"Beznačajni detalji slučajne epizode" (Mihail Mestetski. Remek-delo.)

Čitav život stao u dva voza, 

zastala usred stepe jedan kraj drugog.

Fenomenalan kratki film Mihaila Mestetskog, prikazan na Festivalu kratkog metra pre nekoliko godina u Beogradu.

Klik na fullscreen, 

prevod na engleski te čeka na ikonici CC u donjem desnom uglu.

Remek-delo.



p.s. Ukoliko neko zna gde je dostupan njegov prvi dugometražni film "Krpeni savez" (2016), neka dojavi.

Intervju sa Mestetskim o tom filmu dostupan je ovde >>

Alehandro Hodorovski: "Gde ptica peva najlepše"

"Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu." 
(Žan Kokto)

Ovim citatom počinje, zatim objašnjava.

"Svi likovi, mesta i događaji (iako je negde izmenjen vremenski sled) stvarni su, ali je ta stvarnost preoblikovana i preuveličana da bi postala mit. S jedne strane, porodično stablo je zamka koja nam ograničava misli, osećanja, želje i materijalni život, dok s druge strane, predstavlja riznocu u kojoj se čuva najveći deo naših vrednsoti. Osim što je roman, ova knjiga je ujedno i odraz napora koji se, ako se ostvare, teže tome da svakom čitaocu posluže kao primer kako da, kroz oproštaj, svoju porodičnu priču pretvori u epsku legendu."

*

Hodorovski u jednom intervjuu kaže: "Tajna mitologije jeste da mitologija postaje folklor. I sva magija - Markesova magija - folklorna je degeneracija mita. A ja (...) opisujem realnu magiju a ne magični realizam. Realna magija je svuda oko nas ali ne znamo kako da to vidimo. Treba da učimo da bismo prepoznali magiju na svetu. Svakog trenutka desi se nešto magično."

"Gde ptica peva najlepše" je magična knjiga, a poređenje sa "Sto godina samoće", na kojem kritičari često insistiraju je samo prihvatljivo, ali nikako u potpunosti tačno i pravedno.

Kod Hodorovskog je sve magija, a realnost je tu kamen za pod glavu koji te žulja i tako ne dozvoljava da, zagledan u krošnju tog drveta i omađijan pričama koje ti ptica peva - ne poludiš lako i nepovratno.

I ja bih se ovde zaustavio sa metaforama i poređenjima, zato što postoje stvari koje je besmisleno prepričavati a nisu zaslužile ni puko teoretisanje.

Zato - obavezno čitanje.

Ukoliko nakon čitanja ne uspeš da umakneš iz knjige, posegni za njegovim poslednjim filmom, blizancem ove knjige.



*
Intervju, sa sajta izdavačke kuće "Arete" >>

Imamo problem ako vi nemate problem sa filmom "Houston, we have a problem"

Nemam problem što na plakatu-najavi za film bolje vidite jednog Tita protiv pet američkih Predsednika i tako previđate rečenicu "Myth or Reality?"

Nemam problem što niste svi prepoznali Božidara Smiljanića kao 'Inženjera Ivana Pavića', kao ni njegovu 'ćerku' - odnosno glumicu Branku Šelić. 
Ta 'paralelna' radnja je u ovom filmu ionako motor rakete koji ne radi, već samo bljuje dim da bi se zabašurile slabosti ove priče.

Nemam problem ni što vam nije problematična scena u kojoj Tito 'gleda' reklamu za Yugo za američko tržište, inače snimljenu 1986/7. Imam problem sa argumentom od publike sa mreže: "Prototip Yuga je napravljen 1980, Tito ga je video".

Imam problem i sa onima koji veruju da Slavoj Žižek priča kako se priča o "jugoslovenskom svemirskom programu" skrivala od vas decenijama,
zato što ne priča o tome.

Većina problema koje, pak, imam sa ovim filmom i namerama njegovih autora je raketno-inženjerski precizno definisao Sloba Vujanović u tekstu na mislitemojomglavom >> i ja ih neću ponavljati. 
Dodao bih da imam utisak da autori ovog filma ne prave pseudoistorijski bosanski lonac sa zlim namerama kao, na primer Malagurski, što im je plus.

Najveći problem koji imam ipak je broj ljudi koji veruju da je sve to "stvarno bilo", "kao što smo videli u filmu".

Očekivano je da ovaj film raspaljuje maštu i dodatno opušta inače nekritički odnos prema državi koja vam očigledno nedostaje od glave do pete ili od poda do plafona, zato što je, eto, imala neku tehnologiju, industriju, inženjere, podzemne aerodrome (vojne, ne za potrebe "svemirske agencije", frižidere koji su radili po trideset godina i onakvog Predsednika.

To je sasvim u redu i autori su sasvim sigurno računali i na to.
No - i ja sam odrastao u toj državi, i dalje je smatram jedinom državom u kojoj sam živeo (ovo drugo nisu države) i jedinom domovinom koju sam imao - ali, ni tada, kao ni danas, ne verujem da smo bili, ono, treća najjača vojska na svetu i nekakva sila.

Imam, dakle, problem što živim okružen prevelikim brojem ljudi koji su za protekle dve-tri decenije morali da razviju kritički odnos prema onome što vide na ekranu a nisu - 
te bez problema prihvataju i ovu priču kao 100% tačnu. 

Zato i prolazimo poput Lajke.
Ukoliko se ne sećate, to je onaj nesrećni pas iz SSSR-a lansiran u kosmos 1957, 
da je niko ne pita ima li ona nešto protiv toga da se ne vrati.
Ali je to je bilo za više ciljeve.

Ovaj film je pokazna vežba zaluđivanja gledalaca. 
Zato je vredan vašeg vremena.
(Dobro, i zbog kadra u kojem Bora Jović aplaudira Titu.)

Možda malo kritičkog gledanja pomogne da evoluiramo do šimpanze Hame. 

Njega su nakon leta oko planete vratili kući.




p.s. Uzgred, izvorna rečenica je glasila: "Houston, we've had a problem" :)

Zato što je "Ničije dete" odličan film

U sjajnoj i korisnoj knjizi "Kako napisati i prodati scenario" Tudora Elijada, koju budući dramaturzi čitaju prvi put i pre upisivanja Fakulteta postoji rečenica koju često i danas parafraziram:

"Ta originalna ideja koja vam je upravo sinula je bez sumnje do sada obrađivana 1227 puta.

Važno je kako ćete je vi ispričati."

Na kraju uvodnog poglavlja iste knjige postoji još jedan dragoceni pasus, koji takođe parafraziram:

"Pisac scenarija mora da ima strpljenje kelnera, otpornost fudbalske lopte, nepromičivost kišobrana, upornost metronoma, veru budističkog sveštenika".

Prve rečenice sam se setio ulazeći u salu na početak projekcije filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića.

Onog dela o upornosti, strpljenju i otpornosti sam se setio kada mi je Vuk nakon premijere rekao da se priči o dečaku nađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih posvetio pre sedam godina, kada je prvi put čuo od njegove Ane.

Odavno nisam na bioskopskom platnu video bolje uloženih sedam godina života.

Imajući u vidu sve što je o filmu napisano od kako je osvojio prve nagrade na festivalu u Veneciji - ne želim da vam kradem vreme prepričavajući na ovom mestu priču iznova, kao što Vuk-scenarista i Vuk-reditelj ne kradu vreme publike u devedeset i sedam minuta filma.

Za razliku od onih koji filmove stvaraju smatrajući da je publika nepažljiva, neobrazovana, neinteligentna i zapravo nezainteresovana - što utiče i na dijaloge i na radnju i na njeno trajanje - u "Ničijem detetu" nema suvišnog minuta, reči ili praznog hoda. To svakako nije rezultat samo dobrog scenarija i stroge montaže -  već i činjenice da je kompletna glumačka ekipa precizna i uverljiva, što je još veća retkost u našem filmu.

"Ničije dete" izuzetnim čine ne samo neverovatna priča, već i nepretencioznost i osećaj za meru. 
Vuk je uspeo da saopšti sve što je važno i istovremeno dirne bez pokazivanja prstom, podizanjem glasa ili korišćenjem violina, vešto se čuvajući od korišćenja jeftinih trikova ili posezanjem za često korišćenim izgovorima, što ovaj film kvalifikuje među one koji imaju težinu i vrednost bez obzira na vreme i prostor u kojem su nastali, kao i publiku kojoj će se obraćati, ovde ili u budućnosti (i ukoliko se osvrnem tragajući za filmovima koji su se bavili srodnom ili sličnom temom - pronalazim, za sada, samo "Specijalno vaspitanje")

Ne čekajte TV premijeru, nikako DVD ili piratsko izdanje - 
"Ničije dete" je veliki film koji zaslužuje gledanje na velikom platnu.

(Napisano zato što sam kroz svakodnevne razgovore shvatio da premali broj ljudi veruje da je moguće napraviti ovakav film, u Srbiji.)



.

"Film je istina u 24 slike" ili o okupaciji bioskopa "Zvezda"

Od svih filmskih projekcija u sali bioskopa "Zvezda", u najlepšem sećanju mi je prvo gledanje "Kako je propao rock'n'roll", pre tačno dvadeset i pet godina, u jesen 1989. godine. 
Sala je bila gotovo puna, a smeh tokom projekcije toliko glasan da sam nakon prve projekcije odmah otišao do blagajne i kupio kartu za još jednu, ne bih li čuo sve fore do kraja.

Sa distance od dvadeset i pet godina "Kako je propao Rock'n'Roll" gledam kao naučno-fantastični film, a svakako bih te 1989. slušao kao naučnu fantastiku priču o tome kako će u jesen 2014. godine grupa nezadovoljnih ljudi pod imenom "Pokret za okupaciju bioskopa" >> zauzeti taj bioskop, sedam godina nakon što je u njemu održana poslednja bioskopska predstava i nakon što je privatizovan, u paketu sa još trinaest bioskopa u Beogradu, koji su, jedan po jedan, pozatvarali blagajne i postali fenomenalne lokacije za neke nove sadržaje, koji nikako da se usele u napuštene sale.

No, možda bi mi ipak najnerovatnije zvučalo da ću se i ja dvadeset pet godina kasnije naći u položaju da ideju okupacije apsolutno podržavam, iako znam da je to pravno posmatrano upad u tuđe vlasništvo, da nijedno društvo to zakonski ne bi trebalo da toleriše, ili da citiram druga Bjutija koji je sve (dobronamerno, podržavajući ideju) sažeo u rečenicu "Jbg, to ide vako zakon - moral - običaj - etika. Jedino je zakon obavezujući, ostalo je rastegljivo" koja bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo stanje kakvo jeste.
No, pravno-zakonski-ustavno je i Kosovo deo Srbije i svi u njoj valjda imaju ista prava, i tako dalje i šta sve već piše - a nije - tako da taj i takav argument ne utiče na to da budem na strani onih koji ne prihvataju stanje.

O načinu na koji je privatizacija bioskopa izvedena i da li je tu bilo i kakvih marifetluka je dosta preciznog zapisano u tekstu "Filmski obrti" Ivane Milanović-Hrašovec još 2008. godine u "Vremenu" >>, na ovom linku je vest šta je bilo posle >>, kao što je i stanje u kojem se "Zvezda" u februaru 2014. godine nalazila precizno zabeleženo u, na primer, ovom prilogu >>, i zato ovde nema potrebe tome posvećivati dodatni prostor.
Nakon pročitanog je jasno - broj virova u toj priči nije mali i nisu nevažni. 
Zato mi izgleda još važnije podržati ekipu ljudi koja po svemu sudeći nije voljna da čeka da dotakne dno da bi se opet otisnula ka površini, ili koja zna da uvek postoji duplo dno i te su rešili da plivaju protiv struje.

I iako podrška ideji okupacije postoji i to ne mala, ono što im spočitavaju izgleda mi kao pomirenje sa stanjem ili - iznenađujuće - zluradost, koja je pratila i nedavnu priču o Filipu Vukši i tužbu koju je fasovao zato što se nije pomirio sa stanjem, ali i zauzimanje kasarne "Arčibald Rajs" u Novom Sadu pre tri godine, kada je grupa ljudi pokušala da preuzme napušteni prostor i pretvori ga u društveni centar, u čemu na žalost nisu uspeli.

No - ne zaboravite da je i za osvajanje "Metelkove" u Ljubljani bilo potrebno dvanaest godina.

Takvi i slični pokušaji su, verujem, dragoceni - jer dokazuju da ispod slojeva štroke i gomile krša sumnjive supkulturne provenijencije koja je svakako dominatna, ali ne i jedina stvar koja u Srbiji ima svoju publiku - i dalje tinja ideja da se sa ovakvim stanjem ne valja i ne vredi miriti i da borba za ideje u koje veruješ traje svakog dana, ukoliko si rešen da pobediš.

Da li će ekipa koja je okupirala "Zvezdu" uspeti da baš taj bioskop zadrži na duži period deluje prilično naučno-fantastično u Srbiji, 2014 godine. Najverovatnije - ne, jer je ova sala nečije vlasništvo. I zato što ovaj sistem verovatno nema poluga i snage da razvrgne nešto što nije urađeno po planu i dogovoru na samom početku.

Ali nije ovo borba samo za jednu napuštenu salu.
Ono u čemu će, nadam se uspeti (najnovije vesti pokazuju da su za sada uspeli da otvore mogućnost drugačijeg kraja priče o "Beograd filmu") - jeste da utiču na to kakav će nastavak ovaj film imati - i to je suštinski važno. Možda to neće biti baš ovaj bioskop - ali će ovim činom glasnog iskazivanja potrebe da se stvori prostor koji će funkcionisati po drugačijim principima uspeti da pokažu da se za ideje i slobodu valja boriti, te će, valjda, inspirisati i druge da počnu da delaju za ostvarenje onoga što smatraju da im je važno, ukoliko to sistem ne prepoznaje ili ne čini.

A ovo je priča o jednom prostoru koji je zvrjao sedam godina napušten, pa je okupiran da bi ponovo radio.
I lepo izgledao.

Ukoliko ne verujete u izvodivost ove ideje (ili je smatrate "komunističkom", što takođe spočitavaju ovoj ekipi) pročitajte priču o bioskopu "Eden" u Francuskoj (tamo je kapitalizam, right?), najstarijem public bioskopu u Evropi, u kojem su braća Limijer javnosti predstavili neke od svojih prvih filmova još 1899. 
Bioskop je zatvoren 1982. godine nakon što je njegov tadašnji vlasnik ubijen. No, javnost nije odustala od tog bioskopa te je isti 2013. godine u potpunosti renoviran i ponovo otvoren ("Worlds oldest public cinema re-opens after restoration" >>).
Taj bioskop, ujedno, nije i jedini.

Da li će i taj novi prostor propasti kao što je "Zvezda" svojevremeno postala padalica, pokazaće vreme, odnosno publika, čiji će (ne)dolazak pokazati da li je Beogradu potreban takav prostor, ili takve filmove više ne žele da gledaju u bioskopu kao što ni u kafane više ne idu, zato što, eto, sada imaju kuhinju i kod kuće (da parafraziram Majkla Mura).
Ili, ipak idu?

Zbog svega navedenog - podrška ekipi koja vraća "Zvezdu" u radno stanje i koja dokazuje da im je stalo. 
Od tvoje i moje podrške zavisi da li će nastaviti borbu za ideju ili će shvatiti da su okruženi društvom koje se pomirilo sa situacijom.

Sutra su na programu "Bube u glavi" Miše Radivojevića, "Tri" Aleksandra Petrovića i "Travelator" Dušana Milića.
I sigurno ima nešto da se pomogne, 
da se radi i uradi,
da ponovo radi ovaj ili neki drugi bioskop.

Na kraju, setimo se Godara i njegove rečenice "Film je istina u 24 slike."
Ključna istina u ovoj priči je da sve češće moramo da se samoorganizujemo, 
da bismo opstali.


.
Dodatak: drugi tekst na istu temu, pod naslovom "Ponovo (k)radi bioskop?" objavljen je na sajtu Al Jazeera Balkans >> 3. decembra.
.

"Finding Vivian Maier" (priča o 100.000 slučajno pronađenih fantastičnih negativa i jednoj tajnovitoj ženi)

Ovu priču bi trebalo započeti fotografijama Vivian Majer, nastalim tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.

Na poslednjoj u nizu, u odrazu ogledala vidimo Vivian Majer, tajnovitu autorku ovih (i još preko 100.000) fotografija, koje je stvarala malom Rolleiflex kamerom na ulicama Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa.

Sjajne su, zar ne?

No, istorija ovih fotografija, život Vivian Majer i upornost koju je Džon Maluf, klinac iz Čikaga uložio da bi ih učinio dostupnim javnosti čine ove fotografije još dragocenijim i pojačavaju kontrast na njima.

Jer niko pre njega nije imao uvid u negative i dokumentaciju Vivian Majer.
Niko o njoj zapravo nije ni razmišljao kao o umetnici.
Vivian Majer je po zanimanju bila - dadilja.

I čuvala je te desetine hiljada razvijenih i nerazvijenih fotografija i slajdova u skrivenim boksovima i kutijama koje su se sticajem okolnosti našle na maloj aukciji nakon njene smrti i koje je, slučajno (ima li u ovoj priči uopšte slučaja ili je u pitanju sudbina namenjena tim fotografijama?) kupio u druge svrhe, oduševio se zatečenim a onda shvatio da niko ne zna za Vivian Majer - umetnicu, već su ga svi tragovi kojima raspolaže vodili ka nekadašnjoj deci koju je Vivian čuvala kao dadilja, i koji je pamte kao fantastičnu, no čudnu ženu koja se nije odvajala od aparata -  i koja im nikada nije pokazala nijednu napravljenu fotografiju.

Dokumentarac "Finding Vivian Maier" razotkriva dodatne tajne ove fantastične priče, koja je ispričana isključivo zahvaljujući posvećenosti Džona Malufa, koji je povezivao delove slagalice, otkrivao putokaze, te onda i putovao, pričao i snimao sve ljude do kojih je uspeo da dođe a koji je sećaju Vivian. Uloženi napor je, za sada, rezultirao činjenicom da su fotografije Vivian Majer konačno stigle tamo gde su od početka i zasluživale da budu: u ugledne galerije i do očiju i srca publike koja je radove Vivian prihvatila i pre no što su istoričari umetnosti stigli da je uvrste među velikane fotografije, kojima Vivian pripada. 

Iako možda uopšte nije želela da se među njima nađe.

Ukoliko budete u prilici - svakako pogledajte.

.

p.s: "Vivijan Maier: dadilja koja to nije", juli 2014. >>, autor je @MaryJaneye
p.p.s Tekst o Vivian Maier na BeforeAfter, avgust 2015. >>
.

Muscle Shoals: gradić iz kojeg dolazi dobra muzika [preporuka]

"Moja pra-pra-prabaka je bila indijanka, pripadala je plemenu koje se zvalo Eukhi. Njeno pleme je ovu reku zvalo Nun-hse, reka koja peva. Verovali su da je u reci živela devojka koja im je pevala i štitila ih.

1839. godine moja pra-pra-prabaka preseljena sa ovih obala, gde je danas Masl Šouls, Alabama.

Odveli su je u indijanski rezervat, danas je tamo Maskogi, Oklahoma. 

Kada je stigla tamo, pričala je, tamo nije bilo pesama.

Hodala je obalama reka ne bi li čula - pesmu.

Njen narod više nije mogao da peva, nisu više mogli ni da igraju.

Nisu više mogli da održavaju svoje rituale.

I postali su narod tužnih ljudi.

Zato je ona rešila da se vrati kući. 

Krenula je peške.

Trebalo joj je pet godina.

Želela je da se vrati reci koja peva.

Velike brane koje su podigli utišale su devojku u reci koja peva, ali ukoliko se zavučete u one tihe kutke na obali i oslušnete - čućete njenu pesmu."

(Rik Hol, osnivač "FAME" Studija, Muscle Shoals, Alabama) 

Teško je razgraničiti da li je za uspeh muzičkog studija u gradiću Masl Šouls u Alabami (11.000 stanovnika) zaslužnija reka-koja-peva (sada nazvana - Tenesi) ili - Rik Hol koji je odrastao na njenim obalama i koji je nizom tragedija ostao bez svih članova porodice što ga je okrenulo ka jedinoj ljubavi koja ga nije ostavila - muzici.

To prepuštanje muzici kao jedinoj strasti, izazvalo je niz zemljotresa koji i danas odzvanjaju našim srcima i glavom i mrdaju nam stopala i kukove, samo što do danas nismo znali da sve te fantastične pesme nastale ili bile snimljene u gradiću u kojem su šezdesetih popreko gledali i crnu braću koja je dolazila na snimanje u Fame studio, ali su bili još neprijatniji prema hipicima, te su tako u jednoj pauzi za ručak Duanne Allman i Wilson Pickett ostali u studiju umorni od pogleda lokalnog kafedžije i počeli da džemuju, i tako, zapravo, stvorili tzv. southern rock. 
A ovo je samo jedna od priča iz te male kuće u Alabami.

"Muscle Shoals" je od one vrste filmova koja dokazuje da su slučajnosti i neočekivani spojevi ono što, zapravo, pokreće svet. 

Primer? 

Da Rik Hol nije u komšiluku čuo tipa koji peva bolesnicima u lokalnoj bolnici, taj tip, Percy Sledge možda nikada ne bi stao pred mikrofon i otpevao "When A Man Loves A Woman". Taj snimak je Rik pustio legendarnom Jerry Wexleru preko telefona, koji ne samo da je pristao da distribuira singl, već je u Rikov studio odmah poslao Wilson Picketta, koji sa Rikom kao producentom i bandom belih muzičara pravi neke od najljućih snimaka u istoriji soula - "Land of 1000 dances" i "Mustang Sally". Zvuk koji je Rik dobijao u svom malom studiju i masna svirka njegovih drugara iz komšiluka čine da se na vratima uskoro pojavljuje Aretha Franklin i snima "I never loved a man"... 
Tragajući za mestom u kojem nastaje taj zvuk, na ulazu u grad konačno se pojavljuju i The Rolling Stones, koji u Masl Šoulsu snimaju "The Sticky Fingers". 
Kit Ričards se i danas pita kako bi "Jumping Jack Flash" zvučao da su ranije znali da taj studio - postoji.

Bez obzira na fantastičan broj trivia podataka ove vrste, "Muscle Shoals" nije film namenjen isključivo onima koje takvi detalji privlače kao što plamen privlači noćne leptire. 
Ovo je, pre svega, film o upornosti i posvećenosti ideji, a onda i preplitanjima sila koje su stvorile neke od najlepših pesama soula i rok-end-rola, ili učinile da zvuče kako niko nije očekivao - iako oni koji su bili u gluvoj sobi ili za miks-pultom u tim trenucima nisu znali da će njihovi glasovi i sviranje odzvanjati u istoriji sveta - u koju su zakoračili sa mesta nimalo glamuroznog i rokerskog, sa obale reke-koja-peva na severu Alabame, u vreme dok pesme berača pamuka još uvek odzvanjaju poljima.

I kada sledeći put budete čuli: "Now Muscle Shoals has got the Swampers/
And they've been known to pick a song or two..." - u jednoj strofi "Sweet Home Alabama", znaćete da su ti stihovi posvećeni muzičarima iz ove priče.

Gledati što glasnije :)

.

"Bekstvo u pobedu" (i o fudbalskom meču odigranom u Ukrajini, 9. avgusta 1942)

Na ključnom meču koji smo igrali na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji poveli smo u desetom minutu. 
O, sreće!

No, sudija Sorensen je u 17. minutu svirao nepostojeći penal u korist Španaca.

Pantelić je odbranio prvi šut Lopeza Ufartea sa jedanaest metara. 

O, sreće!

Ali, Sorensen traži ponavljanje penala, zbog "golmanovog preranog napuštanja gol-linije". 
O, nesreće! 
Ufarte iz drugog pokušaja pogađa, Španci odlaze u naredni krug prvenstva, a ja učim važnu lekciju o relativnosti pravde, i istrčavam u dvorište da pikamo fudbal na male golove u dvorištu zgrade prekoputa bioskopa Voždovac, ispred kojeg je na stubu plakat za novi film.

Majkl Kejn, Pele i Stalone proslavljaju pobedu obučeni u starinske fudbalske dresove, postavljeni iznad nacističkog orla, drugog najčešćeg simbola u filmovima koji su našoj generaciji tih godina prikazivani. 

"Bekstvo u pobedu" ("Escape to Victory") Džona Hjustona bio je film čiju priču bi svaki učitelj i pionirski vođa preporučio omladini tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Hrabri saveznički zarobljenici - logoraši pristaju da odigraju meč protiv jačeg tima - reprezentacije nacista - da bi dokazali da su barem jednaki zlom osvajaču. Saveznici učešćem u meču riziku ne samo poraz, već i to što mogu postati deo propagande Trećeg rajha. Sledi poučak o timskom duhu i prijateljstvu, zatim bravure Osvalda Ardiljesa, Bobija Mura i drugih, i zatim neočekivani obrt. Iako gube na poluvremenu sa 0:4 - tim rešava da ne pobegne tokom odmora na poluvremenu iako su u mogućnosti.
Čast im to ne dozvoljava.

Vraćaju se na bojno polje, stižu do 3:4 da bi u poslednjim trenucima Bobi Mur nabacio loptu sa desnog krila Peleu koji makazicama izjednačuje na 4:4! 

Maks Fon Sidou ustaje i aplaudira iako je na drugoj strani, stadion eksplodira, metež, bekstvo u slobodu, kraj.

(Hjuston me doživotno kupio jednim običnim, jeftinim slowmotionom.

Ne znam koliko puta sam od tada gledao ovaj film, ali magija Peleovih makazica puštenih u slow motionu zapravo su momenat nakon kojeg sam počeo da gledam fudbal.)

Ali, to nije jedini razlog što sam ovaj film gledao mnogo puta. 
Iako mi je potpuno jasno da je "Bekstvo u pobedu" jedna od lošijih stvari koje je Hjuston snimio tokom karijere - svako novo gledanje bilo je sve zanimljivije.
Svaki put sam znao delić više o predistoriji ovog filma, o onome šta se odista dogodilo i odakle se ta priča zapravo dokotrljala do nas.

Istorija  beleži  ovu utakmicu pod imenom "Death match", i ona je zanimljivija od filma "Bekstvo u pobedu".

Eduardo Galeano u sjajnoj knjizi "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolisa) navodi jednu verziju priče:

"Fudbal je i za naciste bio pitanje od državnog značaja. Jedan spomenik u Ukrajini podignut je u spomen na igrače Dinama iz Kijeva iz 1942. godine. U vreme nemačke okupacije, oni su počinili ludost porazivši na lokalnom stadionu Hitlerovu izabranu ekipu. A bili su upozoreni: "Ako pobedite - mrtvi ste." 

Ušli su u susret unapred se pomirivši sa porazom, tresući se od straha i od gladi, ali nisu mogli da suzbiju svoju želju za dostojanstvom. 

Kada se utakmica završila, svih jedanaest igrača bilo je streljano, onako u dresovima, na vrhu tribina."

Ovako ispričana priča o "meču smrti" decenijama je bila i zvanična verzija priče o meču, i onome što usledilo posle. Takva verzija priče plasirana je 1943. godine od strane vlasti SSSR-a, odmah nakon oslobođenja Kijeva od Nemaca. 

Šezdesetih godina, nakon smrti Staljina, ova priča je ponovo stavljena pod reflektore i od tada dobija drugačiji oblik, ali ne i konačni. Sudija još uvek nije svirao kraj.
O meču je snimljeno (najmanje) pet filmova. Za sada poslednji, planiran za premijeru 2012, zabranjen je >> od strane Ukrajinskih vlasti.

U knjizi "Fudbalom protiv neprijatelja" (Samizdat, 2007) Sajmon Kuper pominje da je u traganju za istinom došao do jednog od preživelih učesnika meča. Kuper kaže "on sad ima osamdeset i šest godina... ali mudro drži usta zatvorena." (Kuper je posetio Ukrajinu krajem osamdesetih godina XX veka)

Šta se zaista dogodilo tog 9. avgusta 1942 na gradskom stadionu u Kijevu pred 2000 gledalaca?

Tu priču možemo početi scenom u kojoj odred Hitlerovaca korača ulicom u Kijevu, ka pekari u kojoj od početka okupacije Ukrajine radi veći deo nekadašnjih fudbalera Dinama iz Kijeva, kluba koji su svojevremeno osnovali pripadnici tajne SSSR policije, poznate pod imenom "Čeka".

Nemački oficir prvi ulazi u pekaru.
Iz džepa na uniformi izvlači presavijeni list na kojem su imena Kuzmenka, Truševiča, Klimenka, Gončarenka i drugih bivših fudbalera. Okupator ih je sve odredio za tim koji će se pod imenom FK "Start" suprotstaviti izabranom, nepobedivom timu nemačkih oficira Luftvafea koji igraju pod imenom "Flakelf".

Po nekim izvorima - odigrana su dva meča.

Prvi, odigran u julu 1942. između domaćih i nacista završio se pobedom pekara od 5:1.

Drugi, zakazan za 9. avgust trebalo je da dokaže superiornost arijevaca. 

Dvadeset i dva igrača izašlo je na teren oko kojeg je bilo 2000 gledalaca. 

Sudija meča, SS oficir, obratio se kapitenu Starta na njegovom jeziku: "Znam da ste dobar tim. Poštujte pravila, igrajte po pravilima, nemojte ih kršiti. Pozdravite vašeg protivnika u skladu sa njihovim pravilima."

Po komandi, Nemački tim je salutirao uz "Sieg Heil!"

Po komandi, ukrajinski igrači su podigli desnu ruku u visinu čela i uzvratili: "Fiz-kult-Hura!" - tada uobičajenim sovjetskim pozdravom koji je slavio fizičku kulturu.

Publika na stadionu bila je oduševljena tim gestom svojih fudbalera.

(I ta scena je tako filmska.)

Do poluvremena FK Start, odnosno ukrajinski tim je vodio sa 3:1.
Neki izvori tvrde da su ih pre početka drugog poluvremena posetila dva čoveka.
Jedan je bio izvesni Švecov, kvisling; a drugi SS oficir nepoznatog imena koji je ukrajince upozorio da će snositi konsekvence ukoliko ne prepuste pobedu nacistima.

Meč se završio rezultatom 5:3 za FK Start. 

Štaviše, odbrambeni igrač Klimenko je poslednji gol postigao tako što je najpre predriblao nemačkog golmana, a onda se okrenuo leđima i loptu poslao u gol - petom.

(Ovde bih ja iskoristio slowmotion, kao Hjuston.

Klimenko uzima loptu, zaobilazi golmana koji pada na zemlju nemoćan da ga zaustavi. Klimenko usporava, možda i pravi piruetu telom i loptom, okreće se leđima ka golu licem ka golmanu koji ga gleda sleđenog lica, a zatim - samo naizgled miran - petom gura loptu ka gol liniji svestan da je taj potez nogom istovremeno i korak u smrt.
Sudija označava kraj meča.

Čist film.)

Zvanična propaganda je nakon rata tvrdila da su nacisti streljali čitav tim nakon meča.

Priča, ipak ima nešto drugačiji tok.

Sedam dana nakon utakmice gestapovci su se zaputili u pekaru u kojoj su fudbaleri nastavili da rade. Svi su bili uhapšeni i poslati na ispitivanje, tokom kojeg su iz fudbalera pokušali da iznude priznanja da su kriminalci ili protivnici nemačke vlasti.

Nijedan od fudbalera nije potpisao priznanje. 
Jedan od njih, Nikolaj Korotki, umire tokom ispitivanja.

Preostala desetorica poslata su u radni logor Sirec.
Nakon napada ukrajinskih partizana na logor 1943, u vreme borbi za oslobođenje Ukrajine, komadant logora rešio je da strelja svakog trećeg logoraša. Tokom te odmazde streljani su, ne zato što su bili fudbaleri FK Starta - Truševič, Kuzmenko i Klimenko, isti onaj čovek koji im je gol dao petom.

Možemo nagađati da li mu je taj gol bila poslednja misao dok gleda ka puščanim cevima streljačkog voda.

O Gonračenku, Tiučevu i Sviridovskom se znalo da su uspeli da pobegnu iz logora.
O ostalim igračima ne znamo ništa.

Kada su Sovjeti ponovo osvojili Kijev 1943, verzija priče o meču postala je ona u kojoj je meč odigran u atmosferi straha od odmazde, sa nemačkim vojnicima postrojenim duž aut linija i psima, te da su nakon meča svi igrači pobedničkog tima - streljani.

Nakon rata snimljen je i film "Treće poluvreme" koji je pričao tu verziju priče. Film je, zvanično, videlo 32 miliona gledalaca u SSSR-u.

No, u vreme Brežnjeva, priča je dobila novi oblik: vrhovna odbrana SSSR-a posthumno je odlikovala streljane igrače medaljom za hrabrost, dok su preživeli odlikovani ordenom za zasluge u borbi, iako je KGB insistirao na tome da je sam meč predstavljao akt kolaboracije sa okupatorima. 1971. godine kraj stadiona na kojem je meč igran igračima je podignut i spomenik.

Kasnije izjave očevidaca i igrača dodatno su narušile zvaničnu verziju priče: igrači su tvrdili da nije bilo posete u poluvremenu, te da tokom meča nije bilo prisustva nemačkih vojnika kraj aut-linija.

U prilog toj verziji ide i ova fotografija snimljena pre početka meča. 
Ukoliko je autentična.


Čak pedeset godina nakon meča, a u vreme raspada SSSR-a, jedan od igrača - Gonračenko (jedan od onih koji su uspeli da pobegnu iz logora) ispričao je priču koja se nije podudarala sa zvaničnom. Tom prilikom je rekao i ovo: "Četvorica mojih saigrača stradala su ne zato što su bili sjajni fudbaleri... Stradali su kao i mnogi drugi građani SSSR-a dok su se dva totalitarna sistema borila jedan protiv drugog."

Pored filma iz pedesetih, istorija kinematografije beleži i mađarsku verziju filma "Dva poluvremena u paklu" (>>), koji je bio inspiracija Hjustonu za snimanje "Escape to Victory".

(Trivia: Hjuston je za snimanje filma izabrao stadion koji danas nosi ime Nandora Hidekutija, fantastičnog igrača Mađarske reprezentacije iz 1956. O njemu sa oduševljenjem i ljubavlju piše i Božo Koprivica u knjizi "Samo bogovi mogu obećati", a trebalo je da bude i deo eseja o fudbalu Danila Kiša koji je ostao nedovršen.)

Iako je od te utakmice prošlo više od sedamdeset godina - i dalje nije lako pričati o njoj.

Gore pomenuti ukrajinski film iz 2012, baziran na netačnoj verziji priče - nije snimljen do kraja i zabranjen je za projekciju, planiranu u vreme odigravanja evropskog prvenstva 2012. godine. Stav državnog aparata bio je "moguće vređanje Nemačkog naroda neistinom".

Ipak, nakon toliko špartanja istorijom, delovima knjiga, kroz izjave svedoka i tekstove koji se bave ovim mečom, meni je na umu samo jedno.

Svi ti agenti tajne službe SSSR-a, Gestapo odredi, crni mantili KGB-ovaca koji urgiraju kod Brežnjeva da se igrači ne odlikuju - svi ti tipovi ostaju gotovo nevažni pred slikom jedanaestorice koji uzvikuju "Fiz-kult-hura!" stojeći naspram jedanaest oficira Luftvafea koji su ruke uzdigli u nacistički pozdrav.

Svi ti mračni tipovi su nebitni pred ludim, herojskim i bezobraznim potezom Klimenka koji ševa braniča više rase i loptu u gol šalje udarcem pete. To ne radiš na prijateljskom meču, to je ponižavanje protivnika.

Taj tajac koji traje dok se lopta kotrlja ka gol-liniji, smračeno lice SS oficira koji je organizovao meč i poklič 2000 ljudi koji proslavljaju gol - ta slika raspiruje strasti. 

Eduardo Galeano u onoj knjizi tvrdi da je gol - "fudbalski orgazam."

Kada gledamo fudbal, mi ne gledamo samo dvadeset i dva preskupo plaćena tipa koji guraju loptu tamo-amo po terenu trudeći se da je uguraju u mrežu.

Mi samo vrebamo potez koji niko nikada ranije nije uradio.
Čekamo potvrdu da i naizgled slabiji može da pobedi.
Učimo da je nepravda sastavni deo svega, pa i te igre u kojoj će čak i poraženi ustati sa stolice i aplaudirati pobedniku, svestan da je izgubio više od utakmice. 

.

"Good vibrations": filmčina!

"Kada se priča o panku - 

Njujork je taj koji ima frizure,

London je taj koji ima pantalone,

ali Belfast je taj koji ima razlog!"

Teri Huli

Ima neka trajna veza:

kao što je John Peel svojevremeno zaplakao sedeći u kabini automobila zaglavljen u saobraćaju kada je na radio čuo "Teenage Kicks" od The Undertones, tako sam i ja nehotice pustio suzu (katarzičnu) gledajući scenu filma u kojoj Teri Huli, centralni junak ove priče konačno sluša na radiju taj isti singl koji je objavila njegova izdavačka kuća, "Good Vibrations", dok Belfast razaraju katolici i protestanti, krajem sedamdesetih.
(Ne, nećemo sad diskutovati kakvi su to ljudi koji puštaju suzu na takve pesme.)

"Good Vibrations" je, dakle, priča o Teriju - pasioniranom dobrom ludaku koji se nije libio da u tom i takvom Belfastu, zaoranom bombama i verskom netrpeljivošću najpre otvori prodavnicu ploča, a zatim skoči u avanturu objavljivanja ploča - i to mladih pank-bendova Belfasta u koje u to vreme, naravno, nije verovao niko.

Zapaljiv poput "24 Hour Party people", srodan "The Commitments" Alana Parkera i pun iznenađenja poput "No-one knows about Persian Cats" (odličan film o muzičkoj underground sceni u Teheranu >>) - "Good Vibrations" daje sve što od filma (o muzici) tražim: srce, dušu, dobru glumu, gutz i muziku koji su lečila ono što su politika i vera činile bolesnim decenijama. 
A tamo gde bi se mnogi reditelji i glumci spotakli - ova ekipa svira dalje svoja tri akorda bez opuštanja i utišavanja distorzije i vozi filmsku priču kako valja, na svega četiri kanala.

U stvarnom životu, Teri je prodavnicu otvarao i zatvarao nekoliko puta, neprekidno balansirajući na ivici bankrota. 

Ali, to nije važno.

Važno je da je danas na grobu John Peela stih upravo iz pesme sa početka ove priče, komad muzike od tri minuta u koji je Teri verovao. I tražio način kako da taj komad muzike svet - čuje.
(To što je Feargal Sharkey posle snimio "A Good Heart" je druga priča :)

Ovaj film, naravno, nije priča o panku i pank-muzici - već ep o hrabrosti i ludosti koje cvetaju najčudnijim cvetovima na naizgled najsuvljem tlu.

U to ime, da ponovimo:

.

"Popboks" u nokautu

"Nakon gotovo devet godina postojanja, 17.600 objavljenih vesti i 4.570 autorskih tekstova, Popboks prestaje sa radom." (www.popboks.com)

Nakon nestanka...

... "Džuboksa" i "Rocka" - koje sam koristio kao prve prave mape kosmosa pop-kulture u vreme kada je radio bio jedini izvor nove muzike a ti magazini jedini izvor novosti...

... "Ritma" - koji se pojavio pred generacijom starijih maloletnika gladnima drugačijeg pristupa pop-kulturi od onog koji su koristili "Huper", "Ćao" i umirući "Pop-rock" (a koji je i danas dominantan) i koja je odrastala uz B92 i emisije poput "Makroi, dileri i muzički saradnici"...

... "XZabave" - koja mi je, često, bila jedini dokaz da van granica naše države svet i dalje postoji i menja se i zbog koje sam 90% tadašnjih honorara trošio na berzi albuma ili u onoj tesnoj prodavnici kaseta ("Feliks"?) u Sremskoj...

te nakon gašenja "Ukusa nestašnih" i mnogih drugih sada zaboravljenih magazina koji nisu doživeli treće izdanje jer su precenili sopstvene mogućnosti ili očekivanja publike - nakon nestanka svih njih - gašenje Popboksa ne bi trebalo da me tangira.

Ipak, žulja.

Zašto je Popboks, zapravo, nestao?

"Razlozi su različiti: od sužavanja i deprofesionalizacije domaće popkulturne scene koja je bila predmet našeg interesovanja, preko neatraktivnosti ovakvih poduhvata za reklamno tržište, do seobe online čitalaca na socijalne mreže." (iz saopštenja redakcije)

O temi "sužavanja i deprofesionalizacije scene" možemo diskutovati. Kako je argumenata za diskusiju zapravo malo i dolaze iz subjektivno - kvalitativnog a ne kvantitativnog, iskoristiću kao paradigmu one koje imam: jasno je da smo trideset godina udaljeni od trenutka ili kulturnog miljea u kojem se album "Let's Dance" Dejvida Bouvija prodavao bolje kod nas nego u Italiji (*), ali znam i to da je krajem osamdesetih film "Hajde da se volimo" pogledalo pet miliona stanovnika Jugoslavije, dok je najkomercijalniji album Ekatarine Velike - "Par godina za nas" - u isto vreme prodat u cca. 25.000 primeraka.

Taj proces "sužavanja i deprofesionalizacije" traje, dakle, već dugo (zapravo - od kako znam za sebe) a odron jačeg inteziteta počeo je pre dvadesetak godina.

Taj problem, dakle, nije od juče.
.

Dodatno - Popboks je imao priliku da formira scenu, i zaista je činio napore u tom pravcu nekoliko godina, ali je taj pokušaj ostao, na žalost, poluuspešan.

"Seoba čitalaca" koja se pominje kao jedan od razloga odustajanje takođe traje već godinama. Dodatno - ovaj stav pokazuje prilično nerazumevanje suštine društvenih mreža. Dotične (mreže) upravo se "pune" sadržajima koji dolaze "sa strane", odnosno sa sajtova, portala i privatnih blogova i na društvenim mrežama se bore za popularnost.

Tako sadržaji sa meni dragog "malog portala" Slicing Up Eyeballs posvećenom uglavnom muzici koja je nastala ili stasavala '80ih ima cca. 60.000 pratilaca na Facebooku, a tekstovi "dobacuju" do stotinak lajkova po postu i desetine "shareova".

Prisustvo Popboksa na društvenim mrežama je, na žalost, jedva vidljivo.

I da se ne bih služio stranim primerima (drugi jezik, razvijena scena, ...) - tu je i primer domaćeg, "malog" magazina - sadržajnog i agilnog P.U.L.S.E-a >>, a čiji je motor entuzijazam malog broja posvećenih ljudi koji generišu svoje tekstove i kombinuju ih sa tuđim - i koji uspeva da tokom jednog meseca zasluži više od 400.000 otvorenih stranica od strane više od 60.000 posetilaca, što je za stranicu posvećenu ezoteričnijim sadržajima poput Frensisa Bejkona, Tarkovskog, Lori Anderson, Bouvija i Joy Division (nasumičan izbor tema) - i veliki uspeh sajta i dokaz da je uspeh - moguć, ako je jurnjava za brojem klikova u pitanju (jer vas čini poželjnim za oglašivače). Po rejtinzima na Alexa.com - P.U.L.S.E ima dvostruko veću posećenost od Popboksa i taj uspeh pripada upravo prisustvu na društvenim mrežama, glavnom izvoru posećenosti velikom broju portala, sajtova i blogova u Srbiji.

To Popboks nije na vreme prepoznao i iskoristio kao šansu.

Napomena: PULSE je nedavno startovao novu FB stranicu. Nedavno ugašena imala je oko 16.000 članova.

I tako su sve note ovog oproštajnog akorda (zvuči kao E-mol: ima u sebi i tuge i gorčine i opomene) kompletirane . "Neatraktivnost ovakvih poduhvata za reklamno tržište" je ono što je tehnički nokautiralo Popboks, a taj tehnički nokaut je rezultat prethodnog -  nesnalaženju u "sužavanju" i odsustvu truda da se ono što se radi - adekvatno promoviše i populariše.

Ukoliko je, naravno, to što se radi - kvalitetno.

Rasprava o "kvalitetu" tekstova i recenzija na Popboksu će prerasti u raspravu o ukusima, o kojima valja i treba raspravljati. U komentarima na vest o gašenju Popboksa provejava da je ovaj medij bio "hermetičan", "namenjen malom broju ljudi" te je "forsirao samo njihov ukus".

Od ova tri - slažem se sa poslednjim, ali to i pozdravljam. Svaka redakcija, naravno - forsira svoj ukus i zato je to redakcija, a ne tiker servis za vesti iz pop-kulture koje mogu čitati i na ostalim informativnim sajtovima.

U redu, bilo je tekstova sa kojima se nisam slagao, ali sam poštovao argumentaciju i stavove autora. Kada nije bilo razloga za poštovanje stava - onda smo imali polemika u komentarima na tekst.

Istovremeno sam se divio posvećenosti koju su neki autori iskazivali, poput Jovana Ristića u serijalu o bendu The Stranglers (link ka prvom tekstu iz serijala >>) - koji predstavlja jedan od najboljih uradaka srpskog pop-kulturnog novinarstva u proteklih nekoliko godina

Popboks nije bio hermetičan u izboru tema: među poslednjim objavljenim (muzičkim) recenzijama imate i Black Sabbath i Pet Shop Boys, izvrsni "hermetični" Thundercat album i još mnogo toga šarolikog, više ili manje popičnog.

No, valjda ni taj izbor tema nije bio dovoljno "širok"? Ili je problem u načinu na koji je širina tema obrađivana?

Tu je, konačno, taj opšti stav da je Popboks uništio "kič, šund i neukus".

Da izvinete - to je potpuna besmislica i jedan od onih društveno-prihvatljivih prenemaganja koja nikako da prestane.

I šund i kič i neukus su oduvek postojali i biće tu do kraja sveta.

(Ukoliko se zadubite u tekstove o kulturnim gibanjima Jugoslavije (pre 1990) pronaćićete iznenađujuće dokaze o veoma živahnoj "narodnoj" sceni, ludačkim tiražima i uspesima zvezda čiji su mutirani potomci sadašnji vladari medijskog prostora u Srbiji, i koji su tu i toliko su glasni - zato što su traženi. Ni šund ni kič ni neukus ne izrastaju sami od sebe. A dokle god nas bude više zanimalo prisustvo ili odsustvo donjeg veša poznatih, dotle će nam i biti ovako, usrano.)

Ostaje, dakle, ta tema "hermetičnosti", odnosno načina na koji je šarolika pop-kultura tretirana od strane autora na Popboksu.

Možda je delić rešenja za uspeh nekog novog, budućeg života ovog ili nekog srodnog portala posvećenog pop kulturi upravo u tome.

Jer, bez obzira na dugačku pauzu u postojanju relevantnog magazina posvećenog pop-kulturi od nestanka "XZabave" do danas, na ovdašnjoj sceni i dalje ima sjajnih kritičara čije razumevanje filma, muzike, književnosti i stripa sigurno može, uz adekvatnu podršku, da razbudi zainteresovanost publike za sadržaje koji "nisu šund, kič i neukus", i čiji su tekstovi čitani na raznorodnim sajtovima, portalima, blogovima ili - "društvenim mrežama".

Potražite tekstove o filmu čiji su autori Marko Kostić, Vladan Petković ili Pavle Simjanović ("Danas"). Prokrstarite Mrežom i iščitajte tekstove o muzici Vladimira Skočajića-Skoče (B92) Jovana Ristića, Jelene Maksimović, Marka Nikolića (svi su pisali i za Popboks, ne toliko često koliko sam ja želeo), i dalje aktivnog Dragana Ambrozića (uglavnom u "Vremenu"), Aleksandra S. Jankovića, Gorana Tarlaća, Ivana Lončarevića, Mladena Savkovića? Zamislite da postoji prostor na Mreži koji (ukoliko su za njega raspoloženi) koriste autori poput Deane St. Maksimović (izvini što si u grupi sa starijima od tebe :), Aleksandra Žikića, Mome Rajina i, naravno - Pece Popovića, čiji su tekstovi čak i na "Blicu" uvek glasno odjekivali? I da se ne podsećam sada sa kakvim uživanjem sam nekada a i sada bih čitao tekstove Janje Bobić, Boška Milina i Aleksandra D. Kostića. Ukoliko ovom spisku dodam i podmladak koji se kali kroz projekte poput http://www.criticizethis.org/ i činjenicu da u srpskom blog-prostoru postoji još nekoliko izuzetnih autora koji pop-kulturu sagledavaju iz svežeg ugla, nemam dilema da autora ima i da bi njihovi tekstovi, u dobrom kolažu sa vestima, listama, najavama i ostalom pratećom pirotehnikom svakako imali i posećenost i (ključna reč) uticaj u re-kreiranju i scene i standarda.

(Dodatno, taj i takav medij imaće i važnu funkciju filtera, koji je apsolutno neophodnan ukoliko ste konzument pop-kulture (ili bilo kog drugog sadržaja sa interneta) - i ko u to ne veruje neka ponovo konsultuje izvrsnu knjigu Tomasa Eriksena - "Tiranija trenutka")

Ako je, primera radi, "Radio Pingvin" usred onolikog sranja u zimu 1991. godine uspeo da postane najslušanija stanica u Beogradu a bez politike i narodnjaka na programu, zašto je nemoguće napraviti sličan proboj u trenutku koji, realno, nije ništa teži nego što je bila ta godina?

Pitanje je samo - ko bi prvi krenuo u ovakvu avanturu, u Srbiji, 2013. godine?

Šta je starije? Redakcija ili finansijer/oglašivač koji želi da podrži takav sajt?

No, da ne balavim dalje nad tim opcijama šta-bi-bilo-kad-bi-bilo, a do kojeg me dovelo raščlanjivanje razloga nokautiranja jedinog pravog, organizovanog internet sajta posvećenog pop kulturi nakon devet godina rada.

Nakon svega, ostaje samo jedna pitanje: da li društvo koje čini sedam miliona stanovnika (od kojih se 45-50.000 pojavi na koncertu The Rolling Stones) zaista nema potrebu za kvalitetnim magazinom posvećenom muzici, filmu, stripu, književnosti i fenomenima pop-kulture na svom jeziku ili je potrebno samo pronaći drugačiji način pakovanja takvog medija (a pakovanje je, u pop-kulturi važno koliko i sadržaj), čiji će nastanak i opstanak biti dokaz da rok-end-rol ipak nije nokautiran.

Sudija odbrojava:

šest,

sedam,

osam,

devet.

p.s.

Ne zaboravite - prvi biznis Ričarda Brensona bilo je lansiranje magazina "Student".

U prvom broju pisao je o Sartru i Robertu Grejvsu.

I nije imao nekih rezultata.

Zatim je čitaocima tog magazina omogućio naručivanje gramofonskih ploča, uz popuste.

Tako je nastao - Virgin Records.