„Okean“ (La Strada; 39 pesama, #35)

Pokušavam da izaberem omiljenu Tišminu pesmu i shvatam da je taj pokušaj sličan onom sutonu poslednjeg dana odmora, još uvek si na plaži i torbe su pune sakupljenih kamenčića i školjki, jasno je da nećemo sve poneti jer ne može baš sve stati u kofere; zato izabiramo najčudnije, ostale bacam iz ramena daleko od obale, vraćam ih u okean. 

.

No, ovaj Tišmin Okean nije od te vrste - i ovo nije pesma o okeanu kao takvom, što ja, na prvo slušanje, naravno, nisam znao. Sa trinaest godina nije lako razumeti o kakvom Okeanu on zapravo peva - kao što nisam mogao znati da se on toj temi vraćao već drugi put (na prvom i jedinom albumu grupe Luna - "Nestvarne stvari" postoji istoimena pesma >>, ali potpuno drugačija). 

.

No, iako sam imao svega trinaest godina, bilo je jasno da postoji nešto zaista sumračno u pesmi ali da to nije suton o kojem Tišma peva: postoji kriška večnog u toj prelepoj gitarskoj temi, u odjeku bubnja i gitara i klavijature koji se zajedno valjaju poput talasa nasuprot krhkom i ponekad zbrzanom Tišminom pevanju, dok pokušava da ispali sav tekst iz sebe u strofi, načinom koji je promenio moje tadašnje razumevanje pevanja.

.

„Okean“ sam, dakle, prvi put čuo jednog subotnjeg popodneva 1986, u „Ventilatoru“ Zorana Modlija.

Slušao sam je još mnogo puta, iz prilično ne-muzičkog razloga.

.
Tih godina je Modli, oduvek pionirski natrojen tokom emisije emitovao po jedan program za ZX Spectrum, prethodno nas obaveštavajući da pripremimo kasete i to snimimo, te isti koristimo do mile volje na svojim računarima. To je bilo davno, ali zvuci koji su sledili >> na nacionalnoj frekvenciji teško se zaboravljaju decenijama, te sam siguran da su stariji slušaoci Radija 202 verovali da su u pitanju ili smetnje, ili dejstvo "švedskih detektora za drugi TV prijemnik" ili delo Nečastivnog lično. Mi mlađi znali smo da je ta gomila buke zapravo nova igra ili program koji nam Modli nesebično poklanja. Nakon jednog od tih emitovanja u etar je krenuo "Okean" i ostao zabeležen na istoj toj traci. I tako se prečesto nalazio i u mom kasetofonu, povezanom sa Spectrumom.

.
I danas sam zahvalan Modliju na oba snimka.

.

Predugo sam pesmu šetao sa kasete na kasetu, nedostajalo je nekoliko uvodnih udaraca bas bubnja i negde pred kraj je počinjala nekakva radio reklama, najduže je bio na crnoj TDK normalki, te sam navikao da je sastavni deo pesme i taj početak reklame - i tek nekoliko godina kasnije sam se konačno dokopao jednog od svega 500 štampanih primeraka albuma i napravio valjani snimak čitavog albuma. 
.

* * * 

Ova pesma je otvarala je drugu stranu prvog i jedinog albuma La Strade, objavljenom u tom nepristojno malom tiražu, snimljenog u Studiju Radija Novi Sad. 

.

U intervjuu objavljenom u tadašnjem „Roku“ otkriven je i jedan od razloga zašto sve to tako zvuči: vokali za album snimani su jutro nakon „Live Aida“ koji su, po Tišminom priznanju svi odgledali od početka do kraja - a zatim su tako iscrpljeni, sa sve Subom kao producentom, očiju i ušiju punih velike scene, ušli su u studio u jutarnjim satima (za "male" bendove bili su slobodni samo ti termini) i snimili sve vokalne deonice, na ivici snage, verovatno željni samo jednog - da otplivaju do obala Okeana i konačno zaspu. No, ta nesavršenost jeste ono što "Okean" i danas čini velikom pesmom - autentičnom i iskrenom - iako uvijenom u mnoge metafore, od kojih za neke ni danas nisam siguran da ih dobro razumem. 

.

Ta, zapravo druga pesma koju je Tišma ispevao Okeanu bila je i poslednja tonski zabeležena posveta "praznoj pučini", ali - Tišma je nastavio da klizi niz obalu i temi okeana se vraćao još nekoliko puta kroz knjige koje je nastavio da piše: "Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo (...) To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena (...) Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. 

To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja."(*)
.

Tako sam, vremenom, otkrivao moguća značenja Okeana, jer se toj temi uvek vraćao - kroz plime i oseke - kao što se ja i danas često vraćam ovoj pesmi - ali i danas, kada god je čujem, shvatam da "Okean" - ni Tišmin ni onaj pravi - neću otkriti do kraja. Do sada sam ispitao možda deo obale, zagazio u plićak, još uvek vidim sopstvena stopala pod vodom i to je znak da nisam otišao duboko i da je voda bistra. Nemam pojma šta se sve krije u tom Okeanu punom reči, punom mačeva, ali me to ne sprečava da se svaki put otisnem sve dalje i zaplivam.
.

* * *
.

U kakvom tiražu je objavljena i koliko je slava promašila La Stradu - toliko je dokumenata iz tog vremena i sačuvano.

Donedavno jedini dostupan video zapis ove pesme bio je, ironično, samo šuštavi i mutni fragment "Okeana", pola pesme, snimak sa TV Novi Sad s kraja osamdesetih. Kako materijala nije bilo dovoljno, sve što mi je preostalo bilo je da od postojećeg materijala nekako "složim" dovoljno slike za svih četiri minuta i pedeset sekundi i preko  toga pustim "stereo" snimak, ova pesma je zaslužila - barem toliko pažnje.

Dok neka nova plima ne donese i ostatak snimka. 

Okean je to, izroniće već snimak odnekuda.

.

Četvrt veka nakon objave ovog "Okeana", 2012. godine Slobodan Tišma je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman. 

.

Poslednje reči u "zvaničnom" delu romana su:  „Pozdravljam te, stari Okeane, još jednom. I budi im milostiv!"
.

*citat je preuzet sa bloga http://slobodantisma.blogspot.com/

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

"The Passenger" (Iggy Pop; 39 pesama #34)

I
.
Prvi put u životu ulazim u inostranu prodavnicu ploča.

Prodavnica nije prevelika ni preterano ekskluzivna, nema gramofona i slušalica za preslušavanje onoga što bih kupio (a toliko sam slušao o tim prodavnicama u kojima možeš da čuješ ono što bi kupio, toga kod nas nema); ulazim u prodavnicu na sredini Tsimiski Street u Solunu i u narednim minutima počinju da me bole - ovim redom - novčanik, zatim glava, te konačno - i srce.
.
Imam četrnaest godina, još uvek se nisam obrijao nijednom u životu, ograničen sam na džeparac - i imam dovoljno novca da kupim tačno tri albuma. 

.
Ili - jedan "dupli" plus jedan "običan"... 
Ili - jedan "dupli" plus dve kasete. 
Toliko tih "ili" mi se mota po glavi i srcu (sa novčanikom nema "ili", tu je sve egzaktno), a nalazim se u centru univerzuma, barem ja u trenutku verujem u to - jer - sve što sam do tada čuo ili znao da postoji, kao i još nekoliko stotina (ili hiljada?) naslova je pod mojim rukama - i svega će tri ili troje biti izabrano, odluka nije laka i moje kopanje po naslovima traje predugo.

.

Tog popodneva u toj prodavnici spoznao sam neke od najvažnijih životinih činjenica, a koje me prate i danas: 

Prva: "Nikada nećeš otkriti sve, jer kraj ne postoji".

Druga: "Nikada nećeš imati dovoljno para da kupiš sve ploče koje želiš".

.

Zato će tog popodneva, kao i mnogo puta kasnije, presuditi radoznalost.

.

Igija u tom trenutku bolje znam kroz priče koje sam čitao iz Bouvijeve biografije, te već posedujem album koji se tih dana mogao kupiti u Beogradu - "Blah Blah Blah" - "povratnički" album a koji mi nije odgovorio zašto je Igi toliko važan za rock'n'roll? Znam ga i po pesmi "The Passenger" koju su nekoliko meseci ranije obradili Siouxsie and the Banshees, a koja je već bila redovna u mom vokmenu.
.
I kako sam već uskraćen za preslušavanje albuma pre kupovine, odlučujem o kupovini na osnovu onoga što znam, a prethodno nisam čuo. 
Znao sam da su Dejvid, Igi, gitarista Rick Gardner i ostatak ekipe čitav album snimili za svega osam dana, u istom studiju u Berlinu u kojem su nastala i tri sjajna Bouvijeva albuma; znao sam da su se tokom snimanja ovog albuma njih dvojica utkrivala ko će uraditi više za kraće vreme, što je u jednom trenutku učinilo da se pitaju čiji je to zapravo album; znao sam da je "The Passenger" inspirisan stihom Jima Morrisona ("... modern life as a journey by the car... ") i da je tekst nastao na licu mesta, u studiju. Sve to bilo je sasvim dovoljno da probudi radoznalost - kako ta pesma zapravo zvuči u originalu, zašto su svi pisali o tom albumu kao važnom, šta se, konačno, nalazi - na izvoru. 

(Ono što nisam znao je da je "The Passenger" prvobitno objavljen kao B-strana singla sada zaboravljene pesme "Success", ali je ta istorijska nepravda ispravljena vremenom, te svakako ne bi uticala na moju odluku o kupovini.)

.

Konačno - ali nikako i najmanje važno - omot albuma bio je od one vrste koja ne čini da me roditelji gledaju popreko i počnu gunđanje na temu "na šta bacaš pare, mogao si nešto od Stounsa da kupiš", česta rečenica u periodu mog otkrivanja muzike.

.

Tako je "Lust for Life" postao jedan od tri albuma koji su završili u kesi koju sam nosio pod miškom, izlazeći na ulicu Tsimiski, teška srca napuštajući jednu od dve prodavnice muzike koju ću uvek pamtiti. Taj album biće ujedno i prvi od tri kupljena koje ću staviti na stari Phillips gramofon desetak dana kasnije, po povratku u Beograd.

.

I od prvog udarca bubnjeva na "Lust for Life" znao sam da se radoznalost isplati. Da nikada ranije nisam čuo tako dobro snimljen bubanj i da do tog dana nisam znao šta zapravo mogu da urade gitara, bubanj i bas. I kada sam se konačno otkrljao do "Passengera", u verziji potpuno drugačijoj od Siouxsie obrade - dobio sam prvu pravu lekciju o sirovosti u dve stotine sekundi, poučak o jednostavnosti i dobrom gitarskom rifu, shvatio sam šta je produkcija, pomalo patio što se na snimku od Dejvida ne čuje mnogo, malo me iritirao taj prateći vokal dok nisam shvatio da je to zapravo bolje; te dobio još jedan dokaz da su sve velike pesme nastajale na brzinu i da staju u četiri-pet akorda, to ih takođe čini velikim: ovde su to A-mol/F/C/G, odnosno F/C/E, dovoljno jednostavno da je i ja uskoro prosviram na mojoj akustari, znam sve te akorde, o sreće.
.
Nekoliko dana po povratku sa letovanja prvi put sam obrijao te tinejdžerske brkove, počeo da nosim album na rođendane i uspevam da pustim barem 2-3 pesme, lagana edukacija okoline, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o pravljenju benda - ipak su to samo četiri akorda, možemo i mi tako, te na kraju shvatio i činjenicu da je to letovanje poslednje koje ću provesti sa roditeljima, i da mi najbolja putovanja tek predstoje.
.
II

.

U Tsimiski street ponovo sam zakoračio dvadeset-i-nešto-godina kasnije. 

.
Aleksandra i ja iza sebe imamo tri hiljade kilometara kruženja po Grčkoj prethodnih dana, lagano se povlačimo ka Beogradu i na tom putu prolazimo kroz Solun, tu ćemo prespavati; prolazimo i kraj tog ćoška na kojem je bila prodavnica; u izlogu sadašnje prodavnice cipela vidim potamnelog sebe i po prvi put nakon mnogo godina hronično neobrijanog, nisam ni znao da mi je brada tako proseda ali prija mi, ništa od toga me ne uzbuđuje, kao ni činjenica da je i ona druga-najvažnija-prodavnica-ploča takođe uveliko zatvorena, a nalazila se u Ljubljani, ništa me ne žulja; uskoro gazimo gas i krećemo ka kući, uskoro će sumrak i vozićemo još koju stotinu kilometara kroz mrak do Beograda, na usb-u sa kojeg muzika svira tokom svih tih kilometara verovatno ima i više muzike nego što je postojalo u toj prodavnici; tu je i ceo "Lust for Life"; nisam umoran i ništa ne smeta;"life as a journey by the car"; sada znam i to da je "The Passenger" više pesma o nemogućnosti upravljanja i prepuštanju nego o samom putovanju, ali ni to ne smeta, gazim gas i puštam muziku glasnije.
Najlepši kilometri su pred nama.

.
"And everything was made for you and me/
All of it was made for you and me/
'Cause it just belongs to you and me..."
..

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

"Ipanema" (Mitar Subotić Suba; 39 pesama #33)

Proleće 2001. godine je.
.

Bojana, Aleksandra i ja nemamo previše posla, a po prvi put imamo dovoljno znanja da uzvratimo mreži, tako što ćemo na nju postaviti stranice koje do tada, na naše čuđenje, niko nije kreirao. Verujemo da je to moralo biti urađeno - jer Mitra Subotića Sube u tom trenutku nema već godinu i po dana – stradao je novembra 1999. godine u požaru, nekoliko dana pre premijere genijalnog albuma „Sao Paulo Confessions“- i to spasavajući iz vatre master trake za album „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto koji je producirao mesecima pre toga a koji je Bebel naknadno vinuo u zvezde.

.

- Hajde da napravimo mesto posvećeno Subi, ali na srpskom i engleskom?

- Hajde!

.

Web 2.0 još uvek ne postoji kao takav.

Zakup prostora na serverima i platformama nije besplatan; razumemo se u Dreamweaver dovoljno da bismo napravili ono što želimo; imamo dovoljno vremena, snimaka i volje da to uradimo. No, zapravo - želim da to uradimo zato što mi ne znamo celu Subinu priču – posedujemo fragmente koje želimo da okupimo na jedno mesto i želimo da tu priču ispričamo na srpskom – jer je broj pravih tekstova posvećenih njegovoj muzici na našem jeziku ne veći od pet. U rukama imamo tih nekoliko tekstova na srpskom, sakupljenu gomilicu tekstova na engleskom, te – naknadno će se ispostaviti – samo deo zvaničnih snimaka, iako u tom trenutku verujemo da imamo – sve: prvi album – „Disilluisioned“ objavljen još 1987 pod pseudonimom Rex Ilusivii, pominjani Sao Paulo Confessions i nekoliko demo snimaka sakupljanih prethodnih godina.
To je sve što posedujemo za razbijanje tišine.

.

Bojana preuzima na sebe komunikaciju sa jednim delom ljudi za koje verujemo da znaju i da žele da podele nešto sa nama; kao i prevođenje i nagovaranje Martina koji živi u Amsterdamu da nam da nešto prostora na serveru za hostovanje sajta; Alex i ja se bavimo dizajnom, ja dopisujem poneki tekst i komuniciram sa ostalim ljudima za koje verujem da mogu biti od pomoći, a koje ne poznajemo, ali verujemo u njihovu saradljivost.

.

I bili smo u pravu: gotovo svi koje smo kontaktirali uzvratili su barem kratkom pričom; informcijom ili putokazom gde valja tražiti dalje.

.

Mesec dana kasnije, na opskurni domen suba.isallineed.net (jedini domen koji je Martin mogao da nam ponudi), na Mrežu smo postavili prvu verziju Tantos Desejos sajta: desetak tekstova na oba jezika; od kojih smo neke prekucavali uz dozvolu Pere Janjatovića; nekoliko fotografija; linkovi ka u tom trenutku dostupnim snimcima (od kojih je najkvalitetniji bio onaj iz „Ventilatora“ koji se našao na Modlijevim stranicama a koji je snimio sa Igorom Popovićem); (ne)potpun spisak diskografije i uvodni tekst i kontakt adresa za one koji imaju dodatni materijal koji bi podelili sa nama.

.

Prva verzija "Tantos Desejos", 2001. Klik na sliku za uvodni tekst.

Verovali smo da je to – sve, ali se ispostavilo da je to tek - početak.

.

Ni danas ne znam kako je Bojana došla do Katye B, čiji se fenomenalni glas nosi pesmu „Segredo“ sa Subinog poslednjeg albuma. Katya nam šalje fotografije na kojima su ona i Suba. Nešto kasnije, Bojana dolazi i do same Bebel koju snima za specijalnu emisiju „Cross Radija“ a koji se emitovao na B92. Stižu poruke ljudi za koje nismo znali, a koji dodaju kriške svojih priča našem znanju.

Broj fotografija i informacija se uvećavao – kao i čitanost. Da je to što smo uradili važno stiglo je kao potvrda od samog BBC-a: kako nisu pronašli drugi izvor informacija i fotografija, kontaktirali su nas sa pitanjem šta imamo od materijala, a koji bi oni iskoristili za serijal posvećen brazilskoj muzici, u kojem je, naravno, bilo mesta i za njega, Gringa Paulistu, dete Panonske nizije koje je promenilo razvoj neo-bossanove za svega nekoliko godina, neverovatnim talentom i umešnošću, svojstvenu isključivo onima koji znaju muziku.

.

Konačno - do nas stiže poruka Joao Parahybe, perkusioniste koji je sa Subom sarađivao i na „Sao Paulo Confessions“, ali i na „Angel's Breath“ albumu, poslednjem koji su uradili Suba i Milan Mladenović.

.

Ta poruka, i ono što je bilo u njenom prilogu bili su veći od svega što smo od čitave priče zapravo očekivali:

.

„Suba je ovu pesmu napravio kao mali hommage čuvenom Joao Gilbertu, ali se nikada nije usudio da je njemu i pokaže, čak i kada su postali dobri prijatelji.

Joao.“

.

Joao je poslao „Ipanemu“, snimak za koji niko, izuzev nekolicine ljudi koji su je snimali - nije čuo nikada ranije.

.

Kratki sempl originala - a zatim četiri i po minuta Subine lagane igre sa jednom od najpoznatijih melodija Brazila, koje, konačno, zvuče drugačije od onoga što je radio na poslednjem albumu.

.

Opuštena, osunčana melodija prepuštena ženskom vokalu, klavijaturi i spravama – kao da je prikazivala čoveka koji je pronašao sebe u muzici drugačije ritmike i melodije, koji je pronašao svoj mir. I sve vreme, zaista kao da je obigravao oko originalne teme, plašeći se da je ne promeni previše iz poštovanja prema gos'n Gilbertu, koji je prvi ovu pesmu pevao, a kojem Suba nikada nije pustio ovaj snimak.

.

Niko van tog uskog kruga je nije čuo nikada ranije.

A nama je data prilika da je delimo dalje.

I to je bila sasvim dovoljna nagrada za sve urađeno do tada: možda nije najbolji snimak koji je Suba ikada napravio, ali je prvi koji je do nas stigao na ovaj način, od čoveka kojeg ne poznajemo i koji živi na drugoj strani sveta.
..

Priča o stranicama Tantos Desejos traje i dalje.

Iako se Martin preselio iz Amsterdama na istok i ugasio server, sav materijal kao i sve ono što smo u međuvremenu otkrili prebacili smo na novu adresu >> Sto trideset hijada klikova koje je Tantos Desejos do tada sakupio govore nam da je vredelo, a nove opcije koje nam Mreža pruža dale su nam opciju da se sva dostupna Subina muzika sada lako preslušava >>, a meni da sa vremena na vreme nekom od njegovih snimaka dodam i sliku >>. Nepoznati ljudi dojavljuju nova otkrića, a ja i dalje verujem da postoji još snimaka, koji još uvek nisu došli do nas, a koje ćemo deliti dalje.

.

Ne znam da li je gos'n Gilberto u međuvremenu čuo ovaj Subin snimak.

Ukoliko jeste, voleo bih da čujem i njegovo mišljenje.
.
Gilberto danas ima 81 godinu.
Helena Pineiro, kojoj je ova pesma u originalu ispevana ima 57 i vodi butik koji se zove po njoj. 

Suba je nedavno dobio i plato u Novom Sadu.

I sve to, svakako, nije kraj ove priče.
Sasvim sigurno, postoji još snimaka koji čekaju da budu ponovo otkriveni.
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

.

„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.

Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.

Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.

Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.

„Ah, što ćemo ljubav kriti“.

Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.

Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.

 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.

Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.

Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 

Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

"Love will tear us apart" (39 pesama, #31)

Maj, 1988.

Još uvek nisam proslavio petnaesti rođendan i normalno je da i dalje tragam za svojim žanrom. Mogućih izvora inspiracije nema previše:  nekoliko malo starijih prijatelja, 2-3 emisije na "Studiju B" i jedan mesečnik.
.
Na poslednjim stranicama majskog broja magazina „Rock“ otkrivam veliki tekst Aleksandra Žikića - kritičara čijim sam preporukama već uveliko verovao - o Ianu Kertisu i bendu koji će uskoro postati jedini čije ću kompletne tekstove znati naizust – i originalu i prevodu – a da prethodno nisam čuo nijedan ton onoga što su odsvirali za vreme kratkog postojanja, završenog Ianovim samoubistvom u maju 1980.
.
Zaluđen pročitanim, a i dalje bez jasne ideje kako Joy Division zvuče – u „Srećnoj galeriji“ u prizemlju SKC-a - kupujem tanku crnu knjižicu bez natpisa na koricama, a koja je nazvana "Svetla u podrumu duše" i koja krije originalne tekstove i sasvim solidne prevode pesama sa sva tri „zvanična“ albuma – „Unknown Pleasures“, „Closer“ i „Still“.

Prevoda teksta pesme koja je odškrinula vrata slave bendu u toj knjizi nije bilo.

.

Ok, sada znam reči, ali i dalje ne znam kako to zvuči.

.

Kupovina originalnih izdanja albuma na berzi SKC-a prosto nije bila opcija, toliko para prosto nije bilo.

.

No – u drugoj polovini osamdesetih je u Jugoslaviji već postojala neka vrsta polulegalne piraterije: slovenački DID Koper se oglašavao po muzičkim magazinima predstavljajući „najnovije albume" koji se nisu mogli pronaći u državnim muzičkim prodavnicama. Oglasi su, iz meseca u mesec predstavljali nove naslove koje ste mogli naručiti (minimum 3 kasete!) a koje su poštom slali na adresu naručioca, plaćanje pouzećem. To je, istovremeno, značilo da iako znaš da nema šanse da pošiljka stigne još barem sedam dana - već od trećeg dana dočekuješ poštara pitanjem: „A ima li neki paket za mene?... A danas?... A danas?“

.

DID Koper je albume dostavljao na crnim kasetama bez nalepnice, pakovane u crno-beli omot odštampan na sjajnom papiru i spiskom pesama na unutrašnjosti.

.

Željni (za nas nove) muzike, Rastko i ja šaljemo u Kopar spisak na kojem su se našli i The Gun Club, demo snimci La Strade; Cocteau Twins, The Smiths - i prva dva albuma Joy Division.

.

Oglas DID Koper, 1989. 

Konačno stiže to "imam paket za tebe"!

Ubacujem u kasetofon - i slušam.

Prva pesma – dugačak uvodni instrumental: bas, klavijatura, ritam mašina, saksofon, razlomljena gitara. Hm?

Druga pesma – isto to + vokal i tekst koji nikako ne liči na ono što znam. Hm.

Treća pesma – laganija stvar, opet taj vokal i tekst koji nije to. Hm!

Četvrta.

Počinjem, naravno, da gunđam: Žikiću, šta li si ti čuo u ovoj muzici?

I gde su svi ti stihovi koje uveliko znam napamet?

.

Do kraja četvrte pesme je bilo jasno: ta crna kaseta bez nalepnice zalutala je u omot „Unknown Pleasures“. Dvadesetak minuta života proveo sam misleći da slušam Joy Division koji to bio nije! (Godinu ili dve kasnije otkrio sam da je u omotu zapravo bio „You“ Tuxedomoon, takođe sjajan album, ali to je već neka druga priča). Tako sam ja upoznavanje sa Joy Division započeo pesmom „Atrocity Exhibition“, sa drugog albuma, jer je, na sreću, barem ta druga, „Closer“ kaseta bila ok - i nije izlazila iz kasetofona danima.

.

„Unknown Pleasures“ je konačno stigao do mojih ušiju kao presnimak sa krckavog vinila Andrejevog druga Rendala iz San Franciska u oktobru iste godine. Nervozniji i drskiji od „Closer“, ovaj album otkrio mi je, zapravo suštinu tog zvuka za koji je najviše kriv Martin Henet, producentski genije, dok je na narednoj kaseti stigao i„Still“, čime je spisak tekstova koje sam znao napamet – konačno bio kompletiran.

.

Konačno, u zimu iste godine do mene stiže i „Substance“ – kompilacija objavljena te 1988. godine, a koju su zatvarale dve najveće pesme koje su JD snimili – najpre „Atmosphere“, a zatim i „Love will tear us Apart“, za mene, dakle, poslednja njihova otkrivena pesma.

Prvo slušanje bio je, naravno, onaj momenat prepoznavanja - pesme koja je zapravo već bila u mom sećanju sa radija (samo što ja nisam znao da su to oni), pesme koju sam takođe znao sa radija u zloj verziji Pola Janga - no, sve je to bilo manje važno - dok je ta pesma ispadala iz zvučnika bilo mi je jasno da slušam nešto drugačije od svega što su do tada snimili i po čemu ću ubuduće meriti i prepoznavati muziku kao takvu. (Po Aristotelu, prepoznavanje je „momenat prelaska iz nepoznavanja u poznavanje“ – ali bez tog momenta – nema ni katarze.)

.

Od mnogih verzija „Love Will Tear us apart“ koje su objavljivane tokom narednih godina, tačnije na svakom novom „Best of“ izdanju ili sličnoj kompilaciji -  i danas, kada posmatram sa distance - najdraža mi je ta prva, izvorna verzija pesme: nervozne uvodne gitare koje se gotovo razilaze već u prvim akordina, frenetični bubanj Stivena Morisa koji pokušava da održi strukturu pesme; epska bas linija Pitera Huka i ta klavijatura, sva trojica kao da se utrkuju ko može stići do kraja pesme a bez da pogreši, svi istovremeno ushićeni kao i svaki novotalasni bend svestan da je konačno ima svoj prvi pravi hit – dok je nasuprot njima Ianov glas, gotovo ravnodušan prema čitavoj toj nervozi, smireno peva neke od najlepših stihova pop muzike XX veka. I možda je baš to izvor veličanstvenosti ove verzije – u kojoj ništa nije muzički savršeno, ali je istovremeno sve najbolje moguće, kao i u originalnom spotu – u kojem slika kasni, ili, još bolje – zvuk juri u odnosu na sliku, uvek je pola sekunde ispred pokreta muzičara, kao da žuri da se sve završi što pre. 
Ova verzija pesme pojavila se u prodaji u aprilu 1980, mesec dana kasnije je Ian izvršio samoubistvo, rastrzan bolešću i ljubavlju, u dvadeset i trećoj godini. Tek nakon njegove smrti, objavljen je i „Still“, čime je kompletan opus pesama koje su Joy Division ostavili za sobom nakon tri godine rada kompletiran. Od tih pedesetak pesama koje su ikada snimili, ja sam, zapravo kao poslednju čuo upravo ovu najpoznatiju čiji je naslov ujedno i epitaf na Ianovom grobu.
.

Od mnogih obrada koje su naknadno stigle, a ova pesma jeste postala opšte mesto savremene pop-kulture (i kulture uopšte, videti sliku dole) i obrađivao je zaista svako, jedna me je zaista presekla: ona verzija otpevana na srpskom, u izvedbi opskurnog turbo-pop benda potpuno lišenog razumevanja konteksta, a koju su objavili pod naslovom „Ljubav ne gleda na sat" - bila je polovina devedesetih, mnogo toga je već bilo obesmišljeno, a CD kopije albuma Joy Division mogle su se pronaći na tezgama ispred SKC-a za smešne novce, nakon toliko godina.

.

.
No, proces otkrivanja i upoznavanja zapravo i dalje traje: tek nedavno sam saznao da je Piter Savil čuveni omot za „Unknown Pleasures“ - koji ga je lansirao u stratosferu i večnost - zapravo uradio ne preslušavši nijedan ton snimaka benda, već pričom koju je znao o bendu. Dejvid Birn je u jednom intervjuu otkrio da je pesmu „Overload“ sa genijalnog „Remain in Light“ albuma snimio inspirisan pričom o bendu Joy Division, takođe ne znajući u vreme snimanja pesme kako bend zapravo zvuči.
.

Ja i danas čuvam tu crnu malu knjigu bez natpisa na koricama, kao i plakat Pitera Savila - „Love Will Tear us Apart“ koji je godinama visio na zidu kraj kreveta, iskrzanih ivica i malo požuteo od dima. 
I danas, svaki put kada čujem uvodne taktove pesme, te originalne verzije zastanem i osluškujem da li mi se puls menja.
Jer znam – kada reakcije više ne bude bilo, biće jasno da je to, zapravo - kraj. 

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

“Rusija” (Idoli, 39 pesama, #30)

Bakićeva ulica, A. Fadejev, svetlost Vostoka.

.

Dvadeset i pet godina od kako sam prvi put čuo "Rusiju", sa kasete koju sam te večeri pozajmio od Mirona - i nekoliko nedelja nakon što sam shvatio da je ova pesma jedna od 39 važnih  - danas shvatam da priča o ovoj pesmi ima pritoka koliko i reka Volga. 
No, ta pesma je ipak glavni tok ove priče, dok su te dve stotine pritoka, koliko ih Volga zaista ima - tu samo da bi taj Divljanov gitarski pasaž i ovu pesmu - učinile još dragocenijom.

.

Tu je, najpre, pritoka - priča o albumu „Odbrana i poslednji dani“ – koji i danas nosi davno osvojenu titulu najboljeg (pravednije je reći da je, uz Šarlov jedinac – jedan od najbolja dva) albuma koje je jugoslovenska pop muzika iznedrila, a kroz čiju se priču o nastanku može mnogo reći o neverovatnoj ekipi muzičara i snimatelja, još više o nekim čudnim sudbinskim preplitanjima, o Borislavu Pekiću po čijem delu je album nazvan, te konačno o odnosu Beograda i Zagreba prema pop kulturi i subverzijama iste u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. 
.

Zatim bih mogao da iz priče o „Idolima“ i životnim putevima članova benda izvučem i mnoge pouke - kojih se retko pridržavam, ali kojih sam svestan, još više u ovo vreme izbora, kada se neki od njih ponovo nađu pod reflektorima ili iza njih.

.

Nakon toga se otvara prostor za značenja i tumačenja – šta mi je „Odbrana“ nekada značila, te kako i danas mogu da je „raskadriram“ do poslednjeg tona, čak i one tehničke greške koje su (slučajno? Ne!) ostavljene u finalnom miksu – a koje će pažljiviji slušaoci lako čuti - te bih mogao da razmatram koliko mi taj album znači danas, nakon toliko godina. 
.
Tu priču bi odmenila činjenica da sam slušajući ovu pesmu svojevremeno naučio da je moguće napraviti polu-ironičnu zafrkanciju - i da pesma ne mora biti A-dur/D-dur/G-dur/E-dur, i ne mora biti pank-uragan od dva minuta da bi bila antisistemska. Štaviše - „Rusija“ donosi tu nežnu harmoniju – A-mol, D-mol, G, F, C i taj divan gitarski pasaž, od one vrste kakve samo Divljan pravi.
.
Tek na kraju, dakle, dolazi ta pesma: bas linija koja zvuči kao da je puštena unatrag, mnoštvo zvukova i zvrkova koji pesmi daju neozbiljan ton bez obzira na njen tempo i taj zvuk tramvaja na polovini pesme, koji će za mene uvek biti zvuk skretanja pod Kalemegdanom, prekoputa francuske ambasade, gde šina zavija a zatim ispravlja, tako da vozač konačno može da nagazi papučicu uz Parisku ulicu, ka Biblioteci. No, tu se krug zatvara - i priče se ponovo uliju u jednu: koliko je gotovo nemoguće da je taj zvuk za pesmu snimljen upravo na tom ćošku, toliko je te 1982. bilo neverovatno da će taj tramvaj voziti baš Zdenko, basista Idola, svega nekoliko godina nakon objave „Odbrane“.

.

Toliko pritoka, a pesma teče.

Toliko značenja, koliko tumačenja, a sve na jednom vinilu, u čiju unutrašnju rilnu je utisnuto da je štampanje ploče počelo u martu a završeno 6. aprila 1982. godine. Za koji dan će, dakle, biti okruglo 30 godina.

.

No, nikada se ne bih bavio tumačenjima - da se pesma nije odavno uvukla pod kožu - toliko da i danas umem da je odsviram.

.

I zaista se sve svašta tu prepliće. 
"Odbrana..." je menjala formu i tokom snimanja. Zdenko Kolar priča: "To je počeo da snima Mile Pile Miletić koji je bio radijski tonac - radio je kod Minimaksa one montaže, lepljenje traka i ostalo i u tome je bio najbolji na svetu... A naša ideja je bila da baš tako radimo, da režemo, kidamo, lepimo, baš da pravimo jednu nelogičnu muziku u odnosu na sve sto se radilo do tada. Kad je Mile počeo malo da zakazuje zbog zdravstvenih problema, pojavio se Doktor Spira (...) on je otpao posle jedno pet dana. U međuvremenu sam i ja silom prilika morao da postanem snimatelj, ali je tu bilo dosta grešaka. Recimo snimim bubanj a nigde nema doboša, pošto sam zaboravio neko dugmence da pritisnem. Na kraju, je ceo posao završio Joca Višković, tadašnji šef tehnike u Radio Beogradu (...) Ne znam da li je neke pare zaradio, nadam se da jeste."
.
Mogu da zamislim sve članove benda, kao i njihove prijatelje koji su svirali na albumu, poput Gorana Vejvode, čija je klavijatura bila izvor mnogih zvučnih čuda na albumu, mogu da ih zamislim kako stoje naslonjeni na zidove studija VI i XIII Radio Beograda, preslušavaju miks ne znam koji put, tragajući u tom haosu kanala za pravom merom stvari. Mogu da zamislim i ekipu kako snima zvuk tramvaja na sred neke ulice u sitne sate; kao i Šaperovo lice dok gleda ka gluvoj sobi i izgovara kroz interfon studija: "Ovo će morati ponovo!", rečenicu koja se čuje nakon prve strofe pesme "Odbrana" koju peva Krstić (poslušajte pažljivije, zaista se čuje). 

.

Mogao bih da rekonstruišem razgovore koje su vodili najpre u Makedonskoj ulici u PGP RTB-u, koji je odbio da štampa omot sa Miroslavljevim pismom - ali je to pristao da uradi Zagreb, to jest "Jugoton", što čitavoj priči daje dodatni obrt (Jugoton je posle reizdao latinični CD "Obrana i poslednji dani"); mogu da zamislim Vladu kako donosi u studio "Rusiju" i kako se na tu jednostavnu melodiju dodaje, sloj po sloj, taj bas, sekvencer, zvrčke i tramvaje, klavijature i konačno gitaru i glas, kako mrtav ozbiljan peva "Noću sam joj čitao A. Fadejeva/Imala je snažnije ruke nego ja" i sve te stihove koji od svega prave burlesku - jer su  imena u pesmi pažljivo birana - svako od tih imena jeste simbol epohe. 
Spominjani Aleksandar Fadejev autor je veoma popularne "Mlade garde" (napisane 1945) i omiljeni Staljinov pisac - i koji je najpre utonuo u alkohol a zatim izvršio samoubistvo, razočaran u Hruščova i proces destaljinizacije. Za Fadejeva nema lepe reči u memoarima Nadežde Mandeljštam. I onda još te "snažnije ruke" i "nova godina, koja nam se rugala."
.

Aleksandar Fadejev. Ima ga po antikvarijatima.

(Istovremeno - ne mogu da zamislim kako je od te koketerije sa pravoslavljem, koje krasi  čitav album i tu fazu "Idola" došlo do toga da Vlada Divljan nekoliko godina kasnije na jedno prosto pitanje - koga biste pozvali na večeru - na mesto broj 2 stavlja Dimitrija Ljotića - no, to je samo jedna od 200 pritoka ove priče.)

.
Konačno, neverovatan je taj rasplet i dalji put svih članova benda: jedan (privremeni) emigrant iz Srbije koji je stigao sve do Australije; jedan vozač tramvaja koji na sreću i dalje svira sa Divljanom ili sa Zonom B i kojeg sam upoznao dok je radio kao tonac na Radio Pingvinu, jedan dobitnik priznanja za životno delo u marketingu iako je i dalje u punoj moći i snazi i jedan savetnik Predsednika države. Još je neverovatnije bilo gledati kako su neki od njih učestvovali u proslavi 20. oktobra, dana oslobođenja Beograda a u prisustvu Medvedeva 2009. godine i kako je ta proslava izgledala >>.

No - ipak je neverovatniji - i pamtiću to duže od svega navedenog - onaj Divljanov povratnički koncert u Domu Omladine, zima 1995, kada je ponovo zasvirao "Rusiju" uživo, u drugačijem, još opuštenijem aranžmanu, praćen Old Stars bendom - Zdenkom, Giletom, Markom, Borisom i Aleksandrom Šandorovim..
.

Sve, dakle, postaje ili ostaje manje važno kada krene to nabrajanje na početku pesme, a zatim ta gitara i onda "Bakićeva ulica već je zaspala/senke se pritajile/svetlost zgusnula/naša tiha soba se tek probudila...". 

.

Sve to me inspiriše da - zato što ne mogu da pronađem nijedan dobar video klip za pesmu - povežem ovaj snimak sa "Odbrane" i scene iz filma "Moskva suzama ne veruje" iz 1980, i shvatim kako sve ima svoje mesto i sve se savršeno uklapa, čista ironija... mislim, harmonija.

.

Rusija.

Jedan... Dva... Tri... Četir'... Sad...

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

.

Dodatak: citirani intervju sa Zdenkom Kolarom, 1994, "Vreme Zabave" >>
Dodatak 2: oproštaj od Vlade Divljana, napisano u martu 2015 >>

...