O istoriji, Bukureštu 1989. i Crvenom trgu 1991. (Aleksandar Genis)

Scena iz filma "Gorila se kupa u podne" Dušana Makavejeva.

(Delić "Časova čitanja/Kamasutre zaljubljenika u knjigu" posvećen knjigama i čitanju je i dalje dostupan ovde. Fragmentu posvećenom istoriji vraćam se već nekoliko dana, zato ga i prekucavam. Knjigu možete pronaći u "Beopolisu" >>)

*

"Video sam kako istorija stoji na ivici euforije 1989. godine. Bukurešt. Zvanični miting sazvan od Partije. Na trgu masa navikla na sve. I iznenada se ljudska masa neočekivano i neobjašnjivo pomaknu prema vladinom balkonu. I, ne odolevši pred impulsom materijalizovane mržnje, Čaušesku ustuknu pola koraka koji je postao sudbonosan. Sve ostalo, krah režima, streljanje zlosutnog para, nova Rumunija, počelo je od tih nekoliko centimetara odstupanja. Tada se pred našim očima desilo čudo, nalik na današnje: silazak Klio na zemlju.

Čitava istorija je niz takvih čudesa. Kao i sve natprirodno, ona se ne mogu predvideti, jedino možda objasniti, ali samo antidatirano. I u tome je nada i užas slobode.

Nikakvi mudraci, uključujući i sionske, ne znaju šta će biti sutra. Ta prostodušna misao je uvek tačna, no u revolucionarne dane ona dobija onu opijajući očiglednost koja razara trezvene principe života. Ostavši bez predvidive budućnosti, mi oslonac tražimo u prošlosti, nadajući se da ćemo u njoj pronaći panaceju od slobode. Istorija zaista i pomaže, ali samo onda kada istoričarima verujemo s merom.

(...)

Istorija je kao fizika: ona izlaže prošlost onako kao da ona nije mogla da bude drugačija. Došavši do korenitih, prelomnih, sudbonosnih momenata poput ovih sada, ispostavlja se da istoričari nisu u stanju da objasne čuda.

Najbolji među njima, čineći istoriju pojmljivu umu, pletu uzročno-posledične mreže u kojima je tako zanimljivo koprcati se. Materijalni svet je jednostavniji i bolji od duhovnog i ja suludo volim da sakupljam detalje od kojih se pravi njegova prošlost. Istoriju vredi čitati i zato da bi saznao kako su uzengije rodile srednji vek, a barut ga okončao, kako je sat na tornju pokrenuo ekonomiju, a radni dani je sahranili, kako je nakrivljeno jedro otkrilo ameriku, a konj je pokorio.

Takva istorija ne može da dosadi, jer je ona beskonačna. Treba se samo nagnuti niže i u onom poznatom će se otkriti nešto nepoznato, poput ćelija u listu pod mikroskopom. Taj put, međutim, vodi u jednu stranu: odozgo nadole. U suprotnom pravcu znanje postaje vera. I što god nam govore, od istoričara se ne može saznati ono zaista važno: zašto su Grci pobedili Persijance, a Amerikanci Engleze? Zašto je Konstatntin primio hrišćanstvo, a Muhamed islam? Zašto je pala Rimska, ili, kad je već reč o tome, Sovjetska imperija?

Čak se ne radi ni o tome da oni, istoričari, tada nisu ni posojali. Očevici su još gora stvar. I sam sam bio jedan od njih kada sam na kraju 1991. godine doputovao u Moskvu kako bi ispratio SSSR. Na Crvenom trgu nije bilo ni žive duše, čak ni policijske. Na isto tako praznom nebu tiho se i brzo spustila crvena zastava nad Kremljom i istog časa podigla nova, trobojna. Čini se da niko osim mene nije ni primetio da se Treći Rim zatvorio. Na dočekavši krešendo, otišao sam da se ogrejem otvorenozelenom votkom od estragona, kojom su ugošćavali moji drugovi, ogladneli te strašne zime."

(Aleksandar Genis, "Časovi čitanja"/poglavlje "Duh na konju", strane 141-144, izdanje "Geopoetike", prevod Meline Panaotović)
.

Od Londona do Pariza 1999, u tri klika

Hajde da učinim koliko mogu da ova fotografija ne postane novo "Andrićev" citat ("Dođu tako nekad vremena...") ili "Radmilovićev" citat o gluposti i smrti - jer, dalekosežno, kriva srastanja uvek učine da neko na kraju stvarno misli da se akcija zvala "Milosrdni anđeo", da Blur nisu dozvolili korišćenje "Song 2" američkoj vojsci zbog bombardovanja, da je Nirvana na albumu napisala da "nije za pse i Srbe" ili, ako se zagledamo u malo dalju prošlost - da je stari Jug-Bogdan imao devet sinova i da je Branković izdao Lazara.

Par klikova i pažljiv izbor ključnih reči je ono što bi Vam dalo neke tačne odgovore.

Levo: London, 1999. Desno: Toni Ben, istog dana, drugi fotograf >>

Fotografija koja kruži mrežom kao dokaz da su u Parizu održavani protesti protiv NATO bombardovanja SRJ nastala je, dakle, u Londonu, aprila 1999. godine i autor te fotografije je tadašnji reporter agencije AP - Entoni Harvi (Anthony Harvey). Brza pretraga baze Getty Images otkriva još fotografija sa tog događaja - te da je u prvim redovima kolone bio i član Parlamenta, Toni Ben, koji je na skupu i govorio (link) >>

To što fotografija ne potiče iz Pariza, ne znači, naravno - da u protesta u Parizu nije bilo.

Bilo ih je i u San Francisku, sve do juna te godine, kao i drugim gradovima sveta, naročito u Kini, nakon što je pogođena njihova ambasada u Beogradu (link, Getty Images >>)

O protestima u Parizu tokom proleća 1999. može se, u dva klika, pronaći da je ih je bilo više, da se na protestima okupljalo oko 10.000 ljudi, i da su ih organizovali članovi Komunističke partije Francuske, mirovna udruženja, Trockisti, itd (link) >>.
Na tri klika ćete pronaći i informaciju o peticiji koju su potpisivali intelektualci i pisci Francuske, a sa ciljem da se bombardovanje SRJ prekine.

Sve ovo nije zabeleženo, linkovano i kliktano da bi obesmislilo želju onih koji se već drugi dan po mreži suočavaju sa raznim ališistima i uporednim brojačima žrtava - da imaju nekakav dokaz da je stvari nemoguće tako lako polarizovati i da ih je pogrešno - generalizovati.

U raspravama se valja koristiti tačnim informacijama - čime će eventualna... pobeda (?) biti značajnija i možda dugotrajnijeg dejstva.

(Postoji tu jedna strašnija stvar od pogrešnog navođenja lokacije gde je fotografija nastala.
Jer, raspravlja se uglavnom na temu da li sažaljenja mogu i treba da se porede.)
.

Stenogrami ne gore ("Suđenje Josifu Brodskom", knjiga)

"Svi ćete imati karijeru, samo Brodski ima sudbinu."

(Ana Ahmatova)

U novinama "Večernji Lenjingrad" 29. novembra 1963. objavljen je članak "Okololiterarni trut" u kojem je Josif Brodski optužen za društveni parazitizam. Članak je potpisan od strane trojice autora, koji se neće pojaviti na suđenju nekoliko nedelja kasnije. Bez obzira na demantije koje je Brodski izneo u odgovoru redakciji, dokazano podmetanje tuđih stihova kao i krivljenje onih koje je zaista napisao; bez obzira na podršku Dmitrija Šoštakoviča i velikog broja prevodilaca i pisaca - Brodski je u februaru izveden pred sud.
Na osnovu ukaza o "proterivanju besposličara iz Lenjingrada" - sud je Brodskog uputio u udaljeno mesto na prinudni rad, na rok od pet godina.

O suđenju ne bismo znali mnogo da nije bilo Fride Vigdorove, koja je (koncizno i hrabro a uprkos pretnjama sudije i dela publike) zapisivala tok suđenja. 

Stenogram sa suđenja je više od dvadeset i pet godina kružio državom kao samizdat, prekucavan i prepisivan, da bi tek 1988. bio i zvanično objavljen.

Slede izjave svedoka, i dijalog sudije i Brodskog**

Sudija: "A šta ste vi korisno uradili za domovinu?"

Brodski: "Pisao sam pesme. To je moj posao. Ubeđen sam...ja verujem da će to što sam napisao biti u službi ljudi, i to ne samo danas, nego i budućim pokolenjima."

Smirnov (svedok optužbe, načelnik Doma odbrane): "Ja Brodskog lično ne poznajem, ali hoću da kažem: kad bi se svi građani prema akumulaciji materijalnih dobara odnosili kao Brodski, komunizam nam zadugo ne bi stigao."

Logunov (zamenik direktora Ermitaža za ekonomska pitanja): "Brodskog lično ne poznajem. Prvi put sam ga sreo ovde, u sudu. Živeti tako kao što Brodski živi se ne sme."

Denisov (cevopolagač UNR-2o): "Brodskog lično ne poznajem. Čuo sam za njega iz napisa naše štampe. Nastupam kao građanin i predstavnik društva. Posle pročitanog u novinama uznemiren sam zbog delovanja Brodskog."

Nikolajev (penzioner): "Brodskog lično ne poznajem. Hoću da kažem, već tri godine znam za njegov pokvareni uticaj kojim deluje na svoje vršnjake."

Romašova (nastavnica marksizma-lenjinizma u školi koja nosi ime Muhine): "Brodskog lično ne poznajem. No njegova takozvana delatnost mi je poznata."

*

Frida Vigorova i Brodski se više nisu sreli. 
Vigorova je umrla mesec dana pre no što se Brodski vratio iz progonstva iz Norilska (Arhangelska oblast, sever, 5.200 kilometara od Moskve), a Brodski je 1972. "savetovan da napusti" SSSR.

Nekoliko dana pre odlaska, pisao je i tadašnjem Predsedniku SSSR-a, Brežnjevu**

"(...) Pripadam ruskoj književnosti, smatram sebe njenim delom, neodvojivim, i nikakva promena mesta na konačni ishod uticati neće. Jezik - to je stvar mnogo starija, i mnogo važnija nego što je i sama država. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se tiče države, s moje tačke gledišta, mera patriotizma jednog pisca upravo je to kako on piše na jeziku naroda s kojim živi, a ne njegove zakletve i busanja na nastupima.

Gorko mi je saznanje da odlazim iz Rusije. Ovde sam se rodio, odrastao, tu sam živeo, i za sve što imam u duši dužan sam Rusiji. Sve ono loše što bi mi sudba donosila, i preko toga, prekrilo bi dobro, i nikada nisam osetio uvredu od Otadžbine. Ne osećam je ni sada.

Dakle, prestajući da budem građanin SSSR-a, ja ne prestajem da budem ruski pesnik. Verujem da ću se vratiti; pesnici se uvek vraćaju: u ploti, ili na papiru. Hoću da verujem i u jedno i u drugo. Ljudi su prerasli onaj stadium kada je u pravu samo jači. Za to na svetu ima previše slabih. Jedina pravda je - dobrota. Uz gnev, zlo i mržnju - pa neka su i od pravednika - niko ne pobeđuje. Svi smo osuđeni na jedno te isto: na smrt! Umreću ja koji pišem ove redove, umrećete Vi, umreće oni koji ih budu čitali. Ostaće naša dela, no, i ona će biti podvrgnuta rušenju. Zato niko ne bi trebalo da smeta drugme da radi svoj posao. Uslovi opstanka previše su teški da bi se još više mrsili. (...)

Molim da mi se da mogućnost da i dalje postojim u ruskoj književnosti, na ruskoj zemlji. Mislim da ni za šta nisam kriv pred svojom Otadžbinom. Naprotiv, mislim da sam u mnogome u pravu. Znam kakav će biti Vaš odgovor na moju molbu ako ga uopšte i bude. 

No, reći ću Vam da, u svakom slučaju, čak ako mom narodu i nije potrebno moje telo, duša moje još će mu se naći." 

*

Vlasti SSSR-a nikada nisu dozvolile povratak Brodskom, čak ni da sahrani roditelje.
Predavao je na Jejlu, Kembridžu i univerzitetu u Mičigenu.
Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1991. godine.
Umro je 1996, a sahranjen po sopstvenoj želji u Veneciji. 

U aprilu 2015. godine, na 75-godišnjicu njegovog rođenja, u Norinsku je za javnost otvorena kuća (poznata i kao "soba i po") u kojoj je Brodski živeo tokom progonstva, pod imenom - "Muzej Brodskog".

Muzej je bio otvoren na jedan dan. 
"Jer, pitanje stanara u toj zgradi još nije rešeno", da citiram.

*

Nedavno objavljena - "Suđenje Josifu Brodskom" (izdanje "Akademska knjiga", 2015 >>, kupljena u Beopolisu) nije važna samo zbog stenograma sa suđenja, hrabrog čina Vigdorove, novinskih tekstova i tog pisma Brežnjevu.
Ova knjiga nije samo dokument o cevopolagačima koji predstavljaju društvo u sudskom procesu protiv pesnika.
Ona je zapis o mehanizmima i rečniku koji se koristi 
i danas, 
ovde, 
sada.
.
** - svi citati prekucani su iz navedene knjige.
.

Čuvajte jelke!

Ukratko prepričano: paganski običaj obeležavanja 25. decembra kao dana u kojem slavimo naše verovanje da je priroda večna i da ima snage da se obnovi prerastao je u običaj da se drvo kojem je trebalo deset godina da izraste poseče, drži u stanu dvadesetak dana okićeno ukrasima koje je jedan siromašni duvač stakla smislio jer nije imao para za jestive ukrase a zatim izbaci pored kontejnera. 

To je, više-manje, suština.

A zabavno je čitati varijacije koje je slavljenje suncostaja doživelo tokom vekova!

Rimljani su, u početku, tog dana odlazili u borove šume i ukrašavali ih, želeći da umilostive duhove prirode. Kako su ovladali svetom i prepustili se lenjosti - tako su rešili da nema razloga odlaziti do šume već je dovoljno stablo poseći i uneti u kuću.

Nekada su se drvca kitila isključivo jabukama, rajskim voćem.

Nemci, koji su među prvima u Evropi počeli da ukrašavaju stabla su, recimo, u 12. veku kačili drvo o strop naglavačke, jer je to tada i tako simbolizovalo hrišćanstvo.

Kićenje jelke nekada je podrazumevalo isključivo jestive ukrase. A onda je pominjani siromašni duvač stakla, nemajući novca da kupi jestive - napravio staklene kugle, koje su uskoro kao ideju prigrlili bogatuni - dok je sirotinja nastavila da pod drvo stavlja lešnike, jabuke i slične stvari.

(Uzgred, i običaj pucanja u vazduh i korišćenje zvončića tih dana potiče iz verovanja da će buka uplašiti zle duhove i tako učiniti da oni ne pređu u Novu godinu zajedno sa nama.)

Ove i desetine drugih varijacija na temu ukrašavanja drveta i značenja zašto to radimo - daje nam, istovremeno, priličnu slobodu da biramo kako ćemo obeležiti i ukrasiti kuću tokom tih dana.

Ovaj stari radio spot vas podseća na to kako jednog dana može doći i do varijacije u kojoj jelke biraju ljude, zato pazite da li ćete im se zameriti - a ove fotografije da je važna samo dobra ideja i da ima stvari koje se mogu uraditi i bez sekire.

Ukoliko ova priča spase jedno drvo ili inspiriše nekoga da kreira nešto novo i drugačije - vredelo je. Na ovoj fotografiji je naša "jelka".

Tarabićev kod?

Današnje vesti vraćaju u fokus priču o "Kremanskom proročanstvu" - i prilagođavanju, dopisivanju i brisanju njegovih delova u skladu sa trenutnim potrebama - i zato je prava prilika za ponovno čitanje štiva koje rastače taj amalgam ljudske mašte, neinformisanosti i sklonosti da verujemo u stvari koje ne postoje. 

Voja Antonić je u sjajnoj knjizi "Da li postoje stvari koje ne postoje" (link >>), nešto više od dvadeset strana i priči o "proročanstvu" - baveći se izabranim "proročanstvima" Tarabića.

Pred sam kraj tog poglavlja nalazi se i ovaj deo (str. 211-212)

"Početkom januara 2000. godine posetio sam Kremnu, u želji da na licu mesta upotpunim sliku o čuvenom proroåanstvu (...) Ljubazni meštani bili su raspoloženi da naširoko pričaju o Tarabićima, ali smo stekli utisak da svako ima svoju verziju proročanstava jer su razlike bile više nego primetne. Ne bi se reklo da je reč o slučajnim neslaganjima, jer su nas sagovornici ponegde upućivali i na “autentične i originalne zapise”, pri čemu su sve druge bez rasprave proglašavali za “sumnjive”. Na jednom mestu dobili smo i instrukciju gde da potražimo 12 listova spisa koje je sam Mitar pisao, a na našu primedbu da je Mitar bio nepismen, sagovornik je ostao zbunjen i gledao nas s nevericom.

Pošto smo pronašli različite podatke na više strana, bilo nam je jasno da u stvari ništa
nismo našli. Sve što smo dobili od razgovora s meštanima bilo je samo zgodna ilustracija načina na koji se u narodu stvaraju i, u stalnom prepričavanju, menjaju legende. Zato smo doneli odluku da informacije potražimo na mestu koje je malo dalje od čaršije, a bliže nekadašnjem centru zbivanja. Otišli smo do zaseoka Tarabići (koje je zapravo nekoliko kilometara udaljeno od same Kremne) i upoznali se sa čovekom koji je najbliži živi rođak prorocima: Milošu je potomak u četvrtom kolenu, a Mitru u trećem. 
To je Jovo Tarabić, rođen 1922. godine.

Ovaj ljubazni čovek, i pored duboke starosti, potpuno je sačuvao svežinu duha i britku pamet (...) Tokom razgovora postojao je čudan, zapravo neverovatan utisak: naš domaćin, za razliku od svih drugih meštana sa kojima smo bili u kontaktu, u potpunosti je sačuvao kritički stav prema proročanstvima svojih predaka! Ne samo da je odoleo iskušenju da doteruje i da “dopisuje” proročanstva ili da mistifikuje i najmanji deo priče, nego je svaki detalj dopunjavao primedbom “to se tako govori, a ja ne znam da li je zaista bilo tako”. Kao da smo slušali čuvene reči njegovog pradede Mitra: “Tako mi je kazato”.

Upitan o drugim verzijama proročanstava svojih predaka o kojima su nam pričali meštani u Kremni, Jovo je odgovorio da o tome ne može ništa da kaže jer na zna šta je od svega toga tačno. Kad je poveden razgovor o knjizi “Kremansko proročanstvo: šta je bilo - šta nas čeka”, bio je znatno govorljiviji jer su autori (Golubović i Malenković) pre početka rada na knjizi dolazili kod njega na razgovor. 
Naš sagovornik nije mogao da sakrije ogorčenje koje je osetio kada je video knjigu: 
“Na svaku moju reč dodali su njihovih deset”.

***

Ukoliko Vam ono što ćete pročitati u gore navedenoj knjizi nije dovoljno - na raspolaganju vam je i knjiga "Kremansko ne-proročanstvo" istog autora, dostupna za čitanje na ovom linku >>

p.s. naslov "Tarabićev kod" je, naravno, zezanje.
Još uvek.
.

"Bekstvo u pobedu" (i o fudbalskom meču odigranom u Ukrajini, 9. avgusta 1942)

Na ključnom meču koji smo igrali na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji poveli smo u desetom minutu. 
O, sreće!

No, sudija Sorensen je u 17. minutu svirao nepostojeći penal u korist Španaca.

Pantelić je odbranio prvi šut Lopeza Ufartea sa jedanaest metara. 

O, sreće!

Ali, Sorensen traži ponavljanje penala, zbog "golmanovog preranog napuštanja gol-linije". 
O, nesreće! 
Ufarte iz drugog pokušaja pogađa, Španci odlaze u naredni krug prvenstva, a ja učim važnu lekciju o relativnosti pravde, i istrčavam u dvorište da pikamo fudbal na male golove u dvorištu zgrade prekoputa bioskopa Voždovac, ispred kojeg je na stubu plakat za novi film.

Majkl Kejn, Pele i Stalone proslavljaju pobedu obučeni u starinske fudbalske dresove, postavljeni iznad nacističkog orla, drugog najčešćeg simbola u filmovima koji su našoj generaciji tih godina prikazivani. 

"Bekstvo u pobedu" ("Escape to Victory") Džona Hjustona bio je film čiju priču bi svaki učitelj i pionirski vođa preporučio omladini tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Hrabri saveznički zarobljenici - logoraši pristaju da odigraju meč protiv jačeg tima - reprezentacije nacista - da bi dokazali da su barem jednaki zlom osvajaču. Saveznici učešćem u meču riziku ne samo poraz, već i to što mogu postati deo propagande Trećeg rajha. Sledi poučak o timskom duhu i prijateljstvu, zatim bravure Osvalda Ardiljesa, Bobija Mura i drugih, i zatim neočekivani obrt. Iako gube na poluvremenu sa 0:4 - tim rešava da ne pobegne tokom odmora na poluvremenu iako su u mogućnosti.
Čast im to ne dozvoljava.

Vraćaju se na bojno polje, stižu do 3:4 da bi u poslednjim trenucima Bobi Mur nabacio loptu sa desnog krila Peleu koji makazicama izjednačuje na 4:4! 

Maks Fon Sidou ustaje i aplaudira iako je na drugoj strani, stadion eksplodira, metež, bekstvo u slobodu, kraj.

(Hjuston me doživotno kupio jednim običnim, jeftinim slowmotionom.

Ne znam koliko puta sam od tada gledao ovaj film, ali magija Peleovih makazica puštenih u slow motionu zapravo su momenat nakon kojeg sam počeo da gledam fudbal.)

Ali, to nije jedini razlog što sam ovaj film gledao mnogo puta. 
Iako mi je potpuno jasno da je "Bekstvo u pobedu" jedna od lošijih stvari koje je Hjuston snimio tokom karijere - svako novo gledanje bilo je sve zanimljivije.
Svaki put sam znao delić više o predistoriji ovog filma, o onome šta se odista dogodilo i odakle se ta priča zapravo dokotrljala do nas.

Istorija  beleži  ovu utakmicu pod imenom "Death match", i ona je zanimljivija od filma "Bekstvo u pobedu".

Eduardo Galeano u sjajnoj knjizi "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolisa) navodi jednu verziju priče:

"Fudbal je i za naciste bio pitanje od državnog značaja. Jedan spomenik u Ukrajini podignut je u spomen na igrače Dinama iz Kijeva iz 1942. godine. U vreme nemačke okupacije, oni su počinili ludost porazivši na lokalnom stadionu Hitlerovu izabranu ekipu. A bili su upozoreni: "Ako pobedite - mrtvi ste." 

Ušli su u susret unapred se pomirivši sa porazom, tresući se od straha i od gladi, ali nisu mogli da suzbiju svoju želju za dostojanstvom. 

Kada se utakmica završila, svih jedanaest igrača bilo je streljano, onako u dresovima, na vrhu tribina."

Ovako ispričana priča o "meču smrti" decenijama je bila i zvanična verzija priče o meču, i onome što usledilo posle. Takva verzija priče plasirana je 1943. godine od strane vlasti SSSR-a, odmah nakon oslobođenja Kijeva od Nemaca. 

Šezdesetih godina, nakon smrti Staljina, ova priča je ponovo stavljena pod reflektore i od tada dobija drugačiji oblik, ali ne i konačni. Sudija još uvek nije svirao kraj.
O meču je snimljeno (najmanje) pet filmova. Za sada poslednji, planiran za premijeru 2012, zabranjen je >> od strane Ukrajinskih vlasti.

U knjizi "Fudbalom protiv neprijatelja" (Samizdat, 2007) Sajmon Kuper pominje da je u traganju za istinom došao do jednog od preživelih učesnika meča. Kuper kaže "on sad ima osamdeset i šest godina... ali mudro drži usta zatvorena." (Kuper je posetio Ukrajinu krajem osamdesetih godina XX veka)

Šta se zaista dogodilo tog 9. avgusta 1942 na gradskom stadionu u Kijevu pred 2000 gledalaca?

Tu priču možemo početi scenom u kojoj odred Hitlerovaca korača ulicom u Kijevu, ka pekari u kojoj od početka okupacije Ukrajine radi veći deo nekadašnjih fudbalera Dinama iz Kijeva, kluba koji su svojevremeno osnovali pripadnici tajne SSSR policije, poznate pod imenom "Čeka".

Nemački oficir prvi ulazi u pekaru.
Iz džepa na uniformi izvlači presavijeni list na kojem su imena Kuzmenka, Truševiča, Klimenka, Gončarenka i drugih bivših fudbalera. Okupator ih je sve odredio za tim koji će se pod imenom FK "Start" suprotstaviti izabranom, nepobedivom timu nemačkih oficira Luftvafea koji igraju pod imenom "Flakelf".

Po nekim izvorima - odigrana su dva meča.

Prvi, odigran u julu 1942. između domaćih i nacista završio se pobedom pekara od 5:1.

Drugi, zakazan za 9. avgust trebalo je da dokaže superiornost arijevaca. 

Dvadeset i dva igrača izašlo je na teren oko kojeg je bilo 2000 gledalaca. 

Sudija meča, SS oficir, obratio se kapitenu Starta na njegovom jeziku: "Znam da ste dobar tim. Poštujte pravila, igrajte po pravilima, nemojte ih kršiti. Pozdravite vašeg protivnika u skladu sa njihovim pravilima."

Po komandi, Nemački tim je salutirao uz "Sieg Heil!"

Po komandi, ukrajinski igrači su podigli desnu ruku u visinu čela i uzvratili: "Fiz-kult-Hura!" - tada uobičajenim sovjetskim pozdravom koji je slavio fizičku kulturu.

Publika na stadionu bila je oduševljena tim gestom svojih fudbalera.

(I ta scena je tako filmska.)

Do poluvremena FK Start, odnosno ukrajinski tim je vodio sa 3:1.
Neki izvori tvrde da su ih pre početka drugog poluvremena posetila dva čoveka.
Jedan je bio izvesni Švecov, kvisling; a drugi SS oficir nepoznatog imena koji je ukrajince upozorio da će snositi konsekvence ukoliko ne prepuste pobedu nacistima.

Meč se završio rezultatom 5:3 za FK Start. 

Štaviše, odbrambeni igrač Klimenko je poslednji gol postigao tako što je najpre predriblao nemačkog golmana, a onda se okrenuo leđima i loptu poslao u gol - petom.

(Ovde bih ja iskoristio slowmotion, kao Hjuston.

Klimenko uzima loptu, zaobilazi golmana koji pada na zemlju nemoćan da ga zaustavi. Klimenko usporava, možda i pravi piruetu telom i loptom, okreće se leđima ka golu licem ka golmanu koji ga gleda sleđenog lica, a zatim - samo naizgled miran - petom gura loptu ka gol liniji svestan da je taj potez nogom istovremeno i korak u smrt.
Sudija označava kraj meča.

Čist film.)

Zvanična propaganda je nakon rata tvrdila da su nacisti streljali čitav tim nakon meča.

Priča, ipak ima nešto drugačiji tok.

Sedam dana nakon utakmice gestapovci su se zaputili u pekaru u kojoj su fudbaleri nastavili da rade. Svi su bili uhapšeni i poslati na ispitivanje, tokom kojeg su iz fudbalera pokušali da iznude priznanja da su kriminalci ili protivnici nemačke vlasti.

Nijedan od fudbalera nije potpisao priznanje. 
Jedan od njih, Nikolaj Korotki, umire tokom ispitivanja.

Preostala desetorica poslata su u radni logor Sirec.
Nakon napada ukrajinskih partizana na logor 1943, u vreme borbi za oslobođenje Ukrajine, komadant logora rešio je da strelja svakog trećeg logoraša. Tokom te odmazde streljani su, ne zato što su bili fudbaleri FK Starta - Truševič, Kuzmenko i Klimenko, isti onaj čovek koji im je gol dao petom.

Možemo nagađati da li mu je taj gol bila poslednja misao dok gleda ka puščanim cevima streljačkog voda.

O Gonračenku, Tiučevu i Sviridovskom se znalo da su uspeli da pobegnu iz logora.
O ostalim igračima ne znamo ništa.

Kada su Sovjeti ponovo osvojili Kijev 1943, verzija priče o meču postala je ona u kojoj je meč odigran u atmosferi straha od odmazde, sa nemačkim vojnicima postrojenim duž aut linija i psima, te da su nakon meča svi igrači pobedničkog tima - streljani.

Nakon rata snimljen je i film "Treće poluvreme" koji je pričao tu verziju priče. Film je, zvanično, videlo 32 miliona gledalaca u SSSR-u.

No, u vreme Brežnjeva, priča je dobila novi oblik: vrhovna odbrana SSSR-a posthumno je odlikovala streljane igrače medaljom za hrabrost, dok su preživeli odlikovani ordenom za zasluge u borbi, iako je KGB insistirao na tome da je sam meč predstavljao akt kolaboracije sa okupatorima. 1971. godine kraj stadiona na kojem je meč igran igračima je podignut i spomenik.

Kasnije izjave očevidaca i igrača dodatno su narušile zvaničnu verziju priče: igrači su tvrdili da nije bilo posete u poluvremenu, te da tokom meča nije bilo prisustva nemačkih vojnika kraj aut-linija.

U prilog toj verziji ide i ova fotografija snimljena pre početka meča. 
Ukoliko je autentična.


Čak pedeset godina nakon meča, a u vreme raspada SSSR-a, jedan od igrača - Gonračenko (jedan od onih koji su uspeli da pobegnu iz logora) ispričao je priču koja se nije podudarala sa zvaničnom. Tom prilikom je rekao i ovo: "Četvorica mojih saigrača stradala su ne zato što su bili sjajni fudbaleri... Stradali su kao i mnogi drugi građani SSSR-a dok su se dva totalitarna sistema borila jedan protiv drugog."

Pored filma iz pedesetih, istorija kinematografije beleži i mađarsku verziju filma "Dva poluvremena u paklu" (>>), koji je bio inspiracija Hjustonu za snimanje "Escape to Victory".

(Trivia: Hjuston je za snimanje filma izabrao stadion koji danas nosi ime Nandora Hidekutija, fantastičnog igrača Mađarske reprezentacije iz 1956. O njemu sa oduševljenjem i ljubavlju piše i Božo Koprivica u knjizi "Samo bogovi mogu obećati", a trebalo je da bude i deo eseja o fudbalu Danila Kiša koji je ostao nedovršen.)

Iako je od te utakmice prošlo više od sedamdeset godina - i dalje nije lako pričati o njoj.

Gore pomenuti ukrajinski film iz 2012, baziran na netačnoj verziji priče - nije snimljen do kraja i zabranjen je za projekciju, planiranu u vreme odigravanja evropskog prvenstva 2012. godine. Stav državnog aparata bio je "moguće vređanje Nemačkog naroda neistinom".

Ipak, nakon toliko špartanja istorijom, delovima knjiga, kroz izjave svedoka i tekstove koji se bave ovim mečom, meni je na umu samo jedno.

Svi ti agenti tajne službe SSSR-a, Gestapo odredi, crni mantili KGB-ovaca koji urgiraju kod Brežnjeva da se igrači ne odlikuju - svi ti tipovi ostaju gotovo nevažni pred slikom jedanaestorice koji uzvikuju "Fiz-kult-hura!" stojeći naspram jedanaest oficira Luftvafea koji su ruke uzdigli u nacistički pozdrav.

Svi ti mračni tipovi su nebitni pred ludim, herojskim i bezobraznim potezom Klimenka koji ševa braniča više rase i loptu u gol šalje udarcem pete. To ne radiš na prijateljskom meču, to je ponižavanje protivnika.

Taj tajac koji traje dok se lopta kotrlja ka gol-liniji, smračeno lice SS oficira koji je organizovao meč i poklič 2000 ljudi koji proslavljaju gol - ta slika raspiruje strasti. 

Eduardo Galeano u onoj knjizi tvrdi da je gol - "fudbalski orgazam."

Kada gledamo fudbal, mi ne gledamo samo dvadeset i dva preskupo plaćena tipa koji guraju loptu tamo-amo po terenu trudeći se da je uguraju u mrežu.

Mi samo vrebamo potez koji niko nikada ranije nije uradio.
Čekamo potvrdu da i naizgled slabiji može da pobedi.
Učimo da je nepravda sastavni deo svega, pa i te igre u kojoj će čak i poraženi ustati sa stolice i aplaudirati pobedniku, svestan da je izgubio više od utakmice. 

.

... a dva dana kasnije nad Berlinom se zavijorio crveni stolnjak...

"Niko nije želeo da pogine te noći, jer rat je zapravo bio završen." izjavio je mnogo godina kasnije u jednom intervjuu Mihail Minjin, vojnik koji je prvi podigao crvenu zastavu na Rajhstagu u Berlinu, u noći 30. aprila 1945. godine.

Ali na fotografiji sa tog događaja je, to znamo - dan, ne noć. 

Na njoj ne vidimo vojnika Minjina, kao što ni zastava koja se vijori nad osvojenim Berlinom nije, zapravo, regularna zastava.

Jedna od najupečatljivih fotografija Drugog svetskog rata, dokument o slomu Trećeg rajha,  nastala je dva dana kasnije.

* * * 

Kraj je aprila 1945. godine. 

General Žukov osvaja deo po deo grada, napredujući ka zgradi Rajhstaga, srcu zveri.

Staljin je naredio da se najkasnije do 1. maja na krovu te zgrade zavijori zastava Sovjetskog saveza.

Jevgenij Haldej, fotograf. 

Teško je utvrditi dan i sat kada je na sto Jevgenija Ananjeviča Haldeja, dvadesetosmogodišnjeg službenog fotografa ITAR-TASS-a, poznatog po spretnim manipulacijama fotografijama stigla direktiva sa vrha. Za priču o fotografiji razvijanja crvene zastave na krovu zgrade Rajhstaga u Berlinu su sat i dan nevažni, jer je već bilo prekasno.

Direktiva je precizna. 
Staljin želi fotografiju koja će postati simbolom pobede Crvene armije nad nemačkom armijom, moćnu poput one koja je u februaru mesecu obišla svet a koja je prikazivala američke vojnike kako podižu zastavu na Ivo Džimi.

(Mogućnost da su Staljin i Haldej znali da je američka fotografija, jedna od ikoničnih scena Drugog rata inscenirana gotovo da ne postoji. Pitanje njene dokumentarnosti i verodostojnosti otvoreno je tek nakon rata, ali ni to nije previše važno za ovu priču.

 

Vođa je jednostavno želeo jednu takvu istu, dokument koji će obeležiti pobedu.)

Sad vidimo užurbanog Haldeja kako u kofer uz Laika aparat stavlja i jednu crvenu zastavu, te istrčava iz redakcije ne znajući da je već zakasnio.
Tridesetog aprila uveče, oko 22 sata i 40 minuta, vojnik Crvene Armije Mihail Minjin je postavio zastavu na zgradu Rajhstaga, ali nikoga nije bilo da taj momenat zabeleži.

Nemci su sutradan ponovo osvojili tu zgradu i uklonili sovjetsku zastavu.

Haldej ulazi u Berlin u kojem borbe još uvek traju (Crvena armija je 12 dana granatirala grad) 1. maja 1945, po danu. Tragajući za ikoničnim momentom koji će pobedu Crvene Armije sačuvati za večnost shvata da pred sobom ima još jedan, neverovatan problem: zastava koju je poneo u koferu bila je premala.

Simbol Sovjetskog saveza koji je poneo sa sobom nije delovao nimalo impozantno u kadru.

Nije teško zamisliti kako se Haldej u tom trenutku osećao.

(Dostupni izvori informacija tvrde da se Jevgenij zbog ovog problema vraća u Moskvu.
To deluje neverovatno, ali ćemo pratiti priču kao da je tako, dok se ne pojavi demanti.)

Jevgenij se, dakle, vraća u Moskvu.

 

Vidimo ga kako panično po gradu traži zastavu adekvatne veličine, ali, pritisnut vremenom i Staljinovim naređenjem, odlučuje da zastavu iskroji od stolnjaka koji stoje u redakciji Itar-tasa i na tako skrojenu površinu došiva grb. 

Zadovoljan urađenim, ponovo se upućuje u Berlin.

Ponovo je u Berlinu 2. maja. 
Najpre pravi fotografije zastave na već osvojenom aerodromu, te nakon toga i na vrhu Brandenburške kapije, ali nije zadovoljan uhvaćenim.

Tada odlučuje da napravi fotografiju na vrhu zgrade Rajhstaga, ali kako je Mihail Minjin, devetnaestogodišnji vojnik koji je istakao zastavu na zgradi u noći bitke nastavio učešće u borbama po gradu, Haldej zaustavlja prve vojnike koji su u tom trenutku prolazili ulicom:  Jegorova i Melitona Kantariju (po nekim izvorima i - Alekseja Beresta). Moli ih da se popnu na zgradu i počinje da fotografiše. Od 36 snimaka koje je napravio, jedan se pokazao pravim, epskim: tri zašivena stolnjaka sa grbom koje na barjaku drži vojnik Meliton Kantaria postaće simbol pobede Crvene armije.

Izvorna fotografija

Po povratku u Moskvu Haldej je prinuđen da dodatno interveniše na fotografiji: uvećanje fotografije otkrilo je da vojnik koji se penje iza Melitona Kantarije ima dva ručna časovnika, po jedan na svakoj ruci, što je moglo biti protumačeno kao pljačkaški plen, a Staljin je pljačku vojnicima armije izričito zabranio. Nakon intervencije na tom detalju, shvatio je da će slika delovati dramatičnije ukoliko dodatno pocrni dim koji se vije u pozadini, te je doradio zastavu/stolnjake tako da izgleda kao da se vijore na vetru, čime je kompozicija, konačno, postala savršena.

Tako retuširana fotografija objavljena je 13. maja 1945. godine u jednom Moskovskom listu i ubrzo postala jedna od ikoničnih dokumenata Drugog rata.

Retuširana fotografija

* * * 

(Šta je bilo posle)

Za razliku od Džoa Rozentala, autora fotografije sa Ivo Džime koji nije krio da njegova fotografija zapravo predstavlja podizanje druge zastave na vrh Suribači (ali je negirao da je "nameštao vojnike"), Haldej nikada nije javno priznao da je njegova fotografija sa zgrade Rajhstaga nastala u danu u kojem je nemački general Vajdling već predao grad Sovjetima, dva dana nakon Hitlerovog samoubistva.

Štaviše, Haldej je javno branio postupak foto-montaže, tvrdeći da je ona neophodna da bi se određeni trenutak istakao. 

Nakon rata Haldej radi kao reporter sa Nirnberškog procesa, a 1948. godine zbog zastarelog stila biva otpušten iz Itar-tasa. Pod tim obrazloženjem krila se, zapravo, još jedna Staljinova čistka usmerena protiv jevreja u SSSR-u. Haldej je rehabilitovan nakon Staljinove smrti, te je, po nekim izvorima, fotografisao i Gorbačova i Jeljcina.
Umro je 1997. godine.

Mihail Minjin, vojnik koji je zapravo prvi razvio zastavu na zgradi Rajhstaga čekao je pedeset godina da mu se taj čin i zvanično pripiše. Jeljcin ga je za učinjeno herojsko delo odlikovao 1995. godine.
Umro je u januaru 2008. 
"Pravda" je njegovu smrt zabeležila tekstom pod naslovom: "Umro je čovek koji je razvijao zastavu nad Berlinom", u kojem beleži i činjenicu da on nije na fotografiji koja je ostala simbol pobede.

Meliton Kantaria, vojnik koji je glumio Minjina živeo je u rodnoj Gruziji sve do raspada SSSR-a.
Nakon otcepljenja Gruzije preselio se u Moskvu, u kojoj je i umro 1993.

Ali priča o "Podizanju zastave na zgradi Rajhstaga" nije time završena. 

I danas istoričari tvrde da je čovek sa dva sata zapravo Aljoša Kovaljov, a ne Jegorov kako su zvanična dokumenta tvrdila - ukrajinac čije je ime NKVD izbrisala iz priče, navodno zbog Staljinove netrpeljivosti prema ukrajincima.

Tu je bio i treći čovek - Abdulhakim Ismailov, kojeg je istorija otkrila tek 1997. godine, kao trećeg vojnika koji stoji ispod Aljoše Kovaljova (koji se dugo zvao Jegorov).

Ismailov je umro 2010.

Zanimljivo, na fotografiji na kojoj vidimo i Ismailova dim u pozadini je gotovo neprimetan, što stavlja sumnju i na to da li je izvorna fotografija to i zaista. Na njoj pak nema figure osobe koja pretrčava ulicu u donjem delu fotografije, tako da je moguće da je ova, na kojoj vidimo i Ismailova neka od 35 neiskorišćenih fotografija iz Haldejevog Laika aparata.

Kakav triler.

Klint Istvud je snimio film o momcima sa Ivo Džime pre nekoliko godina.

Priča o podizanju zastave na Rajhstagu čeka svog reditelja, i konačno verziju.

.

Izložba "Živeo život 2" (ili "Kad bi svi vojnici na svetu gađali pasuljem, imali bismo raj na zemlji")

(Naslov pozajmljen sa oglasa koji sam pronašao u "Ilustrovanoj politici" s početka sedamdesetih na izložbi :)

Pre nekoliko dana je otvorena izložba "Živeo život 2" - obogaćena verzija one koja je proletos postavljena >> u bivšoj "Robnoj kući" u Knezu.

Nova postavka je osvojila prostor u kojem smo nekada, davno, davno, davno kupovali gramofonske ploče, prazne video kasete, "kasete za brisanje glave kasetofona", gumene radničke čizme, sijalice, lustere, kablove ali i escajg za dvanaest osoba - u prostoru bivše "Elektrotehne", koji je nedavno napušten od strane velikog svetskog modnog brenda a sada ponovo "vraćen korenima".

Izložba je otvorena do 28. februara 2014. godine.

Ima i viršli.

A dokumentarci koji se emituju u podrumu zovu da im se posveti čitav jedan dan.

Alex i Rastko u sedištima JAT-a putuju natrag kroz vreme.

Oglas, "Ilustrovana", sedamdesetih.

Rastko ponovo otkriva "Start".

Nekoliko igrača na opruzi i olovna loptica = stoni fudbal, dečački san.
"Tempo" sa Robertom Prosinečkim u pozadini.

"Tata, kako se ovo igralo?" - "Igralo se satima, sine".

Ko li je uz njih odrastao?

Ovaj Paja Patak je možda bio i moj.

Kaleidoskop. Zabava pre odlaska u ordinaciju iza.

"Sve što raste htelo bi da raste..."

Sa stare Tosce 10 sviraju i Laki Pingvini i Pejaković.

.
Štagod bilo, moja domovina je Jugoslavija.

Zemlja koja nije odbranjena lepotom.
.

Uslovljavanje (nekoliko reči o rečima, Pavlovu, Staljinu i Berđajevu)

U danu čija me temperatura podsetila da odavno nisam čitao Štajnera i Kiša i koji je po sadržaju zaslužio da bude novo poglavlje sveopšte istorije beščašća (u nekim prevodima je ta istorija univerzalna, zavisi od izdavača) ponovo se vraćam tekstu Božidara Andrejića, nastalom u dijalogu sa Aleksandrom Milačićem, nekadašnjim dopisnikom iz Moskve, objavljenom pre desetak dana u "Danasu" >>
Tekstom špartaju Bulgakov, Jerofejev, Okudžava, Staljin, Pavlov i mnogi drugi.

Zastajem kod ovog poslednjeg imena, tri puta se vraćam na isti pasus:

"Akademik Pavlov je još 1927. godine primetio da je tragedija ruskih intelektualaca u tome što isuviše značaja poklanjaju rečima. 
Reč je zamenila stvarnost. 
To se prelilo na čitav narod. 
Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima."

Citirani akademik je Ivan Pavlov - nama najpoznatiji po "refleksu uslovljavanja", odnosno eksperimentima sa psima.
Pavlov, ipak, zaslužuje mesto u istoriji ne samo zbog naučnih dostignuća (i Nobelove nagrade), već i hrabrosti da se suprotstavlja Staljinu u godinama galopirajućeg ludila, ubistava i progona ljudi koji nisu verovali u dobronamernost osmeha ispod brkova.

Svetski priznat (dobio je Nobelovu nagradu još 1904.), onemogućen da napusti SSSR (Lenjin, a nakon njega i drugi lideri partije verovali su da su njegova otkrića upotrebljiva u eksperimentu stvaranja boljeg društva i upravljanja narodom) Pavlov se ponašao poput čoveka koji nema šta da izgubi. 
Gore navedeni citat (po svemu sudeći) potiče iz gnevnog pisma koje je slao Staljinu optužujući ga da sistemski obezglavljuje državu proterivanjem, ubistvima i uklanjanjem iz javnog života svih koji vrede.

Iako su mnogi stradali i za manje (Mandeljštam je, na primer, ubijen zbog jedne neobjavljene pesme >>), Pavlov je uprskos napisanim rečima ostao na funkciji direktora Instituta za istraživanja u kojem je radio. 
Ostao je živ.


Nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Kirova, Pavlov šalje gnevna pisma i Molotovu.

Imao je 85 godina kada je napisao:

"Ne mogu da gledam u te postere bez podsmeha: "Živela svetska socijalistička revolucija, živeo Oktobar!". 
Vi nemate veze sa revolucijom, vi ste fašisti, i to veoma uspešni."

Molotov se nekoliko dana kasnije pojavio na vratima kabineta akademika Pavlova i pokušao da opravda poteze partije.

Ivan Pavlov je umro prirodnom smrću 1936, u 87. godini. 

Potraga za integralnim tekstovima Pavlovljevih pisama dovodi me do teksta Berđajeva >> iz 1915, u kojem se, između ostalog, bavi i odnosom reči i njihove prevlasti u odnosu na realnost.

Čitam sve to, tragajući za rečima koje će mi olakšati da razumem mehanizme uslovljavanja koje vidim oko sebe i ono u šta rečima pokušavaju da me ubede da Srbija jeste, 2013. godine.

A nije.
.
.

Čovek sa gvozdenom maskom ["Istorija ljudske gluposti"]

Izvrsna knjiga Pola Taborija - "Istorija ljudske gluposti" (Gradac, 2006) otkriva "jednu novi sliku sasvim poznatog sveta gluposti, blesavosti, budalaštine, gluparenja, nerazboritosti, tupavosti, u koje su glavni junaci... blesavci, bukvani, bene, duduci, mamlazi, tikvani, tupavci, zvekani, zevzeci, suklate, sumlate, telci... ili jednostavno - ograničeni" (iz predgovora Zefirina Grasija).

Pored ostalog, Tabori iznosi i priču o "Čoveku sa gvozdenom maskom", zabetoniranoj netačnostima samo zato što su dvorske ulizice svojevremeno pokušale da kreiraju što je moguće "bolje" rodoslovno stablo Napoleona Bonaparte, u vreme kada je ovaj preuzeo vlast u Francuskoj.


"Značajan pokazatelj razmjera što ih ponekad ima ljudska taština jest i to što neki ljudi, koje bi zahvatila čežnja za uzvišenim precima, nisu imali ama baš ništa protiv toga da se sazna i objavi kako se njihov predak rodio kao grešni plod preljuba ili da je bio obično vanbračno dijete-kopile. "Kraljevska krv ne može se okaljati" tvrdili su ti ljudi. Upravo je takav, čudni mentalitet stvorio "rodoslovno stablo" što su ga neki lojalni dvorjani smjerno podastrijeli Napoleonu Bonaparti.

Bonapartistički genealozi započeli su od legende o "željeznoj maski".

U to vrijeme još se vjerovalo da tajanstveni zatvorenik u Bastilji, koji je pred druge ljude smio izlaziti samo sa željeznom maskom na licu, nije bio nitko drugi nego glavom brat-blizanac Luja XIV. U Bastilji je čamio samo zato što je imao nesreću da se rodi nekoliko minuta pre budućeg Kralja-Sunca. U svojoj verziji legende barun Glejhen otišao je još dalje, tvrdeći da je "Željezna maska" bio pravi Luj, odnosno pravi kralj, dok je čovjek koji se nazivao Lujem XIV i koji je sjedio na prijestolu bio dijete "grešne ljubavi" Ane Austrijske, kraljice-udove Luja XIII, i kardinala Mazarena. Nakon smrti Luja XIII, grešni kraljevsko-kardinalski ljubavni par potajno je izmijenio dječake i podmetnuo na prijastolje bastarda, dok je pravoga bacio u tamnicu, gde je on do smrti morao neprestano nositi željenu masku da se ne bi vidjela njegova tipična burbonska fizionomija.

Danas znamo manje-više pouzdano da je tajanstveni zatvorenik u Bastilji doista postojao, ali da je to bio talijanski grof Matioli, bivši ambasador vojvode od Mantove na francuskom dvoru. Njega je francuska policija uhvatila u nekoj vrlo nezgodnoj špijunskoj operaciji, a to tako razbjesnilo Luja XIV da je naredio da bude bačen u tamnicu bez obzira na zaštitu koju mu je davalo međunarodno pravo. Prvo su ga držali u tvrđavi Pinerol, onda na otoku Sv. Margarete, a najposlije u Bastilji (gdje je umro 1703.). A što se tiče željezne maske, ona uopće nije bila od željeza, nego od svile. Osim toga, zatvorenik je nije morao nositi neprestano, nego samo dok bi šetao dvorištem tamnice: nije smio dopustiti da ga netko kojim slučajem prepozna, jer bi to moglo izazvati nezgodne međunarodno-političke komplikacije.

Bonapartistički genealozi izmislili su krasnu proču da bi rodbinski povezali Napoleona sa "Željeznom maskom". Po njihovoj priči - kćerka upravitelja tamnice na otoku Sv. Margarete sažalila se nad jadnim zatvorenikom, a onda se u njega i zagledala - odnosno, pošto je nosio željeznu masku - zaljubila. Poslije nekog vremena rodila mu je sina, a taj je, dakako, morao biti otpremljen iz tamnice, gdje nije smio ostati. Neki poverljivi čovjek odnio ga je na Korziku, gdje je dječak lijepo odrastao. Nosio je, dakako, majčino prezime - Bonapar. 

Upravo je to bila spona kojusu trebali bonapartisti - a sve drugo je bila puka formalnost. 

Prezime su pretvorili u italijansko Buonaparte, a onda su sve članove korzikanske obitelje Buonaparte proglasili potomcima onog vanbračnog djeteta sa otoka Sv. Margerete. Tako je Napoleon "postao" praunuk "Željezne maske", čovjeka koji je prema legendi bio jedini zakoniti nasljednik francuske krune i prijestola. 
Zaključak: mali Korzikanac uopće nije uzurpator, nego čovjek kojem porijeklo daje sva prava na carsku krunu.

Prilično tadašnjih ljudi povjerovalo je u ovaj vatromet gluposti. Prije nekoliko godina u Njemačkoj objavljen je faksimil plakata namijenjenog buntovnicima iz Vandeje, gdje su oni upozoravani da ne nasjednu na "otrovnu glasinu" da je Napolen tobože potomak Burbona.

A što je o svemu tome mislio sam Napoleon?
"To je obična besmislica."

* * *

Prikaz knjige Pola Taborija dostupan je ovde >>
Knjiga pronađena u "Beopolisu", pre nekoliko dana.
Priče poput ove zauzimaju prostor po medijima i dalje, svaki dan.
.