David Sylvian: "The Secrets of The Beehive", 30 godina

Kada je Sloba Konjović jednog utorka pre trideset godina pustio sa tek objavljenog "The Secrets of the Beehive" pesmu "Orpheus" nisam znao mnogo o Dejvidu Silvijenu. 
Znao sam da album na kojem se nalazi takva pesma želim da imam u bilo kom formatu, što pre. Sledećeg utorka je, ukoliko se dobro sećam, u "Paradi albuma" pustio "The Boy with a Gun", treće nedelje je išla "Maria", zatim "September"... Bio je na listi najboljih albuma četiri-pet nedelja, a onda je 'ispao sa liste'. Ja sam svaku od snimljenih pesama ili delove koje sam uspeo da uhvatim imao razbacane po trakama, na kojima su su mešale sa drugim snimcima drugih bendova nasumičnom i neplaniranom cut-up tehnikom. Nepostojanje 'duplog deka' onemogućavalo je slaganje svega snimljenog na jedno mesto i u nekakvu celinu. Bez obzira na to, preslušavao sam to što sam imao, istovremeno shvatajući da za dobru pesmu nema loše trake, odnosno da ni mali stereo kasetofon ne može umanjiti lepotu onoga što slušam.

"There's a beauty here I cannot deny
And bottles that tumble and crash on the stairs
Are just so many people I knew never cared
Down below on the wreck of the ship
Are a stronghold of pleasures I couldn't regret
But the baggage is swallowed up by the tide
As Orpheus keeps to his promise and stays by my side"

Do prve kopije celog albuma sa nečije već 'šuštave' kasete sam došao godinu dana kasnije. Pored šumova imala je 'dropove' na par mesta, što mi, takođe nije smetalo. 
Iako je od te kasete prošlo mnogo godina - i danas kada slušam ovaj album 'čujem' šum trake i te dropove sa prve kasete te se i dalje iznenađujem što ih više nema. Ta šuštava kopija se umnožavala dalje i danas odjekuje u tom nekom krugu drugarica i drugara: kroz link ka nekoj od pesama sa albuma koje ubacujemo u mejl ili citat iz neke od pesama koji se stavlja uz fotku klinaca i drage na društvene mreže. Te pesme odjekuju među nama, iako smo udaljeni hiljadama kilometara.

*

O, sreće! kada mi je komšija i prijatelj Mića Ćorić nekoliko godina (još) kasnije doneo jedan od prvih 'narezanih' diskova sa kompletnim albumom, u omotu koji je napravio za mene. Nakon ne malo čekanja, konačno sam ga slušao onako kako je bio i napravljen. 
(Disk i omot čuvam i danas, kao sećanje na Miću. Originalni omot, koji su pravili u ono vreme veoma traženi "23 envelope" dostupan mi je u svakom trenutku na klik.)

*

Trideset godina udaljen od tog utorka u kojem sam prvi put prislonio uho na uspavanu košnicu i nakon mnogo stotina sati provedenih uz Silvijenovu muziku, poredim njegove albume sa delima slikara. Ukoliko je njegov prethodni album - "Gone To Earth" - zvučao kao slike koje je stvarao Mark Rotko, ovaj album je poput fotografija Roberta Duanoa. 
Naredni je već zvučao kao slike Hauarda Hodžkina.

Silvijen muzikom stvara scene i dokazuje da lepota ipak može spasiti svet. 

"The Secrets of the Beehive" je mnogo puta spašavao moj.

Beogradom, subotom, pod mesečinom

Sve ređe pešačim kroz centar grada i sve češće biram da hodam ulicama sa kojima nemam zajedničku istoriju.

Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van. 

Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao. 
Biram muziku koju poznajem.

*

Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću.
Devet od deset tih prozora je u mraku. 
Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.

Izbrojao sam deset mesta na kojem je nekada bilo drveće. Svako od tih mesta zaslužuje da, kada se ovo završi, ponovo pravi prijatni hlad i ostavlja kestenje po trotoaru.
Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice.

Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno. 
Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.

Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće.

Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra.

Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča. 
Zaklanjaju. 
Sunce. 
Jebote. 

Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana.

"Push the Sky Away" dolazi do kraja.

*

Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi. 
Niste uspeli sve da zabetonirate. 
I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.

Doni Mekaslin ili Ukazanje Lazarovo u Sava Centru 30/10/2017

Doni Mekaslin počinje uvodnu temu 'Lazarusa' na saksofonu,

ja se raspadam.

Naravno da Doni zaslužuje da se o njemu piše i misli ne samo kao saksofonisti-čiji-je-bend-svirao-na-poslednjem-Bouvijevom-albumu,
ali ja to trenutno ne umem da pišem,

raspao sam se.

Propoved u Areni: Nick Cave & The Bad Seeds, 28/10/2017

Nedeljama nakon izlaska "The Skeleton Tree" sam se pitao zašto kreće na turneju i kako je to moguće slušati uživo i ostati čitav.
Nakon gledanja "One more time with a feeling" >> sam počinjao da nazirem, 
od večeras verujem da razumem.

Tokom prve tri pesme kretao se binom poput zatvorenika.
Na trećoj je počeo da komunicira sa prvim redovima publike, više je dodirujući nego pričajući.
Nakon tri groma - "From Her To Eternity", "Tupela" i "Jubilee Street" usledila je "The Ship Song" tokom koje sam, valjda, shvatio. 

Pred nama je bio čovek koji je, nakon svega što je prošao, pun gneva i pun ljubavi. 

Taj gnev, izgleda, može da ispusti samo tako što će stati pred publiku i pevati, dodirivati je. Lepiće na sebe poglede, uzdahe, uzvike i dlanove publike poput pijavica i puštati krv, jedino tako može da smanji količinu otrova u sebi.

Ali taj otrov, to što iz njega izlazi, to u nama izaziva oduševljenje i ljubav.

Ona svita koja mu se pridružila na bini tokom bisa i poslednja pesma koju je otpevao - Push the Sky Away - uverile su me da je pred nama bio Propovednik koji zna prirodu svih demona.
Ukrotio ih je i zarobio u instrumentima The Bad Seeds. Kada je potrebno, na jedan njegov mig ili pokret ruke ti demoni izlete napolje i izvrište se, ali će na drugi pokret njegove ruke ućutati, zato što je red na njega da nam kaže nešto o ljubavi i izdržljivosti.
I podeli usput poneki autogram između pesama uz komentar - 'You're fuckin' awesome'.

Mi koji smo večeras bili, 
mi smo spaseni.

Noćurak radi kao kišobran [emisija]

Kako se približavamo suncu, tako je na ovoj polulopti sve hladnije, sve je više magle, oblaka i kiše.

Zato je i večerašnji Noćurak napravljen da ga koristiš kao ćebe, šal, kišobran ili 'cloudbuster'. 

Biće večeras pesama koje rasteruju oblake u glavi.

A-ha (opa! :)

Carla Bruni

Charlotte Gainsbourg

Cousteau

Darkwood Dub

David Bowie

Destroyer

Elvis Costello

Emily Haines & The Soft Skeleton

Erlend Oye

Frank Sinatra

Glen Hansard

Grace Jones

Haustor

Hiss Golden Messenger

Johnny Nash

KT Tunstall

Laura Marling

Leonard Cohen

Melanie De Biasio

Nick Cave & The Bad Seeds

Roxy Music

Seamus Fogarty

The Ink Spots & Ella Fitzgerald

St. Vincent

Suzanne Vega

The House Of Love

Warhaus

Džulijan Barns: "Širom otvorenih očiju" (eseji o umetnosti)

"Dega je verovao da reči nisu neophodne: hm, hi, ha, i sve je rečeno." 

(strana 201.)

Pred sam kraj knjige, na izlazu iz galerije nakon duže šetnje kroz dela Žerika, Manea, Sezana, Degae, Braka, Magrita, Oldenburga i drugih umetnika 19. i 20. veka Džulijan Barns citira Floberovu rečenicu: "Objašnjavati jednu umetničku formu sredstvima druge je monstruozno. Nećete naći nijednu dobru sliku u svim muzejima sveta kojoj je potreban komentar. Što je više teksta u vodičima galerija, to je slika lošija". Ipak, tri reda kasnije navodi da je sam Flober ostavio dosta ličnih beleški o slikarstvu u pismima i dnevnicima, dajući tako i sebi ohrabrenje i opravdanje za pisanje o slikama.  

"Širom otvorenih očiju" (originalni naslov je, ipak, bolji: "Keeping an eye open") je zbirka eseja o umetnosti koje je Barns pisao u rasponu od gotovo dvadeset i pet godina. Svega jedan nam je bio ranije dostupan - a to je izuzetan tekst o Žerikoovom "Splavu Meduze", prvi put preveden u okviru njegove "Istorije sveta u 10 1/2 poglavlja" (Geopoetika, 1994), no u novom prevodu, većem formatu i sa kvalitetno štampanim reprodukcijama finalnog dela i skica za nju ovaj esej postaje ono zbog čega je pisan: uvodni tekst kustosa ili vodiča kroz izložbu koji zna sve o svakom detalju slike, razlozima postojanja određenih zahvata i njihovim značenjima - ali vodiča koji je svestan (ne)znanja okupljene grupe (čitaoca) te će pričati o onome što je zaista važno, što će držati pažnju i što će nam pomoći da razumemo.

Zato ovu knjigu valja otvoriti poput vrata Galerije ili Muzeja u koji je odavno trebalo ući, čitati poput višesatne šetnje u društvu tipa čija će nam svaka rečenica držati oči širom otvorene i izazivati želju da se nastavi do naredne prostorije - iako priča o delima čijeg značaja do pre petnaest minuta nismo bili ni svesni. 

Iako je sigurno imao i mogućnost i da ovu knjigu-izložbu postavi drugačije - Barns bira teži put i tokom te ture kroz devetnaesti i dvadeseti vek piše o autorima koja su mu očigledno lično važni, ne osvrćući se na to da li su i najpoznatiji. Kada se pak posvećuje autorima o kojima bismo morali da imamo osnovno predznanje, širi nam vidik usmeravajući diskretna svetla na dela koja su značajna za razumevanje uticaja umetnosti na nas:

"Premalo verujemo, a estetički znamo previše; stoga, mi ponovo stvaramo, iznalazimo nove vrste zadovoljstava u umetničkim delima (...) Ono što je bitno je sačuvani objekat i naša reakcija na njega. Provere su jednostavne: da li ta dela privlače oko, uzbuđuje intelekt, podstiču um na razmišljanje i pokreću srce; sem toga, da li se primećuje koliko je prisutna veština? Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo oko i nakratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Možda, da upotrebimo staru dihotomiju - lepo retko sadrži značajnu dubinu (O ovoj temi, uzgred budi rečeno, trebalo bi da pratimo ne Kitsa već Larkina: "Uvek sam verovao da je lepota u lepoti, istina u istini, da nije sve u tome da znate sve na svetu niti da je potrebno da znate".) Jedno od trajnih zadovoljstava koje nam pruža umetnost leži u njenoj sposobnosti da nam se približi iz neočekivanog ugla i da nas navede da naglo zastanemo čudu." (str. 184)

Ovih sedamnaest eseja, pisanih po narudžbini za New York Review of Books, Guardian, Modern Painters i druge publikacije moj-gladni-ali-za-likovnu-umetnost-ne-baš-istrenirani-mozak podsećaju i na fenomenalnu BBC-jevu seriju "How Art Made the World" Najdžela Spajvija ali i to koliko nam ovakvi naratori/vodiči/kustosi/putokazi nedostaju a čiji bi doprinos u preživljavanju ovog raspada sistema bio dragocen i lekovit po oči, glavu i srce. 
Ono što Barnsa preporučuje za jednog od tih idealnih vodiča nije samo njegovo znanje i opipljiva ljubav, odnosno naklonost prema nekim delima ili autorima, već i njegov nenametljiv pristup, koji odlikuje one kojima je sve jasno, ali koji vam neće saopštiti to sve, već ukazati na to koje putokaze vredi pratiti da bi nam se svet otkrio, u velikom formatu.

"Kada iznova stanem ispred meni poznate slike nakon nekoliko godina, hvatam sebe kako mrmljam: "Da, svakako", ili "Dobro", ili "Tako je". Ili ponekad: "Sada počinjem da shvatam". Kao što i ove banalne reči mog odobravanja govore, moje stalno druženje s njegovim (Hodžkinovim) slikama, i moja sve veća preokupiranost njima i udubljenost u njih, retko kada mogu da se pretoče u suvisli komentar. Svakako, mogu da govorim o naslovima i da razmišljam o tome kako je slika nastala, o tome koliko je slična ili drugačija od neke druge; mogu da opišem šta vidim ispred sebe poput književnika koji vodi beleške s puta. Ove slike se obraćaju mom oku, duši i mom umu - ali ne delu ume koji može to da artikuliše. Uglavnom, ja im se obraćam u onoj idealnoj tišini o kojoj govori Brak. One se opiru rečima - bar rečima koje prenose ono što se dešava u meni kada ih gledam. Ne mislim da je ovo važno, sem u društvenom smislu. Jedino što je bitno je da se ono što se desi, desi se, i da se ponavlja, i da se ponavlja iznova i iznova kroz godine.
Pa, dosta je bilo reči."


(Prekucano iz "Širom otvorenih očiju", 
prevod Nikole S. Krznarića, Službeni Glasnik, 2017 >>, strane 184, 201, 210.)

Noćurak te greje [emisija]

Večeras nam trebaju 
pesme koje greju.

Po abecednom redu:

Andrew Bird, 
Barry Adamson & Nick Cave, 
Bedouine, 
Charlotte Gainsbourg, 
Dan Auerbach, 
David Bowie, 
Don Bryant, 
Iggy Pop, 
Iron & Wine, 
Jay-Jay Johanson, 
Leonard Cohen, 
Lizz Wright, 
Melanie De Biasio, 
Mocky, 
Norah Jones, 
Pretenders feat. Neil Tennant, 
R.E.M.
Rufus Wainwright, 
Shawn Colvin, 
Son Little, 
The War On Drugs, 
Thomas Dybdahl, 
Tindersticks, 
Tom Petty & The Heartbreakers, 
Valparaiso feat. Phoebe Killdeer & Howe Gelb, 
Van Morrison.

Milan Milišić: "Unutrašnje stvari" (fragmenti)

Pošten i zlonamjeran (1976)

Dužnost je umjetnika da bude pošten i zlonamjeran, za razliku od običnog, uglavnom dobronamjernog i nepoštenog svijeta. 

*

Smeće (1976)

Količina smeća koju jedno društvo proizvodi je upravo proporcionalna sa napretkom.
Količina smeća koju pojedina proizvodi je upravo proporcionalna s njegovim napretkom.

Ili, što više smeća proizvodite, to ste napredniji.

Ili, što više smeća proizvodite, dalje ćete dogurati.

Ako se taj trend nastavi, jednoga dana u idealnom društvu proizvodit će se isključivo smeće (Loše zaključivanje. Treba reći: nelimitirane količine smeća.)

Budući proizvođači smeća imajte razumjevanja za našu nerazvijenost.

*

Otoci (1976)

More je ona vrsta samoće koju samo otok može prekinuti, a da nam ne bude neugodno, da se ne moramo odreći svojih misli. Kopno je zaglušuje; nemoguće je smiriti i produžiti njeno trajanje. Kao stari, tih prijatelj, otok se smješta u prostor koji za njega izdvajam.

Otok puši i ćuti.

*

Otoci 2 (1976)

Otok se ne da. Njegova duša je dostupna samo luđacima, ubojicama i pticama.

Sad znam: na otocima vlada eho onog stanje koje - u nekoj apsolutnoj prirodnoj nemoći zbližava ljude: stanje zemljotresa, poplava, zaraza... Taj osjećaj karantina u nekom sunčanom velu, ta ovisnost o prirodi s jedne i ljudskom naporu s druge strane gradi duhovne zidine otoka. Što dalje od kopna, otok je bliži bogu.

*

Pogledaj, Dubrovnik! (1982)

Jedan od najsigurnijih načina da uopće ne vidite Dubrovnik je da dolazite ljeti; važan odnos između figure čovjeka i arhitekture Grada poremećen je. Hrpa prolaznika zaklanja vam pogled na pojedinca i na zgrade, na prozore, vrata. Njihova otvorena usta, volti njihovih očala za sunce, njihova gola ramena... sve je to onaj višak koji prikriva suštinu prostora koji je Dubrovnik. To je onaj, najzlorabljeniji klik-klak pogled sa istočne strane: svedeni otvori Gradske kafane, nekadašnjeg Arsenala, srezane kamene pačetvorine ribarcnice iz austrijskog vremena i zbijeni volti Kapetanije. Među njima gotovo se ne primjećuju prava vrata gradska, ona što vodi prema Sponzi i ona prema Gospi. Izmiče čist kubizam masa zidina, onaj kubističi skut grada od sjevernog brida Gradske kafane do Revelina i mase istočnog mosta.

Tek ako očistite svoj pogled od tih nanosa novije povijesti, tek tad osjetite osnovnu masu grada kao monolitni kamen s otvorima - bužama - počinjete polako sagledavati Dubrovnik, tu kameni razbrijalicu u čijoj je formi sve vječito i u čijoj je suštini sve uvjetno. 

Nasuprot ograničenog broju načina da se Dubrovnik ne vidi, postoji bezbroj načina da se Dubrovnik vidi. U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza. 

Takav je primjerice pogled iz jutarnjeg aviona na Grad što leži kao hladna kamena računalica na zategnutoj plohi modrog damasta. Ovu plohu para nečujeno jedan motorin, netko tko je rano pošao skupiti mreže i ne pomišljajući da je živi element slike koju netko iz visine promatra. Tek kad zvuk avionskog motora prospe na njega sjeme svojih decibela, kad nadjača zvuk njegovog "Albina" ili "Tomosa", on podiže glavu i zaklanja dlanom oči od niskog jutarnjeg sunca. Misli onih u brodu aviona i onih u barci zatrepere načas u istom prostoru, u prividnoj konfrontaciji razmjene se iz svoji različitih brzina i nakana, a onda pažnju skrene nešto drugo, san Grada opet nadjača jutro, avion sklizne iz ovog svjeta lakim trzajem kao da je poslednji kojim se zmija izvlači iz košuljice.

*

Mršavljenje (1984)

U 10 jutros sam bio debeo kao odvratna životinja. Nisam mogao podnostiti ogromni nabubreli trbuh pred sobom; kilaža me rušila.

A onda sam pio vino, pušio i mršavio. Pitanje odlučnosti. Oko 12 sam se već osjećao bolje. U 1 sam mogao u kupatilu stati na vagu s prašnjavim prozorčićem. U 2 sam otvorio novu kutiju cigareta i pio poslednji ostatak vina. Bio sam elegantan, da ne kažem vitak.

*

Ljudi zastaju pred izlozima (1986)

Ljudi zastaju pred izlozima, 

I pažljivo motre,

Možda bi se štogod moglo kupiti za kuću

Nešto jeftino,

A da unapredi život.

*

Kako nas... (1989)

Kako nas smrt umije iznenaditi, kao da je posljednje što bi se moglo očekivati da se dogodi živu čovjeku. 

*

O nacionalizmu (1990)

Sukob je zajednička kob, SU-KOB!

U suštini nacionalizama je vjerski rat.

A vjerski rat - što je?
Djetinjasto otimanje za naklonost Božju.

*

Tamo gdje... (1987)

Tamo gdje sam unajmio odjelo za maturalnu

Unajmit ću i frak za svoj pogreb.

*

Mogao bih (1987)

Mogao bih uskoro umrijeti

Jer nemam pametnijeg posla

Slušajući zaglušenu eksploziju

Svake mrvice kruha koja pada na pod.

Dubrovnik u plamenu, Pavo Urban

*

Milan Milišić rođen je 6. jula 1941. u Dubrovniku. 
Objavio je nekoliko zbirki pesama, bavio se novinarstvom i prevođenjem. Prevodio je pesme Roberta Frosta, preveo nekoliko drama Harolda Pintera, sa Meri Milišić je preveo 'Hobita' Dž. R.R. Tolkina. 

"Razgovarali smo nekoliko dana prije pogibije telefonom. Do tada je radio kao dramaturg u dubrovačkom kazalištu i oporo se šalio s tim kako su mu, usprkos tome što nije bilo većeg Dubrovčanina od njega, dali otkaz zato jer je nije bio pravovjeran i poželjnih krvnih zrnaca. Danas na godišnjicu njegove smrti u Kazalištu održavaju komemoracije i drže dirljive govore. Da nije poginuo, ti isti bi se potrudili da ga zaborave, kao što danas zaboravljaju da su ga upravo oni otjerali." (Pero Kvesić)

Milan Milišić je poginuo 5. oktobra 1991. od granate koja je tokom napada na Dubrovnik pala na njegov stan.

Jelena Trpković piše >>:

"Noć je 4. oktobra 1991. Sedimo u kuhinji, prozori su zamračeni, daška vetra nema. Milanova sveća se ugasi. Pogledali smo se. Milan upali sveću i reče: – Sav sam uzdrhtao. Sutradan je pala granata na metar od ulaznih vrata iz vrta. Milan je bio s druge strane vrata. Ja sam bila ispod stola. Znala sam da je mrtav."

*

Ujutro je došla vojna policija i iz razrušene kuhinje pokupila sve gelere.

*

Milanova sahrana je trajala kratko. Avioni JNA su nadletali Srđ.
Obred su obavila četiri katolička sveštenika. Pravoslavni je pobegao iz Grada."

*

Zapisi prekucani iz knjige "Unutrašnje stvari", Prosveta, 2008, priredila Jelena Trpković.

Knjiga kupljena za 100 dinara pre tri godine u "Geci Konu".

Dodaci za dalja istraživanja:

O Dubrovniku, Milišićevom životu i suđenju 1983. godine "za širenje lažnih vesti" >>

Milišićev esej "Život za slobodu" >>

Geopoetika je na tridesetogodišnjicu Milišićeve pogibije objavila "Otoke" >>

Nick Mulvey: 'Myela' (ili o plesu i plaču u pet minuta i trideset pet sekudi)

Malo toga u početku najavljuje da će se negde u trećem minutu pesme dići jugo koji će noge poterati na ples a knedlu ka grlu.
Onda se pojavi stih:
‘I’d rather die once in the sea than dying slowly every day that I stay’. 
Nik kaže da je rečenicu izgovorio Deo Gratias iz Nigerije.

Deo ima dvanaest godina. 

Pobegao je.

*

I onda se digne vetar koji baca taj splav po talasima:

"Oh, help me in my hopelessness and free me from the cage of civilization
Save me from my selfishness and my indifference to my neighbor"

Sve do refrena koji leči sve i koji će ti danima odzvanjati glavom:

'I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor'.

Autor spota je Majid Adin, iranac.

Uradio je animaciju i za Eltonovu 'Rocket Man'
I on je pobegao.
'God only knows the pain you feel to leave your country looking for a home.'

Postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena [Rovinj]

Dobro je što još uvek postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena, 
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu; 
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!; 
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti, 
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena, 
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.

Prethodni susreti sa Rovinjom >>
.

Nema tišine i nema predaje! [intervju]

Veliko hvala Jovani Svirac na strpljenju, vremenu i izuzetno prijatnom razgovoru o muzici, radiju, medijima i oglašavanju.

Intervju je dostupan na stranicama portala Pancevo City >>

Najdraže pesme trećeg frtalja 2017 [emisija]

Trideset i tri pesme po kojima ću pamtiti treći frtalj 2017!

Po abecednom redu:

Beck,

Bohemija,

Brand New,

Declan McKenna,

Destroyer,

Emily Haines & The Soft Skeleton,

Father John Misty,

Flyte,

Ghostpoet,

Grizzly Bear,

Ibeyi & Kamasi Washington,

Iron & Wine,

Jamila Woods,

Kelley Stoltz,

Kommode,

LCD Soundsystem.

Melanie De Biasio,

Nadine Shah,

Neil Finn,

Nick Mulvey,

Nicole Atkins,

St. Vincent,

Sundowners,

The Babe Rainbow,

The National,

The War On Drugs,

Tori Amos,

Trevor Sensor,

Tricky & Martina Topley-Bird,

Vasko Atanasoski.

Raspevani Noćurak ili pesme za glasno pevanje [i u mraku]

Naučnici kažu da oni koji pevaju - pod tušem, u sobi, u automobilu, na ulici ili koncertu, 
a naročito oni koji pevaju u horu - oni su srećniji. Više se smeju.
Pevanje luči endorfin. 
Pošto je razloga za sreću oko nas sve manje, večeras pevamo.
Zar je važno što je mrak? Mrak je samo svetlo kad se odmara.

Queen, 
The Beatles, 
of Montreal, 
Medeski Martin & Wood, 
Mink de Ville, 
Dr. John, 
Van Morrison, 
Kevin Rowland, 
Allison Moorer & Shelby Lynne obrađuju "Into My Arms"
Mark Eitzel, 
Dan Auerbach, 
Violent Femmes, 
James, 
Travis, 
R.E.M, 
DB Boulevard, 
Jens Lekman, 
Peter Gabriel, 
Elbow, 
Sivert Hoyem, 
David Bowie...

Alberto Mangel piše o čitanju Borhesu [fragmenti]

Autor izuzetne "Istorije čitanja" i još bolje "Biblioteke noću" je nekoliko godina čitao knjige tada već slepom Borhesu. 

U "Povijesti čitanja", Mangel piše i o tome:

"Jednog poslijepodneva, Jorge Luis Borges došao je u knjižaru u pratnji svoje osamdesetosmogodišnje majke. Bio je slavan, ali ja sam tek pročitao nekoliko njegovih pjesama i priča i nisam bio pretjerano oduševljen njegovom literaturom.
Premda gotovo potpuno slijep, odbijao je nositi štap i rukom je prelazio po policama kao da prstima čita naslove. Tražio je knjige pomoću kojih će proučavati anglosaksonski, što mu je bila postala najnovija strast (...)
Na kraju se okrenuo i zatražio od mene nekoliko knjiga. Neke sam našao, a druge pribilježio. Na odlasku zapitao me radim li svake večeri, jer treba (rekao je to gotovo ispričavajući se) nekoga da mu čita, zato što se njegova majka vrlo brzo umara. Pristao sam.

(...) 
Evelyn Waught napisao je priču u kojoj, usred amazonske džungle, spasilac prisiljava spašenoga čovjeka da cijeli život naglas čita Dickensa. Dok sam čitao Borgesu, nikada nisam imao osjećaj da samo ispunjavam svoju dužnost. Očaravali su me ne toliko tekstovi na koje me je on navodio da ih otkrijem, koliko njegovi komentari, koji su bili široko ali nenametljivo eruditski, vrlo smiješni, ponekad okrutni, gotovo uvijek neophodni.

Osjećao sam se kao jedini vlasnik izdanja s pomnim tumačenjima, koje je sastavljeno za moju isključivu uporabu. Naravno da to nisam bio, ja sam (kao i mnogi drugi) bio jednostavno njegova bilježnica, aide-memoiree koji je slijepom čovjeku bio potreban kako bi sabrao misli."*

U drugoj knjizi, kratkoj i slatkoj - "Sa Borhesom", Mangel nastavlja:

"Poslednji put sam mu čitao 1968; njegov izbor za to veče bila je priča Henrija Džejmsa Veseli kutak. Poslednji put sam ga video mnogo godina kasnije, u Parizu, u podrumskoj sali za doručak hotela, 1985. godine. Govorio je malodušno o Argentini i rekao da, iako neko mesto smatrate svojim i kažete da živite tamo, zapravo mislite na grupu od nekoliko prijatelja koji određuju to ili bilo koje drugo mesto kao vaše.
Govorio je o gradovima koje je smatrao svojim - Ženevi, Montevideu, Nari, Ostinu, Buenos Ajresu - i pitao se u kojem će od njih umreti (zapravo je napisao i pesmu o ovome).
Odbacio je mogućnost da to bude u Nari, u Japanu, gde je "sanjao strašnu prikazu Bude, koju nisam video ali sam je dodirnuo". "Ne želim da umrem okružen jezikom koji ne razumem", rekao je. Rekao je da iščekuje kraj. Rekao je da ne može da razume Unamuna, koji je pisao da žudi za besmrtnošću. 
"Neko ko žudi da bude besmrtan mora biti lud, zar ne?"**

Iako se rečenica "kada pisac umre on postaje knjiga, što, nakon svega, nije loša inkarnacija." pripisuje Borhesu, u njegovoj zaostavštini do sada nije pronađena. 

Ideja o raju kao "svojevrsnom obliku biblioteke" je svakako njegova.

Horhe Luis je rođen na današnji dan 1899. godine.

* prekucano iz "Povijesti čitanja", izdanje "Prometej", Zagreb.
** prekucano iz "Sa Borhesom" Alberta Mangela, Geopoetika, Beograd.