Od Londona do Pariza 1999, u tri klika

Hajde da učinim koliko mogu da ova fotografija ne postane novo "Andrićev" citat ("Dođu tako nekad vremena...") ili "Radmilovićev" citat o gluposti i smrti - jer, dalekosežno, kriva srastanja uvek učine da neko na kraju stvarno misli da se akcija zvala "Milosrdni anđeo", da Blur nisu dozvolili korišćenje "Song 2" američkoj vojsci zbog bombardovanja, da je Nirvana na albumu napisala da "nije za pse i Srbe" ili, ako se zagledamo u malo dalju prošlost - da je stari Jug-Bogdan imao devet sinova i da je Branković izdao Lazara.

Par klikova i pažljiv izbor ključnih reči je ono što bi Vam dalo neke tačne odgovore.

Levo: London, 1999. Desno: Toni Ben, istog dana, drugi fotograf >>

Fotografija koja kruži mrežom kao dokaz da su u Parizu održavani protesti protiv NATO bombardovanja SRJ nastala je, dakle, u Londonu, aprila 1999. godine i autor te fotografije je tadašnji reporter agencije AP - Entoni Harvi (Anthony Harvey). Brza pretraga baze Getty Images otkriva još fotografija sa tog događaja - te da je u prvim redovima kolone bio i član Parlamenta, Toni Ben, koji je na skupu i govorio (link) >>

To što fotografija ne potiče iz Pariza, ne znači, naravno - da u protesta u Parizu nije bilo.

Bilo ih je i u San Francisku, sve do juna te godine, kao i drugim gradovima sveta, naročito u Kini, nakon što je pogođena njihova ambasada u Beogradu (link, Getty Images >>)

O protestima u Parizu tokom proleća 1999. može se, u dva klika, pronaći da je ih je bilo više, da se na protestima okupljalo oko 10.000 ljudi, i da su ih organizovali članovi Komunističke partije Francuske, mirovna udruženja, Trockisti, itd (link) >>.
Na tri klika ćete pronaći i informaciju o peticiji koju su potpisivali intelektualci i pisci Francuske, a sa ciljem da se bombardovanje SRJ prekine.

Sve ovo nije zabeleženo, linkovano i kliktano da bi obesmislilo želju onih koji se već drugi dan po mreži suočavaju sa raznim ališistima i uporednim brojačima žrtava - da imaju nekakav dokaz da je stvari nemoguće tako lako polarizovati i da ih je pogrešno - generalizovati.

U raspravama se valja koristiti tačnim informacijama - čime će eventualna... pobeda (?) biti značajnija i možda dugotrajnijeg dejstva.

(Postoji tu jedna strašnija stvar od pogrešnog navođenja lokacije gde je fotografija nastala.
Jer, raspravlja se uglavnom na temu da li sažaljenja mogu i treba da se porede.)
.

Mošah... (o "najprodavanijim knjigama na Sajmu")

Vi (koji ste pali u vatru zbog priče o knjizi koja je među "najprodavanijim knjigama na Sajmu"), dakle, verujete da je beogradski Sajam knjiga vrhunski organizovana manifestacija - što podrazumeva, pored ostalog, da se svake večeri sakupljaju podaci od svih prisutnih (ili barem većih) izlagača/izdavača na Sajmu, koji se ubacuju u centralni sistem koji će napraviti listu najprodavanijih knjiga tog dana?

"Pa vi dosta toga ne znate, za svoj uzrast" - da se poslužim starim džinglom B92.

Šestog dana održavanja Sajma objavljena je, konačno, lista najprodavanijih naslova pojedinačnih izdavača >> - i u tom tekstu otkrićete da se među najprodavanijima nalaze i "Mi deca sa stanice Zoo", Efraim Kišon, zbirka svetske kratke priče "Skrati priču" (izvrstan izbor autora), David Albahari, Varufakis, Orhan Pamuk, Aleksandar Genis, Dejvid Birn, Danijel Goleman, Umberto Eko, Oto Horvat, Alesandro Bariko, kao i Egzeperi i Antonio Tabuki.
To i dalje nije, dakle "Lista najprodavanijih knjiga na Sajmu", već izveštaj pojedinačnih izdavača i izlagača.

Na internet stranici Sajma knjiga ne postoji top-lista najprodavanijih te je logično pitanje: šta/ko je izvor te "Top-liste"? 

Da su neke knjige sumnjivih umetničkih ili estetskih dometa dobro prodavane tokom Sajma - jesu. 
Uvek je bilo instant-hitova. 
Dođu i prođu.
Publika vrišti.
(Ima na mreži i ovakvih verzija razloga vriske >>)

(Da ne koristim neke grublje analogije: ko ne veruje a ne želi da lista stare liste najprodavanijih knjiga, ploča, kaseta i najgledanijih filmova - neka prošeta do antikvarnog dela Sajma. Kada budete videli šta su najčešće izloženi naslovi koji se prodaju po bagatelnim cenama, shvatićete i to da je verovatno svaka kuća u Jugoslaviji imala "Ptice umiru pevajući" - u dva toma, izdanje iz 1986.)

Ali - knjige i književnost odavno nisu isto, 
get over it.

Nema mnogo razloga za paniku.
Oduvek je tako bilo i uvek će biti.

Veći razlog za paniku je činjenica da se mreža pregrejala od proklinjanja stanja u kulturi, rafala na temu "kakvo nam je školstvo" i "šta nam čitaju deca", prizivanja strašnog suda i sličnih strahota - a na ... podmetnuti? okidač, odnosno informaciju o listi najprodavanijih knjiga - koja je podigla prašinu i zato što (i dalje) verujemo svakoj napisanoj reči, bez obzira na to u kojem mediju je objavljena; ne proveravamo izvore i reference poput loših studenata, na koje se stalno brecamo da ne čitaju pažljivo i prave stvari.

"Zato nam i ide ovako, usrano", 
da za kraj citiram poslednje reči iz jedne pripovetke Osvalda Sorijana.

Sve u svemu - mošah.
Na to su i računali: deo publike će biti zaveden pričom da je ta knjiga "must have", drugi deo će hejtovati, što će prvom delu publike biti dokaz da je - "must have", itd...

Nego - šta planirate da u međuvremenu učinite da sledeće godine neke, po Vašem sudu bolje knjige budu - "hitovi"?
Okrenite drugi list.

Studio B - ili o namernom brisanju traka, snimaka i sećanja

Jedna od stvari koja me uvek iznova oduševljava u svakom dokumentarnom filmu BBC-a koji se bavi istorijom popularne kulture u proteklih šezdesetak godina jeste besprekorno sačuvana arhiva. Snimci koncerata (u ono vreme još uvek nepoznatih) bendova; savršene kopije skečeva iz humorističkih programa iz pedesetih i šezdesetih a u kojima se pojavljuju glumci koje je slava naknadno stigla, skenirana dokumenta, isečci iz štampe, audio zapisi koji možda i nemaju tržišnu vrednost - ali su ključni za razumevanje nastanka nekih kulturoloških fenomena.

Primeri? Za sada poslednji dokumentarac o Pajtonovcima koristi inserte skečeva iz pred-Pajton faze >>  (u kojima uz Erika Ajdla, Terija Džonsa i Majkla Pelina igra i Dejvid Džejson (da, "Mućke") - a koji otkrivaju kako se Pajton dogodio, odnosno kako se ta vrsta humora probijanjem kroz BBC-evu programsku šemu vremenom oblikovala; nedavno objavljeni dokumentarac o bendu Kraftwerk predstavlja dragocene snimke koji objašnjavaju kako je ta muzika osvojila crnu publiku i rodila jedan drugi globalni fenomen, dok odličan dokumentarac o grupi Queen iz 2011, pored ostalog koristi i snimak koncerta sa samog početka karijere, iz nekakvog zadimljenog, štrokavog kluba, snimljenog kamerom iz ruke - bez kojeg bi mozaična priča o globalnom fenomenu bila nepotpuna.

Sve te dragocenosti sačuvane su u arhivi BBC-a. 
Bez oštećenja na traci, savršenog tonskog zapisa.

Ponoviću: pišem o sačuvanim snimcima jednog malo gledanog TV programa iz 1967; snimcima benda iz Nemačke a iz vremena kada su jedva dobacivali do Top 40 i snimku benda koji će tek postati grupa Queen - a koje čuva u besprekornom stanju nacionalni servis društva čija elita ima dokumentovana porodična stabla sve od bitke kod Hejstingsa (1066.) do XXI veka i koju lično ta efemerna pop-kultura nimalo ne bi trebalo da zanima, nije to Šekspir u izvedbi Olivijea.

No - sve to je digitalizovano i sačuvano za nova otkrivanja i buduća tumačenja.
Jer je to - važno.
Čuvanjem nasleđa jednog vremena postavlja se, logično, temelj njegove budućnosti.
(O onom izmišljenom odgovoru Čerčila na temu čuvanja kulture više ovde >>)

U nas je odnos prema nasleđu nešto drugačiji.

Porediti naš odnos prema nasleđu sa, na primer, odnosom vizigota prema Rimskom carstvu koje su upravo osvojili bilo bi verovatno efektno za priču (Varvari!)  ali ne bi bilo tačno.

Porediti ga sa onim što je učinio Diego Da Landa, španski biskup zadužen za Jukatan a koji je na brzinu spalio kompletno nasleđe Maja takođe ne bi bilo prikladno - iako će konačni rezultat te lomače biti identičan onome što mi ovde sebi radimo. 
(Tačnije: šta im dozvoljavamo da rade.)

Porediti taj naš odnos sa onim što je radio Ćirilo, hrišćanski patrijarh (i svetac) koji je utamanio Aleksandrijsku biblioteku i razapeo Hipatiju konj'ma o repove prethodno je rasekavši oštrim školjkama je isuviše krvavo. 
Ali su namera i rezultat - ponovo isti.

Preciznije bi bilo taj naš odnos prema nasleđu uporediti sa ponašanjem američkih filmadžija nakon otkrića ton-filma. 
Ukratko*: pojava ton-filma bila je razlog da filmske kompanije spaljuju arhive nemih filmova pod izgovorom "to više nikada niko neće želeti da gleda, to nema komercijalnu vrednost". 
Stručnjaci iz Američkog fonda za očuvanje filma tvrde da je u tom... pogromu... uništeno oko 60% kompletne filmske produkcije iz prvih trideset godina postojanja filma, uključujući i veliki broj dokumentarnih filmova o životu u Americi do tridesetih godina XX veka. 

Nesmotrenih (?) tipova koji olako uništavaju istoriju jednog naroda ili dokumente epohe uvek je bilo - eto i na zapadu - a mi smo, sticajem okolnosti, upravo suočeni sa takvim tipovima, ovde i sada.

Uz nesmotrenost je, dakle, namerno ostavljen znak pitanja.

* * * 

Arhiva našeg nacionalnog servisa odavno nije u pristojnom stanju i zato je dragocen rad ekipe emisije "Trezor", čija otkrića olakšavaju sagledavanje jedne epohe kroz dokumenta a ne "tumačenja" kojima smo, prirodno, još skloniji ovako odsečeni od dokaza iz tog vremena.
Stanje arhive javnog servisa nije samo pitanje nemara - već i činjenice da su početkom devedesetih stvari namerno brisane, odnosno trake sa arhivom korišćene i za snimanje tekućih Dnevnika i "dodataka-Dnevnikovih-dodataka". 
To je, dakle, plansko i sistemski rađeno.

S vremena na vreme, na frekvenciji TV Novi Sad u noćnim satima isplivaju dragocenosti za koje se verovalo da su izgubljene ili presnimljene. Slučajno znam da se neki delići tog nasleđa polako prebacuju u formate koji će im produžiti život i to je dobro. 

O stanju arhive Radio Beograda ponešto znam sticajem okolnosti. 
Nije kako bi trebalo da bude.

Konačno, danas je objavljena vest da je procenjena vrednost "imovine" televizije Studio B (valjda sa sve prostorijama, tehnikom i arhivom, iz vesti ne mogu da razlučim) - 
377.000 EUR.

Ukoliko je to vrednost televizije, pretpostavljam da će "cena" Radija biti svakako manja.

Ali, cena zapravo nije važna.

Važna je činjenica da je arhiva te stanice neprocenjivo važna za sećanje jedne nacije.
To nema cenu.

Kome pripada ta arhiva? Nije li ta arhiva nastala zahvaljujući činjenici da je Studio B sve vreme bio budžetski korisnik, dakle javno dobro?

Da li će ponovo biti nejasnoća kao u slučaju prodaje "Avala-filma"?

Da li je odista nemoguće da grad Beograd, odnosno država traži da u njenom vlasništvu ostane ono što je već finansirala i prenese arhivu u Muzej grada Beograda, 
hoćete li u Istorijski muzej, ... ma, hoćete li u bilo koji muzej koji radi, ili hoćete bilo koju drugu nadležnu instituciju u kojoj sve to može biti sačuvano? 
Hoćete li na neki od fakulteta?

Hoćete li?

Ovo je ključno pitanje: da li je državi stalo do toga da sećanje bude sačuvano, ili, što mi izgleda verovatnije - namerno prepušta sve zaboravu i prosto želi da sve to bude pogubljeno, presnimljeno i izbrisano - jer nedostatak dokaza olakšava dalje manipulacije na temu naše bliže i dalje istorije?

Da se vratim na priču o američkim studijima: kada su prvi medijski moguli počeli da otkupljuju filmske studije te je jedan od njih smatrao strašno zgodnom ideju da se kompletna arhiva crno-belih filmova ofarba - država je u roku od odmah formirala "Nacionalni filmski fond" i donela zakon da se sve to netaknutoj formi ima predati državi - a novi vlasnik neka omala frizuru Merlin Monro kako mu se hoće za lične potrebe.

O vrednosti arhive radija je tek suvišno govoriti, a po svemu sudeći će i on doći na red. 
Nije to samo pitanje strašne količine zvanično nikada objavljenih snimaka raznih bendova i ljudi koji su ranije ili kasnije ostavili dubok trag u pop-kulturi SFRJ, odnosno Srbije, već i snimaka koji su objavljeni ali - zaboravljeni. A moralo bi tu biti i predivnih, još uvek sačuvanih intervjua? Snimaka emisija? Priloga? Sedamnaest minuta neke emisije Duška Radovića ili pet minuta starog snimka Kolosa sa Rodosa? To je neprocenjivo... I to su dokumenti bez kojih ćemo biti bliži statusu tikve bez korena koja se njivom valja, kako bi to rekao jedan moj stariji prijatelj - a što će narodnim pripovedačima stvoriti novi prostor da ukorenjuju u glave i zemlju mitove bazirane na lažima - ili u gorem slučaju - poluistinama. 

Konačno, ukoliko je vrednost kompletne televizije tolika, dajte budite ljubazni te objavite kolika je vrednost arhive, valjda je i to uračunato u cenu - pa ako je suditi po ovom zbiru ta arhiva je verovatno procenjena na iznos od jedno... stotinu-dve evra, hajde neka bude i svih dvestotine i pedeset, ako je tako recite nam, da razbijemo kasice-prasice pa učinimo šta je potrebno.

Ako vama nisu svi ti snimci i dokumenta važna, ima kome jesu.

A vi nastavite da pravite "stariji i lepši" svet.

Dok ne postanete deo arhive o jednom ružnom, ružnom vremenu.

Varvari.

* Priča o spaljivanju nemih filmova, kao i detalj o razlozima osnivanja "The National Film Registry" dostupna je u odličnom dokumentarcu "These amazing Shadows" iz 2011. godine >>


P.S Drug Miloš mi po objavi teksta dojavljuje da ni BBC nije nevin. Ovde je priča o nestalim epizodama iz serijala Dr.Who >>

Tarabićev kod?

Današnje vesti vraćaju u fokus priču o "Kremanskom proročanstvu" - i prilagođavanju, dopisivanju i brisanju njegovih delova u skladu sa trenutnim potrebama - i zato je prava prilika za ponovno čitanje štiva koje rastače taj amalgam ljudske mašte, neinformisanosti i sklonosti da verujemo u stvari koje ne postoje. 

Voja Antonić je u sjajnoj knjizi "Da li postoje stvari koje ne postoje" (link >>), nešto više od dvadeset strana i priči o "proročanstvu" - baveći se izabranim "proročanstvima" Tarabića.

Pred sam kraj tog poglavlja nalazi se i ovaj deo (str. 211-212)

"Početkom januara 2000. godine posetio sam Kremnu, u želji da na licu mesta upotpunim sliku o čuvenom proroåanstvu (...) Ljubazni meštani bili su raspoloženi da naširoko pričaju o Tarabićima, ali smo stekli utisak da svako ima svoju verziju proročanstava jer su razlike bile više nego primetne. Ne bi se reklo da je reč o slučajnim neslaganjima, jer su nas sagovornici ponegde upućivali i na “autentične i originalne zapise”, pri čemu su sve druge bez rasprave proglašavali za “sumnjive”. Na jednom mestu dobili smo i instrukciju gde da potražimo 12 listova spisa koje je sam Mitar pisao, a na našu primedbu da je Mitar bio nepismen, sagovornik je ostao zbunjen i gledao nas s nevericom.

Pošto smo pronašli različite podatke na više strana, bilo nam je jasno da u stvari ništa
nismo našli. Sve što smo dobili od razgovora s meštanima bilo je samo zgodna ilustracija načina na koji se u narodu stvaraju i, u stalnom prepričavanju, menjaju legende. Zato smo doneli odluku da informacije potražimo na mestu koje je malo dalje od čaršije, a bliže nekadašnjem centru zbivanja. Otišli smo do zaseoka Tarabići (koje je zapravo nekoliko kilometara udaljeno od same Kremne) i upoznali se sa čovekom koji je najbliži živi rođak prorocima: Milošu je potomak u četvrtom kolenu, a Mitru u trećem. 
To je Jovo Tarabić, rođen 1922. godine.

Ovaj ljubazni čovek, i pored duboke starosti, potpuno je sačuvao svežinu duha i britku pamet (...) Tokom razgovora postojao je čudan, zapravo neverovatan utisak: naš domaćin, za razliku od svih drugih meštana sa kojima smo bili u kontaktu, u potpunosti je sačuvao kritički stav prema proročanstvima svojih predaka! Ne samo da je odoleo iskušenju da doteruje i da “dopisuje” proročanstva ili da mistifikuje i najmanji deo priče, nego je svaki detalj dopunjavao primedbom “to se tako govori, a ja ne znam da li je zaista bilo tako”. Kao da smo slušali čuvene reči njegovog pradede Mitra: “Tako mi je kazato”.

Upitan o drugim verzijama proročanstava svojih predaka o kojima su nam pričali meštani u Kremni, Jovo je odgovorio da o tome ne može ništa da kaže jer na zna šta je od svega toga tačno. Kad je poveden razgovor o knjizi “Kremansko proročanstvo: šta je bilo - šta nas čeka”, bio je znatno govorljiviji jer su autori (Golubović i Malenković) pre početka rada na knjizi dolazili kod njega na razgovor. 
Naš sagovornik nije mogao da sakrije ogorčenje koje je osetio kada je video knjigu: 
“Na svaku moju reč dodali su njihovih deset”.

***

Ukoliko Vam ono što ćete pročitati u gore navedenoj knjizi nije dovoljno - na raspolaganju vam je i knjiga "Kremansko ne-proročanstvo" istog autora, dostupna za čitanje na ovom linku >>

p.s. naslov "Tarabićev kod" je, naravno, zezanje.
Još uvek.
.

Sad bi Niče plakao (o knjigama i staroj hartiji)

Mrežom i dalje kruži navodna Čerčilova izjava iz dana kada se Britanija užurbano pripremala za odbranu od nemačke invazije. Desmond Morton, lični asistent tadašnjeg Premijera postavio je pitanje da li da prekine ulaganja države u kulturu i da preusmeri taj novac na odbranu države - na šta mu je Čerčil navodno odgovorio: 
"Naravno da ne. Za šta bismo se inače borili?"

* * * 

U godini u kojoj je Ministarstvo kulture Srbije proglasilo "Godinu knjige i jezika", pre svega četiri godine, našim medijima je prostrujala priča o kafiću čiji je enterijer obogaćen presečenim knjigama >>, koje tako naseckane nisu štrčale van dubine isuviše plitkih polica. O toj plitkoj ideji nije se previše raspravljalo: vandalski čin je već bio učinjen, lokal je bio vlasništvo nekoga kome taj čin upolovljavanja knjiga nije, očigledno, smetao - štaviše - tako naređane knjige pružale su privid kulturnog okruženja, forma je bila važnija od suštine, a nama je bilo preostalo da dotično mesto zaobilazimo, odnosno ne povećavamo profit vlasniku istog.

Za svega četiri godine ta vandalska ideja stigla je, konačno i do jedne od pretkomora srca državne kulturne politike - "Službenog glasnika" - ugledne izdavačke kuće u čijem katalogu su, pored ostalih i Niče, Šopenhauer, Hana Arent, Franc Kafka, Pol Sezan, Slobodan Šijan, Svetislav Basara, kao i (po svemu sudeći svi) prevodi Jovice Aćina. Vršilac dužnosti direktora ove institucije, mračni tip kojem ime ne pominjem zato što je, zapravo, nevažan (iako nije isključeno da su baš ovi autori na spisku zato što nisu po njegovom ukusu) - objavio je da će knjige gorenavedenih i mnogih drugih autora biti ponuđene na prodaju po ceni stare hartije - što prema računici jednog medija znači da za 200 dinara možete otkupiti 200 knjiga - i što ukazuje na njihovu potencijalu sudbinu - odnosno konačno uništenje.

Iz analize tekstova koji obrađuju ovu temu ne može se zaključiti previše dobrog: od zaklanjanja iza "evropskih procedura" (ovoga puta je zgodno pozivati se na iste), do nedorečenih objašnjenja na temu isteka autorskih, vremenskih i drugih prava, koja se podmeću kao izgovori za ovaj čin, sve do prebacivanja odgovornosti na državu koja, eto, naplaćuje porez na knjige koje bi Glasnik inače drage volje, velikodušno poklonio bibliotekama, školama i drugim institucijama.

Imam snage da pretpostavim da izbor autora i naslova nije lični izbor v.d. direktora "Službenog glasnika".

No, u tom slučaju nemam snage da svarim preostale moguće odgovore. 
Ili je u pitanju suštinska nezainteresovanost, koja ne bi trebalo da bude odlika osobe na toj funkciji i koja je odavno mogla da učini da se, na primer, porez na knjige koje su poklon ukine; ili potpuno nerazumevanje šta je knjiga; ili je ovo izvorni varvarizam. 

(Opciju bahatog cenzoraja ostavljam po strani, iako ne mogu a da se ne setim pasusa iz "Povijesti čitanja" Alberta Mangela - "Kao što su diktatori stoljećima znali, najlakše je vladati nepismenom gomilom. Budući da se umijeće čitanja, kad se jednom postigne, ne može opozvati, drugi je najbolji način ograničiti njegov doseg. Stoga su knjige, kao nijedan ljudski izum, bile prokletstvo diktatorskih režima.")

I kako bi svaka temeljnija analiza ideje da se knjige liferuju u staru hartiju i tako izbrišu samo uvećala stepen ozlojeđenosti sistemom koji, pored ostalog, oporezuje knjige koje se poklanjaju - neću se baviti analizom, već prostim pitanjem - šta možemo učiniti? 

Kojim i kakvim dobrim delom zaustaviti varvare?

Možda se odgovor nalazi u pravom Čerčilovom odgovoru iz dana pre nemačke invazije na Britaniju (onaj gore navedeni - "Zašto se onda borimo" je urbana legenda).
Direktor Nacionalne galerije Kenet Klark predložio da se dragocena dela iz galerije prebace iz Londona u Kanadu.
Čerčil se okrenuo ka njemu i odgovorio: 
"Ne! Sklonite ih. U pećine i na tavane. 
Nijedna ne sme da napusti Englesku. 
Mi ćemo pobediti."

Šta nas tačno sprečava da za početak - ti, ja, mi, zajedno - otkupimo te knjige kada budu ponuđene za otpis i podelimo ih tamo gde verujemo da su potrebne.
Aukcija će, valjda, biti javna?

Dve stotine dinara za dve stotine knjiga?

Niče nikada nije bio na nižoj ceni u Srbiji.

To je ujedno i sjajna prilika da za male pare i on i svi drugi autori planirani za reciklažu i pretvaranje u neku žutu štampu ili neku sličnu gadost dođu neoštećeni do glava koje će čitati, učiti i na kraju razumeti da "varvari nisu nikakvo rešenje", kako bi rekao pokojni profesor Vava Hristić.

Ili nam nije stalo?

* * *

(Ukoliko tekst deluje rastrzano i kao da je "u rezancima", oprostite.
Zamišljanje te scene - u kojoj na tlu jedva pismene države, na kraju 2014. godine državna ustanova knjige šalje na pretvaranje istih u rezance remeti tok misli i izaziva mučninu.)
.

Kad umreš, ti ne znaš da si umro... i ne znaš čiji je to citat

Prepoznajete li na ovoj fotografiji Zorana Radmilovića, čuvenog glumca, majstora?

Ni ja.

No, sudeći po jednom citatu koji je preplavio društvene mreže prethodnih dana, na ovoj fotografiji je Zoran Radmilović, belgijski strip-crtač, humorista i glumac, autor veoma popularnog stripa "Le Chat" (ili "Mačor", na ekranu) u kojem je, 2004. objavljena i ova rečenica u formi strip-kaiša:

"La mort, c’est un peu comme la connerie. Le mort, lui, il ne saitpas qu’il est mort... ce sont les autres qui sont tristes. Le conc’est pareil... " 

("Smrt je slična gluposti. Taj koji je mrtav ne zna da je mrtav, drugima je teško. Isto je kada si glup...")*

Genijalno je, zaista.

Ovaj kaiš objavljen je  u albumu "Ma Langue Au Chat", a serijal albuma (ima ih četrnaest) "Le Chat" prodat u više stotina hiljada primeraka, uglavnom na francuskom jeziku. Kada je 2003. godine strip slavio 20 godina postojanja, belgijski magazin Le Soir je njegovom autoru tog dana ustupio prostor da oslika čitavo izdanje tog dnevnika.

Autor stripa je belgijanac Filip Gelik (Philippe Geluck - posetite geluck.com/en/), crtač, humorista, ponekad i glumac, 2009. odlikovan od strane belgijskog kralja Filipa II ordenom Krunskog reda, što je za ovu priču najmanje važno. 

Ono što je važno je da autor te sjajne rečenice nije, dakle, Zoran Radmilović. 
Zoran je autor mnogih drugih sjajnih, šaljivih i gorkih pasaža koje možete pronaći u knjizi "Zalažem se za laž" koju je nedavno objavio VBZ, ili u knjizi "Kad je svet imao brkove" koju je napisala njegova ćerka, Ana.

Elem, o tom dopisivanju mudrih rečenica opusu poznatih ljudi sam već pisao >> u vreme kada je onu čuvenu rečenicu o pameti, budalama i fukari valjalo rastaviti od Andrića koji je nikada nije zapisao. U međuvremenu se nije promenilo mnogo toga: nakon objave Markesove smrti na površinu je ponovo isplivalo njegovo oproštajno pismo koje on zapravo nikada nije napisao; Gavrilu Principu i dalje pripisuju stihove koje nije on napisao; onaj nastavak "... iako smo Srbi" sve češće nestaje iz citata pokojnog Pavla. I neće me iznenaditi ukoliko se uskoro negde pojavi da je "eto mene, eto vas - rat Turcima" izjavio Banović Strahinja pred vojskom u Banjskoj, 1389.

No, ne bih ponovo pisao o tome - već koristim priliku da podelim sa vama još nekoliko fazona iz Gelikovog "Mačka" - možda to pomogne da ovaj strip jednom bude preveden i objavljen i kod nas. 

p.s. Riki Džervejs (Ricky Gervais), jedan od mojih omiljenih komičara/glumaca/scenarista nedavno je ovu istu rečenicu postavio na svoj FB profil, bez znakova navoda i navođenja imena autora. 
Na mnogim stranicama na Mreži na kojima je ova rečenica postavljena kao citat zaista je potpisana sa "nepoznati autor".
Ipak - i bez obzira na stotine "lajkova" i "šerova" - ne mali broj ljudi je opomenuo Džervejsa da bi bio red da navede ime autora rečenice. 
Njima hvala na putokazu ka Filipu Geliku.

* - i Hvala Ani Brakus na pomoći u prevodu sa francuskog :)
.

... a dva dana kasnije nad Berlinom se zavijorio crveni stolnjak...

"Niko nije želeo da pogine te noći, jer rat je zapravo bio završen." izjavio je mnogo godina kasnije u jednom intervjuu Mihail Minjin, vojnik koji je prvi podigao crvenu zastavu na Rajhstagu u Berlinu, u noći 30. aprila 1945. godine.

Ali na fotografiji sa tog događaja je, to znamo - dan, ne noć. 

Na njoj ne vidimo vojnika Minjina, kao što ni zastava koja se vijori nad osvojenim Berlinom nije, zapravo, regularna zastava.

Jedna od najupečatljivih fotografija Drugog svetskog rata, dokument o slomu Trećeg rajha,  nastala je dva dana kasnije.

* * * 

Kraj je aprila 1945. godine. 

General Žukov osvaja deo po deo grada, napredujući ka zgradi Rajhstaga, srcu zveri.

Staljin je naredio da se najkasnije do 1. maja na krovu te zgrade zavijori zastava Sovjetskog saveza.

Jevgenij Haldej, fotograf. 

Teško je utvrditi dan i sat kada je na sto Jevgenija Ananjeviča Haldeja, dvadesetosmogodišnjeg službenog fotografa ITAR-TASS-a, poznatog po spretnim manipulacijama fotografijama stigla direktiva sa vrha. Za priču o fotografiji razvijanja crvene zastave na krovu zgrade Rajhstaga u Berlinu su sat i dan nevažni, jer je već bilo prekasno.

Direktiva je precizna. 
Staljin želi fotografiju koja će postati simbolom pobede Crvene armije nad nemačkom armijom, moćnu poput one koja je u februaru mesecu obišla svet a koja je prikazivala američke vojnike kako podižu zastavu na Ivo Džimi.

(Mogućnost da su Staljin i Haldej znali da je američka fotografija, jedna od ikoničnih scena Drugog rata inscenirana gotovo da ne postoji. Pitanje njene dokumentarnosti i verodostojnosti otvoreno je tek nakon rata, ali ni to nije previše važno za ovu priču.

 

Vođa je jednostavno želeo jednu takvu istu, dokument koji će obeležiti pobedu.)

Sad vidimo užurbanog Haldeja kako u kofer uz Laika aparat stavlja i jednu crvenu zastavu, te istrčava iz redakcije ne znajući da je već zakasnio.
Tridesetog aprila uveče, oko 22 sata i 40 minuta, vojnik Crvene Armije Mihail Minjin je postavio zastavu na zgradu Rajhstaga, ali nikoga nije bilo da taj momenat zabeleži.

Nemci su sutradan ponovo osvojili tu zgradu i uklonili sovjetsku zastavu.

Haldej ulazi u Berlin u kojem borbe još uvek traju (Crvena armija je 12 dana granatirala grad) 1. maja 1945, po danu. Tragajući za ikoničnim momentom koji će pobedu Crvene Armije sačuvati za večnost shvata da pred sobom ima još jedan, neverovatan problem: zastava koju je poneo u koferu bila je premala.

Simbol Sovjetskog saveza koji je poneo sa sobom nije delovao nimalo impozantno u kadru.

Nije teško zamisliti kako se Haldej u tom trenutku osećao.

(Dostupni izvori informacija tvrde da se Jevgenij zbog ovog problema vraća u Moskvu.
To deluje neverovatno, ali ćemo pratiti priču kao da je tako, dok se ne pojavi demanti.)

Jevgenij se, dakle, vraća u Moskvu.

 

Vidimo ga kako panično po gradu traži zastavu adekvatne veličine, ali, pritisnut vremenom i Staljinovim naređenjem, odlučuje da zastavu iskroji od stolnjaka koji stoje u redakciji Itar-tasa i na tako skrojenu površinu došiva grb. 

Zadovoljan urađenim, ponovo se upućuje u Berlin.

Ponovo je u Berlinu 2. maja. 
Najpre pravi fotografije zastave na već osvojenom aerodromu, te nakon toga i na vrhu Brandenburške kapije, ali nije zadovoljan uhvaćenim.

Tada odlučuje da napravi fotografiju na vrhu zgrade Rajhstaga, ali kako je Mihail Minjin, devetnaestogodišnji vojnik koji je istakao zastavu na zgradi u noći bitke nastavio učešće u borbama po gradu, Haldej zaustavlja prve vojnike koji su u tom trenutku prolazili ulicom:  Jegorova i Melitona Kantariju (po nekim izvorima i - Alekseja Beresta). Moli ih da se popnu na zgradu i počinje da fotografiše. Od 36 snimaka koje je napravio, jedan se pokazao pravim, epskim: tri zašivena stolnjaka sa grbom koje na barjaku drži vojnik Meliton Kantaria postaće simbol pobede Crvene armije.

Izvorna fotografija

Po povratku u Moskvu Haldej je prinuđen da dodatno interveniše na fotografiji: uvećanje fotografije otkrilo je da vojnik koji se penje iza Melitona Kantarije ima dva ručna časovnika, po jedan na svakoj ruci, što je moglo biti protumačeno kao pljačkaški plen, a Staljin je pljačku vojnicima armije izričito zabranio. Nakon intervencije na tom detalju, shvatio je da će slika delovati dramatičnije ukoliko dodatno pocrni dim koji se vije u pozadini, te je doradio zastavu/stolnjake tako da izgleda kao da se vijore na vetru, čime je kompozicija, konačno, postala savršena.

Tako retuširana fotografija objavljena je 13. maja 1945. godine u jednom Moskovskom listu i ubrzo postala jedna od ikoničnih dokumenata Drugog rata.

Retuširana fotografija

* * * 

(Šta je bilo posle)

Za razliku od Džoa Rozentala, autora fotografije sa Ivo Džime koji nije krio da njegova fotografija zapravo predstavlja podizanje druge zastave na vrh Suribači (ali je negirao da je "nameštao vojnike"), Haldej nikada nije javno priznao da je njegova fotografija sa zgrade Rajhstaga nastala u danu u kojem je nemački general Vajdling već predao grad Sovjetima, dva dana nakon Hitlerovog samoubistva.

Štaviše, Haldej je javno branio postupak foto-montaže, tvrdeći da je ona neophodna da bi se određeni trenutak istakao. 

Nakon rata Haldej radi kao reporter sa Nirnberškog procesa, a 1948. godine zbog zastarelog stila biva otpušten iz Itar-tasa. Pod tim obrazloženjem krila se, zapravo, još jedna Staljinova čistka usmerena protiv jevreja u SSSR-u. Haldej je rehabilitovan nakon Staljinove smrti, te je, po nekim izvorima, fotografisao i Gorbačova i Jeljcina.
Umro je 1997. godine.

Mihail Minjin, vojnik koji je zapravo prvi razvio zastavu na zgradi Rajhstaga čekao je pedeset godina da mu se taj čin i zvanično pripiše. Jeljcin ga je za učinjeno herojsko delo odlikovao 1995. godine.
Umro je u januaru 2008. 
"Pravda" je njegovu smrt zabeležila tekstom pod naslovom: "Umro je čovek koji je razvijao zastavu nad Berlinom", u kojem beleži i činjenicu da on nije na fotografiji koja je ostala simbol pobede.

Meliton Kantaria, vojnik koji je glumio Minjina živeo je u rodnoj Gruziji sve do raspada SSSR-a.
Nakon otcepljenja Gruzije preselio se u Moskvu, u kojoj je i umro 1993.

Ali priča o "Podizanju zastave na zgradi Rajhstaga" nije time završena. 

I danas istoričari tvrde da je čovek sa dva sata zapravo Aljoša Kovaljov, a ne Jegorov kako su zvanična dokumenta tvrdila - ukrajinac čije je ime NKVD izbrisala iz priče, navodno zbog Staljinove netrpeljivosti prema ukrajincima.

Tu je bio i treći čovek - Abdulhakim Ismailov, kojeg je istorija otkrila tek 1997. godine, kao trećeg vojnika koji stoji ispod Aljoše Kovaljova (koji se dugo zvao Jegorov).

Ismailov je umro 2010.

Zanimljivo, na fotografiji na kojoj vidimo i Ismailova dim u pozadini je gotovo neprimetan, što stavlja sumnju i na to da li je izvorna fotografija to i zaista. Na njoj pak nema figure osobe koja pretrčava ulicu u donjem delu fotografije, tako da je moguće da je ova, na kojoj vidimo i Ismailova neka od 35 neiskorišćenih fotografija iz Haldejevog Laika aparata.

Kakav triler.

Klint Istvud je snimio film o momcima sa Ivo Džime pre nekoliko godina.

Priča o podizanju zastave na Rajhstagu čeka svog reditelja, i konačno verziju.

.

Ekskluzivno! Scenario prenosa urne Nikole Tesle u Hram Sv. Save!

Ime i prezime autora rada nije poznato.

(Dokument za internu upotrebu) 

"Poštovane i poštovani,

kao što znate, naša inicijativa za prenos urne Nikole Tesle iz onog neuglednog Muzeja u Hram Sv. Save nije najbolje primljena u javnosti (posetite link >>) i zato svečanost prenosa ostataka ovog velikog svetskog naučnika mora biti svečanost koja će svim nevernim Toma... Draganima izbiti iz glave svaku pomisao da je ova inicijativa nešto pogrešno.
Već nam je propala ona ideja sa proglašenjem Nikole Tesle za sveca...

S tim u vezi, ovaj dokument ima za cilj da definiše ključne tačke priredb... iventa koji se ima održati što pre.

Tehničke napomene:

• Dan pre prenošenja urne sipati u gradski vodovod određene količine litijuma, koji će učiniti da građani budu više blagonakloni prema litiji, kad krene.
• Sa Dragišom iz nabavke dogovoriti kupovinu oko 500 priručnih gromobrana koji se imaju deliti viđenijim zvanicama. Nikad se ne zna sa tom Teslinom strujom i tajnim oružjem.
• Prilikom iznošenja urne iz Muzeja niz Krunsku ulicu postrojiti neka malo neuglednija vozila koja pripadaju Patrijaršiji i uvežbati vozače istih da sirenama automobila prate hor koji će ovom prigodom pevati:
  "Iže jesi na nebesi, ovu urnu ti ne tresi, može munja da se desi."
• PR služba da pripremi adekvatno saopštenje na temu činjenice da nosimo urnu, a ne mošti. Naglasiti da je crkva liberalizovala stavove na tu temu, te da je Sveti Arteljerij... Arhijerski Sabor odobrio ovaj čin.
• Građanima zainteresovanim da učestvuju u litiji naznačiti da ne nose previše metalnih predmeta sa sobom, a zbog gore navedene mogućnosti pojave neočekivanih munja sa nebesa.
• Da bi svečanost u potpunosti uspela, Privremeni organ smo zamolili da za tu priliku Bulevar Nikole Tesle prebaci u ulicu Svetog Save, što je investicija koja će otvoriti dosta radnih mesta.
• Dok se litija bude kretala od ulice Krunske, pa preko Slavije ka platou ispred Hrama hor ima pevati probrane hitove grupe Tesla (iz bogate diskografije izabrati najadekvatnije pesme, izbeći pesme dijaboličnih naslova poput "Edison's Medicine", nije prikladno.)
• Pri unosu urne u Hram sa specijalno montirane bine ima se čuti prikladna obrada pesme "Tesla girls" od benda OMD, a u izvođenju nekog bogougodnog benda, ukoliko ih ima, a da nisu skupi. Bend ne plaćati preko autorskog ugovora, ionako smo oslobođeni poreza.
• Po završetku prenosa građanima ponuditi da za simboličnu naknadu dobiju specijalni komplet molitvenika, otpornika i trožilnih kablova, a ukoliko štamparija postigne da priredi i izdanje "Uticaj misli duhovnika na razvoj elektrike u nas" neka bude u zlatotisku. Neka se isto deli onima kojima smo podelili i gromobrane, neka im to bude poklon za sećanje na ovaj svečani dan.
• Gore priložena animacija ujedno je i nacrt za nadgradnju Hrama, koju počinjemo čim završimo sa onom crkvom u naselju Stepa Stepanović, za nju nam se baš žuri, ovo možemo i posle.
• Uzgred, Dragiši iz nabavke javiti da nabavi stotinak onih krstova koji svetle u mraku, kao oni što smo ih videli u Grčkoj prošlog leta. Onaj jedan što je stajao na Crkvi Sv. Marka tad nije primljen sa odobravanjem, ali to je bilo pre deset godina, sad je vreme.

Molim vas da se ovaj dopis u potpunosti prouči i što pre pristupite pripremama za priredbu. U slučaju kiše ili previše negativnog odnosa javnosti prema ovoj plemenitoj ideji, iskoristićemo nenajavljene restrikcije struje ili jedno od emitovanja nekog domaćeg filma iz osamdesetih te ćemo pod okriljem noći preneti urnu bez mnogo pompe. 

Ovo vam navodimo - jer je prenos urne tek delić mnogo važnijeg zadatka koji je pred nama. 

Kad se za tri - četiri dana slegne prašina, počinjemo sa plasmanom vesti da struju ionako nije izmislio Nikola Tesla, već njegov otac, školovani bogoslov a na osnovu uputstva koja je pronašao čitajući originalno izdanje "Žitija Svetog Save", napisana belim vinom čiji se trag može čitati samo u noćima punog meseca. Mediji već imaju spremne objave, svedočanstva svedoka i fotografije, te će čitav posao biti završen veoma brzo. 

Ukoliko su vam potrebne dodatne informacije, svakako nas kontaktirajte.

Srdačno,

Radna grupa privremenog organa radnog tela, 

odsek za prebacivanje nedostataka i prenos ostataka.

U Beogradu, 28 (14.) februara 2014."

* * * 

Nije smešno.
"Ostavite Nikolu Teslu na miru." >>

.

SveJEdno? (Intervju sa Igorom Brakusom, kandidatom za gradonačelnika Beograda)

Tokom proteklih dana kroz svakodnevne razgovore počela su da provejavaju pitanja:

Hoćemo da glasamo? 

Za koga? 

Ali, zašto?

I nekako se uvek u desetoj sekundi razgovora o izborima pojavi ime Igora Brakusa.

A u petnaestoj sekundi iskoči i pitanje: 
"On se stvarno kandidovao? To nije zezanje?"

Igor je još pre nekoliko meseci koristeći društvene mreže prvi put objavio fotografiju u stavu političara uz poruku "Jeste sveJEdno".

Gostovanje u "24 minuta" kod Zorana Kesića >> delovalo je kao da je zezanje. 

Ili nije?

Konačno - nedavno objavljena fotografija na kojoj Igor predaje nadležnom organu dokumentaciju za registraciju pokreta na čijem je čelu - označila je početak prave kampanje.

Intervju sa Igorom pravim iz tri razloga. 

Prvi razlog je potpuno ličan. Njegova kandidatura trenutno je jedini razlog zbog kojeg bih na dan izbora otišao do izbornog mesta. Drugi razlog je sličan: previše ljudi koje poznajem i koji bi glasali za njega i pokret SveJEdno još uvek nije načisto da li je pokret zaista u izbornoj trci za skupštinu grada Beograda, dok je treći operativne prirode: 16. februara pokret počinje sakupljanje potpisa koji će kandidaturu pokreta učiniti stvarnom. 

Ukoliko 1500 ljudi potpiše podršku pokretu, izbori za gradonačelnika i gradsku skupštinu dobiće, svakako, drugačiji ton.

Intervju je urađen e-mail prepiskom.

Vreme slanja odgovora koje sam dobijao govori mi da ni ovaj kandidat - ne spava, već neprekidno bdi nad planovima za budućnost Beograda :) 

N.K: Edi Izard je najavio da će se kandidovati za gradonačelnika Londona 2020. Komičar i muzičar Džon Gnar, je nedavno postao gradonačelnik Rejkjavika. Bepo Gril je u Italiji krenuo istim putem. Kada si pre nekoliko meseci objavio da ćeš se kandidovati za gradonačelnika, gotovo svi su verovali da je u pitanju zavitlancija. Ipak, pre nekoliko dana si i ozvaničio pokret "Jeste sveJEdno" i tako najavio učešće u borbi za mesto gradonačelnika i gradski parlament. 
Zašto se, Igore, upuštaš u takvo nadmetanje?

I.B: Jednostavno želim da posle 42 godine života uradim nešto korisno za, pre svega sebe, a onda i sve druge ljude kojima je postalo sve sveJEdno. Ceo život me (tj. nas) drndaju jedni te isti ljudi, koji su svojim političkim delovanjem u poslednjih stotinjak godina na ovim prostorima pokazali kako je zaista sve sveJEdno. Postoji oko deset miliona razloga zašto ne bi prosečan srpski glasač glasao za bilo kojeg mog (našeg) protivnika, ali teško da možete da nadjete bar jedan objektivan razlog zašto ne biste glasali za moje bliske prijatelje i mene koji nismo nikada bili članovi nijedne političke partije i nismo uradili ništa loše u svojim životima, te shodno tome nemamo ni materijalno blagostanje, za razliku od ovog kvazi-političkog polusveta koji se dobrano obogatio na patnji i sunovratu prosečnog beogradskog odnosno srpskog birača.

Radio 021 te u jednom intervju najavio kao satiričara - političara? Iz iskustva znamo da političar satiru, ali ih to ne čini i satiričarima. Zašto bi ti bio izuzetak? Ukoliko si zaista političar. Ili nisi?

Nisam ja političar. Imam suviše moralnih skrupula da bih sebe mogao da nazovem tom nepopularnom imenicom. U Srbiji je, nažalost, takvo stanje stvari i sveJEdnosti da biti političar znači biti prodavac magle. Ovde niko nikada nije uradio ama baš ništa u interesu naroda. Ali, sve je to stvar hronične gluposti ljudi na ovim prostorima. Uvek smo birali pogrešne da nas vode, što ne znači da smo ikada imali one prave u ponudi. Jeste sveJEdno.

Ti si, da potvrdimo - zvanično, stvarno, potpuno legalno i legitimno kandidat pokreta "Jeste sveJEdno" za gradonačelnika Beograda, a pokret pledira da osvoji 15 mesta u Gradskoj skupštini?

Da. Ovo bi sve trebalo da bude legitimno. Pokušaćemo da prikupimo oko 1500 potpisa 16. Februara na Office pabu, kod Hotela Jugoslavija, pa da izadjemo na crtu Gradskoj izbornoj komisiji, koja mora da proveri verifikovane potpise i odobri ili ne odobri naš izlazak na izbore. Pojedincu ili grupi gradjana je daleko teže da reši mnogobrojne birokratske probleme, nego partijama koje sve imaju svoje Opštinske odbore, ali mi se ne predajemo. Čak i stavka od 50 dinara po svakom verifikovanom potpisu nije nepremostiva prepreka, jerbo ćemo tražiti od svakog ko se potpiše za nas da tu sumu novca donira u kutiju. 

Da ponovim još jednom, za one sa lošijim kartama. Ti se kandiduješ da vodiš grad?

Apsolutno. Sa mojom ekipom koju sam simbolično nazvao “Pravi ljudi na pogrešnom mestu” verujem da mogu biti veoma uspešan kao gradonačelnik. Uostalom, u Beogradu, kao i u Srbiji je sve sveJEdno…ako ne uradiš ništa onda bude zašto ništa nisi uradio, ako uradiš nešto onda bude zašto si to uradio, a ako si slučajno uradio nešto jako kvalitetno, korisno i bio, ne daj Bože, uspešan onda te rastrgnu. Uspeh se na ovim prostorima ne prašta.

Dobro,  drago mi je da smo to raščistili. U politiku uskačeš iz stolice radio-voditelja. Tvoje emisije su, tokom svih ovih godina slušale stotine hiljada ljudi, mada bi bilo u redu reći i - milioni. Šta ti je do sada donela radijska slava? Potencijalne glasače svakako zanima i tvoja imovinska karta? Da li su ti čiste i ruke i srce i račun u banci?

Nikada nisam imao novca. Večiti problem mi je da skupim za stanarinu. Slična situacija je i sa mojim drugarima, koji su u ovom Pokretu sa mnom. Svi zajedno da se skupimo ne bi imali da kupimo ni polovnu "peglicu" od naših uštedjevina. Ceo život radim na radiju, a zapravo nikada nisam sopstvenu “legendarnost” i navodnu “slavu” umeo da naplatim kako treba. Kažu mi da živim u Americi, imao bih sto hiljada dolara mesečno. Ne živim u Americi. Ni ne treba mi. Cenim, ako bih možda imao novca, ne bih imao prelepu i predivnu suprugu, koja me trpi već deceniju i više, a to nema cenu.

Intervjue koje si dao od početka kampanje, pa i nastup u "24 minuta" završavao si rečenicom: " razmislite, da li postoji i jedan razlog zašto ne biste glasali za mene ili JESTE SVEjeDNO.“ No, politika je takva, a glasači, iako znaju da je potpuno svejedno šta ko obećava pre izbora a šta radi posle - očekuju nekakvu ponudu. Besplatne karte za kupalište na Adi za sigurne glasače, garantovano mesto za sedenje na Kalemegdanu za aktiviste...?

Obećavam da ćemo, ako udjemo u Skupštinu grada Beograda, raditi svim srcem na uspostavljanju normalnog kulturnog modela u prestonici.

Fotografija: Novosti

Pominjani Džon Gnar je postao gradonačelnik Rejkjavika nudeći u okviru programa  "besplatne peškire na svim bazenima, novi Diznilend Park, Islandski parlament bez droga do 2020. godine, kao i polarnog medveda za zoološki vrt u glavnom gradu Islanda." Naša javnost je, za sada, čula delove tvoje ponude, među kojima je zamena mesta Aerodroma i Luke Beograd, što je verovatno lakše ostvariti nego završiti Prokop ili napraviti Beograd na vodi. Šta se još nalazi na listi tvojih prioriteta, odnosno, šta nudiš građanima kao razlog da glasaju za tebe?

Na svakih 150 metara u gradu Beogradu napravićemo po jedan minijaturni kulturni centar popularni MKC…to će biti prostorije minijaturne kvadrature, ali će ih biti u buljucima.

Ipak, pored ideja poput zamene mesta Aerodroma i Luke, jedno od poslednjih saopštenja pokreta donelo je i određeni zaokret ka ozbiljnijim temama, a to je bavljenje kulturom. Zašto ulaziš u "ozbiljan teren"? Ili ćeš se temom kulture baviti na drugačiji način? Uvođenje drakonskih mera za one koji zalepe žvaku na sedište u bioskopu? Solidarni porez od kojeg će se kupovati knjige onima koji nisu pročitali nijednu duže od mesec dana?

Kultura je problem koji moramo rešavati iz korena. Da počnemo od recimo kulturnog ophodjenja u svakodnevici. Toga više nema. Beograd 60tih i 70tih, pa i većim delom 80tih je bio drugačiji grad. Šta nam se to dogodilo da dodjemo do ovoga šta sada imamo? Ovde nije najveći problem u nedostatku finansijskih sredstava za kulturu. Nije tačno da nema novca. On se samo nenamenski troši. Postoje interesne grupe “ja tebi ti meni” koje vršljaju po sadašnjem, kao što su vršljale i u prošlim sistemima. Vlast bi trebalo da najviše pažnje usmeri ka obrazovanju i kulturi, jer je u uzdizanju tih kategorija direktan spas našeg bivstvovanja na ovim prostorima.

Kako, zapravo, donosite odluke u okviru Pokreta šta je vaš program?

Spremili smo se samo za delovanje u Skupštini. Imamo tri kuglice. “Za”, “Protiv” i “Uzdržan”. Izvlačimo kuglice pa koja izadje. Ionako je sveJEdno.

Fotografija: Novosti

Ok, gradonačelnik si, ulaziš prvi put u Kabinet, pozivaš sekretaricu i prva molba ili naređenje za nju su?...

U okviru akcije “STOP NEPOTIZMU” sekretarica će biti moja supruga. Zbog izuzetnih moralnih skrupula ovde neću navesti koja će biti moja prva molba za nju u Kabinetu.

Koje kvalitete će morati da imaju tvoji najbliži saradnici u Gradskoj kući?

One koje i inače imaju. Da budu pošteni i da nisu nikada uradili ništa loše. Ja saradjujem isključivo sa najkvalitetnijim ljudima.

Neki ćemo na dan izbora otići do izbornog mesta samo da bi zaokružili ime tvoje liste na listiću za gradske izbore. Čime tim vernim glasačima garantuješ da nećeš njihov glas iskoristiti za privatno bogaćenje, stupanje u neprikladne koalicije i neprirodne odnose sa drugim političarima?

Ne postoje garancije. Ali, moji, tj. naši glasači to znaju. Njima je ionako sve sveJEdno.

Završna reč potencijalnim glasačima?

Ako Gradjanski pokret “JESTE SVEjeDNO” kojim slučajem prikupi 1500 potpisa, pa onda kojim neverovatnim slučajem pređe cenzus, dobićete u Gradskoj skupštini zabavu kakvu odavno niste videli, jer jeste sveJEdno.

* * * 

Aktivnosti kandidata i pokreta "SveJEdno" možete pratiti i na njegovom FB profilu >>.

Sakupljanje potpisa za Pokret počinje u nedelju, 16. februara na splavu Office, kod hotela "Jugoslavija" u podne i trajaće do osam sati uveče.

Meteorolozi kažu da će biti lep dan.

.