Dejvid ih je napisao tako što se uživeo u lik radio-propovednika kojeg je slušao.

"U to vreme, američki radio je bio veliki kotao prepun strastvenih glasova – propovednika, domaćina govornih emisija, i prodavaca. Radio je vikao na vas, ubeđivao vas, i zavodio. Mogli ste čuti i salsa pevače, kao i gospel prenošen direktno iz crkava (...) Fraza i ponavljanje "Možda ćeš o sebi otkriti" bila je direktno ukradena od radio-propovednika, ali bih odatle nadalje improvizovao i menjao fokus od hrišćanske poruke ka, pa, isprva nisam bio siguran čemu sam težio. Sveštenik je bio usredsređen na nedostatak spiritualnosti u hrljenju ka materijalom. Bacio bih se na posao, šetao tamo-amo, disao sinhronizovano s propovednikom, rečenice mi bi navirale u svest, a ja sam ih beležio što sam brže mogao." (*)

Vraćamo se u studio.

Brajen, Dejvid, čitav bend i gostujući muzičari su već neko vreme u procesu stvaranja muzike na specifičan način. Ušli su u studio bez skica, ideja, demo-snimaka, već su snimali jedni drugima deliće melodija, čekali "odgovor" kolege iz benda na ono što su im ostavili prethodnog dana na traci. U tom metežu, Brajen i Dejvid utapaju rifove iz dve različite skice za pesme i sviraju nekoliko taktova jedne, a zatim nekoliko taktova druge.

U nekom trenutku, počinje pevušenje "ba-ba-bam-bam", koje postaje kičma pesma koju danas znamo kao "Once in a Lifetime", jedan od najvećih hitova Talking Heads i Birnove karijere.

"Once in a Lifetime" je u početku potpuno ignorisana od strane radio stanica. No, MTV, koji je tek počeo sa radom bio je u dramatičnom manjku sadržaja i "spreman da emituje svaki čestit materijal koji bi im dopao šaka". Dejvid radi sa koreografkinjom Toni Basil na plesu "spazmatičnog robota" i snima video koji će uskoro postati i deo postavke muzeja MOMA.  

Sada idemo četrdeset godina u budućnost.

Dejvid nikada nije prestajao da svira ovu pesmu. Kako je vreme proticalo, tako su se oboje menjali. Četrdeset godina kasnije, sinoć, odsvirao je (i bosonog odigrao) u Saturday Night Live u društvu njegove nove vesele škvadre, i kanonizovao je za doživotno slušanje (i gledanje) nedeljom prepodne, ako je to termin u kojem bi trebalo da se čuje propoved i da čovek, barem na tren, bude u miru sa sobom i svojim životom.

"Time isn't holding up,

Time isn't after us,

Same as it ever was."

* - citirano iz "Kako radi muzika", Dejvid Birn, objavila Geopoetika.

Ana Vučković: "Yugoslav"

Aleksandar Genis u "Časovima čitanja" kaže: "Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije. Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica (...) Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora."

Ana Vučković otvara "Yugoslava" jednostavno, i strašno:
"Smrt. Smrt je kada nekog dugo nisi video. I to je to."
Tom rečenicom počinje partiju protiv zaborava, "uzvraća smrti" (Srđan Srdić),
tuče se sa tim zaboravom i smrću rečima,
sve dok joj zaborav ne ponudi remi.

(Smrt, naravno, neće ponuditi ništa osim sazrevanja i odrastanja, jer "mlad si dok imaš roditelje".)
Koliko dana sam odlagao prelazak na drugu stranicu ove knjige, toliko dana pokušavam da napišem nešto više od "preporuka za čitanje", ali odustajem od toga.
Ne umem, niti želim da se bavim vivisekcijom "Yugoslava".

Kada budete pročitali, možemo da raspravljamo o tome da li je Jugoslavija tema, pozornica, scenska uslovnost ili jednostavno odjek nekog vremena u kojem su nam svi bili živi i zdravi.

Za sada pored reči "preporuka" mogu još samo da dodam 
"Bravo Ana, i hvala".

Ovakve knjige se ne pišu planski, a manipulanti emocijama budu razotkriveni i napušteni posle dve-tri stranice. "Yugoslav" se čita do kraja, kroz knedle, setu i smeh.

Vorsan Širi: "Dom"

Fotografija: Nora Lorek >>

niko ne napušta dom sem ako dom nije čeljust ajkule
ka granici trčiš samo ako vidiš da trči i čitav grad

susedi trče brže od tebe, u grlu im dah krvavi
dečak s kojim si išla u školu
koji te je unezverenu ljubio iza stare fabrike konzervi
sada drži pušku veću od sebe
dom napuštaš samo kada ti dom ne dopušta da ostaneš

niko ne napušta dom sem ako ga dom ne juri
vatra ti je pod nogama, u stomaku vrela krv
nisi ni pomišljala nikad na to
sve dok te sečivo nije po vratu žigosalo pretnjama
a čak si i onda pod dahom nosila himnu
tek kad si pocepala pasoš u toaletu na aerodromu
jecajući pri svakom zalogaju papira
shvatila si da se vraćati nećeš

morate razumeti, niko ne stavlja decu u čamac
sem ako voda nije bezbednija od kopna
niko ne peče dlanove pod vozovima, ispod vagona
niko ne provodi dane i noći u utrobi kamiona
hraneći se novinama
sem ako pređeni kilometri ne predstavljaju više od putovanja
niko se ne provlači ispod ograda, niko ne želi da ga tuku, sažaljevaju

niko ne bira da živi u izbegličkom kampu
niti da ga pretresaju do gole kože, nakon čega telo boli
niko ne bira zatvor, a zatvor je bezbedniji od grada vatre
i jedan čuvar u noći bolji je
od čitavog kamiona muškaraca koji izgledaju kao tvoj otac
niko to ne bi mogao podneti
niko pretrpeti
niko nije toliko žilav

povici
marš kući crnci
izbeglice
prljavi imigranti
azilanti
zemlju nam pljačkate
čamuge što prose
čudno mirišu
divljaci
svoju su zemlju uništili pa sad hoće i našu

kako to da tim rečima, tim pretećim pogledima
ne dozvoljavaš da te more
možda zato što ne bole koliko otkinuti ud
ili zato što su reči nežnije od četrnaestorice među tvojim nogama
ili je možda uvrede lakše podneti nego krš, nego kosti, nego
raskomadano telo
sopstvenog deteta

želim da se vratim domu, ali dom je čeljust ajkule
dom je puščana cev
i niko dom ne bi napustio da ga dom nije gonio do obale
da mu dom nije govorio da požuri, da ostavi svu odeću
da puzi kroz pustinju, da gaca kroz okeane
da se udavi
da spase
da bude glad sama
da preklinje
da zaboravi na ponos
da je opstanak bitniji

niko ne napušta dom sem ako dom nije znojavi glas koji šapuće:
idi, pobegni od mene
ne znam u šta sam se to pretvorio
ali znam da je svako drugo mesto bezbednije od ovog

*

Vorsan Širi (Warshan Shire, 1988) je britansko-somalijska pesnikinja rođena u Keniji. Autorka je knjige Teaching My Mother How to Give A Birth. Živi u Londonu.

*

(Prekucano iz zbirke "U šta smo se to pretvorili (moderna anglofona međužanrovska književnost)", priredio Srđan V. Tešin, prevod Bojana Gajski, objavio Arhipelag, 2018.)

Ben Grinman: "Zamene za uloge" [kratka priča]

(Nedavno otkrivena knjiga kratkih priča "U šta smo se to pretvorili (moderna anglofona međužanrovska književnost)" krije nekoliko izuzetnih kratkih komada Margaret Atvud, Džon Berdžera, Vorsan Širi, Romana Muradova, Dženifer Igan..., i ovu priču Bena Grinmana, novinara i pisca.)

*

Ulogu doktora u porođajnoj sali igraće Robert Dženkins.
Ulogu taksiste koji dovozi mladu porodicu kući iz bolnice igraće Roland Feris.

Ulogu vašeg oce igraće stariji, pomalo krut muškarac.
Ulogu vaše majke igraće mlađa, pomalo nezaštićena žena.

Ulogu vašeg rodnog grada igraće susedni grad, bogatiji, ali bez istog osećaja zajedništva među stanovnicima.

Ulogu vašeg prvog posla igraće jedno dokono leto u kantri klubu.

Ulogu vaše žene igraće vaša bivša devojka.
Ulogu planirane trudnoće igraće neplanirana trudnoća.

Ulogu sina koji vas voli igraće nezahvalnik.

Ulogu vašeg lojalnog poslovnog partnera igraće pritvorni kolega.

Ulogu vašeg najboljeg prijatelja igraće sused koji opsesivno brine o travnjaku, a retko kad vam se i obrati.

Ulogu Boga igraće nagrizajuće osećanje očaja koje se ne može ublažiti alkoholom.

Ulogu dvadesete godišnjice braka igraće razvod.

Ulogu materijalnog bogatstva igraće stečaj.

Ulogu penzije igraće kratkotrajni period maničnog putovanja koji će kulminirati vikendom provedenim u hotelu sa sedamnaestogodišnjom tajlandskom prostitkom.

Ulogu gripa igraće dijabetes.

Ulogu starosti igraće saobraćajna nesreća u kojoj će učestvovati samo jedno vozilo, proglašena sumnjivom.

*

Prekucano iz "U šta smo se to pretvorili", priredio Srđan V. Tešin, prevod sa engleskog Bojana Gajski i Dragana MIljević, objavio Arhipelag, 2018 >>)

Judita Šalanski: "Rapa Iti" (čudesna priča o Marku Liblanu iz "Atlasa zabačenih ostrva")

"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.

Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.

A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.

Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.

Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."

*

Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.

Više o ovoj čudesnoj knjizi >>
i ovde (BeforeAfter) >>

p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa.

p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.

Hugo Prat: "Želja da se bude beskoristan" (fragment)

"Znam trinaest načina da ispričam svoj život.
Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog.
Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji.
Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.

*

(morao sam da prekucam i ovo!)

"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim. 

Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."

(Hugo Prat, iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)

"Putovanje nakraj noći" (Luj Ferdinand Selin, fragment)

"Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima.
Svi su se na to dali.
Ubrzo nije više bilo istine u gradu.
(...)
Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gatalo, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. 
I sami izdajnici su bili lažni, 
Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga."

(Luj Ferdinand Selin: "Putovanje nakraj noći", strana 54. )

Prošlost ne mora da potamni ("Joy Division - Deo po deo", knjiga Pola Morlija)

Svaki novi susret sa pričom o bendu Joy Division i Ijanu Kertisu je prilika za nove samospoznaje. 

Šta i koliko ti sada znači njihova muzika,
šta se promenilo,
da li bolje razumeš ideju besmrtnosti?

Faktografijom odavno vladam, ali činjenice nikada nisu bile od pomoći u razumevanju fenomena Joy Division. Činjenice otežavaju približavanje prvim redovima.

Nemerljivo važnu, i za odrastanje dragocenu knjigu prevoda Ijanovih tekstova "Svetla u podrumu duše" (SKC Niš, 1988) dugo sam koristio kao tunel kojim sam zaobilazio činjenice i stizao do srca i duše priče, te sam Ijanove tekstove u originalu i prevodu znao napamet čak i pre no što sam preslušao sve što su snimili. To je doživotno uticalo na moje rasuđivanje o njegovoj poeziji i životu, kao i zvuku benda čija slava i dalje raste i postaje glasnija kako se udaljavamo od njihovog kraja.

Vraćam se na samospoznaje. 

Više ne moram da se oslanjam na tuđa iskustva i mudrosti. Sada znam da se i najvažniji događaji, ljudi, trenuci, udarci, zvuci, poljupci, otkrića, lomovi i stvari tokom vremena udobno smeštaju u sećanje i meškolje u fotelji sve dok u ne utonu u zaborav naslona. Sa iskustvom slušanja Joy Division i zvukom koji je taj bend tokom (pre)kratke karijere ostavio za sobom to se nikada nije dogodilo.
Iako bi ponekad prošla i godina (ili godine) između dva mirna preslušavanja kompletnih albuma i ponovnog čitanja "knjige stihova" osećaj nije bledeo, već se produbljivao i otkrivao šta mi se dešava tokom ovih trideset godina, a stihovi, udarci bubnja, režanje basa i vitlanje gitare su nekako ostali netaknuti u sećanju, kao i šumovi i zahvati kojima je producent Martin Hanet ovoj muzici poklonio bezvremenost i, samim tim, večnost.

U međuvremenu sam pročitao, pogledao i preslušao sve, i čekao susret sa ovom knjigom i Polom Morlijem: svedokom-saradnikom, obožavaocem, novinarom i izuzetnim pripovedačem koji će me, verovao sam, približiti najbliže što se može, reč po reč, deo po deo.

Pola Morlija najboljim mogućim vodičem čini nekoliko stvari. Bio je među četrdesetak prisutnih na koncertu Sex Pistols 1976. koji je zauvek promenio Mančester (u publici su bili i budući ili već osnovani Buzzcocks, The Magazine, The Fall, Joy Division... te čak i Morisi, kao i budući vođa užasnih Frantic Elevators Mik Haknal koji je nešto kasnije promenio ploču). Morli je zatim bio mladi dopisnik NMEa "sa severa Engleske", te bio i prvi koji je pisao o (mršavim) počecima Joy Division; pratio je kako izrastaju u siloviti bend, razumeo razliku između JD na sceni i JD u studiju, družio se sa The Factory ekipom, učinio Mančester zanimljivim u očima Engleske a kasnije i sveta (jedno vreme mu je čak bilo i zabranjeno da piše o JD " zbog preterane pristrasnosti"), radio kao kreativac etikete ZTT (Frankie Goes To Hollywood, Propaganda, Art of Noise...) te je u narednih trideset godina nastavio da promišlja, piše i nadgrađuje važnost i razgrađuje mitove o Joy Division i pop-kulturi. Konačno, ali ne i manje važno: Morli je od dečaštva nosio na plećima teret samoubistva oca, što ga čini dodatno pažljivim kada priča o Kertisovom kraju. ("Samo sam jedno beživotno telo video u celom svom životu, i to nije bilo telo mog oca.")

"Joy Division - Deo po deo" nije knjiga koja se bira i čita zbog faktografije, već zbog načina na koji je pisana i vođena. Sve što je važno od detalja biće ukratko prepričano na prvih dvadesetak strana. Narednih četiri stotine i pedeset (!) predstavljaće putovanje kroz tekstove pisane od 1977. do 2007. godine, koje Morli najavljuje ili odjavljuje komentarima, definisanjem konteksta ili trenutka u kojem su ti tekstovi nastajali. 

(Evo, njegovim rečima)

"Želim da ovaj pregled bude toliko istinit da bude i uznemirujući i neverovatan kao san. Što sličniji snu, to će, na neki način, biti precizniji. Činjenice često svode realnost na nivo običnosti, što opet stoji nasuprot stvarnom iskustvu. Želeo sam da se setim sleda događaja okončanog tako velikim uticajem, a da ne potkopam lepotu tog niza svođenjem na puke pretpostavke. 

Verzije koje slede primeri su rada u nastajanju. Na kraju, sve više različitih verzija iste stvari pojavljivaće se u različitim publikacijama, ili na mestima gde već mogu da budu nađene, dok ja držim ovu posebnu prošlost živom time što nikada ne pretpostavljam da postoji samo jedan način da se opiše šta se dogodilo i samo jedan način slaganja činjenica. Postoje hiljade različitih načina da se opiše ista stvar, a u jazovima između svih tih verzija, na ivicama svake verzije, svake mogućnosti istine, postoji nešto blisko istini.

To što se dogodilo tokom tih poseta Sex Pistolsa, i što se dogodilo sledećih meseci, vodilo je, između ostalog, ka drastičnim, ključalim pesmama Joy Divisiona, neverovatnoj smrti njihovog pevača, i najzad, ka njihovom postojanju nakon života, što je nadraslo grad Mančester i izgleda da se zaputilo ka mogućoj večnosti. Činilo mi se pogrešnim da pokušam da stvorim jednu, zakovanu verziju ovih događaja, jer to nije u duhu onoga što se dogodilo. Čini mi se da je prikladnije da se ne stvori zaokružena verzija događaja, nego da se verzije stalno drže u pokretu, da samim tim budu deo trenutnog sveta, a ne deo sveta koji nestaje, sveta koji gubi svoj sjaj i neprestanost, sveta gde ništa ne može da se dogodi zato što se već dogodilo. 

Ono što su me naučili nastupi Sex Pistolsa, a onda i muzika Joy Divisiona, jeste da sve može da se dogodi sve dok prihvataš da veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nije nužno tako očigledno organizovana kao što smo često skloni da poverujemo. Još sam tamo gde sam bio, u hali Lesser Free Trade 1976. u klubu Factory u Hjulmu 1978 dok Sex Pistolsi izvode svoje pokrete zasnovane na pogonskoj energiji i brujanju Igija i Stoogesa, dok Joy Division razbrajaju svoje načine redefinisanja dinamičnog naboja Stoogesa. Sve se stalno gradi do različitih vrsta vrhunaca. Prošlost ne mora nužno da ostane u prošlosti. Prošlost ne mora da potamni. Može da ostane gde je jednom bila, sasvim u sadašnjosti, i da se neprekidno pretvara u budućnost."

(O zeitgeistu) 

"Previše bi jednostavno bilo reći da je Mančester uklizao u 21. vek kao grad koji misli unapred, jer je pank generacija našla načina da poveže svoju rešenost i želje sa tradicionalno radikalnom energijom grada, njegovom istorijom prvog industrijskog grada, sa mestom posvećnom napretku. Suludo je - iako bi to začudo moglo da bude urađeno - mapirati putanju, neku vrstu potmule i prkosne avanture, od samoubistava Ijana Kertisa do otvaranja mančesterskog "Harvija Nikolsa". To je potpuno suludo, ali sam pokušavao i to, i ponekad povlačio crtu da naznačim pravac od šortseva koje su nosili A Certain Ratio dok su plesali uz samo njima svojstvenu lajavu, bolnu muziku za ples, do brojnih malih hotela u Mančesteru u prvim godinama 21. veka. Ono što je izlazilo iz pameti i kroz usta Tonija Vilsona, Roba Gretona, Alana Erazmusa, Pitera Sevila i Martina Haneta moglo bi da znači da je fiktivna ideja Mančestera zauzela mesto uz i oko stvarnosti grada. 
(...) Pa ipak, nema sumnje da se Mančester preselio u budućnost u trenutku u kojem je neko vreme izgledalo kao da tone u prošlost iz koje se nikada neće iskobeljati. Prvi ljudi koji su zaista poverovali u to da Mančester može da se prenese u budućnost, da je promena važna posebno u regiji iz koje su krenule tehnološke, stvaralačke i društvene promene u moderno doba, bili su ti ljudi koji su koristili pank muziku, a onda i postpank, da iznađu načine da ideje i ideali održe taj duh napretka."

*

Ovako postavljen tok naracije, i stalno kruženje oko relativno kratkog perioda postojanja grupe nagrađuje čitaoca kao što ti čine ponavljanja preslušavanja opusa Joy Division. Nijedno slušanje nije isto, svako će nas dovesti u drugačije stanje ili izvesti iz vrtloga kroz druga vrata, za koja do maločas nismo ni znali, dok Morliju otvara prostor i za drugačiji - prisniju i poetičniju naraciju.

(Pol Morli, ponovo)

"Na kraju, Love Will Tear us Apart je "o" njenoj melodiji.
Kako vreme odmiče, ona će biti sve lepša.
Ne možete je promašiti.
(...)
Rad na ovakvom projektu više je rad na sebi.
Možda i nije bilo tako da je želeo sam sebe da uništi, nego tako da je mogao da se ponovo sabere.
I zašto je moralo da se dogodi baš tog dana, a ne nekog drugog?
Jednog dana, pisaću o svemu tome iscrpno i detaljno.
(...)
Muzika se talasa i meša sa zavijanjem vetra.
Zbog toga što je nemoguće biti u pravu, reći istinu.
Štitili smo se humorom jer bismo se u suprotnom raspali.
Ovo malo vremena što nas deli od praznine prozirno je kao san.
(...)
Kad svet nije isti onakav kakav naša svest veruje da jeste, onda smo u košmaru.
I shvatio sam da ne postoje "bolesti duše". Postoje samo reči.
(...)
Joy Division će mi pomoći da se razaberem u svemu tome.
Oni će mi pomoći da upamtim šta se dogodilo."
(Kraj)

*

Ova knjiga nema slučajno titulu najvažnijeg dela napisanog o bendu. Intimna preispitivanja i sazrevanje Pola Morlija; nežno portretisanje predstavnika celog pokreta (čak i dokazanih, genijalnih baraba poput Tonija Vilsona), izuzetni pasaži o dizajnu Pitera Sevila, kao i zvučnom dizajnu Martina Haneta - sve to čini ovu knjigu dirljivim, kružnim spuštanjem u srce i dušu mita o Joy Division koje nije namenjeno samo obožavaocima, već i onima koji će tek otkrivati važnost mitova u pop-kulturi, naročito sada, 
kada ih je sve manje.

"Joy Division će vas rasturiti na komade. Mirno." (P.M.)




(Knjigu objavio Kontrast, 2019, prevod Matija Jovandić.
Dostupna u Beopolisu >> )

Olja Savičević Ivančević: "Pjevač u noći" [fragmenti]

Uzimao sam ovu knjigu sa noćnog stočića kao što uzimam teglu meda iz frižidera.

(Uživanje traje danima. Nemaš želju, ni potrebu da se prejedaš; jedna kašika zgusnute melase ti čini dobro, i čini da misliš na to što radiš neko vreme zato što ti ostavlja sladak ukus u ustima; navikavaš se da svakog dana uzmeš po malo, taman savladaš naviku i dođeš do dna tegle.)

Olja Savičević Ivančević divno barata jezikom, scenama i likovima. Reči kroti tako da joj poput pčela sleću na prste, nadlanice i podlaktice, i to čini bez zaštitne maske kojom se pčelari čuvaju od uboda.

Neću ti pričati o čemu se ovde radi, zato što knjige ne biram po tome, već kako su urađene.

(Tri fragmenta koje sam istrgao iz knige ti neće pomoći da shvatiš radnju,
već bi trebalo da te rade.)

*

Ipak, činjenica je, uviđam to: svatko ima svoje dijete. Nekome je dijete pas, nekome mačka, nekome partner, netko je sam svoje dijete, nekome je dijete posao, nekome kabriolet, a nekome kći ili sin. Kao i svi roditelji bez djece, ponekad se zapitam kako bi izgledala ili izgledao? Svojoj nepostojećoj kćeri nikad neću priuštiti svoju odsutnost, nervozu, svađe, rastavu, lošu hranu, loše obrazovanje, možda i neki rat ili logor, statistički, to je prilično vjerojatno, svaku drugu generaciju kači, neće je raznijeti terorist na školskoj ekskurziji, neće se ubiti u metrou, neće se beskrajno dosađivati, neće je zlostavljati školski kolege ili šef drkadžija, neće je silovati ili mlatiti, ona se neće osjećati usamljeno, depresivno, promašeno, neće joj nitko slomiti srce, neće živjeti osrednji život, neće je zgaziti neki prosječnjak za kojeg će se naposljetku vjerojatno udati, neće umrijeti bolesna ili u nekoj banalnoj nesreći, a nešto od toga bi se dogodilo, možda sve. Beri to nisam mogla objasniti.

Biti dobar roditelj nije moguće ako želiš biti još nešto drugo. A ja sam željela to drugo. Ljudi rode tu svoju djecu, pa im ih odgajaju nepoznate žene u sobama pretrpanim klincima koje (sobe) malo vonjaju na dječju mokraću. Pretpostavljam da za nekoliko desetaka, najkasnije stotinjak godina neće postojati obitelji nego porodične organizacije nalik na mini rodovske zajednice u kojima će svi brinuti o djeci, kao što je to nekad činilo cijelo selo (incestuozno selo, doduše). O djeci će brinuti brižni plaćeni roditelji, ne nužno biološki, nego oni koji su nadareni i obučeni za taj bitan cjeloživotni posao. Talentirani profesionalni očevi, dobro plaćene profesionalne majke, ljudi visoke emotivne inteligencije, blagi i čvrsti, topli i suosjećajni i za koje desetljeće: ni manijaka, ni pedofila, ni vojnika ne bi bilo. Nagledala sam se mladih glumica koje su mislile da je to slatko, kupile su lijepa kolica i domalo nestale sa scene, za prvim došlo i drugo, vratile se deset kila teže, sluđene od kućnog režima, od muža, od djece, neke su zauvijek nestale, pametnije se razvele, operirale sise, trbuh i vratile. Al uzalud, mladost prođe dok demijurg pucne prstom. Ili bičem.

Mila moja nepostojeća kćeri, s bistrim očima, s malo klempavim desnim uhom koje proviruje kroz kosu, s pjegavim nosom i divnim smiješkom, nećeš me gledati kako se udajem i rastavljam, propadam, debljam se, starim, zanemarujem higijenu, nećeš pobjeći od mene, nećeš živjeti sa mnom, neću gledati kako se udaješ i rastavljaš, kako propadaš, debljaš se,
stariš, zanemaruješ, također, nećeš me zaboraviti i nećeš mi slomiti srce, reći ne volim te (ali ni volim te, doduše).

Svi ovo znaju, ali opet svi misle: rodit se, to je ipak bolje nego ne roditi se. I ti bi voljela da sam te rodila, ne?

(str. 67-68)

*

PISMO NEROĐENE PJESNIKINJE

Jednog dana pitat će tebe, moju dragu mamu, jesam li bolesna. Oprosti, je li tvoja mala nešto bolesna? Bit će to prva kritika mojih pjesama. Zašto bi dijete pisalo ako je zdravo? Pa ima tolikih stvari za konzumirati, optrčati. Sve su to zdrave stvari za mlade. Ali, ti ćeš im mama reći, jer ćeš me voljeti i kad me ne razumiješ, da pišem i čitam i na svježem zraku i da mi gledanje u slova razvija oštrinu vida, da vidim kroz kožu, da su mi prsti od pisanja već ogromni za moju dob i da zapravo ne provodim puno vremena zapisujući, više zapažajući, što ti često otežava razgovor sa mnom. Naši znanci, kad nas ne bude da ih čujemo, međusobno će zaključiti: Iz čega će onoliko biće proizvesti novu stvarnost, novi jezik, gdje su joj sirovine, alat - pretjerivanje, dijete će im poludjeti prije dvadeset i neke. Ali naravno da neću. Tvrdo ću srasti uza sve što dodirnem, bit će me teško porušiti ako se ne radi o ljubavi.

Uzimat ću svaki predmet i okružiti ga stoosamdesetipet puta, ponjušiti ga i oblizati. Za moju struku važno je poznavati okus drva, miris čavla, svojstva materijala, osnove ako želiš graditi tekst. Neprestano ću optrčavati jednu te istu ulicu dok to ne budem mogla izvesti zatvorenih očiju, na jednoj nozi, čak i za pedeset godina. Svaku riječ, ovisno o sastavu, rastvorit ću na zrna baruta, neutrone ili dlake i prašinu, a svaki zalogaj premetat ću jezikom dok slano ne postane slatko, a katkad i obrnuto. Kao pjesnikinja prvo moram biti sportašica, znanstvenica, dvostruka špija, ali ne i recimo poljoprivrednica. Ipak, vrijeme će mi uvijek teći sporo, živjet ću sezonu po sezonu, da stvari stignu dozrijevati. Neću biti pametnija ni osjetljivija, a ni hrabrija od drugih, samo detaljnija. Iz toga ću detaljnog poznavanja svega što sretnem na ovom svijetu načiniti nekoliko tisuća pjesama, od kojih će ukupno stotinjak neki ljudi često ponavljati u svojoj glavi, kao da pjevaju.

Jednog dana pitat će tebe, moga dragog tatu, zašto tvoje dijete piše strašne i nastrane stvari. A ti, moj otac, jer me voliš i jer me razumiješ i bolje nego što si mislio da ćeš znati, reći ćeš im da se tu radi o stilskoj vježbi: vježbanju figura slobode. Ta vježba plaši ili je ne trebaju. Ljudi neprestano pjevaju o slobodi, ali se pri tom svim udovima, uključujući i jezik, drže za granicu. Pa to je tako ljudski, treba razumjeti. Nosit ćeš me kad se umorim i tek onako, kupit ćeš mi neke knjige, igrati sa mnom tenis i ja ću ti reći kad dobijem prvu menstruaciju. Naš odnos bit će presudan za moje zanimanje. Za moj uspjeh bit će presudna tvoja rana smrt. Ona će me u spisateljskom smislu učiniti prastarom i besramnom. Pored mojih, tuđe će se riječi često doimati bojažljivima i beskrvnima, ili kao one dječje igre u sigurnoj sobi. Sve delikatno i krhko što ću stvoriti dolazit će iz mišića punog snage. Za sve ostalo, naučit ću se služit knjigama i iz njih cijeli život neumorno izrezivati i krasti.

Vi još ne znate da sam s vama, a tu smo zajedno, dok vodite ljubav: moji povjerljivi roditelji, moji roditelji puni povjerenja, dolazim da bih vas upoznala i, jednom, bit ćete potpisani pod svaku moju riječ.

(str. 154-156)*

"A ljubav je jedini istinski spektakl koji se nudi, ako ne volite rat. Ako je ljubav sporedna, onda je sve sporedno. Ako ljubav nije važna, onda ne postoji ništa ozbiljno između rođenja i smrti, osim ozbiljne bolesti."

(strane 106-107.)

(Pjevač u noći : romansa, Olja Savičević Ivančević, objavio LOM, 2017.)