Objava "Where are we now" >>, prve nove pesme posle deset godina pauze a koja je sletela na nepripremljeno tle niotkuda i izvan svake nade 7. januara probudila je u meni dugo uspavanog tinejdžera koji je na svaku polu-informaciju o novom albumu svojevremeno terorisao svakoga dana ljubazne žene u prodavnicama ploča u Makedonskoj, Nušićevoj i preko puta bioskopa "Zvezda", a ponekad i strogog tipa zaduženog za muziku u prizemlju "Elektrotehne" u Knez Mihajlovoj.
Dvadeset i nešto godina kasnije - osećaj je isti.
Znao sam da će se ovoga jutra pojaviti novi snimak, i znam da je ostalo još dve nedelje do objave albuma "The Next Day", a ukoliko je verovati pričama koje prate Dejvidov povratak na scenu - ni vlasnik kompanije koja će objaviti taj novi album nije imao prilike da ga čuje do poslednjeg trenutka, kao ni muzičari koji su ga snimali. O tome kako je ovakvim povratkom Dejvid ponovo poremetio sistem, možete pročitati u sjajnom tekstu objavljenom u Guardianu >>. Ovo je tekst novog Bouvijevog singla:
Dejvid je u dobroj formi, i dalje.
. Prvi prikazi albuma "The Next Day" (Mojo, Guardian...) obećavaju. .
I . Prvi put u životu ulazim u inostranu prodavnicu ploča.
Prodavnica nije prevelika ni preterano ekskluzivna, nema gramofona i slušalica za preslušavanje onoga što bih kupio (a toliko sam slušao o tim prodavnicama u kojima možeš da čuješ ono što bi kupio, toga kod nas nema); ulazim u prodavnicu na sredini Tsimiski Street u Solunu i u narednim minutima počinju da me bole - ovim redom - novčanik, zatim glava, te konačno - i srce. . Imam četrnaest godina, još uvek se nisam obrijao nijednom u životu, ograničen sam na džeparac - i imam dovoljno novca da kupim tačno tri albuma.
. Ili - jedan "dupli" plus jedan "običan"... Ili - jedan "dupli" plus dve kasete. Toliko tih "ili" mi se mota po glavi i srcu (sa novčanikom nema "ili", tu je sve egzaktno), a nalazim se u centru univerzuma, barem ja u trenutku verujem u to - jer - sve što sam do tada čuo ili znao da postoji, kao i još nekoliko stotina (ili hiljada?) naslova je pod mojim rukama - i svega će tri ili troje biti izabrano, odluka nije laka i moje kopanje po naslovima traje predugo.
.
Tog popodneva u toj prodavnici spoznao sam neke od najvažnijih životinih činjenica, a koje me prate i danas:
Prva: "Nikada nećeš otkriti sve, jer kraj ne postoji".
Druga: "Nikada nećeš imati dovoljno para da kupiš sve ploče koje želiš".
.
Zato će tog popodneva, kao i mnogo puta kasnije, presuditi radoznalost.
.
Igija u tom trenutku bolje znam kroz priče koje sam čitao iz Bouvijeve biografije, te već posedujem album koji se tih dana mogao kupiti u Beogradu - "Blah Blah Blah" - "povratnički" album a koji mi nije odgovorio zašto je Igi toliko važan za rock'n'roll?Znam ga i po pesmi "The Passenger" koju su nekoliko meseci ranije obradili Siouxsie and the Banshees, a koja je već bila redovna u mom vokmenu. . I kako sam već uskraćen za preslušavanje albuma pre kupovine, odlučujem o kupovini na osnovu onoga što znam, a prethodno nisam čuo. Znao sam da su Dejvid, Igi, gitarista Rick Gardner i ostatak ekipe čitav album snimili za svega osam dana, u istom studiju u Berlinu u kojem su nastala i tri sjajna Bouvijeva albuma; znao sam da su se tokom snimanja ovog albuma njih dvojica utkrivala ko će uraditi više za kraće vreme, što je u jednom trenutku učinilo da se pitaju čiji je to zapravo album; znao sam da je "The Passenger" inspirisan stihom Jima Morrisona ("... modern life as a journey by the car... ") i da je tekst nastao na licu mesta, u studiju. Sve to bilo je sasvim dovoljno da probudi radoznalost - kako ta pesma zapravo zvuči u originalu, zašto su svi pisali o tom albumu kao važnom, šta se, konačno, nalazi - na izvoru.
(Ono što nisam znao je da je "The Passenger" prvobitno objavljen kao B-strana singla sada zaboravljene pesme "Success", ali je ta istorijska nepravda ispravljena vremenom, te svakako ne bi uticala na moju odluku o kupovini.)
.
Konačno - ali nikako i najmanje važno - omot albuma bio je od one vrste koja ne čini da me roditelji gledaju popreko i počnu gunđanje na temu "na šta bacaš pare, mogao si nešto od Stounsa da kupiš", česta rečenica u periodu mog otkrivanja muzike.
.
Tako je "Lust for Life" postao jedan od tri albuma koji su završili u kesi koju sam nosio pod miškom, izlazeći na ulicu Tsimiski, teška srcanapuštajući jednu od dve prodavnice muzike koju ću uvek pamtiti. Taj album biće ujedno i prvi od tri kupljena koje ću staviti na stari Phillips gramofon desetak dana kasnije, po povratku u Beograd.
.
I od prvog udarca bubnjeva na "Lust for Life" znao sam da se radoznalost isplati. Da nikada ranije nisam čuo tako dobro snimljen bubanj i da do tog dana nisam znao šta zapravo mogu da urade gitara, bubanj i bas. I kada sam se konačno otkrljao do "Passengera", u verziji potpuno drugačijoj od Siouxsie obrade - dobio sam prvu pravu lekciju o sirovosti u dve stotine sekundi, poučak o jednostavnosti i dobrom gitarskom rifu, shvatio sam šta je produkcija, pomalo patio što se na snimku od Dejvida ne čuje mnogo, malo me iritirao taj prateći vokal dok nisam shvatio da je to zapravo bolje; te dobio još jedan dokaz da su sve velike pesme nastajale na brzinu i da staju u četiri-pet akorda, to ih takođe čini velikim: ovde su to A-mol/F/C/G, odnosno F/C/E, dovoljno jednostavno da je i ja uskoro prosviram na mojoj akustari, znam sve te akorde, o sreće. . Nekoliko dana po povratku sa letovanja prvi put sam obrijao te tinejdžerske brkove, počeo da nosim album na rođendane i uspevam da pustim barem 2-3 pesme, lagana edukacija okoline, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o pravljenju benda - ipaksu to samo četiri akorda, možemo i mi tako, te na kraju shvatio i činjenicu da je to letovanje poslednje koje ću provesti sa roditeljima, i da mi najbolja putovanja tek predstoje. . II
.
U Tsimiski street ponovo sam zakoračio dvadeset-i-nešto-godina kasnije.
. Aleksandra i ja iza sebe imamo tri hiljade kilometara kruženja po Grčkoj prethodnih dana, lagano se povlačimo ka Beogradu i na tom putu prolazimo kroz Solun, tu ćemo prespavati; prolazimo i kraj tog ćoška na kojem je bila prodavnica; u izlogu sadašnje prodavnice cipela vidim potamnelog sebe i po prvi put nakon mnogo godina hronično neobrijanog, nisam ni znao da mi je brada tako proseda ali prija mi, ništa od toga me ne uzbuđuje, kao ni činjenica da je i ona druga-najvažnija-prodavnica-ploča takođe uveliko zatvorena, a nalazila se u Ljubljani, ništa me ne žulja; uskoro gazimo gas i krećemo ka kući, uskoro će sumrak i vozićemo još koju stotinu kilometara kroz mrak do Beograda, na usb-u sa kojeg muzika svira tokom svih tih kilometara verovatno ima i više muzike nego što je postojalo u toj prodavnici; tu je i ceo "Lust for Life"; nisam umoran i ništa ne smeta;"life as a journey by the car"; sada znam i to da je "The Passenger" više pesma o nemogućnosti upravljanja i prepuštanjunego o samom putovanju, ali ni to ne smeta, gazim gas i puštam muziku glasnije. Najlepši kilometri su pred nama.
. "And everything was made for you and me/
All of it was made for you and me/
'Cause it just belongs to you and me..." ..
. [Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] .
Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek moj gramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“.
Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta.
Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novu godinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) - napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansirana biografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj - u tom izdanju sam prvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, Lu Rida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijsku indoktrinaciju.)
Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje „Live Aid“ koncerta. Trinaesti juli 1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage za više. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prvi put sam čuo „Heroes“.
Na prvo slušanje nisam shvatio sve. Ali refren – plutajuća gitara i epska širina – bili su sasvim dovoljni za drugo slušanje i spoznaju da je verovatno važnije znati napamet tekst te pesme nego na primer „Pesme o majci“, koja je bila obavezna lektira za šesti razred. Premotavao sam traku sa snimkom mnogo puta: treće, peto, petnaesto preslušavanje – sve snimljeno mono, s televizora. Mali zvučnici i mono-tehnologija ne mogu zaustaviti velike pesme. Zato i jesu velike.
.
II (opšti nivoi, množina)
. „Heroes“ je zapravo dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst - podjednako važni. Iako tehnički "Heroes" nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 u Americi), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu.
.
Njena epska širina dolazi najpre izzvuka - i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke i francuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nije otpevao, ali - da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja. Ali, njen zvuk je nastao greškom - i to Tonyja Viscontia, koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom: nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog. I to je bilo - to! "Svima su nam pale vilice. Danas je to trenutno prepoznatljiv zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi" - zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji. . A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine.
"Heroes" smo najpre čitali kao pesmu o hrabosti, nastalu tokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzike u Hansa studiju - u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I will be King/And You, You'll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos; "We can beat them/just for one day.“ - sve je, nekako, tu. Takvom berlinskom shvatanju pomogla su i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida(„Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu") - nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova.
.
Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio imoj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji.
Petnaest godina kasnije - Zida više nije bilo, ali više nije bilo ni Kula World Trade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku - u gradu u kojem je praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“, ponovo. I sve je dobilo novo značenje.
.
Kada je, konačno - i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je i tu oduvek željenu dimenziju - himne koja te uverava da je pobeda moguća. Snimak iz Berlina iz 2002 - to i dokazuje.
.
I onda dolazi - do obrta. .
Nakon svih tumačenja i momenata veličanstvenosti koje smo proživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita - i učinio ga, zapravo, još većim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti - koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti iz studija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak sve do 2004, kada se Toni razveo od svoje žene.
.
Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sada smo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina.
(„Heroes“, ne Heroes.)
.
III (privatni kontekst, jednina)
.
Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije - oduvek mi je najdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i deset sekundi, integralni ep.
. Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadeset godina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi. "Heroes" se nalazila u svakoj verziji ručnog prtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu, diskmenu, plejeru, svuda. Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde si i kakav si i kuda si krenuo.
I to je, valjda, čini velikom pesmom.
.
IV
.
„Heroes“ nikada nisam čuo uživo.
Prvu šansu sam imao u septembru 1990.
No, verovatno sam bio premali da bih herojski, sam pokušao da odem u Zagreb u tom trenutku, te jeseni - zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.
Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisam imao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok, nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega.
.
Na oba koncerta je svirao tu pesmu.
.
Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo.
Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu.
Danas proslavlja 65. rođendan.
.
Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.
Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan - ipak moguć.
. Hoću da bude - ovako.
Just for one day.
.
. p.s. Nekoliko meseci nakon objavljivanja ovog teksta, Dejvid se vratio na scenu albumom "The Next Day". No, najave koncerata i dalje nema. p.p.s. Šansa više ne postoji. Januar 2016. [Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde. Svi tekstovi iz serijala su naknadno prilagođeni za štampano izdanje knjige.]. .
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“(Mark Špic, u knjizi)
Dok je sjajna knjiga Nika Stivensona – „Dejvid Bouvi, slava, zvuk, vizija“ >> više fokusirana na tumačenje značaja Bouvija u pop kulturi - nedavno objavljena knjiga Marka Špica je biografija u pravom značenju te reči: detinjstvo, teenage wildlife, proboj, slava, usponi, padovi, uplovljavanje u luku. Mark Špic („Uncut“, „Spin“...) je izvanredno informisan o svakom detalju karijere i tek ponekad sebi dozvoljava unošenje ličnih impresija u priču a naraciju bazira na podacima ili intervjuima sa ljudima iz bližeg i daljeg Bouvijevog okruženja, bacajući novo svetlo na neke od manje poznatih delova njegove karijere - naročito najteži period Bouvijevog života > onaj višegodišnji period pre „Space Oddity“, pesme koja ga je konačno lansirala u orbitu.
Iako je „Strange Fascination“ Dejvida Baklija obimnija, „Bouvi“ Marka Špica je svakako najbolje što se na našem jeziku može naći, a njenih 500-ak stranica je dobra prilika da se ponovo zavrte Bouvijevi snimci - koji tokom čitanja dobijaju novo značenje i vrednost; neki albumi dobijaju novu šansu da zauzmu mesto koje im zapravo pripada i sve to ponovo budi nade da će se Dejvid još jednom vratiti na scenu, iako sa nje, zapravo, nije ni odlazio.
Kako vreme odmiče, sve ređe pevam iz sveg glasa, a volim, razne energije izlete van. Sve ređe sam na koncertima jer - sve je manje bendova čije diskografije naizust znam; sve je manje mesta na kojima muzika grmi a u kojima je prijatno biti. Konačno, loša gradnja čini svoje - jer ako čuješ kroz zid kad komšija kija ili jede keks – ne poželiš da pustiš glas u kasniji sat, kada si konačno kod kuće.
Pod tušem pevaju samo amateri.
Sve je, dakle, manje prostora.
Sve je postalo tiše.
Mesto poslednje odbrane, pokazalo se proteklih meseci, postala je kabina automobila - zimski period, zatvoreni prozori, ostali vozači ionako ne gledaju dalje od znaka na haubi i levlje od retrovizora, ne mare za tvoj ukus.
Pevaš do mile volje.
Punim plućima.
Iako znaš da, spolja gledano, deluje krajnje idiotski, dok čekaš zeleno.
Dolazi proleće,
otvaraju se prozori.
Kako nisam od onih koji će ozvučavati čitavu ulicu iz kabine automobila, moraću i tu da zaćutim, na neko vreme. U međuvremenu, ostaje mi da se zamislim nad činjenicom da plejer, u randomize modu jako često zastane baš na ovoj pesmi.
Dugo se on i ja mimoilazimo. Kako se godine zbrajaju, srećemo se sve češće. Before The Flood: Dok su iz tetka Olgine, male pregrađene sobe u uglu stana dopirali rani radovi Brajena Ina (Eno), iz sobe tetka Sonje ne samo što se često čuo sa gramofona, već se često i svirao Bob Dilan (Dylan), rana trubadurska faza. Na vrhu gomile ploča najduže je stajao "Highway 61 Revisited". Sa desetak godina, teško je razumeti "Queen Jane Approximately" i takvo, najstarije sećanje na Dilana više je faktografsko ne emotivno. Nešto kasnije, u procesu "menjanja svesti" neke druge ploče su se pokazale uticajnijim od njegovih: zabavniji je bio "Stop making Sense" od Dilanovog "Slow Train Coming", a klinci traže zabavu, lakše je bilo razumeti "Zonu sumraka" od "New Morning". The Times They Are A-Changin': Kada je faza sakupljanja muzike i manijakalnog čitanja o istoj uzimala maha, prve polovine osamdesetih, Dilan je bio fazi koju danas kritičari uredno zaobilaze kao fazu "dezorijentacije" - pesme poput "When the Night Comes falling from the Sky" nisu mnogo značile ni meni ni kritici, a izgleda - ni njemu. Da li su tetka Sonji nešto značile ne znam, nismo više bili često pod istim krovom. I ponovo se nismo, dakle, razumeli. Kroz Bouvijevu (Bowie) "Song for Dylan" kapiram koliko je značajan, poredeći je sa Dilanovom "Song to Woody", iščitavajući mnogo puta Dejvidove stihove "You gave your heart to every bedsit room/At least a picture on my wall/And you sat behind a million pair of eyes/And told them how they saw/Then we lost your train of thought/The paintings are all your own/While troubles are rising/We'd rather be scared/Together than alone". Like A Rolling Stone: Na radiju učim (ponajviše od Kuzme i Straleta) o značaju pojave Dilana i njegovih stihova, spoznajem težinu "Koliko puteva čovek mora da pređe... ", ali sam više fasciniran hrabrošću "električnog nastupa" na Newport Festivalu i sinusoidama karijere. U vreme kada su slušaoci Radio Indexa birali "7 najdražih" Dilanovih pesama, očekivano je pobedila "Knockin' on the Heaven's Door", ispred "Like A Rolling Stone", dva koraka ispred "All Along the Watchtower", koju sam (u skladu sa godinama) više voleo u Hendriksovoj (Hendrix) verziji. Moguća paralela: čuvena Čerčilova da je sa 20 normalno biti levičar, sa 50 konzervativac i da je sve ostalo budalasto. Mr. Tambourine Man: Tako i ja, "života započetog u tridesetoj" prvi put osećam pravu vibraciju čitajući njegove "Hronike, deo prvi", sjajnu autobiografiju koja mi otkriva Dilana u punom sjaju. Iste godine pojavljuje se opšte slavljeni "Modern Times" koji koristim kao polazište za istraživanje kompletnog opusa. Nešto kasnije, Čele mi daje četrdesetak radio emisija koje je Dilan tematski sročio i vodio, otkrivajući deo sopstvenih muzičkih korena ali i mnoge jendeke iz koje je ponikla amerikana i to na način koji u potpunosti obuzima svest. I'm not her... here... there? Konačno, na teren ulazi Bob Hajns (Haynes), reditelj diskutabilne filmografije, autor filmova poput "Priča o Karin Karpenter" i "Velvet Goldmine" (dvosatno ljubavno pismo Igi Popu o Dejvidu Bouviju, nakon što mu je Bouvi prethodno zabranio korišćenje njegovih pesama u filmu). Kreirajući kontraverzu već uvodnim titlovima ("I'm not her... here... there"), podelivši Dilanovu biografiju na nekoliko glumaca i poslednju Boginju Holivuda, Hajns je stvorio novo, zanimljivo čitanje ključnih momenata Dilanove karijere, počevši od Gatrijevske faze do kraja devedesetih, hrabro prebacujući sva Dilanova lica, naličja i simboliku na glumce različitih potencijala i moći (Kristijan Bejl (Bale), Ričard Gir (Gere)...), među kojima vrh panteona osvaja Kejt Blanšet (Blanchett) koja će svojom interpretacijom Dilana svakako osvojiti mnoge nagrade (Nacionalno Udruženje Filmskih Kritičara se već upisalo pre nekoliko dana). Druga zvezda filma svakako je mladi Markus Karl Frenklin (Marcus Carl Franklin), čije je tumačenje Dilana-Vudi Gatrija svakako početak jedne sjajne filmske karijere. Dilan je zakon: "I'm not there" nije biografski film i okoreli obožavaoci ga teško vare, pokazuju prve kritike po netu. Ovaj film je zapravo eksperiment, dovoljno intrigantan da nas povede ka Skorsizovom dokumentarcu "No direction Home", ranijim Dilanovim albumima i drugačijem razumevanju mnogih čitanja Dilana - od Ferijevog (Ferry) "Dylanesque" do činjenice da LDP u kampanji "Život je zakon" koristi upravo "The Times They are A-Changin". I tako se Dilan i ja srećemo ponovo, u srpskoj svakodnevici, 2008. godine. Tetka Sonji kupujem karte za "I'm not there", koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem FEST-u.
Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)
The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.
Nekoliko činjenica:
Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.
Nekoliko impresija: The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"
"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.
U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...)
Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života." - Nik Stivenson, u knjizi.
*
"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno. Je li to bitno? Da li gnjavim?" - Dejvid Bouvi
Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom. Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.
Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.
Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.
Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži.
Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima. Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.
