Srećna Nova!...

... Sve što vam želim stalo je u ove reči mudrog Umpah-paha.

Hvala vam što ste tu, i dalje.

Noćurak, #8: Fantastično putovanje [playlista]

U danima kada te svrbi nemogućnost putovanja,
bride tabani a pasoš zove iz plakara,
putuješ svetom prstima po karti, kako je to nekada rekao Srđan Saher,
puniš uši jezicima koje ne razumeš ili rečima koje su neprevodive. 
Ovaj Noćurak biće takav.

U nekim pesmama tek sviće, u nekima je suton.
Toliko su daleko.
U nekima je potpuni mrak, jer su crni med. 

Poslednja stanica je – Beograd.

Na ovom fantastičnom putovanju pevaće ti i svirati i - Ballaké Sissoko & Vincent Segal, Vieux Farka Touré & Julia Easterlin, Fatoumata Diawara, St. Germain, Dayme Arocena, Ibeyi, Adam Ben Ezra, Paolo Fresu & Omar Sosa, Vinicius Cantuária, Krste (Kristo) Rodzevski, Mayra Andrade, Cristina Branco, Mariza, Amira Medunjanin, Oum, Sokratis Sinopoulos Quartet, Joe Zawinul...a biće i dodatnih iznenađenja, poput jedne savršene pop-pesme o putovanju iz devedesetih.

Iznenađenja su ono što putovanje čini fantastičnim.
Srećan put.

O istoriji, Bukureštu 1989. i Crvenom trgu 1991. (Aleksandar Genis)

Scena iz filma "Gorila se kupa u podne" Dušana Makavejeva.

(Delić "Časova čitanja/Kamasutre zaljubljenika u knjigu" posvećen knjigama i čitanju je i dalje dostupan ovde. Fragmentu posvećenom istoriji vraćam se već nekoliko dana, zato ga i prekucavam. Knjigu možete pronaći u "Beopolisu" >>)

*

"Video sam kako istorija stoji na ivici euforije 1989. godine. Bukurešt. Zvanični miting sazvan od Partije. Na trgu masa navikla na sve. I iznenada se ljudska masa neočekivano i neobjašnjivo pomaknu prema vladinom balkonu. I, ne odolevši pred impulsom materijalizovane mržnje, Čaušesku ustuknu pola koraka koji je postao sudbonosan. Sve ostalo, krah režima, streljanje zlosutnog para, nova Rumunija, počelo je od tih nekoliko centimetara odstupanja. Tada se pred našim očima desilo čudo, nalik na današnje: silazak Klio na zemlju.

Čitava istorija je niz takvih čudesa. Kao i sve natprirodno, ona se ne mogu predvideti, jedino možda objasniti, ali samo antidatirano. I u tome je nada i užas slobode.

Nikakvi mudraci, uključujući i sionske, ne znaju šta će biti sutra. Ta prostodušna misao je uvek tačna, no u revolucionarne dane ona dobija onu opijajući očiglednost koja razara trezvene principe života. Ostavši bez predvidive budućnosti, mi oslonac tražimo u prošlosti, nadajući se da ćemo u njoj pronaći panaceju od slobode. Istorija zaista i pomaže, ali samo onda kada istoričarima verujemo s merom.

(...)

Istorija je kao fizika: ona izlaže prošlost onako kao da ona nije mogla da bude drugačija. Došavši do korenitih, prelomnih, sudbonosnih momenata poput ovih sada, ispostavlja se da istoričari nisu u stanju da objasne čuda.

Najbolji među njima, čineći istoriju pojmljivu umu, pletu uzročno-posledične mreže u kojima je tako zanimljivo koprcati se. Materijalni svet je jednostavniji i bolji od duhovnog i ja suludo volim da sakupljam detalje od kojih se pravi njegova prošlost. Istoriju vredi čitati i zato da bi saznao kako su uzengije rodile srednji vek, a barut ga okončao, kako je sat na tornju pokrenuo ekonomiju, a radni dani je sahranili, kako je nakrivljeno jedro otkrilo ameriku, a konj je pokorio.

Takva istorija ne može da dosadi, jer je ona beskonačna. Treba se samo nagnuti niže i u onom poznatom će se otkriti nešto nepoznato, poput ćelija u listu pod mikroskopom. Taj put, međutim, vodi u jednu stranu: odozgo nadole. U suprotnom pravcu znanje postaje vera. I što god nam govore, od istoričara se ne može saznati ono zaista važno: zašto su Grci pobedili Persijance, a Amerikanci Engleze? Zašto je Konstatntin primio hrišćanstvo, a Muhamed islam? Zašto je pala Rimska, ili, kad je već reč o tome, Sovjetska imperija?

Čak se ne radi ni o tome da oni, istoričari, tada nisu ni posojali. Očevici su još gora stvar. I sam sam bio jedan od njih kada sam na kraju 1991. godine doputovao u Moskvu kako bi ispratio SSSR. Na Crvenom trgu nije bilo ni žive duše, čak ni policijske. Na isto tako praznom nebu tiho se i brzo spustila crvena zastava nad Kremljom i istog časa podigla nova, trobojna. Čini se da niko osim mene nije ni primetio da se Treći Rim zatvorio. Na dočekavši krešendo, otišao sam da se ogrejem otvorenozelenom votkom od estragona, kojom su ugošćavali moji drugovi, ogladneli te strašne zime."

(Aleksandar Genis, "Časovi čitanja"/poglavlje "Duh na konju", strane 141-144, izdanje "Geopoetike", prevod Meline Panaotović)
.

Noćurak #7:: Ženski glasovi :: Female Voices [playlista]

"Morao sam nekoliko trenutaka da pratim 
visoke i niske tonove pre nego što mi se do svesti probiše reči." 

(F. Skot Ficdžerald, "Veliki Getsbi")

U naredna tri sata pevaće ti četrdeset ženskih glasova: 
Shara Nelson (Massive Attack)
Malia, 
Nicolette,
Melanie De Biasio, 
Sky (Morcheeba), 
Elizabeth Frazer, 
Julee, 
Siouxsie peva pesmu zmije Kaa iz "Knjige o džungli",
čak i Anja Rupel, 
Alison Moyet,
Propaganda,
Sarah Cracknell, 
Kate Bush, 
Sinead O'Connor, 
Tori Amos obrađuje čika Toma,
Roisin Murphy, 
Tracy Thorn,
Annie Lennox,
i... 
... ma, zašto bih sve otkrio već na početku?

Za sada mogu samo da obećam da ih neću prekidati pričom.

"Tri tačke" o muzici i zašto nam je toliko potrebna [snimak sa N1 TV]

Hvala Ivani Zarić na pozivu u emisiju "Tri tačke".
Evo snimka trideset minuta priče o muzici i njenom uticaju na nas.
Emitovano 17. decembra.



.

2015: 4/4 (najbolje pesme poslednjeg frtalja godine, emisija)

Poslednji frtalj odlazi u fejd-out, kao i neke od poslednjih dragocenih radijskih emisija u kojima ste mogli da otkrivate noviju muziku: još ih je manje na FM skali nego pre nekoliko nedelja.

U ovom miksu ima pesama kakvih je sve manje na skali - ali to možda i nije loše. 

Jer muzika je čudna biljka: kada je strpaš u ilegalu, ona u tom podrumu krene da džiklja drugačije i ponovo počinje da menja svet. 
Videćete.

Za kraj godine, da otkrijem unapred barem imena:

YACHT, Bobby Caldwell & Jack Splash, Blackalicious, Patawawa, New Order, U.S. Girls, Laurie Anderson, Lissie, Benjamin Clementine, Son Little, Lou Doillon, Joe Jackson, Eleni Mandell, Khruangbin, Nadia Reid, Patty Griffin, Natalie Merchant, Martin Courtney, Low, Moving Panoramas, Mercury Rev, Foreign Diplomats, Deerhunter, Suede, Traams, Beach Slang, Guy Garvey, Fat Freddy's Drop, Dexter Story, Vieux Farka Touré & Julia Easterlin, Daby Toure, Artan Lili, Partibrejkers, Jarboli, Stuttgart Online, Nežni Dalibor, Ana Ćurčin, Stray Dogg i naravno zna-se-ko za kraj.

Jedna pesma će biti emitovana 2x, a nabrojaću i emisije koje vredi pratiti na mreži, zarad zdravlja duha & sluha.

Liste iz prethodnih frtalja:
3/4: http://bit.ly/1RlLP4A
2/4: http://bit.ly/1TMJVYt
1/4: http://bit.ly/1OthESN

"Šta nam radi muzika?" (snimak, TEDx ZemunED 2015)

Snimak sa ovogodišnje TEDx ZemunED konferencije konačno je dostupan na mreži :)

Dvadeset minuta o tome zašto nam je muzika važna, 
kako utiče na naše živote, 
koliko vredi, 
kako se nekada slušala i - 
šta se krije ispod jedne naizgled bezazlene pesme.

Aleksandar Genis: "Časovi čitanja (Kamasutra zaljubljenika u knjigu)" [odlomak]

"Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije.
Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica.

Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora. Ponekad je to osnovni tonalitet, ponekad varljiv potez što uspavljuje budnost, ponekad izazov (tradiciji ili strpljenju) i uvek sugestija čitaocu koji je dužan da zastane na prvom pasusu kako bi se orijentisao u okruženju i shvatio gde se to našao i šta da očekuje. 

Prva fraza nam je važnija od poslednje. Ukoliko ste stigli do kraja knjige, ona od vas više nikuda neće umaći, ali početak može da bude fatalan za odnos sa autorom.

Kako se tako nešto ne bi dešavalo, u detinjstvu sam, žureći da stignem do radnje, u avanturističkim romanima propuštao prvo poglavlje. Sada ga cenim više od ostalih. Brzo zadovoljavajući potražnju, popularni pisci su pisali knjige unedogled, međusobno slučne, koje su bile sačinjene od spremljenih blokova i skupa klišea. Sama banalost ih, međutim, ne čini lošim. Naprotiv, ona stvara plato koji čitaocu daje neophodan nivo ukusa. Za mene on prolazi negde između Aleksandra Dime i Žila Verna. Njihovi najbolji romani počinju na sličan način. Evo Tri musketara:

Prvog ponedeljka meseca aprila, 1625, grad Meng...

A evo početka Dece kapetana Granta:

Dvadeset šestog jula 1864, pod jakim severoistočnim vetrom, plovila je punom parom velelepna jahta po Severnom kanalu.

U oba slučaja, pisci nam saopštavaju mnogo nepotrebnih detalja. Uprkos onome što govori intuicija, prilike mesta i vremena malo šta znače. Uzalud ćemo u njima tražiti neki poseban smisao. Ponedeljak se može zameniti utorkom, a dvadeset i šesti juni, dvadeset sedmim, i u pripovedanju se ništa neće promeniti. Izabravši bilo koju polaznu tačku, prve reči autor piše zarad zaleta.

Knjiga započeta na taj način obećava mnoštvo arhitektonskih preterivanja zbog kojih i čitam ponovo ona remek-dela što se mere zrelim dobom. Takvi romani su prostrani, oni ne smeju da stežu, u njima ima mesta za nepotrebne, besmislene reči, junake, tomove. To je književnost za čitaoca koji nije štetan: ona je nadmena i ne žali njegovo vreme.

Drugo je Puškin. O njegovim debijima najbolje je suditi po nacrtima, u kojima nema skoro ničega, osim početaka. Važno je da je baš ono što potpuno neobavezno za odlomak koncepta, prisutno uvek. Po svoj prilici, u Puškinovoj prozi lišenoj ritmičnog stiha, Puškinu je potreban kamerton, provera zvuka i napet zaplet:

Gosti se okupiše u dači.

Fraza liči na dokaz i navodi na zaključke. Dača je privatna letnja zanimacija sa dokonim razgovorima i srećnim, no kratkim, sezonskim romansama. Nije uzalud iz jednog takvog fragmenta, kako je priznao Tolstoj, izrasla Ana Karenjina. Ali meni se, ipak, čini da je čuveni početak te knjige došao iz prve rečenice drugog Puškinovog odlomka, Romansa u kavkaskoj banji, gde je "u domu Katerine Petrovne bila velika gužva. Ta "gužva" se preselila u Anu Karenjinu i postala još veća:

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
U kući Oblonskih prava je uzbuna.

U tom čuvenom početku prva rečenica pripada onom Tolstoju kog volim mnogo manje nego autora druge rečenice. Njegova maksima zvuči banalno, ali nije banalna. Nešto poput "Volga se uliva u Crno more." Kao sve navodno opštepoznate istine, i tu je potrebno proveriti na sebi i okolini. Da bismo se uverili u prividnost aforizma, dovoljno je da ga preokrenemo. Postavivši ga naglavačke, on se pokazao podjednako verodostojnim i lažnim. Sve porodice nisu nalik jedna na drugu, što Tolstojev obrt čini i mogućim. On se ispoljava u tome što autor čitaoca baca u roman, kao Homer svoje slušaoce in medias res: "Srdžbu mi, boginjo, pevaj..."

Tako je počinjala književnost, i tako, bez osvrtanja na nju, počinje i Tolstoj, ali od druge rečenice. Samo po njoj, tvrdio je Šklovski, i treba suditi o piscu."

(Aleksandar Genis: "Časovi čitanja", stranice 20-23, izdanje "Geopoetika", 2015.)
.