Joshua Idehem: "Tactics for survival"

"Tactics for survival / Everybody coping different
Different ways, different means / Different coping systems..."

I opet jedan snimak od one sorte koja te podseća na važnost redovnog pranja ušiju i neprekidnog osluškivanja šta se novo pojavilo, ali ponekad ni to nije dovoljno, zato su tu Pop Depression // Pop Depresija emisije (hvala!) da pomognu, ko zna koliko bi mi Džošua Idehen još izmicao, i drago mi je što smo sreli baš sada.

Džošua Idehen, dakle.
'Spoken-word' poeta, učitelj i muzičar.

Ako na prvo slušanje pomisliš na Linton Kvesi Džonsona ili Entonija Džozefa - imaju dosta zajedničkog, čak dele i stranice nekih zbornika poezije.

Možda je Džošuina "Mum Does the Washing" >> (šta je socijalizam, šta je kapitalizam, šta feudalizam...) i bolja od ove pesme koja je mene zgrabila, britkija, luđa (i duhovitija), ali "Tactics for survival" puštam sebi ponovo i ponovo već danima, ne samo zbog klavira (Hanakin!) ili slow-burner bita uz koji je moguće i plesati.
To je čudan spoj - izvijati telo uz psihoterapeutski tekst koji ti pomaže da ostaneš na nogama iako ti nije do plesa.

Tek kasnije sam otkrio da je Idehem snimio i veoma dobru obradu "Once in A Lifetime" Talking Heads, koju izvodi pred publikom na više načina. Kada 'priča' sa publikom - Birnova pesma u Džošuinoj izvedbi ponovo postaje ono što je autora te pesme inspirisalo da je napiše - a to su nastupi propovednika >>. Kada je svira uživo pred Anđelik Kiđo, onda je izvodi uz afro-ritam >>, kao što je i ona to radila.
Kada je snimi za mini album >> - uzvikuje tekst - toliko sugestivno da zli dusi beže van prostorije.

Koliko reči sam potrošio da bih te nagovorio da preslušaš jedan snimak...
Ali, možda ti pomogne.

"... Some of us our mood is ugh
Some of us spirit got dirt
Some of us hurt, some of us extra
Some of us stressed out
Some of us so permanently let down
Some of us can't get past we messed up
Some of us got so much that we left out
Some of us just don't wanna be left out
Some of us working no time to rest up
Can't see how we're blessed up
Take so much to keep heads up..."

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Danilo Kiš: "Zašto pišem"

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

[Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – Paris: Le Journal Libération, 1985. Prevod: Mirjana Miočinović.]

Noćurak o ljubavi i protestima :: We Can’t Be Beat

Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.

Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom:
“Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.

Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou,
i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,

Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".

Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.


*Cover: iz spota "Petak 13." benda Škofja Loka

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.