Friday 23 March 2018

Najdraže pesme prvog frtalja :: 2018 1/4



Iako već trideset i pet godina uši, srce i stopala pažljivo prate muziku, detektuju je i pale mi alarme – i dalje se pojavljuju stvari koje uspevaju da me iznenade.
U tome je valjda i lepota svega ovoga,
zato čistim uši sve ove godine.

Tridesetak najdražih pesama iz prve četvrtine godine sviraju & pevaju:


Brandi Carlile

Club 8
Cut Chemist 
David Byrne 
EELS
George FitzGerald Feat. Tracey Thorn
Glen Hansard 
Hookworms
Imarhan
Inara George
Jack White
Janelle Monáe
JB Dunckel 
Karen O cfeat. Michael Kiwanuka
Leon Bridges
Me'Shell NdegéOcello
My Baby
Nathaniel Rateliff & The Night Sweats
Nightmares On Wax
Paradise
Ravyn Lenae
Rostam 
Simple Minds 
Son Little
Son Lux
Sufjan Stevens
The Limiñanas feat. Anton Newcombe
TR/ST 
Tracey Thorn ft. Corinne Bailey Rae
U.S. Girls

... Neću ti reći ko je na mestu broj jedan,
u tome je valjda lepota radija ;)




Sunday 18 March 2018

Film "Staljinova smrt" ili o (ne)namernoj aboliciji tiranina


"Agonija smrti bila je užasna. On se bukvalno na naše oči na smrt ugušio. U onome što je izgledalo kao poslednji trenutak, on je najednom otvorio oči i uperio pogled u sve nas koji smo se nalazili u sobi. Bio je to užasan pogled, lud ili možda ljutit i pun straha od smrti... Tada se dogodilo nešto neshvatljivo i stravično što ja do današnjeg dana ne mogu da zaboravim niti razumem. Iznenada je podigao levu ruku kao da pokazuje na nešto gore, a zatim je spustio kao da na sve nas baca kletvu. 
Taj pokret bio je neshvatljiv i pun pretnje. "
(Staljinova smrt, kako ju je opisala njegova ćerka, Svetlana)

'Izgubi Staljin lulu i kaže: 'Druže Berija, izgubio sam lulu. Pomozi mi da je pronađem.' Raziđu se, prođe neko vreme, Staljin javlja Beriji: 
- 'Sve je u redu, bila je ispod fotelje.'
- 'Nemoguće druže Staljine, trojica su već priznala zločin!' 
(Šala o Staljinu)

"(Njegova smrt) je najsrećniji dan u mom životu."
(Bulat Okudžava)

"Temeljni paradoks istorije Rusije sastoji se od toga što je Staljin uprkos svemu ostao pozitivan lik, narodni heroj. Staljin danas označava kult snage, čežnju za Carstvom, za redom, uvažavanje surovosti (...) Rusi se sumnjičavo odnose prema 'mešancima', ne priznaju 'svoje' u njima. A njega ne samo da su priznali, nego su razapeli sebe.
(Viktor Jerofejev)


U trećoj epizodi odličnog dokumentarca o savremenoj Rusiji ("A Journey Through Russia", 2008) Džonatan Dimblbi intervjuiše i Svetlanu Argacevu, aktivistkinju koja se zalaže da se Volgograd ponovo preimenuje u Staljingrad. Iako iskusan politički novinar, Dimblbi u toj sceni teško krije osećanja i još teže sprečava vilicu da radi sklekove:

Dimblbi: "Svetlana, za mene je ova ideja uznemirujuća. Zapravo, to je prilično užasno. Deportacije, gulag, nameštena suđenja, teror, milioni ruskih muškaraca i žena su umrli zbog njegovih odluka. A vi ga smatrate nekom vrstom heroja."

Argaceva: "On je heroj ne samo za mene već i za mnoge druge ljude. On je heroj za ljude širom sveta, čak i za ljude koji su mrzeli Sovjetski Savez i komunizam. Čak i Čerčil je rekao: "Mali ljudi prave male greške, veliki ljudi prave velike greške". Želim da kažem da su ti brojevi – "milioni i milioni ljudi", to je preterivanje. Nije samo Staljin kriv za to. Bilo je drugih ljudi iz njegovog okruženja koji su krivi. Mnogi ljudi su završili u gulagu zbog tih ljudi. Ne zaboravite: ljudi su ga voleli, on ne može biti čudovište."

Citiram ove raznolike svedoke, učesnike ili poštovaoce epohe, sluđen filmom Armanda Janučija "Staljinova smrt", koji je početkom godine zabranjen za emitovanje u Rusiji.
Višenedeljno iščekivanje završeno je mešavinom razočaranja, sluđenosti i ljutnje koju razvodnjavam čitanjem o toj zabrani. 
"Staljinova smrt" je zabranjena za prikazivanje iz potpuno pogrešnih razloga: ovo je, pre svega, loš film.
Naravno, film nije zabranjen zbog toga: protivnici ("komunistički poslanici i konzervativne javne ličnosti") grmeli su kako vređa "rusku istoriju", "ima elemente ekstremizma", "unosi zlu krv u socijalnu harmoniju koja je postignuta u ruskom društvu", "uvredljiv je" itd. Iako se sa poslednjim citatom slažem, ne slažem se sa zabranom, kao ni sa argumentacijom, te niko nije naveo da je ipak zabavno gledati Stiva Bušemija kao Hruščova i Majkla Pelina kao Molotova.
Spisak Janučijevih (ne)namernih previda je fascinantan. Ostavljam za sada otvorenim pitanje namere zato što je gotovo nemoguće da nije bio svestan šta stvara, ali je sasvim moguće da je znao zašto to radi, a to je publicitet, odnosno nešto medijske prašine koja će osrednje loš film učiniti zabranjenim i "opasnim".
U državi kojim se Januči bavi u filmu takve etikete dobijali su oni koji su bilo beležili istinu.
Janučiju je istina bila prekompleksna ili nepodesna; ili – jednostavno - nije "kalibar" za bavljenje ovakvom temom, te je posegnuo za krivotvorenjem činjenica. Konačni rezultat je, suštinski, užasan. Staljin je sveden na mrke poglede, latentno sejanje straha oko sebe ali kroz Beriju a ne svoje postupke. Ima jedan neobični muzički prohtev i onda umire, dok su oko njega prestrašeni šakali koje je vođina smrt ohrabrila na komadanje vlasti i međusobni obračun.  


Šta je sve Januči krivotvorio?

Zbog dužine ovog teksta ograničiću se samo na pikanterije kojima se publika najčešće smeje i prepričava ih, ne verujući da je to bilo moguće a koje je preinačivao (ili izbegavao da se bavi pravim uzrocima) zarad stvaranja "intrigantne komedije".

Prva je taj čuveni koncert. Simfonijski orkestar i pijanistkinja Marija Judina su odista svirali Čajkovskog, "Koncert broj 23 za klavir i orkestar" u studiju Radio Moskve. 
Nakon kraja prenosa Staljin je odista pozvao studio i javio da će poslati ađutanta po snimak, koji naravno nije napravljen, zbog čega je direktor radija u potpunom strahu naredio da se koncert odsvira ponovo i snimi i to pod palicom drugog dirigenta. No ta zgoda iz života zbila se devet godina pre Staljinove smrti, te je priča o "poruci uz snimak" koja prethodi Staljinovom moždanom udaru u filmu prilično loša izmišljotina.
(Uzgred, o životu pijanistkinje Marije Judine bi vredelo napraviti pošten film). 


Drugi detalj koji Januči u svojoj nedoraslosti priči propušta da iskoristi jeste taj kružok doktora koji su dovedeni da procene Staljinovo stanje nakon moždanog udara. 
Kako je Staljin tokom početka pedesetih proterao ili pobio poslednje učene lekare tokom montiranog procesa pod imenom "Zavera doktora" (a onog koji mu je 1950. rekao da mora da se više odmara i manje radi proterao u Sibir), njega 1953. godine više imao niko da leči (svaka sličnost sa Srbijom je užasavajuća). U državi su ostali golobradi studenti i nekoliko preživelih penzionera, koji su se plašili da izgovore bilo kakvu dijagnozu pred Staljinovim saradnicima, prepadnuti za svoje živote. 
Treća pikanterija je u filmu ispričana tek delimično: potraga za "devojčicom" sa kojom se Staljin fotografisao, a kakvu je trebalo pronaći za potrebe Centralnog komiteta nakon Staljinove smrti je u stvarnosti bila mnogo užasnija: roditelji devojčice sa originala proterani su u logore po "prijavi komšija da se hvale poklonima od Staljina". Četvrti momenat, u kojem film kolabira u potpunosti Berijina smrt, koja zahteva mnogo veći prostor, većeg reditelja i zaseban film.

Konačni razultat: Januči je pokušao da kraj tridesetogodišnjeg pakla spakuje u dvosatni film koji krase gegovi poput Hruščova koji dolazi na okupljanje partijskih drugova u pidžami ispod odela i Žukova koji je predstavljen kao da je upravo pretrčao iz "Inglorious Basterds" a to, jebi ga, ne radi.



Dostupna literatura, izjave svedoka, dnevnici pobijenih pisaca ili onih koji su preživeli teror dokazuju da je stvarnost života pod Staljinom i posle njega bila toliko tragična da se u nekim momentima odista graničila sa komičnim, odnosno gorko-smešnim, ali Januči nije tip koji bi tu strašnu smešu umeo da pretoči u film.
Evo jednog naivnog: Viktor Jerofejev u "Dobrom Staljinu" uokviruje to ludilo iz marta 1953. godine pričom o svom ocu koji "mora da
otkupljuje cveće po celom Sovjetskom Savezu za Staljinovu sahranu, tako da se na grob kompozitora Prokofjeva, koji je preminuo istovremeno kad i Staljin, nije bilo šta položiti."  

Koga zanima drugačiji pogled na stvari neka otvori fantastičnu "Autobiografiju Josefa Staljina" Ričarda Lurija (prevedena, objavio Clio 2003.)

O filmovima koje smatram lošim najčešće ne pišem, osim kada baš želim da ti uštedim vreme. Ne radim to ni zato što verujem da je loše praviti film koji će učiniti da se publika smeje tiraniji zato što tiranina smeh najviše nervira. Nije ni "Mein Fuehrer" sa Ulrihom Miheom uspeo, mada je časnije probao da bude smešan. "Predsednik" Mosena Makmbalafa je smešan koliko to priča o tiraninu u padu može da bude i to ne radi na silu. 

"Staljinovu smrt" pak smatram vrednim gledanja ne samo zbog Bušemija i Pelina već iz drugog razloga. Upetljan u manipulacije i pokušaje pravljenja smešnog filma Januči je učinio ogromnu uslugu Staljinu i njegovim obožavaocima: dao im je meso za tranžiranje, nahuškao Rusiju protiv sebe i tako kupio naklonost zapadne kritike, te je učinio verovatno najveću štetu time što ga je abolirao od zločina upirući prstom na njegove saradnike.

Zašto je sve to važno?
Nije daleko vreme kada će i lokalni diktatori biti "revalorizovani" sličnim zahvatima: kreće se od spomenika, kada to ne radi, onda se pređe na knjige, ubeđivanje "da nije znao šta rade njegovi", onda na red dođu "laki sadržaji", koji u suštini žele da dokažu da nije bilo loš on nego oni koji su bili oko njega te da smo loši mi koji nismo razumeli koliko je bila ljubav tih diktatora prema svom narodu. 

Ko ne veruje, neka se vrati na citat Svetlane Argaceve sa početka ove priče ili neka malo prošvrlja mrežom van 'kruga' odnosno 'bubbla' istomišljenika. Strašno je koliko ljudima nedostaje ljubav nemilosrdnog vođe i taj čvrst zagrljaj koji guši. I to uopšte nije smešno, niti je za ismevanje.

*


Trivia za kraj: Džefri Tambor, jedan od glumaca iz ekipe je nakon premijere filma osumljičen za seksualno uznemiravanje koleginica. U skladu sa tim, njegov lik je izbrisan sa postera i zamenjen. Stvar čini još zabavnijom vraćanje Berije na poster.
Izuzetan smisao za humor, zaista. 











Friday 16 March 2018

"... Put on your red shoes and dance the blues... " (Let's Dance, 35 godina)



Nekoliko godina nakon snimanja "Let's Dance" Dejvid Bouvi je Najla Rodžersa publici najavio kao "jedinog čoveka koji me ubedio da pesmu počnem refrenom!" što je Najlu isteralo suze radosnice na oči dok je istrčavao na binu.

Najl je veoma je važan za nastanak ove pesme.
Godinama je čekao priliku da radi sa Dejvidom.

U vreme kada je ovaj polovinom sedamdesetih otkrivao soul i okupljao ekipu za snimanje jednog od najlepših albuma belog soula – "Young Americans" - Najl je došao na audiciju za gitaristu Bouvijevog benda, pokazao šta zna ali mu se Bouvi zahvalio i odbio ga, čime je nehotično usrećio naše kukove, stopala i uši. Nekoliko meseci kasnije Najl je osnovao Chic i napravio neke od najplesnijih pesama ikada snimljenih, što se verovatno ne bi dogodilo da je tada postao deo Bouvijevog benda.
(Ergo, Bouvi čini velika dela i kada kaže "ne"! :)

Sedam godina kasnije Najl vršlja kroz njujoršku noć u društvu Bilija Ajdola. Upadaju u džez klub i shvataju da je za susednim stolom Bouvi sa kojim Najl počinje dugačku priču o džezu. Druženje se nastavlja narednih dana: Bouvi mu pušta razne snimke, trubačke aranžmane Nila Heftija, Olivera Nelsona, čak i Stena Geca i uverava ga kako bi njegov naredni album trebalo tako da zvuči.
Iako još uvek bez ugovora sa novom izdavačkom kućom Bouvi poziva Najla da im se pridruži u Švajcarskoj u kojoj radi na novim pesmama za album koji se u tom trenutku u Bouvijevoj glavi zove "Last Dance"
(Po nekim izvorima, drugi radni naslov bio je "Vampires and Human Flesh" :)

Jednog jutra tokom dvonedeljnog druženja u Švajcarskoj Bouvi budi Najla rečenicom: "Mislim da imam hit!" i počinje da svira. Najl ono što je čuo opisuje kao "folk-pesmu na dvanaestožičanoj gitari, pomalo setnu, koju je Bouvi nazvao Let's Dance" i nastavlja - "Meni je malo glupo da mu menjam pesmu, ipak je to Dejvid Bouvi ali ga pitam – hej, mogu li da je malo prearanžiram? Mislim, ukoliko se pesma zove "Let's Dance" – ljudi bi uz nju trebalo da stvarno igraju. Mislim, ja pravim pesme uz koje ljudi igraju!
I uzmem gitaru i krenem da malo vrtim te akorde... i vrtim...
- "Hej, Dejvide – da li je ovo too funky?"
"No darling, is there such a thing?"

"Nešto kasnije smo nastavili da pričamo o tome kakvu ploču želi da napravi. Dugo je pokušavao da definiše stvari. Pojavio se nešto kasnije na vratima noseći u rukama album Litl Ričarda na kojem ovaj pozira kraj velikog Kadilaka. "Ovo želim da napravim!", rekao mi je. Naravno da je to rok-end-rol, ali sam konačno shvatio šta je želeo.
Sledeće večeri je slušao Stivi Rej Vona na Monterej festivalu i pozvao ga da se priključi snimanju. Niko od nas ga nije čuo ranije. Tako je radio, skupljao je inspiraciju iz onoga što ga okružuje."


Bouvi konačno potpisuje ugovor za pet albuma i dobija za ono vreme fantastičan honorar; oblači belo odelo i počinje najteži eksperiment dotadašnje karijere:
Dejvid Bouvi, mega pop zvezda.

Petnaestak godina kasnije je ovu pesmu počeo da svira u drugom aranžmanu, sa gotovo akustičnim uvodom >>, verovatno mnogo bližem onom koji je tog jutra svirao krmeljivom Najlu Rodžersu u njegovoj sobi.

*

Te, 1983. godine ja ne znam ništa od gore napisanog.


Sedim pred tek kupljenim kolor-televizorom, čekam da počne tada jedina emisija sa stranim muzičkim spotovima, "Kva kva top", jednom mesečno iz studija RTV Skopje,
shvatam kako iz tog jednog (dakle, mono) TV zvučnika kreću ka meni -
hor praćen bubnjevima, 

zatim gitara 
i bas, 
hitčina!

U tom trenutku ne znam zašto su u spotu aboridžini, zašto crvene cipelice, naravno da ne znam šta je to konzumerizam i kakve to veze ima sa pesmom ali me u trenutku i ne zanima.
Sutradan se zatrčavam u najbližu prodavnicu ploča i kaseta te nastavljam da ulazim u prodavnice svakog dana sve dok se album "Let's Dance" nije pojavio na polici na trećem spratu Beograđanke, a zahvaljujući njemu se i jedan mali kasetofon trajno preselio u dečiju sobu.

(Album "Let's dance" je inače prodat u većem tiražu u tadašnjoj Jugoslaviji nego u Italiji koja je imala trideset miliona stanovnika više od SFRJ.)


*

Pesma "Let's Dance" je objavljena kao singl i spot pre tačno trideset i pet godina.

Iako sam ovaj album jedno vreme zaobilazio kao "previše komercijalan" te proglašavao trilogiju "Low-Heroes-Lodger" najvažnijim albumima koje sam ikada čuo; odlemljivao na "Scary Monsters" i pizdeo što ne mogu da uspostavim kontakt sa "Outside", danas mi je jasno da je napraviti takvu pesmu i naterati planetu da igra bio jedan od najtežih izazova koje je Bouvi sebi zadao tokom karijere. I danas i svaki put kada je čujem - stopalo krene da je prati a desna ruka ne može da se odluči da li 'svira' bas liniju ili gitarski rif.

Idemo:
refren,
doboš,
rif,
bas...





Friday 9 March 2018

Noćurak ohrabrenja :: Hold On, Carry On


Večerašnji Noćurak će ti pomoći da izdržiš i da se ohrabriš.

Okupljeni: 
Lennon, 
Van Morison, 
Glen Hansard,
David Bowie, 
Elbow, 
Beck, 
Rufus Wainwright, 
Ben Howard, 
Alabama Shakes, 
J.J. Cale, 
The War on Drugs, 
James, 
Kralj Čačka, 
Odetta, 
REM, 
Carole King...
svi su tu da te ohrabre.