"Mračni zapisi" (knjiga o Bauhaus i preslušavanje starih traka)

Iako se dobro sećam ponora u koji sam upao pri prvom susretu sa Bauhaus, ne znam gde se to dogodilo. 
Ipak, siguran sam da postoje svega tri mogućnosti: (novo)godišnja lista emisije "100 veličanstvenih" na talasima Studija B koja se emitovala prve nedelje u godini i trajala više od 12 sati, a ja se nisam odvajao od radio-kasetofona ni pri odlasku u kupatilo jer je bilo važno čuti kompletnu listu i otkriti stotinu novih svetova; prvo gledanje filma "The Hunger" sa Katrin Denev i Bouvijem na nekoj mrljavoj VHS kopiji ili preslušavanje kasete ispisane Aninim rukopisom kod Mirona u potkrovlju.

Znam da sam imao 14 godina i da nisam mogao da povežem odakle dolaze svi ti zvuci, hipnotički ritmovi, te kako imati glas poput Piterovog. 

Nekoliko godina kasnije Piter Marfi je postao velika zvezda. "Cuts You Up" bila je redovni deo programa čak i Trećeg kanala (na "pogači" za emitovanje je pre njega išao besmisleni pesmičuljak "Calling All the Heroes" benda It Bites, tako da sam imao dovoljno vremena da spremim traku za snimanje spota ili da javim drugaricama koje su postale obožavateljke po objavi tog spota), dok su Love and Rockets (od strane kritike godinama nazivani "3/4 Bauhaus") bili deo bloka sa "So Alive", pesmom koja im je donela nekoliko godina lagodnog života.
Našoj ekipi su, pak, uvek mnogo draži bili bočni projekti - i u kasetofonima su se često nalazile šuštave kopije onoga što je Piter uradio sa Mikom Karnom pod imenom Dali's Car te bend Tones on Tail u kojem je svirao gitarista Deni Eš.

Sve to mi se, naravno, vratilo pred oči i u uši na vest da je knjiga "Mračni zapisi (Bauhaus i posle)" konačno prevedena na srpski (objavljena je 2001.) godine u izdanju "Utopije". 

Ijan Širli, autor "Mračnih zapisa" je na 180 strana ukrstio i solidnu količinu arhivskih materijala ali i intervjue koje je radio tokom '90 sa svim članovima benda i ljudima koji su im bili bliski.
Taj i takav način pričanja priče o bendu o kojem zapravo nema previše arhivskih zapisa i intervjua (jer ih je britanska štampa uporno ignorisala sve do raspada) ujedno je i jedini ispravan - jer je i akterima priče i čitaocima omogućio da se osvrnu na ključne momente istorije benda, razmirice koje su i dovele do raspada i onoga što je bilo posle. Ti osvrti iznedrili su pak i nekoliko zabavnih pikanterija o članovima benda, kao nekoliko zanimljivih trivia za obožavaoce (Najzabavnija: U TV reklami za Maxell kasete >>, koja je danas već deo hall of fame istorije oglašavanja i koja je svojevremeno dobrano doprinela popularnosti Pitera Marfija i benda - nije trebalo uopšte da se pojavi on, već Dejvid Silvijen, koji je odbio snimanje zbog zauzetosti. Pojavljivanje u toj reklami dovelo je Pitera i bend do uvodne sekvence u "The Hunger". Ostalo je istorija...)

"Mračni zapisi" još uvek nisu dostupni u svim knjižarama, ali se mogu naručiti i direktno od izdavača >>.

U međuvremenu, i ukoliko niste sigurni zašto bi ovu knjigu valjalo pročitati - mala retrospektiva.
Ovo kišno veče je prava prilika za ponovno preslušavanje izabranih delova karijere: Bauhaus, Tones on Tail, Dali's Car, Peter Murphy i Love & Rockets i opet natrag - poslednji snimak na listi je sa njihove "povratničke" turneje iz 1998.
Nije bilo lako izabrati.
No, jasno je da kompilacija mora početi sa:

"The bats have left the bell tower
The victims have been bled
Red velvet lines the black box
Bela Lugosi's dead..."

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

Ivan Ivačković: "Kako smo propevali (Jugoslavija i njena muzika)"

Upustiti se u pisanje knjige koja će pokušati da među koricama pomiri četrdesetak godina muzičke scene Jugoslavije i to lutanjem po žanrovima - od Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, Lepe Lukić, Silvane Armenulić i Šabana Bajramovića, Miroslava Ilića i Lepe Brene; do Šarla Akrobate, Idola i Orgazma - te konačno do crtica o bendovima koji su turnejom "Izađi i bori se" za sada poslednji put gitarom, bubnjem i basom dali Srbiji podsticaj na neko delanje - pokušaj da se, dakle, sve to stavi na pravo mesto zadatak je koji će sebi dati ili potpuni ludak ili osoba koja je veoma sigurna u sopstvene moći sakupljanja, rasuđivanja i umešnosti razdvajanja važnog i nevažnog.

Zato što taj i takav pokušaj podrazumeva i dopisivanje čitavih pasaža koje će rasvetliti i događaje iza bine i na političkoj sceni Jugoslavije u periodu od pola veka - sve što mi preostaje je da čestitam Ivanu Ivačkoviću, autoru knjige "Kako smo propevali", objavljene pre nekoliko nedelja.

Uprkos obimu (470 strana) i tom vrludanju od Silvane do Nirvane (što je, kao postupak često označavano kao uzrok kraha jugoslovenske pop-kulture) - Ivačković je uspeo da kreira pitku knjigu, ali ta pitkost nije rezultat kreiranja knjige koja je "po svačijem ukusu".

Najpre, Ivačković je uspeo da skroji knjigu kroz koju se prolazi sa uživanjem poput onog koje su donosili serijali "SFRJ za početnike", "Robna kuća" ili ponovo aktuelna izložba "Živeo život II" koja se ovih nedelja održava u bivšoj "Elektrotehni" u Knez Mihajlovoj: hladne glave rasvetljava mnoge (najčešće paralelne) procese koji su se na sceni i iza nje odvijali tokom decenija posleratne Jugoslavije. 
Dodatno - knjiga je krcata (ali ne i preopterećena) referencama i putokazima ka drugoj literaturi koja se bavi epohom i kulturnim gibanjima i tako sa lakoćom poziva na dalje istraživanje teme ili događaja.

Momenti u kojima Ivačković pobeđuje pomenuti serijal i kreira vrednije delo su pasusi u kojima uspeva, iako osuđen na (neophodnu) jezgrovitost, da zabeleži i lični stav - sa kojim se čitalac može ali i ne mora slagati, i koji čitaoca vuče da posegne za sopstvenim sećanjem ili osećajem i da uđe u raspravu sa knjigom, premotavajući po glavi novinske članke, davni radio program ili emociju koju (ne)poseduje prema izvođačima koji su u ovoj knjizi tretirani jednakim, bez obzira na to da li su bili po ukusu većine, manjine ili samog autora.

Ova knjiga ponovo otkriva i more pikantnih detalja: (prve ikada zabeležene) ulične proteste spontano organizovane zbog nepravde učinjene Đorđu Marjanoviću na jednom festivalu 1961; šta su frizura i ponašanje Zorana Miščevića iz Silueta na sceni značili za jugoslovensku muziku; tiraže Mice Trofrtaljke o kojima su rokeri mogli samo da sanjaju; razloge prekida karijere Vice Vukova; osam taktova koje je Bijelo Dugme odsviralo pred Titom; podseća na činjenicu da je PGP RTB odbio da štampa omot "Odbrane i poslednjih dana" zbog Miroslavljeve ćirilice ali da zagrebački "Jugoton" nije imao problem sa tim - i mnoge druge momente kroz koje se može razumeti zapetljanost sistema i duh epohe.

(Neki od "živopisnih detalja" koji bi definisali zeitgeist su, na žalost, preskočeni - poput činjenica da su prateće vokale na "Bolje biti pijan nego star" pevali Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov; i da su neki "narodnjaci" snimali albume za 50 (pedeset!) minuta a prodavali ih u 300.000 primeraka - ali zato postoje - i druge knjige i razni drugi sagovornici :)


"Kako smo propevali" predstavlja, dakle, odličan početak - mesto sa koje mogu početi potrage u svim pravcima (i koje bi zainteresovanog čitaoca mogle da odvedu i van kruga knjiga o muzici poput "Sedme republike" Anta Perkovića >> ili Žikićevog "Fatalnog ringišpila" sve do, na primer "Koka Kola socijalizma" Radine Vučetić >> ili "Od internacionale do komercijale" Zorana Janjetovića), ali to nije i njena jedina (emotivna) vrednost. 

Tokom čitanja - sigurno će vas naterati da ponovo preletite kroz albume koje niste slušali godinama ili potražite pesme koje pamtite sa radija a koje su bile sastavni deo našeg odrastanja (iako ih nismo voleli :)



(Nakon "100 godina" sam ponovo preslušao "Beskonačno" Leb i Sol, 
"Doživjeti stotu" (i shvatio da ga i dalje znam napamet); "Zonu sumraka" Filma; prvi album Miladoyke YouNeed i "Tuplji ili bistriji..." Šarla. 
Eto, to vam radi ova knjiga.)

Čitanje ove knjige, odnosno ponovno sagledavanje turbulencija kroz koje je Jugoslavija prolazila na političkom, ekonomskom, kulturnom i muzičkom planu istovremeno rasvetljava jednu od najbolnijih činjenica sadašnjice. Ukoliko ne računamo nekoliko preživelih aktera iz srećnijih vremena koji i dalje mogu da se pogledaju u ogledalo - na ovom tlu se već godinama nije pojavio autor ili bend čija muzika, stihovi i stavovi uspevaju da pokrenu ni delić lavine kakve su nekada pokretali Štulić, Bregović, Đorđević ili Mladenović. Oni koji su izrastali u vreme i nakon uragana besmisla koji nam je odneo krov nad glavom, koliko god bili dragi ne uspevaju da na koncertima okupe više od 300 ljudi i to uveliko nije tema za zabrinutost već razlog za gorki okus, kojeg ne mogu da se oslobodim, već godinama.

"Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio
A sad nosim kako mi ga skroje"


.

Radostan dan! (hvala "Lemijevoj knjižari")

Trajala je ta potraga nekoliko meseci - po forumima, blogovima, serverima sumnjivog odnosa prema autorskim pravima i sajtovima koji se bave prodajom knjiga - "Mesto u mećavi", knjiga Aleksandra Žikića objavljena 1999, priča o životu Milana Mladenovića, za koju sam bio siguran da će se tokom naše selidbe pojaviti iz nekog ćoška ili neotvorene kutije.
Rezultat potrage: razočaranje i neverica.

Potragu sam zatim objavio i na Twitteru - i jedini rezultat je bilo nekoliko solidarnih retvita.
Jedan čovek ima primerak!
Ali, živi u Australiji i 
mogao bi da je skenira ovih meseci.

Konačno, podelio sam muku i na prešlicavanje stranici na FB.

* * * 

Ovog prepodneva, na mom stolu osvanuo je veliki žuti koverat, poslat iz "Lemijeve knjižare" za koju znam da je u Novom Sadu.

U koverti je, neočekivano, bilo "Mesto u mećavi" i vizit karta knjižare, "Lemijeve".

Ali, Milenko i ja se čak i ne poznajemo! 
Od pre godinu-dve se "pratimo" na FB, razmenimo po komentar, pozajmimo jedan od drugog ono što smatramo vrednim deljenja sa drugima.

U knjižari nikada nisam bio. 

Sada sam, pak, sasvim siguran da je "Lemijeva knjižara" moje omiljeno mesto u Novom Sadu. 
Puškinova 40.
Svakako ih posetite. Ukoliko su ovo imali na policama, ko zna kakve se još blaga tamo kriju!
Više o knjižari i univerzumu koji se krije iza njenih vrata dostupno je - ovde >>

* * * 

Iako se svakodnevnica trudi već godinama da me ubedi u suprotno - dobri ljudi su i dalje tu. Samo se nismo još uvek upoznali.

A dobra dela poput ovog šire lice u osmeh i "bacaju svetlo daleko", kako bi rekao Milan.

Hvala, od srca!

"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1

Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2

U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!

.

"Zvučni zid 2: vinilne priče" (knjiga)

Kada sam svojevremeno pisao o zbirci priča "Zvučni zid" >> nisam očekivao da ću četiri godine kasnije, stojeći u knjižari u drugoj državi i na sedam stotina kilometara od kuće, na koricama nastavka knjige pronaći citat sa ovog bloga i moje ime kao preporuku za čitanje njenog nastavka :)

"Zvučni zid II: vinilne priče" je, dakle, nova zbirka priča koja okuplja autore različitih generacija, porekla (i zanimanja) ujedinjenih istom strašću: muzikom i promišljanjem njenog uticaja na naše živote i svet oko nas. Za razliku od prethodne, u kojoj su svi pisci poticali iz regiona - ova zbirka među dvadeset i osam imena (i priča) krije i neke specijalne goste: Hjua Kornvela (The Stranglers) koji je želeo da bude deo ovog izdanja, Kirka Frensisa (dobitnik Oskara za zvuk) i Leslija Vudheda koji je još šezdesetih snimao dokumentarce o Bitlisima i Stounsima.

Uz knjigu stiže i CD sa tri snimka među kojima je desetominutna "Ena" na kojoj gostuje i Rundek, dostupna i na ovom linku >>

Arsen Oremović, urednik ovog izdanja je na promociji izjavio:

"Nastavak knjige se podrazumijevao sam po sebi iz dva razloga: jedan je taj što se pola tiraže prve knjige prodalo u prva tri mjeseca, a drugi, za mene važniji je taj da se Zvučni zid provlačio kroz većinu razgovora što s ljudima iz svijeta glazbe i izdavaštva , ali i s nekim strancima koji su dolazili ovdje svirati poput Micka Jonesa koji je uzeo knjigu i uvrstio u svoj clash muzej. Hugh Cornwell je pohvalio cijelu ideju i poželio biti njezinim dijelom ukoliko dođe do drugog nastavka što se i dogodilo. Tako je na neki način knjiga postala i internacionalna jer su joj se pridružili veliki britanski dokumentaristi Leslie Woodhead koji je 60-ih godina snimio Beatlese i Stonese. Potom oskarovac Kirk Francis, ali i neki od velikih ikona iz regije Srđana Gojkovića Gileta (Električni orgazam) i bosanskog režisera Pjera Žalice. Ništa manje nije važno što su poziv za pisanje  prihvatili goran Tribuson, Renato Baretić i  drugi naši autori..."

"Zvučne priče II" kriju u sebi nekoliko izuzetnih kratkih komada:

"A Day in The Life" Alena Bovića - koja otkriva šta bi bilo sa Lenonom da ga otac nije ostavio da živi u Liverpulu; Oremovićeva "Dan kada je Rock stao", "8/12/1980" Anta Perkovića koja raspaljuje maštu idejom da su se nekoliko sati pre Lenonovog ubistva The Bealtes ponovo okupili; odlična "Koma" Edija Jurkovića; "Špica sa slabim marketingom" Krešimira Mišaka; "Božićna priča Srđana Gojkovića" Gorana Gerovca; "Beatlesi i ja" Vudheda; sjajna Tribusonova "Blonde on Blonde", Kornelova "Rana opijenost" koja dokazuje da je uticaj muzike na odrastanje identično (poguban) bez obzira na to gde se odvija; te filmična "Buco Šlafrok" Pjera Žalice i - veliko finale - "Tetrapunk" Nenada Marjanovića (Dr. Fric) delići su kolaža u kojem ima materijala kao na duplom albumu, a koji se može čitati i preslušavati i po redu i na preskok, dok se ne iskristališu lični favoriti.

Na kojoj god stranici da je otvorite - čućete odjek pesama koje su menjale živote ili će vas prodrmati vibracija pesama koje to i dalje čine.

p.s. Ukoliko pronađete neki primerak u Beogradu - javite! Hvala!

.

Ray Manzarek: "Light My Fire/Moj život s grupom The Doors"

"Znaš što, otpjevaj mi neku pjesmu, Daj da čujem što si napisao."
"Aaaa, Ray, nemam baš neki glas", odgovorio je stidljivo.
(...)
Nastavio sam ga ohrabrivati. "Ovdje smo samo ti i ja i neću prosuđivati tvoje pjevanje. Samo želim čuti tvoje riječi i, znaš, ono što je u tvojoj glavi. Hajde, Jime"

To je, čini se, upalilo. Ohrabren, spustio se na koljena, okrenuo prema meni i zakopao ruke u pijesak. Izvukao je šake pune pjeska i počeo ga čvrsto stiskati. Vidio sam potočiće, slapove pijeska kako cure iz njegovih ruku... a onda je rekao: "Ok. Evo jedne. Zove se 'Moonlight Drive'. Zatvorio je oči i počeo pjevati, pijesak je i dalje curio, a ja sam po prvi put slušao te riječi..."

* * * 

"No svi smo postali prijatelji i poslednjeg dana našeg kratkog, dvotjednog angažmana s irskim luđacima svi smo se zajedno našli na pozornici u čudovišnom jam sessionu. The Doors i Them skupa na pozornici! Jim Morrison i Van Morrison na pozornici u isto vrijeme! Pevaju 'Gloria'! Kakva jebena noć. Morrisoni su bili nevjerojatni. Više je snage dolazilo s te pozornice nego što je se ikad stvorilo na uglu Sunseta i San Vincentea. Nikada neću zaboraviti prizor meni s desna: Van uz mikrofon na stalku, a Jim s mikrofonom u ruci sjedi na velikom pojačalu. Njegova je glava bila iza i malo iznad Vanove, a zlatno ih je svjetlo obojicu obasjavalo. A onda su nestali! Bili su u drugom vremenu, na drugom mestu. Bili su unutra, u glazbi i zavijali su. Svi smo zavijali! Bila je 1966. i bili smo mladi, živi i rokali smo. Budućnost je bila naša."

* * * 

"Ray, što misliš, koliko ćeš dugo živjeti?"
(...)
"Oh, Bože, vjerojatno... hmmmm", mucao sam u pokušaju da projiciram sebe iz tog zlatnog dana u daleku budućnost. "Vjerojatno... nešto kao... osamdeset i sedam".
"Oaaah, ja ne, čovječe. Nikad neću toliko doživjeti." Govorio je to bez imalo straha u glasu. "Vidim sebe kao zvijezdu padalicu. Znaš ono, kad si vani s tom hrpom ljudi, na plaži, a netko uperi prst u nebo i kaže, "Hej, pogledajte, zvijezda padalica!" I svi prestanu pričati i kažu "Aaaa!" To ih zaokupi na tren... i onda nestane."
(...)
"Tako ja sebe vidim, Ray!"

In that year, in our youth, we had an 

intense visitation of energy

Uvijek će mi nedostajati."

* * *

Nakon čitanja ove knjige postajem još sigurniji da su se pre mesec i po dana Džim i Rej ponovo sreli, na nekoj Zlatnoj obali, u sumrak.

"Moj život s The Doors" je sjajno napisana knjiga, krcata hrabrim prelazima i obrtima kakve je Rej umeo da izvodi na klavijaturama i starom Vox-u na kojem je svirao bas deonice. 
Ova knjiga je, istovremeno, puna ljubavi za Džima, kao i razumevanja za Jimbove demone i njihove štete.

Rej je, sticajem okolnosti, često bio jedini svedok scena poput one sa početka priče, a koje su uveliko deo mitologije rock'n'rolla i pop kulture. 
Na sreću, zapisao ih je na vreme, pre no što je muzika utihnula. 
I sada, konačno, znamo sve važne detalje i možemo odbaciti izmišljene i suvišne.

Manzarek je zabeležio sve važne trenutke onoga što je prethodilo nastanku The Doors, dane okupljanja, čitanja bitnika, Kerouaka, Selina, Džojsa i Ničea, otkrivanja vrata percepcije, druženja, maštanja o bendu koji će napraviti, proba i susreta sa Njujorkom, Vorholom, Niko, Grateful Dead, Them, Jefferson Airplane... sa - slavom. 

Uz odličan dokumentarac "When You're Strange" >>, ova knjiga će valjda uspeti da rasprši sve netačne ili nemušte interpretacije iz onog Stounovog nesrećnog filma. 
Svaku od epizoda koju je Stoun koristio u svom igrokazu a koja se zaista dogodila Rej je raspisao sa posebnom pažnjom - istine radi, i uz prateću tvrdnju da je Stoun običan "fašista".

Na Borinu dojavu, knjiga je kupljena u suterenu knjižare u Sremskoj ulici, odeljak "Dalas records".
Ne znam sa koliko primeraka raspolažu.
Požurite.
Vredi.
.

"39 pesama", promocija! :)

Kada se Ivan >> pre nešto više od godinu dana javio sa idejom da serijal priča o 39 meni važnih pesama objavi kao knjigu, pričali smo o mogućnosti da promocija knjige bude na moj 40. rođendan.  Nema boljeg dana za zvaničnu promociju knjige priča o pesmama koje su učinile da se rodim, rastem, menjam i otkrivam svet a koje sam pisao do 39. rođendana na blogu >>.
Sticajem okolnosti - tako će i biti :) 

U proteklih godinu dana sve priče objavljene na blogu doživele su promene: drugačije su raspoređene, obogaćene nepravedno zaboravljenim detaljima, promenjenih pasusa tada pisanih za ekran a ne listanje stranica. Neke od njih su dobile i drugačiji ton - naročito "Enjoy the Silence" čiji je poslednji pasus dopisan u noći nakon konačno održanog koncerta Depeche Mode u Beogradu. 
Priče su zatim "polagale lektorski" kod stroge ali pravične i požrtvovane Staše od koje sam za nekoliko dana naučio mnogo, da bi ih na kraju grafički uobličavao Benussi, koji je bio svedokom barem tri od trideset i devet priča početkom devedesetih.

Autor nasmejane fotografije je Aleksandra.

Promocija knjige "39 pesama" zakazana je za ponedeljak, 10. jun.
Vidimo se u knjižari "Beopolis" (tržni centar u prolazu između Makedonske ulice (broj 30) i Dečanske 5), od 18h.
"Promocija" će trajati do 21h. Navodnike stavljam zato što ovo neće biti jedno od onih večeri u kojima autor čita omiljene odlomke, dok mu sa leve i desne strane sede kritičari ili prijatelji "koji o knjizi lepo misle". Slušaćemo muziku, uživati u piću i druženju - ko želi može dobiti i potpis... i to je to!
Izdavač je za promociju upriličio i specijalnu cenu.
Više o knjizi možete pronaći i na ovom linku >>

Dobro došli! :)

P.S: KAKO JE BILO NA PROMOCIJI - FOTKE :)

"Koka-kola socijalizam" [knjiga]

"I ovde se razvija jedna folklorna ideja da su farmerke kapitalizam, a evropsko građansko delo socijalizam... Kolika je to konzervativna netrpeljivost prema toj novoj, urbanizovanoj omladini i njenoj masovnoj demokratskoj kulturi vidi se iz činjenice da su neki roditelji prijavili svoju rođenu decu miliciji. Tražili su da ih milicija upotrebom sile ošiša. Ova "netrpeljivost" prema omladini ima izrazito politički karakter... Naša štampa je sa dosta argumenata pobila pokušaje paničnog optuživanja omladine. Nažalost, niska demokratska kultura mnogih građana čini da se i kod nas mogu naći ljudi koji mogli da se pridružue kineskoj 'kulturnoj revoluciji'..."

(Gradski komitet SKS Beograd, "Mladi u savremenim društvenim zbivanjima - neka pitanja i problemi omladine Beograda", oktobar 1966.)

"Da li je naša zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne?" 

(Josip Broz Tito, mart 1962.) 

Oktobar, 1968. 

"Koka-Kola socijalizam" Radine Vučetić je besprekorno vođena studija o (više)decenijskom balansiranju Jugoslavije između istoka i zapada i koristima koje su građani iste imali od života na liniji razgraničenja interesa dve svetske supersile. 
Gotovo pet stotina strana pregleda kulturnih (i političkih) gibanja potkrepljenih bogatim izvorima poput arhive Josipa Broza, tadašnje "Politike", "Borbe", ali i "Bazara" i "Džuboksa" - sve do Diplomatskih arhiva i Jugoslavije i SAD - predstavlja neverovatno putovanje u period koji najčešće posmatramo kroz "Ljubav i modu", prve električarske sastave i šoping u Trstu,  a koji su tek deo recidiva brižno vođene i spoljne i unutrašnje politike.

Čitanje ove knjige predstavlja uživanje poput gledanja filma "Cinema Komunisto" ili serijala "Zabranjeni bez zabrane" - jer su gotovo sve velike teme - od zabrana filmova i pozorišnih predstava dela sve do otvaranja prve samoposluge na Cvetnom trgu (1957.) potkrepljene i zvaničnim izvorima ili govorima političara, ali i potpuno ličnim pričama imenovanih ljudi, građana Jugoslavije čiji su komentari iz tadašnje dnevne štampe ponovo došli do nas, otkrivajući da se mi zapravo i nismo toliko promenili u međuvremenu, uprkos svemu.

Proces amerikanizacije tadašnje Jugoslavije predstavljen je kroz sve ključne aspekte: od političkog, preko filma, muzike, pozorišta i likovne umetnosti (izvrsni pasaži o otkrivanju Pop-arta polovinom šezdesetih), televizije, stripa, mode, navika u kupovini - sve do Markuzea, novolevičara i svega što je utabalo put novim gibanjima početkom sedamdesetih.

Na stranicama knjige ukrštaju se govori Josipa Broza, izjave Nikite Hruščova ("Kada čujem džez, to je kao da imam gasove u stomaku"), danas naizgled neverovatne činjenice (Beograd je tada imao 49 bioskopa a "Bal na vodi" sa Ester Vilijams je pogledalo 80% stanovnika tadašnjeg Beograda), zaboravljenih detalja (prvo izvođenje Beketovog "Godoa" u istočnom delu Evrope); fenomenalni trivia podaci, poput onog da je Desimir Žižović Buin - autor najpoznatijeg partizanskog stripa "Mirko i Slavko" bio pripadnik ravnogorskog pokreta; sve do rasprava na temu prvi postavke komada "Kosa", koju je kritikovala ona vrsta koja je preživela do današnjih dana; tada su pušili Kent i nosili farmerice, ali su bili protiv vesternizacije.

http://igoyugo.tumblr.com/

Antologijska scena: Sedmorica mladih posle novogodišnjeg koncerta u Domu sindikata počinju oko pet ujutro svoj koncert na beogradskim ulicama ispred palate "Albanija", sviraju četrdeset minuta "Sent Luis Bluz" i prave karnevalsku džez povorku preko Terazija, sve do jedanaest ujutro "dok nisu malaksali od umora" (1961.)

"Koka-kola socijalizam" je, dakle, detaljna priča (mudro lišena nostalgije) o državi "Gruča i Karla Marksa" - kako je definisana u jednom izveštaju stranog diplomate - a koju bi valjalo ponovo pročitati i sagledati i kako se vodi kulturna politika i kako se ista može koristiti za najrazličitije svrhe. 
To je, čini se, jedna od važnih ovde zaboravljenih veština.

p.s.
Radina, bravo! ;)

"The Music Never Stopped“ (film)

Dvadeset godina nakon odlaska od kuće - Gabrijel nakon operacije tumora na mozgu ostaje lišen velikog dela sećanja, te sa okolinom korespondira potpuno intuitivno. Pored toga što je ostao bez sećanja te više nema moć stvaranja novih uspomena – Gabrijel više nema ni deo mozga kojim suzdržava ponašanje.

.

Gabrijel, ipak, nešto prepoznaje i nečega se veoma dobro seća: muzike - i to one iz perioda odrastanja i odlaska od roditelja, sa kojima se ponovo sreće nakon dvadeset godina i sa kojima ponovo uspostavlja vezu kroz – muziku. Dok se muzika sa gramofona ne zaustavi – Gabrijelova sećanja iz tog perioda života besprekorno su precizna i verna.

.

Ovaj film je nastao po eseju Olivera Saksa – „The Last Hippie“, koji obrađuje istinitu priču Grega F. koji je ovakvu dramu zaista preživeo. Da je film režirao Kameron Krou (iz „Almost Famous“ faze) verovatno bismo pred očima imali remek-delo. Kako je ovo rediteljski prvenac Džima Kolberga - „Music Never Stopped“ >> je samo odličan film, koji će se pamtiti po nekoliko izvrsnih scena i briljatnom korišćenju muzike - čija je moć, očigledno, veća od one koju joj pripisujemo.

.

Iako prikazan na otvaranju prošlogodišnjeg "Sundance" festivala, ovaj film još uvek nije dostupan u našim bioskopima.
Saksova „Muzikofilija“ je i dalje dostupna u knjižarama, izdavač je Clio (odlomak >>)
.

Svetski dan muzike: Darvin, Pinker, Niče i H-dur

Oliver Saks u korisnoj i zabavnoj knjizi "Muzikofilija" (Clio >>) podseća da je Darvin bio zbunjen odnosom naše vrste i muzike, što je Čarls zapisao i u "Poreklu vrsta": 
.
"Pošto ni uživanje ni sposobnost proizvođenja muzičkih nota nisu od sposobnosti od kojih čovek ima bilo kakve koristi... one se moraju svrstati u najtajanstvenije kojima je čovek obdaren.“ 
.
U istoj knjizi, nekoliko redova niže, Saks citira i Stivena Pinkera, psihologa čija je oblast vizuelna kognicija i koji nastavlja Darvinovim tragom: „Kakve bi koristi moglo biti od trošenja vremena i energije na pravljenje praskavih šumova? ... Što se bioloških uzro ka i posledica tiče, muzika je beskorisna... Mogla bi nestati iz naše vrste, a naš životni stil ostao bi bukvalno nepromenjen.“
.
Danas je Svetski dan muzike. Iako ne mogu da se otrgnem utisku da svetske dane dobijaju isključivo ugrožene vrste, za muziku ne brinem, dokle god provodim toliko vremena nad instalacijom koja se krije na ovoj adresi >>.
.
Ideja je - kao i sve velike - jednostavna: na raspolaganju vam je 20 kratkih snimaka muzičara koji se međusobno ne poznaju i koji su svoje pasaže dostavili ne znajući šta su drugi muzičari svirali. 
.
Svako od nas ima priliku da njihovo muziciranje uklapa po želji, zaustavlja, nastavlja, utišava ili pojačava - i svako od nas će sklopiti svoju celinu, sasvim sigurno drugačiju od ostalih, a sve u H-duru.
.
Niče je bio u pravu.
.
"Bez muzike život bi bio greška."
.

.

"From Above" (Ben Folds & Nick Hornby; 39 pesama, #39!)

Ova pesma ostala bi nenapisana da joj nije prethodila priča o jednoj drugoj pesmi - o kojoj je Nik Hornbi pisao smatrajući da je Ben Folds autor teksta, iako ovaj to nije bio.
.
No, sudbina je uredila da sve dođe na svoje mesto. 
Benova melodija i Nikov tekst pronašli su jedno drugo, zato što su srodne duše. Tako je nastala "From Above".
.
<<Rewind: ili kako je sve počelo.
.
Nik Hornbi u knjizi "31 pesma" kaže:
.
"Smoke" je jedna od najoštromnijih i najmudrijih pesama o sporom umiranju veze za koje znam. Mnogi su se okušavali na trnovito romantičnoj temi započinjanja ispočetka (...) i obično zaključivali da to nije lako, ali jeste poželjno i izvodljivo. U Foldsovoj pesmi je dirljivo to što on u isto vreme uspeva da izrazi očaj naratora i nemogućnost srećnog ishoda (...) "Smoke" je tekstualno besprekorna, oštroumna i lepa (...) i jedna od tako malobrojnih pesama posvećenih samom procesu ljubavi, a ne njenom objektu ili subjektu. I to je pesma koju sam neprestano slušao u vreme (dugog i predugog) umiranja mog braka. 
Imala je smisla onda, ima ga i sada. Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
Ne bi ovaj pasus bio toliko važan da Hornbi nije taj vatromet hvalospeva uputio na pogrešnu adresu: Ben jeste autor ogromnog dela opusa koji svira i peva, ali je "Smoke" jedna od pesama koju nije napisao sam, već je samo autor muzike. Tačnije, bila je to jedina pesma sa tog albuma koju je napisao sa Annom Goodman.
Tada već bivšom suprugom.
.
Ipak dirnut onim što je pročitao u Nikovoj priči, Ben mu se zahvalio porukom i objašnjenjem da pesma, ipak, nije samo njegova.

Godinu dana kasnije su se i upoznali. 
Ben i Nik.
Usput prebrojali brakove: Ben iza sebe ima četiri braka, Nik - dva.
Nešto kasnije, Nik je Benu poslao nekoliko svojih tekstova.
Ben je počeo da komponuje. 
Nik je konačno dobio priliku ne samo da piše o muzici, već da piše muziku.

Ben je u iskrenom obožavaocu dobio maestralnog tekstopisca, kakvog je samo mogao da poželi.
.
Tako je nastao "Lonely Avenue", ozbiljno dobar album na kojem su Benove melodije pronašle svoje srodne duše u Nikovim tekstovima - i obratno.
Sve se konačno uklopilo.
.
[Pause]
.
Imali su ideju da snime album za tri dana. 
Tokom snimanja, koje je potrajalo mnogo duže, otkrilo se još važnih detalja: Nik - pisac koji je kroz lik Roba Fleminga i knjigu "High Fidelity" ispisao neke od najlepših pasusa posvećenih vinilu i LP pločama kao takvim uveliko je slušao isključivo mp3 fajlove na svom iPodu! Ben je, pak, upravo ušao u fazu odbijanja korišćenja digitalnih naprava pri snimanju i sve je snimao na klasičnu dvoinčnu studijsku traku, te je zvuk albuma miksao tako da zvuči idealno za gramofonsku ploču!
.

Divni detalj u dnu covera albuma: "Stereo/Hi-Fi" ;)

[Play >>]
.
Konačno, pesma "From Above":
Sećam se večeri u kojoj sam je prvi put čuo: NPR je objavio kao novi singl i najavu albuma, nije bilo ni spota ni previše informacija, ali je tekst pesme već bio tu i ubrzo sam uhvatio sebe kako je slušam sedmi put zaredom, da bih osmi put već znao čitav tekst naizust, naporedo tragajući po Mreži za ostalim pesmama, ponovo nestrpljiv poput tinejdžera koji je svakog dana osoblje u prodavnici ploča u Nušićevoj maltretirao istim pitanjem: "Da li ste dobili album....?" - onaj stari osećaj ushićenosti otkrićem nečeg novog, a koji sam pomalo već počeo da zaboravljam. 
.
U pevljivu, predivnu pop-melodiju bio je umotan jedan od onih tekstova za kakve je Hornbi dokazani majstor: vešti izazivač katarze kada je ne očekujete i kada zapravo niste ni gađani vi, nego neko drugi - ko takvu priču zaista proživljava.
.
"Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
"They even looked at each other once/Across a crowded bar/

He was with Martha/She was with Tom.

Neither of them really knew what was going on/A strange feeling of never/Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
. 
Most of the time/It was just near misses/Air kisses
Once in a bookstore, once at a party
She came in as he was leaving/And years ago, at the movies, she sat behind him
A six-thirty showing of 'While You Were Sleeping'/He never once looked around
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
And it's not like they were ever actually unhappy/In the lives they lived
He married Martha/She married Tom
Just this vague notion that something was wrong
An ache, an absence, a phantom limb/An itch that could never be scratched.
.
Neither of them knew what was going on/A strange feeling of never,
Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
.
Who knows whether that's how it should be/Maybe our ghosts live in that vacancy
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones/Maybe that's how books get written
Maybe that's why songs get sung/Maybe we owe the unlucky ones"
.
Nekoliko dana kasnije na Mreži se pojavio i fenomenalan video-klip, istovremeno i sladak i tužan, jednostavan u izvedbi, kompleksan u naraciji. Bolje i jednostavnije ne može.
I kao što su srodne duše najpre pronašli Benova melodija i Nikov tekst, tako je pesma dobila srodnu sliku.

.
(Napomena: ukoliko niste načisto sa sopstvenim izborima u životu, pripremite maramicu.)

.

.
I kao i sve druge prave velike pop pesme - i ova se ne završava dosadnim ponavljanjem refrena i fade-outom, već tamo gde treba. 
.
[Stop]
.
Tako i ja želim da završim ovaj serijal priča o 39 pesama. Autor čije su me priče zapravo najviše inspirisale da se odvažim na pisanje svih ovih priča pre nešto više od dve godine ušao je na scenu u poslednjoj strofi serijala, kroz priču o pesmi koja je nastala isključivo zahvaljujući njegovoj priči - o jednoj drugoj pesmi.
.
To je valjda pravi, najbolji kraj. 
Bolji zapravo trenutno ne umem da napišem. 
(Dobro, možda nakon svega dodam i listu pesama koje nisu "stale na kasetu", red je.)
.
Sutra proslavljam 39. rođendan.

Igla gramofona prelazi na onaj prazan deo između poslednje pesme na drugoj strani ploče i etikete.
Malo krckanja vinila, a onda se ručica gramofona podiže i sama vraća na ležište.
Ploča se zaustavlja.

Tišina iz zvučnika.

Kraj strane.

Sklanjam ploču s gramofona,
biram sledeću.

. . . 
.
[Ideja serijala “39 pesama”, započetog u martu 2010. godine bila je: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Prethodnih 38 tekstova dostupno je ovde.]
.

„Red Music” (odlomak) Jozef Škvorecki (1924-2012)

"U doba kada smo imali šesnaest, sedamnaest godina i kada je sve u životu bilo novo – svirao sam tenor-saksofon. I to bedno. Naša kapela zvala se Red Music, što je bilo pogrešno, jer to ime nije imalo nikakve političke konotacije. Ali u Pragu je postojao orkestar po imenu Blue Music a mi, budući da smo živeli u protektoratu Češka i Moravska, nismo ni slutili da u džezu blue ne znači ime boje i tako smo našu kapelu nazvali Red Music. Ali ako samo ime nije imalo nikakve političke konotacije, naša slatka, divlja muzika je takve konotacije imala; džez je, naime, oduvek bio trn u oku svih ultravladalaca koji su redom, od Hitlera do Brežnjeva, vladali u mojoj domovini.

.

Kakve političke konotacije? Levičarske? Desničarske? Rasne? Klasne? Nacionalne? Rečnik ideologa i šarlatana nema za to pogodan izraz. Na početku, neposredno pre drugog svetskog rata, kada je moja generacija doživela otkrovenje muzike, džez uopšte nije izražavao nekakav protest. Bez obzira na moguće nedostatke liberalne republike T.G. Masarika, beše to pravi raj kulturne tolerancije. I neka Le Roa Džons kaže šta hoće, ali suština ove muzike, ovog „načina da se pravi muzika“ nije samo protest. Njena suština je u nečem mnogo elementarnijem: elan vital, eksplozivna i stvaralačka energija, koja kao u svakoj pravoj umetnosti uzima čoveku dah i koju čovek oseća i u najtužnijem bluzu.

Njeno dejstvo je katarza.

. 

Ali, ako su životi pojedinaca i zajednica pod kontrolom vlasti, koja sama ostaje van domašaja kontrole, pod kontrolom robovlasnika, careva, firera, prvih sekretara i maršala, generala i generalisimusa, ideologa diktatura sa obe strane spektra – tada se stvaralačka energija zaista pretvara u protest.

.

(...)

.

Uprkos Hitleru i Gebelsu, slatki otrov judejsko-negroidne muzike (to su bili atributi koji su nacisti davali džezu) ne samo da je istrajao, nego je i pobedio – čak nakratko i u samom srcu pakla, u terezinskom getu. The Ghetto Swingers... postoji fotografija, amaterski snimak, napravljen unutar zidina ovog grada, one kratke sedmice u kojoj su im dozvolili da sviraju prilikom posete predstavnika švedskog Crvenog krsta, koji su došli da vide Potemkinovo selo nacizna. Na tom snimku su svi: svi do jednog osuđeni na smrt, u belim košuljama i crnim kravatama, pisak trombona ukoso štrči u nebo, simulira ili možda stvarno doživljava radost ritma, muzike, možda komadić očajničkog osećanja bekstva.

.

"The Ghetto Swingers" >>

Totalitarni ideolozi ne vole stvara život (drugih ljudi) jer ga ne mogu totalno kontrolisati; mrze umetnosti, proizvod želje za životom, jer i ona izmiče kontroli – ako umetnost stave pod kontrolu i zakon, ona umire. Ali pre nego što ugine – ili nađe utočište u nekakvom samizdatu – umetnost se, htela to ili ne, pretvara u protest. Popularna, masovna umetnost, džez, pretvara se u masovni protest. Zbog toga su ideološki, a ponekad i policijski pištolji upereni u ljude sa saksofonom.

.

Red Music je svirala (loše, ali sa oduševljenjem šesnaestogodišnjaka) za vreme vladavaine najarijevskijeg od svih arijevaca i njegovog kulturnog potrčka dr Gebelsa. I upravo je Gebels izjavio: „Govoriću sasvim otvoreno o tome da li nemački radio treba da emituje takozvanu džez-muziku. Ako pod džezom razumemo muziku zasnovanu na ritmu, koja sasvim ignoriše ili čak prezire melodiju, muziku u kojoj ritam određuju pre svega ružni zvuci urlajućih instrumenata, koji predstavljaju uvredu duše, onda na gore postavljeno pitanje možemo odgovoriti apsolutno negativno.“

.

(...)

.

Nekakav Gauleiter izdao je nečuveni spisak pravila koja su bila obavezna za sve plesne orkestre u domašaju njegove pravne moći. Škripeći zubima čitao sam ova pravila u nedeljniku Filmski glasnik, a petnaest godina kasnije sam ih parafrazirao – uveren sam, tačno, jer su mi se duboko urezala u sećanje – u priči Neću povući reč.

.

1. U repertoaru orkestara za zabavu i igru kompozicije u fokstrot-ritmu (tzv. sving) ne smeju da prekorače 20%
2. U repertoaru tzv. džeza mora se davati prednost durskim kompozicijama, a ne molskim, kao i tekstovima koji izražavaju radost života (Kraft durch Freude), a ne jevrejski sumornim tekstovima.
3. Što se tiče tempa, prednost treba dati bržim kompozicijama a ne sporim (tzv. bluz), ali tempo pri tome ne sme da prekorači određeni stepen alegra, određen arijevskim osećajem za disciplinu i umerenost. Ni pod kojim okolnostima ne sme se dozvoliti negroidna ekscentričnost u tempu (tzv. hot-džez) niti u solo izvođenju (tzv. brejks)
4. Tzv. džez-kompozicija može sadržati najviše 10% sinkopa, a ostatak mora činiti prirodno povezano muzičko kretanje, bez karakterističnih ritmičkih preokreta, karakterističnih za muziku varvarskih rasa što izaziva mračne nagone, strane nemačkom narodu (tzv. rifovi).
5. Najstrože se zabranjuje korišćenje nemačkom duhu stranih instrumenata (npr. tzv. kau-bels, fleks-a-ton, brašiz i sl.) kao i svih sordina, koje plemeniti ton duvačkih instrumenata pretvaraju u jevrejsko-masonsku dreku (tzv. va-va, in-het i sl.)
6. Zabranjuju se tzv. sola na bubnju (dram brejks) duža od ½ takta u ¾ ritmu (izuzetak čine vojni marševi).
7. Na kontrabasu se u tzv. džez-kompozicijama dopušta isključivo sviranje gudalom, zabranjeno je trzati strune. To muči instrument i arijevsko muzičko osećanje. Ako je za karakter kompozicije neophodan tzv. picikato, tada se strogo mora paziti da strune ne udaraju u telo instrumenta, što se zabranjuje sa trenutnim važenjem.
8. Zabranjuje se izazivačko ustajanje prilikom solo sviranja.
9. Zabranjuje se muzičarima da tokom izvođenja kompozicije uzvikuju (tzv. skat)
10. Preporučuje se svim zabavnim i plesnim orkestrima da ograniče upotrebu saksofona svih vrsta i zamene ih čelima i violama, ili eventualno, prigodnim narodnim instrumentima.

.

Kada se ovih neobičnih Deset zapovesti pojavilo u toj priči u prvom čehoslovačkom almanahu džeza godine 1958, cenzori jedne sasvim drugačije diktature zaplenili su ceo tiraž. Radnici u štampariji spasli su samo nekoliko primeraka, a jedan od njih došao je do ruku Miloša Formana, tada mladog apsolventa Akademije umetnosti muza, koji je tražio materijal za svoj prvi film. Posle nekoliko godina pisanja i svađa sa cenzorima scenario je konačno bio službeno odobren, ali ga je posle toga lično zabranio čovek koji je tada vladao Čehoslovačkom: predsednik Antonjin Novotni. Tako je naš film propao pre nego što smo počeli da ga snimamo. Zbog čega? Zbog toga što je naredba starog Gauleitera opet važila, ovoga puta u zemlji pobedničkog proletarijata."

.

(Jozef Škvorecki, iz knjige „Bas saksofon“, 1977;„Prosveta“, 1986, prevod Aleksandar Ilić)

.

Šesnaest godina je čekao na objavu "Oklopnog bataljona".

Dvadeset godina je čekao na mogućnost da se vrati u Češku. 

Nije prestajao da piše.

Umro je preksinoć, u svom domu u Kanadi.

.