"... I tako sam ti ja samo starac što piskavim glasom peva Auld Lang Syne o vremenima prošlim i ponovo proživljava sve svoje živote na zemlji kao što Krap na svoju poslednju traku snima sve čega se seća ili na kraju Ništa jer što postaje stariji to više zaboravlja dok na kraju sve biva sama amnezija i on uopšte ne može da se seti ničega od sveg beskrajnog prostora vremena i tako ostaje samo sa svojim sadašnjim trenutkom ili svačijim sadašnjim trenutkom tim velikim i užasno dirljivim trenutkom jedinog Sada sam sa sobom i svojom samotnom svešću sam na svom malom ostrvu svoga ja, pa je li to to? O ne nipošto nisam matori starkelja piskavog glasa još uvek sam ja momče nedirnutog pamćenja koje gleda u svetlu i neprekidnu budućnost odrastao u najmračnijem i najsvetlijem od svih vremena na svom malom ostrvu Sebe samog da Ja-Ja-Ja i to je sve od mene zavisi i od svesti mene samog čoveka na zemlji i to je to Veliko sećanje bez kraja i konca taj samrtno tihi marš živi marš vremena u svesti..." *
(... nastavlja se tako još nekoliko stranica do prvog znaka interpunkcije, Lorens Ferlingeti piše nezaustavljivo, vozi bez dozvole jer njemu dozvola nije potrebna, sve vidi i svega se seća, trk u knjižaru, dragi moji, ova knjiga je Proslava koju smo čekali, solo tačka na tenor saksofonu, zatim na bubnjevima, onda na basu, onda na svemu, jer sve može proizvesti zvuk, sve vibrira, i tako već čitav vek.)
* - prekucano iz knjige "Mali dečak", str. 31, fantastičan prevod Vladimira Kopicla, objavila "Geopoetika", 2020, više ovde >>
Zajednički portret najdražih knjiga, neke su neopravdano odsutne.
. "Da li će knjiga nestati već zbog same pojave interneta? (...) Moguća je jedna od dve stvari: ili će knjiga ostati nosilac zapisa za čitanje, ili će se pojaviti nešto što će podsećati na ono što knjiga nikada nije prestajala da bude, čak i pre izuma štamparije. Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu, već više od pet stotina godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada ste ih jednom izmislili, ne možete ih učiniti boljim. Ne možete napraviti kašiku koja bi bila bolja od kašike. Dizajneri nastoje da poboljšaju vadičep, na primer, i to sa prilično slabim uspehom - većina njih jednostavno ne funkcioniše. Filip Stark je pokušao da unese neke inovacije u cediljke za limun, ali njegova cediljka (valjda da bi očuvala izvesnu estetku čistotu) propušta koštice limuna. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo, za istu svrhu, mogli napraviti nešto bolje od nje. Možda će ona evoluirati u svojim sastavnim delovima, možda joj stranice više neće biti od papira. Ali, ostaće ono što jeste." . (Prekucano iz "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga", Žan-Klod Karijera i Umberta Eka (razgovori iz 2009; objavio "Gradac", sa francuskog preveo Miodrag Marković) .
U njegovim rečima najčešće tražim utehu i ohrabrenje u danima kada sistem prevaziđe sva moja očekivanja. Na petogodišnjicu njegove smrti biram drugačijih pet komada i prekucavam celu rečenicu o vinu, poljupcu i besmrtnosti, koja je postala poznata u nešto svedenijem, nesavršenom obliku.
OD BLATA SMO*
Prema verovanju starih Sumera, svet je zemlja između dve reke, a takođe između dva neba. Na gornjem nebu žive bogovi koji naređuju. Na donjem nebu, bogovi koji rade. I tako je i bilo, sve dok se donjim bogovima nije smučilo da dirinče, te je tako izbio prvi štrajk u svetskoj istoriji. Nastala je panika.
Da ne bi umrli od gladi, gornji bogovi umesiše od blata žene i muškarce i postaviše ih da rade za njih. Žene i muškarci rođeni su iz blata sa obala reka Tigris i Eufrat.
Od takvog blata sačinjene su i knjige koje o tome govore.
Prema kazivanju tih knjiga, umreti znači vraćati se blatu.
+
TALES*
Pre dve hiljade šest stotina godina u gradu Miletu jedan rasejani mudrac po imenu Tales šetao je noću i tako uhodeći zvezde, ponekad bi upao u bunar.
Radoznali Tales doznade tako da ništa ne umire, da se sve menja i da ničeg nema na svetu što nije živo, te da je na početku i na kraju sveg življenja voda. Ne bogovi, nego voda. Zemljotresi nastaju jer se more pokreće i remeti zemlju, ne zato što Posejdon opet nešto besni.
I ne vidi oko zbog božanske milosti, nego zato što ono odražava stvarnost kao što reka odražava krošnje na obali. Pomračenja se dešavaju zato što Mesec zaklapa Sunce, ne zato što bi se Sunce sklanjalo od srdžbe sa Olimpa.
Tales, koji u Egiptu beše naučio da misli, bez greške predskaza pomračenja, bez greške izmeri udaljenost sa koje su brodovi pristizali sa pučine, i uspe da tačno izračuna visinu Keopsove piramide na osnovu senke koju baca. Pripisuje mu se najslavnija teorema, i još četiri, a čak kažu da je otkrio elektricitet.
Ali možda je njegov veliki podvig u nečem sasvim drugom: u tome što je umeo da živi kao što je živeo, bez prekrivača religije; bez utehe. +
NALET VETRA** U meni zviždi vetar.
Nag sam. Vlasnik ničega i nikoga, čak ni svojih izvesnosti, svoje sam lice na vetru, nasuprot vetru, i vetar sam koji udara moje lice.
+
DIGITALNI TRAGOVI** Rodio sam se i rastao pod zvezdama Južnog krsta. Gdegod da pođem, one me progone. Pod Južnim krstom, krstom blistavla, proživljavam godišnja doba svoje sudbine. Nemam nikakvog boga. Da ga imam, tražio bih od njega da mi ne dozvoli da doživim smrt: još uvek ne. Nedostaje mi još mnogo toga da propešačim. Ima mesecâ na koje još uvek nisam uzlajao i sunaca na kojima se još uvek nisam zapalio. Još nisam zaronio u mnoga mora ovog sveta, kojih, kažu, ima sedam, ni u sve rajske reke, kojih je, kažu, četiri.
U Montevideu se nalazi jedan dečko koji objašnjava: - Ja ne želim nikada da umrem, jer želim doveka da se igram. +
PROSLAVA**
Sunce je bilo blago, vazduh čist, a nebo bez oblaka. Utonuo u pesak, pušio se glineni lonac. Na putu od mora do usta, škampi su prolazili kroz ruke Zea Fernanda, majstora ceremonije, koji ih je kupao u blagoslovenoj vodi od soli i belog i crnog luka.
Bilo je dobrog vina. Sedeći u krugu, mi prijatelji smo delili vino i škampe i more koje se, slobodno i bleštavo, otvaralo pod našim nogama.
Ta radost je, dok se dešavala, bila sećanjem pamćena i snom snivana. Ona se nikada neće okončati, kao ni mi, jer smo mi smrtnici do prvog poljupca i do druge čaše, i to svak zna, ma koliko malo znao.
"Vremenska mašina se pokvarila! Još uvek traje jučerašnji dan!" vikao je Hose Arkadio Buendija, iscrpljen istovetnim danima. 📻 Ja ih razlikujem po muzici, knjigama i stvarima koje ispadaju iz raznih škrinja, fioka i foldera. Od tog blaga je nastao ovaj metež muzičkih žanrova, novih čuda, fragmenata iz knjiga i zaboravljenih pesama. Možda ti pomognu da lakše podneseš 2.5 sata ovih dana izolacije i zabrana. ▶️ U miksu: Markes, Tame Impala, DJ Shadow, Massive Attack, Dub Syndicate, Roberto De Simone & NCCP (to je ona luda iz prve epizode "The New Pope"), Angélique Kidjo, Blez Sandrar, Luedji Luna, Moonlight Benjamin, Gorillaz, Jah Wobble & Dolores O'Riordan, Japan, Simple Minds, Cocteau Twins, Hulio Kortasar, Nils Frahm, Harold Budd & John Foxx, Basheskia & Mehmed Begić, pa Mehmed Begić jednom bez Basheskie, Yosui Inoue, Paul Simon, Eduardo Galeano, Andrew Bird, Teho Teardo & Blixa Bargeld, David Byrne, The Lounge Lizards, Bill Laswell, Sam Lee, Darko Rundek & Ekipa, Pokey LaFarge...
Fragmenti čitani iz knjiga:
"Priručnik za pevanje i plakanje" Hulio Kortasar
"Nesvrstane pjesme" Mehmed Begić
"Knjiga zagrljaja" Eduardo Galeno
"Sto godina samoće" Gabriel Garsija Markes
"Skrati priču - moderna fleš fikcija" (grupa autora, priredio Srđan V. Tešin)
"Iz srca sveta u srce sveta" Blez Sandrar
Kako čuvaš zdravu glavu ovih dana?
Kako prepoznaješ lažnu vest u ovoj infodemiji?
Ovaj Noćurak će pokušati da ti pomogne u jačanju imuniteta na gluposti.
U pomoć pozvani:
Andrew Bird, Bright Eyes, Curtis Harding, Curtis Mayfield, David Bowie, Depeche Mode, Father John Misty, Iggy Pop, inje, Iron And Wine, Jarvis Cocker, Johnny Cash, Julia Stone, Kate Tempest, Lou Reed, Mark Lanegan, Matt Berninger, Radiohead, Regina Spektor, Roger Waters, Son Lux, The National, Violent Femmes, Vojislav Voki Kostić, Wilco... kao i Selin, Eduardo Galeano, Elvin Bruks Vajt, Olja Savičević Ivančević i Žoze Saramago.
Aleksandar Genis u "Časovima čitanja" kaže: "Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije. Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica (...) Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora."
Ana Vučković otvara "Yugoslava" jednostavno, i strašno: "Smrt. Smrt je kada nekog dugo nisi video. I to je to." Tom rečenicom počinje partiju protiv zaborava, "uzvraća smrti" (Srđan Srdić), tuče se sa tim zaboravom i smrću rečima, sve dok joj zaborav ne ponudi remi. (Smrt, naravno, neće ponuditi ništa osim sazrevanja i odrastanja, jer "mlad si dok imaš roditelje".) Koliko dana sam odlagao prelazak na drugu stranicu ove knjige, toliko dana pokušavam da napišem nešto više od "preporuka za čitanje", ali odustajem od toga. Ne umem, niti želim da se bavim vivisekcijom "Yugoslava".
Kada budete pročitali, možemo da raspravljamo o tome da li je Jugoslavija tema, pozornica, scenska uslovnost ili jednostavno odjek nekog vremena u kojem su nam svi bili živi i zdravi. Za sada pored reči "preporuka" mogu još samo da dodam "Bravo Ana, i hvala".
Ovakve knjige se ne pišu planski, a manipulanti emocijama budu razotkriveni i napušteni posle dve-tri stranice. "Yugoslav" se čita do kraja, kroz knedle, setu i smeh.
Sanja je rekla "hajde jedan Noćurak o optimizmu" i ja sam, neoprezno pristao.
Kažem "neoprezno" zato što sam uskoro shvatio da ja zapravo ne znam šta je sve, uopšte, optimizam.
Pokušao sam onda da pronađem reč "optimizam" u "sinonimima i srodnim rečima srpskohrvatskoga jezika", leksikon Sveznanje iz 1974. godine ali ove reči tamo nema. Pronašao sam je u "Đavoljem rečniku" Embrouza Birsa:
'OPTIMIZAM, imenica. Doktrina ili verovanje da je sve lepo, uključujući i ono što je ružno; sve dobro, naročito ono što je loše; i sve ispravno što je pogrešno (...) Pošto je to slepa vera, nije podložna svetlu dokaza - to je intelektualni poremećaj, za koji je jedini lek smrt. Nasledan je, ali srećom nije zarazan.'
Onda sam se upitao da li su "optimistične pesme" samo one bezrazložno optimistične u kojima sunce neprekidno sija, ili i one koje uspevaju da gorčinu premetnu u gorivo i one koje od gadnog prave zabavu zato što je smeh poslednje utočište očajnih... I rešio sam da i jedne i druge stavim u isti miks.
Mavis Staples, Brittany Howard, Ray Charles, Aretha, 10CC, Ian Dury, Talking Heads, Beck, Mark Eitzel, Jonathan Wilson, Andrew Bird, The Shins, Howard Jones (!!!), Paul Weller, R.E.M, Tom Petty, Dr. John, Hurray for the Riff Raff.
niko ne napušta dom sem ako dom nije čeljust ajkule ka granici trčiš samo ako vidiš da trči i čitav grad susedi trče brže od tebe, u grlu im dah krvavi dečak s kojim si išla u školu koji te je unezverenu ljubio iza stare fabrike konzervi sada drži pušku veću od sebe dom napuštaš samo kada ti dom ne dopušta da ostaneš niko ne napušta dom sem ako ga dom ne juri vatra ti je pod nogama, u stomaku vrela krv nisi ni pomišljala nikad na to sve dok te sečivo nije po vratu žigosalo pretnjama a čak si i onda pod dahom nosila himnu tek kad si pocepala pasoš u toaletu na aerodromu jecajući pri svakom zalogaju papira shvatila si da se vraćati nećeš morate razumeti, niko ne stavlja decu u čamac sem ako voda nije bezbednija od kopna niko ne peče dlanove pod vozovima, ispod vagona niko ne provodi dane i noći u utrobi kamiona hraneći se novinama sem ako pređeni kilometri ne predstavljaju više od putovanja niko se ne provlači ispod ograda, niko ne želi da ga tuku, sažaljevaju niko ne bira da živi u izbegličkom kampu niti da ga pretresaju do gole kože, nakon čega telo boli niko ne bira zatvor, a zatvor je bezbedniji od grada vatre i jedan čuvar u noći bolji je od čitavog kamiona muškaraca koji izgledaju kao tvoj otac niko to ne bi mogao podneti niko pretrpeti niko nije toliko žilav povici marš kući crnci izbeglice prljavi imigranti azilanti zemlju nam pljačkate čamuge što prose čudno mirišu divljaci svoju su zemlju uništili pa sad hoće i našu kako to da tim rečima, tim pretećim pogledima ne dozvoljavaš da te more možda zato što ne bole koliko otkinuti ud ili zato što su reči nežnije od četrnaestorice među tvojim nogama ili je možda uvrede lakše podneti nego krš, nego kosti, nego raskomadano telo sopstvenog deteta želim da se vratim domu, ali dom je čeljust ajkule dom je puščana cev i niko dom ne bi napustio da ga dom nije gonio do obale da mu dom nije govorio da požuri, da ostavi svu odeću da puzi kroz pustinju, da gaca kroz okeane da se udavi da spase da bude glad sama da preklinje da zaboravi na ponos da je opstanak bitniji niko ne napušta dom sem ako dom nije znojavi glas koji šapuće: idi, pobegni od mene ne znam u šta sam se to pretvorio ali znam da je svako drugo mesto bezbednije od ovog * Vorsan Širi (Warshan Shire, 1988) je britansko-somalijska pesnikinja rođena u Keniji. Autorka je knjige Teaching My Mother How to Give A Birth. Živi u Londonu.
*
(Prekucano iz zbirke "U šta smo se to pretvorili (moderna anglofona međužanrovska književnost)", priredio Srđan V. Tešin, prevod Bojana Gajski, objavio Arhipelag, 2018.)
Večeras ignorišemo granice i brzo se prebacujemo preko ograda žanrova, vremena, ritmova, kontinenata, jezika i putujemo sve do obale, bilo kog mora.
Deo puta će voziti pouzdani, provereni vozači koje dobro znaš, ali ima prevoja i skrivenih staza kojima će nas voditi tipovi koje prvi put vidiš ali kojima moraš da veruješ, jer nemaš drugi izbor:
... Andrew Bird, Arve Henriksen, Bill Laswell, Depeche Mode, Hector Zazou & Swara, Helado Negro, Izae, Jah Wobble, Jan Garbarek & The Hilliard Ensemble, Japan, Laurie Anderson, Le Trio Joubran & Roger Waters, Mop Mop & Anthony Joseph, Nicolas Godin, Patrick Watson, Suba, TAPAN, The Gurdjieff Folk Instruments Ensemble & Levon Eskenian, Tigran Hamasyan, Tunng...
znam da želiš da nas približiš suncu što više, ali biće nam zima,
(ili je možda ova moja molba više za šalter levo za kojim rade kalendar i sat?)
Kreni unatrag, ili uspori da uživamo u ovim pesmama još malo dok je toplo,
nisam ih na vreme otkrio, nisam ih se dovoljno naslušao!
Uspori, ni tebi ni meni se ne žuri da obučemo džempere.
(Za neka kašnjenja sam ja kriv, bile mi uši pune mora i talasa, za neke nisam već je tim pesmama trebalo 4 meseca da pređu 400 kilometara, nadam se da možeš da mi ispuniš želju, i da moje pismo neće završiti u košu, što bi rekli slušaoci radijske emisije koja je nekada bila najvažnija stvar petkom uveče na FM skali.)
Po abecednom redu: Ana & The Changes, Blez Sandrar, Bryan Ferry, David Sylvian, Edwyn Collins, Elvis Costello, Everything But the Girl, Gaspard Royant, Jazzmeia Horn, Kings of Convenience, Kirsty MacColl, Leonard Cohen u devet reči, Lou Reed, Madeleine Peyroux, Mark Hollis, Mercury Rev, Mose Allison, Motel Radio, Paul Weller, Phoenix, Pocket Palma, Queen, R.E.M., Richard Hawley, Sault (kakav album!), Seals & Crofts (i putokaz ka blogu Suština Pasijansa) mladi Stevie Wonder, Tea Tulić, Teenage Fanclub, The Clientele, The Cure, Valentino Bošković...
"Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda, to nisu nikakva prava. Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije. Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada.
Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa. Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima.
Ti možda misliš drugačije. Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti.
Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava."
("Deklaracija o pravima čoveka" Napisao 1994. Dragan Babić, rođen 3. septembra 1937.)
Ovaj Noćurak slavi ostrva, ostrvca, ostvrčiće, atole, ade i otoke, slobodu, vodu, mora, okeane, brodove i plovidbu.
Krećemo iz kuće-na-vodi Otisa Reddinga u Sosalitu, Kalifornija, a na ostrvčićima nas čekaju Shuggie Otis, Devendra Banhart, Helado Negro, Antenat, Porno Brak, Van Morrison, Neil Young, Kings of Convenience, Junius Meyvant, Villagers, Richard Hawley, Cocteau Twins, Stan Getz, Arto Lindsay, Cesaria Evora, Suba... kao i priče Judite Šalanski, Antonija Tabukija i Borisa Maksimovića.
Ne treba ti ništa od opreme. Tamo gde idemo svi se kupaju goli.
"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.
Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.
A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.
Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.
Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."
* Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.
p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa. p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.
"Stanje osluškivanja uključuje cijelo tijelo, ono priziva stanje pažljive prisutnosti.
Zvuk nije koncentriran, rijetko se percipira u nekoj točki,
doživljavaš ga kao dio prostora koji te okružuje." (Darko Rundek, 2011.)
"Nestade Jeršalajim, veliki grad, kao da ga nikad na svetu i ne bejaše."
(Mihail Bulgakov, "Majstor i Margarita", poglavlje 25, 1928-1938.)
O "Trećem svijetu" je najbolje pisati usred leta. Koža je sjajna od znoja, vlage i česte kiše; vreme je naizgled stalo, leto je zrelo i lepljivo, ali već osećaš da ga uskoro neće biti i da naigled beskonačni raspust ipak ima svoj kraj. Jesen neće zaobići tvoj deo grada, ne ukoliko ostaneš tu gde si.
Drugo najbolje vreme je bilo kada.
Slušanje "Trećeg svijeta" je neka vrsta igre, koju igram već mnogo godina. Vremenom sam naučio da vidim crvotočinu između udaraca u doboš i otkucaja bas-gitare, tu su pukotine malo pozelenele od tropske mahovine, dovoljno je uzeti vazduh i provući se.
"Trećim svijetom" može se lutati decenijama bez cilja, ali i bez želje da se lutanje ikada završi. Ludaci vremenom pomisle da prepoznaju krajolike i putokaze, i jedne večeri se ohrabre da iscrtaju mapu tog sveta, preciznošću dostojne prvih mornara koji su prošli Herkulove stubove. Te mape su maglovite i pune netačnosti, predimenzioniranih kontura i glasina koje raspaljuju maštu.
Nakon trideset i pet godina putovanja ovim albumom, ja se usuđujem da skiciram jednu.
U uglu mapa nepoznatog sveta koje su iscrtavali prvi pomorci obično su se nalazila otelotvorenja mornarskih strahova - Krakeni, Scile i Ihtiokentauri (o čijem postojanju svedoči i Borhes). Na ovoj mapi u tom donjem uglu nisu Behemot, Asmedaj i Abadona iz one prve pesme u kojoj nas svaki obrt pedala bicikle-sa-Nenom udaljava od stvarnosti, već, zbog Jeršaleima u koji ćemo stići uskoro – u uglu mape su, u čast dijaboličnosti sveta i Bulgakova - Behemot, Azazelo i Voland, koji pune uše stražarima da se pripaze u zoru.
Taj trio će se sa mape ceriti ka nama, dok rukama i šapama pokazuju dijagonalno iznad sebe, ka kopnu: jednoj zemlji, Pangei u kojoj od Međimurja do Anda nije daleko, kao ni od periferije Zagreba do Afrike i Južne Amerike, soc-realizam i pomahnitale diktature su komšije. Detaljnije posmatranje te mape će otkriti da među tim prostorima nema granica, a zatim ćemo shvatiti i da su nazivi toponima, obala i mora na toj mapi svima razumljivi. Ovde svako govori svojim jezikom ali se svi razumeju međusobno, borba je sveprisutna, odjekuju rafali garde, to nas ujedinjuje, po tome se razumemo, sve se to čuje u zvuku ovog albuma, kiša je svuda zelena,zvuk je voda na toj mapi, on sve okružuje.
Ukoliko bih pokušao da jednom rečju opišem zvuk "Trećeg svijeta", kolebao bih se između "nesvrstan" i "autohton". (A mogli bismo reći i "samonikao" ("te delom i samobitan", kaže enciklopedija). Lepo bi mu pristajalo i to "nesvrstan", no autohtonost je najluđa reč koja se može izabrati – zato što se najčešće odnosi na stvari koje su izrastale u izolaciji, odvojene od drugih, a "Treći svijet" je povezao u sebi šarenolike stvari sa svih strana sveta, da bi izrastao drugačije.
Čitanje starih intervjua, kao i knjige Anta Perkovića koja krije mnoge ključeve ("Rundek, između") pokazuje da je taj zvuk rezultat ozbiljne borbe i brisanja granica svih koji su ga stvarali. Oružje korišćeno u toj borbi su afričke konge, zampone, kene, brazilska cuica i talking drum, panove frule, gomila zvrčki koje se više nikada nisu pojavile u pop-muzici Jugoslavije ili barem ne u takvom odnosu. Strašna ritam-sekcija (Saher-Gulić), praskavi duvači, gitara koja kroz čitav album šalje tajne poruke morzeovim azbukom i klavir koji razbija formu – sve to stvara zvuk koji nije ničiji ali stiže odasvud. Ko je pažljivo slušao koncertne snimke Haustora iz 1982, a na kojima se neke od ovih pesama pojavljuju po prvi put, otkrio je kako je kratko vreme bend usporio i muzički sazreo. (I Rundekova lirika se promenila, ali o tome nešto kasnije.)
Rundekov glas i tekstovi raspiruju ideju slike sveta koji je u neprekidnoj borbi za slobodu, nezavisnost i nesvrstanost: "djevojke u luci pale za stvar", "bose žene koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom", "dječak sa puškom u ruci vodi me do logora", "dolari su vrući i miriše dim", "stražari su otrovani, konji su spremni", Rundek je "skriven iza lažnih imena", pod klupom su "sličice iz mašte za ratne godine", "momci sa automatima glume patuljke u vrtu"... sve je natopljeno borbom, otporom i vožnjom zaobilaznim drumovima, u oblaku prašine se nekima učini da vide i Korta Maltezea (Zoran Paunović je pisao da su Korto, Pišta i Šejn maske koje Rundek koristi da bi pokazao ko je on zapravo). Naspram toj borbi - tu su ljubav i telesno. Ko sumnja u njenu važnost u ovim pričama, evo mu stih "...njena koža slana i zlatna kao jutro miriše/slušam kako diše/čujem joj sne", eno i pesme "Babilonske baklje", jedine na albumu u kojoj postoje samo njih dvoje, nema plotuna u pozadini, pao je mrak, revoluciju ćemo nastaviti sutra, "nek za nama samo zvijezde jezde i igraju".
Nedavno, a tridesetak godina nakon što je ovaj album objavljen, Srđan Saher je gostujući na zagrebačkom Radio Yammatu >> otkrio i emitovao ne samo dub-verzije pesama sa ovog albuma, već i neke demo-verzije snimane tokom priprema albuma.
Tekstovi koje Rundek peva ili, preciznije – uglavljuje u već strukirane melodije se umnogome razlikuju od onih koji su završili na albumu, i daleko su od izbrušenosti i metafora koje sada naizust znamo. Na sreću, tu nije stao, ili su ga gurali da nastavi da istražuje i bori se.
U već pomenutoj Perkovićevoj knjizi Rundek kaže:
"Ja sam od Sachera stvarno najviše naučio (...) On je izuzetan autor, muzičar, izuzetna osoba. Jedino što ne idemo dobro zajedno. On je iskomponirao pjesme i donio mi pjesmu uz gitaru, jasnu ideju ritma, i neke indikacije o čemu bi htio da se u toj pjesmi radi, dvije riječi u refrenu, neku atmosferu, ili bi mi donio knjigu, ili bi otišli pogledati neki film... da me pokuša uvesti u atmosferu neke pjesme. A onda bih ja počeo krčkati dalje."
I zato, kada Rundek na koncertu najavljuje "Zadnji pogled na Jeršaleim" rečima "Lijepo je hodati po svijetu kad paralelno postoji neka stvarnost od knjiga." postaje jasno da je ta borba za nezavisnost (ili autohtonost) bila podjednako teška i za njega, i da se probijao kroz suvu pustinju sve do ulaza u Jeršaleim, tamo sreo onaj trio iz donjeg ugla mape, ali oni nikada nisu imali ništa protiv tipova poput njega, naprotiv.
*
I mogao bih još ovako, ali se negde pred kraj albuma ponovo nađem pred buketom putokaza i znam da je vreme za još jedan krug lutanja.
Neki od putokaza su isključivo muzički: Black Uhuru, King Sunny Ade, čak i Kid Creole. The Clash su i zvuk i stav; treći zovu da se ponovo krene ka vratima knjiga Maria Vargasa Ljose (ponovo pročitati "Panteleona i posetiteljke"!) i Sabata (Nikola tvrdi da su u te putokaze urezana i imena Amada i Huana Rulfa (tim putem još nisam išao), a tu je i ta fotografija petorice sa omota, grupica zaverenika ispred zida na uglu periferije Zagreba, slika mutna od uvećanja i provučena kroz filter, svedenost ovog omota me podseća da je to lutanje unutrašnja emigracija.
Mogao bih još, ali svako
MORA
da iscrta
svoju mapu, nećemo pronaći dve identične. (Neki tvrde da u "Trećem svijetu" nema ničeg ezoteričnog, ali to je zato što su na ulasku dobili samo turističku, kratkotrajnu vizu.)
Vanvremenski, vanprostorno i sinematično postavljen, ovaj album nakon trideset i pet godina zvuči sve bolje. Čak i ta pesma o radničkoj klasi koja je oduvek štrčala, a našla se na albumu iz razloga koji više nisu važni, i ona je vremenom dobila drugačiju dimenziju: Crni đavo iz pesme je u međuvremenu pobedio, poplaćao pića i učinio da najpodmitljiviji ostanu da prave štetu ovde, u našem svetu, a više nema ni perona sa kojeg bi se moglo bežati u raj.
Zato i dalje često bežim u "Treći svijet".
Tamo predaja i dalje nije opcija,
stražari su otrovani,
konji su spremni,
zora rumeni.
("Treći svijet" se odnedavno može slušati i na YouTubeu >> i drugim platformama (Deezer >>). Zvuk je pomalo tanak, bolje nabavi nedavno objavljeni remaster,
pali i vuci :) P.S. Voljeni "Radio Sevojno" je pre nekoliko meseci kreirao mapu "Trećeg svijeta", na svoj način. Topla preporuka za preslušavanje >>
"Znam trinaest načina da ispričam svoj život. Danas se opredeljujem za sedmi, iz ljubavi prema broju sedam, koji je takođe broj mačke: mačka ima sedam života – da bi stigla do sedmog ona dakle mora šest puta da umre. Neki tvrde kako mačke imaju devet života, ali mi se verzija prema kojoj imaju sedam čini boljom, jer je sedam kabalistički broj: to je broj sedmorih vrata i sedam ključeva, od kojih poslednji otvara vratnice zemaljskog raja. Pa, ako bi priči o mom životu već trebalo pristupiti iz ugla ezoterije, onda bih mogao da je započnem napomenom da sam rodjen u znaku Blizanaca. Pet hiljada godina je proteklo otkako su sazvežđa Zodijaka dobila imena, i od tad se položaj zvezda na nebu promenio, ali mi se ipak čini prikladnijim da o njima govorim kao da još živimo u doba Haldejaca. Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, a ne znam da li je ijedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog. Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji. Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san, premda bi se sa isto toliko osnova moglo reći da sam rodjen u Italiji, u Riminiju, 15. juna 1927.
*
(morao sam da prekucam i ovo!)
"Nekoliko dana po oslobađanju Venecije, napustio sam Kanađane i prešao u novozelandske trupe generala Frejberga, pred kojim sam se pojavio lica ofarbanog kao Maor, rekavši da me Škoti šalju kao prevodioca. Poučen iskustvima iz Etiopije, znao sam da u pobedničkoj armiji sve može da prođe, pošto je raspoloženje u njoj euforično. Uočivši da u britanskoj armiji ima na hiljade oznaka pripadnosti različitim nacijama, počeo sam da ukrašavam svoje uniforme svim mogućim ordenjem i obeležjima. Počeo sam da od jednog bedža na kome sam napisao "Individual Soldier" – vojnik koji se bori isključivo za sebe, to mi se učinilo prikladnim.
Onda sam počeo da preterujem, kačio sam oznake činova svuda po sebi, tako da je to na kraju privuklo pažnju policije: postao im je sumnjiv taj major britanske armije koji je imao samo sedamnaest godina. (...) Osećao sam se srećnim što sam izvukao živu glavu, jer je dosta mojih prijatelja, iz oba tabora, fašističkog i savezničkog, bilo streljano. Kada je Venecija oslobođenja, pokušavao sam da to sprečim. Ako bi mi uhapsili nekog prijatelja, nastojao sam da doznam gde se nalazi, što mi je bilo lako jer sam imao poznanstva u svim armijama. Obukao bih odgovarajuću uniformu i otišao da ga nađem i oslobodim. Izvukao sam iz zatvora čak i rođenog dedu, koja su uhapsili borci pokreta otpora. Ponašao sam se kao neki otpadnik koji je potpuno slobodan u donošenju odluka. Kao što sam umeo da na donkihotski način pritiknem u pomoć pobeđenima, tako sam znao da iskoristim i pripadnost pobedničkoj strani da bih došao do obeležja i ordenja koje mi se sviđalo: oslobađanje Venecije bilo je za mene veliki karneval."
(Hugo Prat, iz knjige "Želja da se bude beskoristan", objavio Službeni glasnik)
"Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu. (...) Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gatalo, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. I sami izdajnici su bili lažni, Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga." (Luj Ferdinand Selin: "Putovanje nakraj noći", strana 54. )
Svaki novi susret sa pričom o bendu Joy Division i Ijanu Kertisu je prilika za nove samospoznaje. Šta i koliko ti sada znači njihova muzika, šta se promenilo, da li bolje razumeš ideju besmrtnosti? Faktografijom odavno vladam, ali činjenice nikada nisu bile od pomoći u razumevanju fenomena Joy Division. Činjenice otežavaju približavanje prvim redovima.
Nemerljivo važnu, i za odrastanje dragocenu knjigu prevoda Ijanovih tekstova "Svetla u podrumu duše" (SKC Niš, 1988) dugo sam koristio kao tunel kojim sam zaobilazio činjenice i stizao do srca i duše priče, te sam Ijanove tekstove u originalu i prevodu znao napamet čak i pre no što sam preslušao sve što su snimili. To je doživotno uticalo na moje rasuđivanje o njegovoj poeziji i životu, kao i zvuku benda čija slava i dalje raste i postaje glasnija kako se udaljavamo od njihovog kraja. Vraćam se na samospoznaje. Više ne moram da se oslanjam na tuđa iskustva i mudrosti. Sada znam da se i najvažniji događaji, ljudi, trenuci, udarci, zvuci, poljupci, otkrića, lomovi i stvari tokom vremena udobno smeštaju u sećanje i meškolje u fotelji sve dok u ne utonu u zaborav naslona. Sa iskustvom slušanja Joy Division i zvukom koji je taj bend tokom (pre)kratke karijere ostavio za sobom to se nikada nije dogodilo. Iako bi ponekad prošla i godina (ili godine) između dva mirna preslušavanja kompletnih albuma i ponovnog čitanja "knjige stihova" osećaj nije bledeo, već se produbljivao i otkrivao šta mi se dešava tokom ovih trideset godina, a stihovi, udarci bubnja, režanje basa i vitlanje gitare su nekako ostali netaknuti u sećanju, kao i šumovi i zahvati kojima je producent Martin Hanet ovoj muzici poklonio bezvremenost i, samim tim, večnost. U međuvremenu sam pročitao, pogledao i preslušao sve, i čekao susret sa ovom knjigom i Polom Morlijem: svedokom-saradnikom, obožavaocem, novinarom i izuzetnim pripovedačem koji će me, verovao sam, približiti najbliže što se može, reč po reč, deo po deo. Pola Morlija najboljim mogućim vodičem čini nekoliko stvari. Bio je među četrdesetak prisutnih na koncertu Sex Pistols 1976. koji je zauvek promenio Mančester (u publici su bili i budući ili već osnovani Buzzcocks, The Magazine, The Fall, Joy Division... te čak i Morisi, kao i budući vođa užasnih Frantic Elevators Mik Haknal koji je nešto kasnije promenio ploču). Morli je zatim bio mladi dopisnik NMEa "sa severa Engleske", te bio i prvi koji je pisao o (mršavim) počecima Joy Division; pratio je kako izrastaju u siloviti bend, razumeo razliku između JD na sceni i JD u studiju, družio se sa The Factory ekipom, učinio Mančester zanimljivim u očima Engleske a kasnije i sveta (jedno vreme mu je čak bilo i zabranjeno da piše o JD " zbog preterane pristrasnosti"), radio kao kreativac etikete ZTT (Frankie Goes To Hollywood, Propaganda, Art of Noise...) te je u narednih trideset godina nastavio da promišlja, piše i nadgrađuje važnost i razgrađuje mitove o Joy Division i pop-kulturi. Konačno, ali ne i manje važno: Morli je od dečaštva nosio na plećima teret samoubistva oca, što ga čini dodatno pažljivim kada priča o Kertisovom kraju. ("Samo sam jedno beživotno telo video u celom svom životu, i to nije bilo telo mog oca.")
"Joy Division - Deo po deo" nije knjiga koja se bira i čita zbog faktografije, već zbog načina na koji je pisana i vođena. Sve što je važno od detalja biće ukratko prepričano na prvih dvadesetak strana. Narednih četiri stotine i pedeset (!) predstavljaće putovanje kroz tekstove pisane od 1977. do 2007. godine, koje Morli najavljuje ili odjavljuje komentarima, definisanjem konteksta ili trenutka u kojem su ti tekstovi nastajali. (Evo, njegovim rečima) "Želim da ovaj pregled bude toliko istinit da bude i uznemirujući i neverovatan kao san. Što sličniji snu, to će, na neki način, biti precizniji. Činjenice često svode realnost na nivo običnosti, što opet stoji nasuprot stvarnom iskustvu. Želeo sam da se setim sleda događaja okončanog tako velikim uticajem, a da ne potkopam lepotu tog niza svođenjem na puke pretpostavke. Verzije koje slede primeri su rada u nastajanju. Na kraju, sve više različitih verzija iste stvari pojavljivaće se u različitim publikacijama, ili na mestima gde već mogu da budu nađene, dok ja držim ovu posebnu prošlost živom time što nikada ne pretpostavljam da postoji samo jedan način da se opiše šta se dogodilo i samo jedan način slaganja činjenica. Postoje hiljade različitih načina da se opiše ista stvar, a u jazovima između svih tih verzija, na ivicama svake verzije, svake mogućnosti istine, postoji nešto blisko istini. To što se dogodilo tokom tih poseta Sex Pistolsa, i što se dogodilo sledećih meseci, vodilo je, između ostalog, ka drastičnim, ključalim pesmama Joy Divisiona, neverovatnoj smrti njihovog pevača, i najzad, ka njihovom postojanju nakon života, što je nadraslo grad Mančester i izgleda da se zaputilo ka mogućoj večnosti. Činilo mi se pogrešnim da pokušam da stvorim jednu, zakovanu verziju ovih događaja, jer to nije u duhu onoga što se dogodilo. Čini mi se da je prikladnije da se ne stvori zaokružena verzija događaja, nego da se verzije stalno drže u pokretu, da samim tim budu deo trenutnog sveta, a ne deo sveta koji nestaje, sveta koji gubi svoj sjaj i neprestanost, sveta gde ništa ne može da se dogodi zato što se već dogodilo.
Ono što su me naučili nastupi Sex Pistolsa, a onda i muzika Joy Divisiona, jeste da sve može da se dogodi sve dok prihvataš da veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nije nužno tako očigledno organizovana kao što smo često skloni da poverujemo. Još sam tamo gde sam bio, u hali Lesser Free Trade 1976. u klubu Factory u Hjulmu 1978 dok Sex Pistolsi izvode svoje pokrete zasnovane na pogonskoj energiji i brujanju Igija i Stoogesa, dok Joy Division razbrajaju svoje načine redefinisanja dinamičnog naboja Stoogesa. Sve se stalno gradi do različitih vrsta vrhunaca. Prošlost ne mora nužno da ostane u prošlosti. Prošlost ne mora da potamni. Može da ostane gde je jednom bila, sasvim u sadašnjosti, i da se neprekidno pretvara u budućnost."
(Ozeitgeistu) "Previše bi jednostavno bilo reći da je Mančester uklizao u 21. vek kao grad koji misli unapred, jer je pank generacija našla načina da poveže svoju rešenost i želje sa tradicionalno radikalnom energijom grada, njegovom istorijom prvog industrijskog grada, sa mestom posvećnom napretku. Suludo je - iako bi to začudo moglo da bude urađeno - mapirati putanju, neku vrstu potmule i prkosne avanture, od samoubistava Ijana Kertisa do otvaranja mančesterskog "Harvija Nikolsa". To je potpuno suludo, ali sam pokušavao i to, i ponekad povlačio crtu da naznačim pravac od šortseva koje su nosili A Certain Ratio dok su plesali uz samo njima svojstvenu lajavu, bolnu muziku za ples, do brojnih malih hotela u Mančesteru u prvim godinama 21. veka. Ono što je izlazilo iz pameti i kroz usta Tonija Vilsona, Roba Gretona, Alana Erazmusa, Pitera Sevila i Martina Haneta moglo bi da znači da je fiktivna ideja Mančestera zauzela mesto uz i oko stvarnosti grada. (...) Pa ipak, nema sumnje da se Mančester preselio u budućnost u trenutku u kojem je neko vreme izgledalo kao da tone u prošlost iz koje se nikada neće iskobeljati. Prvi ljudi koji su zaista poverovali u to da Mančester može da se prenese u budućnost, da je promena važna posebno u regiji iz koje su krenule tehnološke, stvaralačke i društvene promene u moderno doba, bili su ti ljudi koji su koristili pank muziku, a onda i postpank, da iznađu načine da ideje i ideali održe taj duh napretka." * Ovako postavljen tok naracije, i stalno kruženje oko relativno kratkog perioda postojanja grupe nagrađuje čitaoca kao što ti čine ponavljanja preslušavanja opusa Joy Division. Nijedno slušanje nije isto, svako će nas dovesti u drugačije stanje ili izvesti iz vrtloga kroz druga vrata, za koja do maločas nismo ni znali, dok Morliju otvara prostor i za drugačiji - prisniju i poetičniju naraciju. (Pol Morli, ponovo) "Na kraju, Love Will Tear us Apart je "o" njenoj melodiji. Kako vreme odmiče, ona će biti sve lepša.
Ne možete je promašiti.
(...)
Rad na ovakvom projektu više je rad na sebi.
Možda i nije bilo tako da je želeo sam sebe da uništi, nego tako da je mogao da se ponovo sabere.
I zašto je moralo da se dogodi baš tog dana, a ne nekog drugog?
Jednog dana, pisaću o svemu tome iscrpno i detaljno.
(...)
Muzika se talasa i meša sa zavijanjem vetra.
Zbog toga što je nemoguće biti u pravu, reći istinu. Štitili smo se humorom jer bismo se u suprotnom raspali. Ovo malo vremena što nas deli od praznine prozirno je kao san. (...)
Kad svet nije isti onakav kakav naša svest veruje da jeste, onda smo u košmaru. I shvatio sam da ne postoje "bolesti duše". Postoje samo reči. (...)
Joy Division će mi pomoći da se razaberem u svemu tome. Oni će mi pomoći da upamtim šta se dogodilo."
(Kraj)
* Ova knjiga nema slučajno titulu najvažnijeg dela napisanog o bendu. Intimna preispitivanja i sazrevanje Pola Morlija; nežno portretisanje predstavnika celog pokreta (čak i dokazanih, genijalnih baraba poput Tonija Vilsona), izuzetni pasaži o dizajnu Pitera Sevila, kao i zvučnom dizajnu Martina Haneta - sve to čini ovu knjigu dirljivim, kružnim spuštanjem u srce i dušu mita o Joy Division koje nije namenjeno samo obožavaocima, već i onima koji će tek otkrivati važnost mitova u pop-kulturi, naročito sada, kada ih je sve manje. "Joy Division će vas rasturiti na komade. Mirno." (P.M.)
