Petkovača [playlista]

Sunce,
petak,
razmrdavanje glave i facijalnih mišića,
na radost čekića, uzengije i Eustahijeve tube,
pesme koje možda nikada niste čuli, 
iako su neke od njih možda i starije od vas.

Tri, 
četir'
Play!

Preparations for A Journey [putnička playlista]

Blez Sandrar je od nemogućnosti iskrcavanja na ostrvo kraj kojeg prolazi stvorio poeziju ("ostrva na koja se nikada neću iskrcati/Bacam svoju odeću preko ograde jer bih žarko želeo da odem do vas") a Judita Šalanski je napisala fantastični "Atlas zabačenih ostrva" >> koristeći verovatno iste stihove kao navigaciju (podnaslov: "pedeset ostrva na kojima nikad nisam bila i na koja nikada neću otići"). 
Uostalom - i Karl Maj je ispisao stotine živopisnih stranica nikada ne zakoračivši na američko tlo, a Kant je sve shvatio a da za života, tvrde, nije napustio rodni Kenigsberg.

U kišnim danima poput ovog izgleda ti neverovatno da je leto blizu, stigne te nemogućnost putovanja, pomišljaš kako ti talasi neće dozvoliti iskrcavanje na ostrvčić, glavom ti prolaze 

Hristićevi stihovi, 
odlomci Pola Valerija, 
onaj Kamijev pasus o Mediteranu,
odlomci iz Darelovih knjiga, 
Lakarijeovo "Grčko leto".

Preostaje ti da zažmuriš,
putuješ muzikom, 
oko sveta
za dva sata.

"Kako se pravi dobar radio?" (promocija knjige Ane Martinoli)

Čudna je sprava taj radio...

Da nema budućnost - predviđali su mu još na početku. 

Lord Kelvin, jedan od autora verovatno najvećeg broja pogrešnih procena budućnosti - ali i Predsednik britanskog Kraljevskog društva navodno je izjavio da "Radio nema budućnost", iako se radio - tek pojavio.

Dejvid Sarnof, jedan od prvih tipova koje bi mogli nazvati medijskim tajkunima, je po nekim izvorima 1921. na pitanje da li bi ulagao u radio izjavio:"Bežična muzička kutija nema nikakvu komercijalnu vrednost – ko bi platio da pošalje poruku nikome određenom, tj. svima istovremeno?" 
Za razliku od Lorda Kelvina, naknadno je revidirao svoj stav. 
I dopravio stanje na računu.

Radio je trebalo da utihne pojavom televizije.

Očekivalo da će postati nevažan širenjem Mreže i pojavom raznih digitalnih platformi.

No, čak i ovde i bez obzira na to što je "na našem FM nebu" ponuda sve mršavija - radio je u Srbiji u 2014. godini svake nedelje slušalo više od 4.000.000 ljudi.
(Poređenja radi - BBC 2 svake nedelje prati 15.000.000 slušalaca, više sati dnevno!)

Šta ovaj medij čini specifičnim? 
Možda njegova nesavršenost, koja zapravo to nije - jer za razliku od televizije ili mreže - radio ostavlja prostor za maštanje.

Može li radio da opstane bez ljudi, glasova, autora poput onih zbog kojih smo nekada menjali dnevni raspored, bežali sa časova ili ostajali budnima? 

Gde su ti ljudi?

I gde su - novi?

Da li je budućnost ovog medija podcast?

A kako se dogodilo da većina stanica u Srbiji vrti istih 300 pesama u krug? 
Istraživanja tvrde - mi smo to tražili, većinski.

Kako napraviti dobar radio? 

Ovo su neke od tema o kojima će se u petak od 19 časova pričati u "Parobrodu".

Povod je sjajan: promocija knjige Ane Martinoli koja je godine rada, lična i tuđa iskustva, podatke, trendove, primere i procene budućnosti precizno, profesorski :) sistematizovala u knjigu - "Kako se pravi dobar radio" (Samizdat B92/FDU)

Zato što sam imao čast & priliku da pročitam napisano - želim da znate da ovu knjigu ne bi trebalo posmatrati i čitati kao "udžbenik", već i kao koristan "how-to" - i za one koji su već posvećeni radiju ili to planiraju - ili su zaljubljenici.

"Kako se pravi dobar radio" pruža, dakle, sve što je potrebno da se zna. 
A da li će pročitano i naučeno biti pretočeno u uspeh zavisi - kao i uvek - od dve stvari: posvećenosti i maštovitosti - odnosno kreativnosti u pronalaženju i privlačenju publike koja je i dalje željna stvari koje čine da nam je radio i dalje važan, i tako - drag.

Vidimo se u Parobrodu u petak >>!

"Svetla u podrumu duše" (Joy Division/Ian, 35 godina)

Na sreću - i za razliku od drugih važnih knjiga, poput Keruakove "Na putu","Darme lutalice", "Oktoberfesta" Branka Dimitrijevića ili Oklopovog "CA Bluesa" koje sam uz dosta muka ponovo nabavljao - crna knjiga ostala je u mom posedu i vremenom postala najstarija knjiga koju posedujem a koju sam birao i kupio sâm, od džeparca, u "Srećnoj galeriji" SKCa.

Godišnjica Ianove smrti vratila me (pažljivom) listanju stranica na kojima su verovatno svi koji su je pozajmljivali ostavljali tragove: podvlačeći stihove drvenim olovkama, flomasterima, čak i penkalima, zaokružujući značenja i ostavljajući posvete (koje, naravno, nisam i neću fotografisati i objavljivati) jedni drugima, znajući da će u nekom trenutku knjiga ponovo doći do one ili onoga kojem je podvučeni stih ili pesma "namenjena".

Knjigu prevoda pesama Iana Kertisa - "Svetla u podrumu duše" objavio je Niški SKC 1988.
Snažno nas je zgrabilo, iako nismo znali kako zvuči muzika koja ih je pratila, o čemu je već bilo reči na drugom mestu >>.

I umesto da smo čitali i naizust učili neku ozbiljnu poeziju za školske časove jezike - mi smo otkrivali i naizust učili Iana.
Imali smo petnaest-šesnaest godina i verovali smo da nam je sve jasno, izuzev onoga što je učinio sa nepune dvadeset i tri.

Sutra je trideset i pet godina od kako je Ian rešio da ode.

Kada su ga pronašli na gramofonu se još uvek vrteo Igi Pop, "The Idiot".

* * * 

Nekoliko treptaja kasnije,

osvrneš se, 
shvatiš da si uveliko nadživeo godine onih koji su te vodili kroz odrastanje.

Noćurak [preslušavanje]

Aleksandra >>

Noćne smene na radiju bile su najslađe.

Sve je moguće i ništa nije obavezno.

Oko pola tri ujutro ponekad pozvoni telefon, glas sa druge strane pita "kako se zove ova pesma?", i onda znaš da neko zaista sluša, putuje sa tobom, 

ton po ton, 

sve do jutra, volan je u tvojim rukama.

Play.

p.s.
Rekonstrukcija lista koje su nestale gašenjem Groovesharka je u toku i dostupne su na ovom delu bloga >> :)

Mark Tven: "Novinarstvo u Tenesiju" (1869)

(Fenomenalna kratka priča, objavljena u zbirci pod naslovom "Novinarstvo u Teneeseyu i druge priče" (Biblioteka "Evergreeen", Zagreb 1982, sjajan prevod Zlatka Crnkovića; vredna ponovnog čitanja)

"Liječnik mi je radi zdravlja preporučio južnu klimu, pa sam otputovao u Tennessee i zaposlio se u "Jutarnjoj slavi i ratnom pokliku" okruga Johnson kao zamjenik urednika. Kad sam se javio na dužnost, zatekao sam glavnog urednika kako sjedi zavaljen na stolici na tri noge, s nogama na stolu od borovine. U sobi je bio još jedan stol od borovine i još jedna osakaćena stolica, jedno i drugo napola zatrpano novinama, izrescima i listovima rukopisa. Bijaše tu i drven sandučić pijeska posut opušcima cigara i ižvakanim duhanom, i peć kojoj su vratašca visila na gornjem stožeru. Glavni je urednik imao na sebi crni sukneni redengot s dugačkim skutima i bijele platnene hlače. Čizme mu bijahu malene i lijepo ulaštene. Nosio je košulju ukrašenu čipkama, velik prsten pečatnjak, visok ovratnik zastarjela kroja i karirani vratni rubac kojemu se krajevi visili. Moda iz doba oko 1848. Pušio je cigaru i tražio u mislima neku riječ, a mrseći rukom kosu dobrano se bio raščupao. Bio je strašno namrgođen, pa pomislih da smišlja neobično zamršen uvodnik.

Reče mi da uzmem ostale novine, da ih prelistam i sastavim »Duh štampe u Tennesseeju«, sažimajući u tom članku sve što mi se čini da je u njima zanimljivo.

Napisao sam ovo:

Duh štampe u Tennesseju
Urednici polutjednika "Potres" očito su u zabludi što se tiče željeznice Ballyhack. Kompanija ne kani ostaviti Buzzardville po strani. Naprotiv, ona ga smatra za jednu od najvažnijih točaka na toj pruzi i, prema tome, nikako ga ne želi omalovažiti. Gospodi će iz Potresa, naravno, biti drago da isprave tu pogrešku.

Cijenjeni gospodin John W. Blossom, vrsni urednik "Groma i bojnog zova slobode" iz Higginsvillea, doputovao je jučer u naš grad. Odsjeo je kod Van Burena.

Primjećujemo da je naš kolega iz "Jutarnjeg urlika" u Mud Springsu upao u zabludu posumnjavši da je izbor Van Wertera gotova stvar, ali će bez sumnje otkriti svoju pogrešku prije nego što ovo upozorenje stigne do njega. Jamačno su ga zavarali nepotpuni izborni izvještaji.

Drago nam je pribilježiti da grad Blathersville pregovara s nekom gospodom iz New Yorka da poploče* tako reći neprohodne ulice u tom gradu Nicholsonovim pločnikom. "Dnevni hura" umješno podupire taj korak i čini se da vjeruje u konačni uspjeh.

Predao sam rukopis glavnom uredniku da ga primi, dotjera ili baci u koš. Pogledao ga je i smrknuo se. Preletio je očima stranice, a izraz mu lica postade zlokoban. Nije bilo teško vidjeti da nešto nije u redu. Uskoro je skočio i viknuo:

— Grom i pakao! Mislite li vi da ću ja tako govoriti o toj bagri? Mislite li da će moji pretplatnici podnijeti takvu limunadu? Dajte mi pero!

Nikad u svom životu nisam vidio nijedno pero da tako zlobno škripi i drlja, ni da tako nesmiljeno ruje ponečijim glagolima i pridjevima. Kad je bio u jeku posla, netko je kroz otvoreni prozor pucao u njega i narušio simetriju mog uha.

- Ah - reče on - to je ona hulja Smith, iz Moralnog vulkana, trebao je jučer doći. - Pa trgne iza pasa mornarički revolver i opali. Smith klone, pogođen u kuk. Pogodak omete Smitha, koji je baš drugi put gađao, pa on osakati jednog stranca. To sam bio ja. Ostao sam tek bez jednog prsta.

Tada glavni urednik nastavi precrtavati i umetati. Baš kad je završio, ručna granata sletje niz dimovod i raz-nese peć na tisuću komadića. Međutim, nije nanijela nikakve druge štete osim što je meni jedan zalutali komad izbio dva zuba.

- Peć je potpuno upropaštena - reče glavni urednik.

Rekoh da mi se čini da jest.

- Ama, nije važno, neće nam ni trebati pri ovakvom vremenu. Znam tko je to učinio. Uhvatit ću ja njega. Dakle, evo kako je trebalo napisati taj članak.

Uzeh rukopis. Bio je sav išaran, isprekrižan i nadopunjen, tako da ga ni rođena majka, da ju je imao, ne bi prepoznala. Sad je ovako glasio:

Duh štampe u Tennesseju

Oni okorjeli lašci iz polutjednika "Potres" očito se trude da podvale plemenitom i viteškom narodu još jednu od svojih gnusnih i odvratnih laži o najslavnijoj zamisli devetnaestog stoljeća, željeznici Ballyhack. Ideja da će Buzzardville biti ostavljen po strani ponikla je u njihovim trulim mozgovima - ili, bolje reći, u onoj žabokrečini koji oni smatraju za mozgove. Bolje će im biti da povuku tu laž ako žele spasiti svoje pokvarene gmazov-ske lešine od bičevanja koje su tako obilato zaslužili.

Ono magare, Blossom, iz "Groma i bojnog zova slobode" u Higginsvilleu, opet je ovdje, nabija ognjište Van Burenovima.

Primjećujemo da je ona budalasta hulja iz "Jutarnjeg urlika" u Mud Springsu, sklon kao i obično lažima, objavio da Van Vester nije izabran. Bogomdano je poslanje novinarstva da širi istinu, da iskorjenjuje zablude, da odgaja, produhovljuje i uzdiže ton javnog morala i vladanja, te da čini sve ljude blažima, ćudorednijima, milosrdnijima i u svakom pogledu boljima, i pobožnijima, i sretnijima; pa ipak, taj gadni nitkov kalja svoj visoki poziv neprestano šireći laži, klevete, prljavštine i prostote

Blathersville želi nekakav Nicholsonov pločnik - a potrebniji su mu zatvor i ubožnica! Zamislite pločnik u bijednu gradiću koji se sastoji od dvije pamučare, jedne kovačnice i one bijede od novina, "Dnevnog hura!" Ona gnjida, Buckner, koji ureduje "Hura", naklapa o tom poslu po svom običaju glupavo, vjerujući da govori pametno. 

- Eto, tako se piše - oštro i točno. Od pekmezastog novinarstva meni se smuči.

Nekako u to vrijeme dolete kroz prozor opeka, uz silan trijesak, i dobrano me tresne u leđa. Povukoh se izvan domašaja - osjetih da smetam.

Šef reče:

- To je sigurno pukovnik. Očekujem ga već dva dana. Začas će biti ovdje.

Imao je pravo. Pukovnik se pojavio na vratima časak kasnije, s kuburom u ruci.

Reče:

- Gospodine, imam li čast govoriti s kukavicom koja uređuje ovaj šugavi list?
- Imate. Sjedite, gospodine! Pazite na stolicu, nema jedne noge. Čini mi se da imam čast govoriti s pokvarenim lažljivcem, pukovnikom Blatherskiteom Tecumsehom?

- Točno, gospodine. Treba da izravnam neke račune s vama. Ako nemate drugog posla, možemo početi.

— Morao bih dovršiti jedan članak O ohrabrujućem napretku moralnog i intelektualnog razvitka u Americi, ali ima vremena. Počnite!
Oba pištolja grunuše u isti mah. Urednik ostade bez jednog uvojka, a pukovnikovo tane završi svoju karijeru u mesnatom dijelu mog bedra. Pukovnikovo lijevo rame bijaše malo potkresano. Iznova opališe. Ovaj put obojica promašiše, ali ja dobih svoj dio, pogodak u ruku. Nakon trećeg pucanja oba su gospodina bila lakše ranjena, a meni je hitac raznio zglob na prstu. Tada rekoh da bih htio izići u šetnju jer je posrijedi privatni posao, a ja sam toliko delikatan da se neću više upletati. Ali me oba gospodina zamoliše da ostanem na svom mjestu, uvjeravajući me da im nimalo ne smetam.

Tada su porazgovarali o izborima i o ljetini dok su ponovo punili pištolje, a ja se latih previjanja svojih rana Ali domalo opet živo pnpucaše, a svaki hitac pogodi nekog - međutim, valja napomenuti da je pet od šest zapalo mene Šesti je smrtno ranio pukovnika, koji pripomene, pokazujući profinjen smisao za humor, da će se sad morati oprostiti s nama jer ima posla u gradu Tada se raspita gdje je pogrebnik i ode

Urednik se okrene meni i reče:

— Očekujem goste na ručak pa se moram spremiti. Učinit ćete mi uslugu ako izvršite korekturu i primite stranke

Lecnuh se malo pri pomisli na primanje stranaka, ali bijah toliko omamljen od pucnjave koja mi je još zvonila u ušima da se nisam sjetio da išta kažem.

On proslijedi:

— Doći će Jones u tri sata - izbičujte ga! Gillespie će možda navratiti nešto prije - izbacite ga kroz prozor! Ferguson će biti ovdje oko četiri - ubijte ga! To će biti sve za danas, čini mi se. Ako budete imali vremena, možete napisati žučljiv članak o policiji - dobro iske-fajte glavnog inspektora. Volovske su žile pod stolom, oružje je u ladici, municija tamo u kutu, šarpija i zavoji gore u pretincima U slučaju nesreće, otiđite dolje, kLancetu, kirurgu. On oglašuje kod nas - a mi se zato liječimo kod njega.

I ode. Protrnuh. U iduća tri sata bio sam u tako strašnim opasnostima da sam posve izgubio svoj duševni mir i svu svoju veselost. Gillespie je navratio i bacio mene kroz prozor. Jones je stigao točno na vrijeme, a kad sam se spremio da ga izbičujem, preoteo mi je posao. U susretu s jednim neznancem, koji nije bio predviđen u programu, ostao sam bez skalpa. Jedan drugi neznanac, po imenu Thompson, načinio mi je od odjeće jadnu i kukavnu hrpu dronjaka. I najposlije, stjeran u kut i opkoljen bjesomučnom gomilom urednika, varalica, političara i ukoljica koji su divljali i psovali i mahali oružjem oko moje glave, dok nije posvuda u zraku sve sijevalo od blijeska čelika, baš sam podnosio ostavku na svoj položaj kad stiže glavni urednik, a s njim skupina ushićenih i oduševljenih prijatelja. Tada nastade takav metež i pokolj da ga nijedno ljudsko pero, pa ni čelično, ne bi moglo opisati. Ljude su ubijali, probadali, raščerečivali, dizali u zrak i bacali kroz prozor. Slijedila je kratkotrajna provala mračnog bogohuljenja protkanog zamršenim i mahnitim ratničkim plesom, a onda je svemu bio kraj. Nakon pet minuta zavladala je tišina, a okrvavljeni urednik i ja sjedili smo sami nad krvavim ostacima što su ležali na podu oko nas.

On reče:

- Zavoljet ćete ovo mjesto kad se priviknete na nj.

Odvratih:

- Morat ću vas zamoliti da mi oprostite; mislim da bih mogao nakon nekog vremena pisati kako vi želite; čim bih stekao malo prakse i naučio jezik, vjerujem da bih mogao. 
Ali, da vam kažem po istini, takva snaga izraza ima svoje nezgodne strane, i čovjek je izložen smetnjama. Vidite i sami. Svrha je snažnog pisanja, bez sumnje, uzdizanje čitalaca, ali ja opet ne volim privlačiti toliku pažnju koliku ono izaziva. Ja ne mogu pisati na miru kad me ometaju koliko su me danas ometali.Prilično volim ovo mjesto, ali ne volim da me ostavljate ovdje da primam stranke. Doživljaji su neobični, priznajem, pa i zabavni, u neku ruku, ali nisu pravedno raspodijeljeni. 

Jedan gospodin puca u vas kroz prozor a osakati mene; jedna bomba padne niz cijev na peći u vašu čast a vratašca od peći sjuri meni niz grlo; jedan prijatelj navrati da izmijeni komplimente s vama i toliko me izrešeta mecima da mi koža ne može držati na okupu osnovne elemente; vi odete na ručak, a Jones dođe sa svojom volovskom žilom, Gillespie me izbaci kroz prozor, Thompson ždere svu odjeću s mene, a jedan me posve nepoznat čovjek skalpira tako lako i slobodno kao da me poznaje ne znam otkad; i za nepunih pet minuta dođu sve bitange iz zemlje u punoj bojnoj opremi i smrtno me, onako jadna, uplaše svojim tomahavcima. 

Sve u svemu, nikad u svom životu nisam proveo ovako uzbudljiv dan kao danas. Zbilja, vi mi se sviđate, i sviđa mi se kako se mirno i prisebno objašnjavate sa strankama, ali, znate, ipak nisam navikao na to. Južnjačko je srce odviše impulzivno, južnjačka je gostoljubivost odviše širokogrudna prema strancu. 

Članak koji sam ja danas napisao, a u čije ste hladne rečenice vi svojom majstorskom rukom ulili vatreni duh tennesseejskog novinarstva, uzbunit će još jedan osinjak. Doći će sva ona rulja urednika, doći će gladni i htjeti da nekog pojedu za doručak. Moram se oprostiti s vama. Odbijam da prisustvujem tim svečanostima. Došao sam na Jug radi zdravlja, a otići ću iz istog razloga, i to naglo. 

Novinarstvo je u Tennesseeju odviše uzbudljivo za mene.

Nakon toga se raziđosmo žaleći što se rastajemo, a ja se nastanih u bolnici."

Zato što je "Ničije dete" odličan film

U sjajnoj i korisnoj knjizi "Kako napisati i prodati scenario" Tudora Elijada, koju budući dramaturzi čitaju prvi put i pre upisivanja Fakulteta postoji rečenica koju često i danas parafraziram:

"Ta originalna ideja koja vam je upravo sinula je bez sumnje do sada obrađivana 1227 puta.

Važno je kako ćete je vi ispričati."

Na kraju uvodnog poglavlja iste knjige postoji još jedan dragoceni pasus, koji takođe parafraziram:

"Pisac scenarija mora da ima strpljenje kelnera, otpornost fudbalske lopte, nepromičivost kišobrana, upornost metronoma, veru budističkog sveštenika".

Prve rečenice sam se setio ulazeći u salu na početak projekcije filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića.

Onog dela o upornosti, strpljenju i otpornosti sam se setio kada mi je Vuk nakon premijere rekao da se priči o dečaku nađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih posvetio pre sedam godina, kada je prvi put čuo od njegove Ane.

Odavno nisam na bioskopskom platnu video bolje uloženih sedam godina života.

Imajući u vidu sve što je o filmu napisano od kako je osvojio prve nagrade na festivalu u Veneciji - ne želim da vam kradem vreme prepričavajući na ovom mestu priču iznova, kao što Vuk-scenarista i Vuk-reditelj ne kradu vreme publike u devedeset i sedam minuta filma.

Za razliku od onih koji filmove stvaraju smatrajući da je publika nepažljiva, neobrazovana, neinteligentna i zapravo nezainteresovana - što utiče i na dijaloge i na radnju i na njeno trajanje - u "Ničijem detetu" nema suvišnog minuta, reči ili praznog hoda. To svakako nije rezultat samo dobrog scenarija i stroge montaže -  već i činjenice da je kompletna glumačka ekipa precizna i uverljiva, što je još veća retkost u našem filmu.

"Ničije dete" izuzetnim čine ne samo neverovatna priča, već i nepretencioznost i osećaj za meru. 
Vuk je uspeo da saopšti sve što je važno i istovremeno dirne bez pokazivanja prstom, podizanjem glasa ili korišćenjem violina, vešto se čuvajući od korišćenja jeftinih trikova ili posezanjem za često korišćenim izgovorima, što ovaj film kvalifikuje među one koji imaju težinu i vrednost bez obzira na vreme i prostor u kojem su nastali, kao i publiku kojoj će se obraćati, ovde ili u budućnosti (i ukoliko se osvrnem tragajući za filmovima koji su se bavili srodnom ili sličnom temom - pronalazim, za sada, samo "Specijalno vaspitanje")

Ne čekajte TV premijeru, nikako DVD ili piratsko izdanje - 
"Ničije dete" je veliki film koji zaslužuje gledanje na velikom platnu.

(Napisano zato što sam kroz svakodnevne razgovore shvatio da premali broj ljudi veruje da je moguće napraviti ovakav film, u Srbiji.)



.

Džon M. Kuci: "Dnevnik loše godine" (fragmenti)

Komponujući sjajnu polifoniju u "Dnevniku loše godine", Kuci beleži i ovo:

"Montenjev mladi prijatelj Etjen de la Boesi, u svom spisu iz 1549. godine, video je pasivnost stanovništva u odnosu na svoje vladare kao isprva stečeni a kasnije i najsleđivani porok, tvrdokornu "volju za potčinjavanjem" koja postaje toliko duboko ukorenjena "da čak ni ljubav prema slobodi više ne izgleda baš tako prirodno".

"Neverovatno je kako ljudi koji čine stanovništvo, pošto ih jednom podjarme, smesta tako temeljno zaboravljaju na svoju pređašnju slobodu da više i nisu u stanju da se probude i da je povrate; štaviše, oni potom služe tako dragovoljno, tako štedro, da bi čovek, gledajući ih, rekao da nisu izgubili slobodu već da su stekli ropstvo. Tačno je možda da čovek isprva služi zato što je primoran, zato što je pritisnut silom: međutim, oni koji dolaze kasnije služe bez žaljenja i od svoje volje čine ono što su njihovi prethodnici činili pod prinudom. Tako se ljudi, rođeni pod jarmom, odgajani u pokornosti, zadovoljavaju time da žive onako kako su i rođeni... prihvataju kao svoje prirodno stanje prilike u kojima su se rodili."

Dobro rečeno. No ipak, u jednom smislu, La Boesi greši. Alternative nisu pokorno služenje na jednoj strani i revolt protiv služenja na drugoj. Postoji i treći put, za koji se svakodneno odlučuju milioni ljudi. To je put kvijetizma, voljne opskurnosti, unutrašnje emigracije".

* * * 

Nešto kasnije sledi i:

"Ono što pak liberalni intelektualci previđaju, to je da ova takozvana protivrečnost izražava kvintesenciju makijavelističkog pa time i modernog, kvintesenciju koju je prolaznik na ulici u potpunosti usvojio. 
Svetom vlada nužnost, kaže prolaznik na ulici, a ne neki apstraktni moralni kodeks. Nužda zakon menja.

Ako misliš da kontriraš prolazniku na ulicu, ne možeš se pozivati na moralna načela, još manje možeš zahtevati da ljudi urede svoje živote na takav način da nema protivrečnosti između onoga što govore i onoga što čine. Običan život vrvi od protivrečnosti; obični ljudi su navikli da se tome prilagođavaju. Baš naprotiv, moraš napasti metafizički, nademipirijski status koji uživa necessita (nužnost) i pokazati da je reč o prevari".

* * * 

Ponovo pročitati i Brodskog, "Razmišljanja o nastanku pakla" >>

.

U tajnom gradu postoji haustor koji vodi ka trećem svijetu u kojem plešu bolero

Svaki album Haustora je jedno godišnja doba.

Da li zbog "proljeće kad stigne, 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu", ili zato što je lud, brz, bezobrazan i u njegovim pesmama cvetaju čudni cvetovi - prvi album vremenom je postao prolećni; "Treći svijet" je letnji neobičan dan, ozvučena avantura, put ka ostrvima na koja se možda nikada neću iskrcati ali ću verovatno u birtiji u usputnoj "prašnjavoj luci" ugledati Korta ali uskoro i greškom biti priveden zbog lažnog imena na pasošu; "Tajni grad" oduvek je bio jesenji, možda zato što sam ga prvi put doneo iz prodavnice ploča i stavio na gramofon negde početkom oktobra pre mnogo godina i zatim preslušavao danima; hladnoća i ogoljenost "Bolera" nekako najčešće krene iz zvučnika zimi, ne samo zbog "pogledaj sve je bijelo, zima je."

Naravno da ova podela nije obavezujuća a dogodila se iz jednostavnog razloga: Haustor nikada nisam naučio da slušam na pesmu, već čitav album u cugu. 

* * * 

Kako je gramofon odavno iznet iz stana a opus Haustora nije bio digitalizovan (izuzev prvog albuma koji je reizdat 1997 i kompilacije "1981-1988") - ti albumi su godinama preslušavani sa čudnih kopija. Kako je piratsko CD izdanje oba albuma, koje je osvanulo na tezgama ispred SKCa pre dvadesetak godina bilo potpuno neslušljivo - bili smo prepušteni više ili manje dobrim presnimcima sa vinila, što je imalo svoju retro-draž ali i manjkavosti.

(Neverovatno je da se čak i na zvaničnom darko-rundek.com sajtu u audio-sekciji nalaze pesme Haustora sa tih piratskih izdanja; odvratni fade-in na počecima pesama prikriva krckanje ploča...)

Konačno - uz tihu najavu - u izlogu "Jugoton" prodavnice u Nušićevoj ulici nedavno se našao CD box pod nazivom "Original album collection": sva četiri albuma, valjano remasterizovana, uz prateći knjižičuljak u kojem nećete pronaći ništa čega nije bilo na omotima originalnih LP izdanja.

Ponovno preslušavanje svih albuma u izvornom obliku je zaista fantastično putovanje.

* * * 

No, taj novi pogled na Jeršaleim podseća i na činjenicu da je Haustor tokom karijere objavio i ne mali broj fenomenalnih spotova koji su dostupni ili u fragmentima (poput dole ubačenog delića iz "Take Money and Run") ili kao rđavi presnimci sa starih VHS kaseta na kojima se može dopraviti zvuk ali ne i slika - što je pomalo tužno, jer su ti spotovi divni dokazi kakvi su se dovitljivi mali čudaci motali po jugoslovenskoj sceni osamdesetih godina prošlog veka i da nije slučajno što su se prva dva albuma Haustora našla na listi 20 najboljih Ex-Yu albuma svih vremena na pre nekoliko dana objavljenoj listi hrvatskog izdanja magazina Rolling Stone.

Dok se neko konačno ne doseti da objavi i DVD sabranih nedjela Haustora, evo tog delića "Take Money and Run", te rekonstruisanih verzija "Šejna" i "Sejmena".

Da, to je Vladica Milosavljević u "Sejmenima" kraj Darka Rundeka :)







p.s. "Original album collection" je isplativije kupiti u "Jugoton" prodavnici u Nušićevoj nego na drugim mestima, provereno.
.

Džoni, budi dobro [i srećan ti rođendan.]

Poslednji put smo gledali Džonija uživo na "Avala Festu", 1988.
Leto je suvo i toplo,  majice su nam potpuno mokre a oči i kose pune prašine koja se podizala oko nas gotovo tri sata, grla su nam suva i promukla od pevanja i urlanja, kakav pakao je nastao na "Užas je moja furka", negde pred kraj svirke. 
Dok silazi sa bine, mi već tradicionalno vičemo "...ne-ćemo-doma-doma..."

Sa koncerta se vraćamo peške, jer prevoza nema.

Ošamućeni umorom i ushićenjem sedimo kraj nedavno napravljene česme,
pijemo vodu, palimo cigarete,
Andrej ima Džonijev potpis na karti, 
nad Knez Mihajlovom sviće. 

Imamo po petnaest godina i sigurni smo da će nam životi biti sjajni.
.
.

"Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder" [preslušavanje]

Na četrdeset i peti rođendan Studija B mrežu su preplavile fotografije ljudi uz čije priče i glasove smo odrastali, iz arhiva su isplivali stari džinglovi, zatim i instrumentali koji su vratili sećanja na "Vibracije","Paradu albuma", "Sto veličanstvenih","Ritam srca", čak i "Fontanu želja", ali i Modlijev "Ventilator" sa Radija 202, na kojem je bio i Đuzin "Zabavnik" uz divnu prateću "U operskoj loži", sećanje je stiglo do emisije "Za vaš magnetofon", koja se emitovala radnim danom pre "Hita nedelje", puštali su po jednu stranu albuma koju ste mogli snimite na kasetu bez prekidanja džinglovima, reklamama i upadicama voditelja; a sve to mi je pred oči vratilo Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder, iz čijih zvučnika sam prvi put čuo toliko stvari; neverovatna količina glasova i pesama; i koji je junački podneo najteže udarce koje mu tinejdžer zaluđen muzikom, kablovima, trakama, gitarama i računarima može naneti.



Deda ga je doneo iz Japana 1981, ali se u našoj sobi našao tek tri-četiri godine kasnije, kao prateća oprema ZX Spectruma, koji je bez kasetofona bio prilično nemoćna sprava (da, deco, softver se učitavao sa kaseta :), no ubrzo mu to nije bila jedina svrha. 

S obzirom na to šta je sve mogao da radi (stereo-mikrofon, odvojeni ulaz za gramofonski petopolac na boku, wide-stereo opcija koja je činila da zvuk dobije dodatnu dimenziju, odvojen ulaz za mikrofonski kabl i potenciometar kojim se bira odnos ulaznog zvuka i onoga sa trake, beat-cancel... ) - u narednim godinama igrao je i ulogu pojačala za akustičnu gitaru (uz pomoć slušalica nalepljenih na telo gitare), služio je kao pojačalo za bas-gitaru, pretpojačalo za malu Casio klavijaturu; radio je kao snimatelj proba, pomoćni kasetofon za nadsnimavanje kanala, povezivan je najpre sa Lenco, a zatim i Phillips gramofonom, snimao je LiveAid, nošen je na razna putovanja, promenio nekoliko strujnih adaptera (radio je i sa naponom većim od 7.5 volti ali je u tom slučaju snimao tiše, to mi nikada nije bilo jasno), ostajao bez vratanca za kasete u nekoliko navrata i na kraju ni tada redak super lepak nije mogao da mu pomogne, vremenom mu se i remen na potenciometru za izbor radio-stanica istanjio te smo ga menjali; glavu sam mu pomerao svako malo jer je svaka traka koja je stizala sa strane bila snimljena drugačije (ko mlađi od 30 razume rečenicu "pomeranje azimuta glave kasetofona"?), ali, pored svih tih tehničko-zvučnih avantura i mogućnosti (klip >>) sada je važnije je da sam kroz njegove zvučnike prvi put čuo i na trake snimao Violent Femmes, The Clash, The Smiths, Shriekback, Public Image Ltd, Gene Loves Jezebel, Kate Bush, Subu i Milana, demo snimke Psihomodo Pop, The Stranglers, Grad, Japan, Bouvija, sticajem okolnosti sam kroz njegove male zvučnike prvi put čuo i naš bend na demo-listi B92, sve to je prošlo kroz njega, koliko različitih kosmosa je došlo do mene kroz neveliku magičnu kutiju čije fotografije nije lako pronaći na mreži, lep izgovor za ponovno preslušavanje pesama koje su mi i danas važne, "Heartland" The The mi odzvanja glavom od jutros.
Na listi verovatno nema pesama koje nikada niste čuli, ali sasvim sigurno ima nekih koje niste čuli veoma dugo.

Nemam pojma gde je aparat završio, ne bi me iznenadilo da i danas - radi.
Japanac je to.



(I dok ređam listu pesama koje sam prvi put čuo kroz zvučnike tog malog čuda, shvatam koliko smo srećni što imamo priliku da beležimo zvuke, čuvamo ih i prenosimo dalje, kakva privilegija, 
u sve manjim spravama, 
na sve veću daljinu, 
kroz prostor i vreme.)

Devedeset minuta muzike, taman za obe strane jedne trake.

.

Jedan prozor visi u tami

Prvi je zaspao zadovoljan, misleći da sve zna.

Drugi je mirno utonuo u san jer zna da ne zna, ali ga i ne zanima.

Treći se sakrio pod jorgan nadajući da se o njemu ništa ne zna. Taj ne spava.

Četvrti zadovoljno grli jastuk jer je učinio sve da se o njemu sve zna.

(Peti nema televizor, knjige mu ne drže pažnju i uveliko hrče, te nije vredan naše pažnje.)

A jedan ne spava već noćima i trudi se da sazna, 

zašto su ostali stanovi odavno napušteni..

Prvi frtalj 2015 [preslušavanje ;]

Po čudnim mestima lovljene,
pažljivo birane, 
više puta preslušavane, 
za ef-em-skalu u Srbiji uglavnom potpuno nepoznate,
žanrovski potpuno neujednačene,
što ovu listu i čini zabavnom.

Uz nekoliko izuzetnih "povrataka" (Alabama Shakes, Jon Spencer Blues Explosion, Sufjan Stevens, Jose Gonzalez...) na listi ima fenomenalnih novih imena. 
Obratite pažnju na Ibeyi (slika), bliznakinje sa Kube čiji će ćale svojevremeno svirao u Buena Vista Social Club i koje ponekad pevaju na joruba jeziku; 
Courtney Barnett čija pesma je verovatno najglasnija na listi a tu je i Max Jury, čija karijera će eksplodirati kada se pesma "All I Want" bude našla na odjavnoj špici nekog novog filma o odrastanju. Ili tako nečem, nežnom. Najteže je bilo izabrati jednu pesmu Sare Lowes. Preslušajte njen album "The Joy of Waiting", razumećete muku :)

Petnaestak putokaza za dalje otkrivanje čuda 2015. je pred vama. 

Kojim god putem da krenete, nećete pogrešiti.
Play!.

UPDATE: Kako je servis Grooveshark zatvoren je 01. maja 2015, lista je prebačena na Mixcloud.

Dejvid Birn: "Kako radi muzika?" [knjiga]

"Želeo sam da budem tajni agent i astronaut.

Istovremeno, ukoliko je moguće."

(Dejvid Birn, o sebi)

Nisam pronašao bolji citat kojim bi priča o knjizi "Kako radi muzika" mogla početi. 
Jer smatrati Dejvida Birna isključivo muzičarem je isto što i razmišljati o Arturu Klarku samo kao piscu naučno-fantastičnih romana. Iako je muzika ono što ga je prvo učinilo značajnim i poznatim, Dejvid se tokom karijere - koja traje nešto više od četrdeset godina - bavio i filmom, pozorištem, izdavaštvom, zabavnim mutant-instalacijama poput "kuće koja svira"; nastupao je i u studentskim menzama i u Karnegi holu i na stadionima, te "sarađivao sa svakom osobom koja bi mu ponudila kesicu kikirikija". U svaku od tih avantura ulazio je radoznao poput dečaka koji je željan da otkrije kako radi svaka od tih stvari. Naučeno je pretočio u knjigu koju je nedavno objavila "Geopoetika" (na slici - levo :), a koja je u originalu objavljena pre dve godine na (na slici - desno :)

"Kako radi muzika" je neobična knjiga. 
Iako se u narativu donekle oslanja na Birnov životni put - od otkrivanja muzike u tinejdžerskim godinama, preko pra-početaka Talking Heads, sve do solo karijere tokom koje je zaista radio svašta - ono što je čini zabavnom i poučnom prvenstveno je razlaganje razloga zašto su neke stvari u muzici i pop-kulturi takve kakve jesu - te kako taj univerzum funkcioniše i neprekidno se menja. 
Na nešto više od 350 strana Birn objašnjava i kako se muzika menjala zahvaljujući tehnologiji, odnosno načinu na koji smo upijali muziku nekada i sada; kako na nju utiču prostori u kojima nastaje i kojima je namenjena (njegova priča sa TED konferencije >> od pre nekoliko godina delić je i ove knjige), kako ideje mutiraju zahvaljujući interakcijama, odnosno globalizaciji; kako se promenio način plasmana muzike do slušaoca, ali i kako su nastale mnoge pesme koje su ga učinile zvezdom globalnih razmera. 
Svesno prevazilazeći okvire autobiografske knjige i prenoseći publici zaključke i otkrića do kojih je došao - Birn u knjigu umeće i dva neočekivana poglavlja: jedno posvećeno temi "biznis i finansije" - koje se može čitati i koristiti kao uputstvo za muzičare koji tek počinju karijeru, te poglavlje "Harmonia Mundi" posvećeno uticaju muzike na ljudska bića, u kojem obrađuje i odnos rituala i muzike, teorije Saksa, Pinkera, Džeja Guldinga ali i Pitagore. 

(Usput će se otkriti i šta su zapravo bili Edisonovi planovi u vreme pravljenja fonografa, kako su crnci sa juga Amerike slali poruke predsedniku govoreći u trube prvih snimača, šta je tiganj-gitara, kako su kasete sravnile raznolikost muzike plemena sa ostrva dalekog istoka, kako su nastali neki snimci sa albuma "My Life in the Bush of Ghosts" i zašto ono preveliko odelo u kojem je nastupao za vreme "Stop Making Sense" turneje.)

"Kako radi muzika" je, dakle, odlično skrojen, napisan (i briljatno preveden - bravo za Ivanu Đurić Paunović i Zorana Paunovića), zabavan i pametan svaštarluk - knjiga koju možete posmatrati i kao mlađeg, nešto pričljivijeg i šarenije obučenog brata "Zaobilaznih strategija" Brajena Ina >>. 
Kori Doktorov (BoingBoing >>) je potpuno u pravu kada tvrdi da bi ova knjiga "lako mogla da se umesto "Kako radi muzika" preimenuje u "Kako radi bilo šta"."

Ovo je obavezno štivo za svakoga ko muziku ne sluša već je upija, promišlja i redovno čisti uši zato što zna da bi naši životi bez muzike bili prilično besmisleni.
I neka vas tokom čitanja ne iznenadi činjenica da vam glavom odzvanjaju pesme iako je u prostoriji u kojoj čitate potpuna tišina. To vibrira sama knjiga, na čijem kraju vas čeka i "izabrana diskografija" koju Dejvid preporučuje za preslušavanje, ukoliko želite da dokučite ne samo kako radi muzika, već i šta radi našoj glavi, srcu, stopalima i kukovima.

Sad brzo do knjižare >>

.

Povratak Mjehura ubice!

(Pisano za Al Jazeera blog, objavljeno 28.02. 2015 >>)

Onima koji nisu imali čast da ubrzano sazrevaju u Srbiji devedesetih godina uz program tadašnje "devedesetdvojke" nije lako objasniti koliko je i značajan i lekovit povratak Srđe Anđelića, poznatog i kao "Mjehur ubica" u zvučnike raznih aparata sa kojih se može slušati njegova nova audio-avantura.

Zamislite, recimo, da ste mali, musavi brazilski klinac, još ni tinejdžer, sedite ispred ekrana televizora i gledate onu katastrofu od finala, onu koja se završila rezultatom 1:7 za Nemce. Sad zamislite da je već neki trideseti minut, 0:5 na semaforu, totalni demoral na terenu, odjednom Markos Evangelista da Moraeš, poznatiji kao Cafu, koji se oprostio od fudbala pre nekoliko godina, iznerviran rezultatom preskače zaštitnu ogradu, uzima dres sa klupe od zbunjenog golobradog igrača koja sedi na klupi u nadi da ga niko neće isterati na teren da bude deo te blamaže, Kafu maše beku da se čisti sa terena odmah; istrčava na travu navlačeći dres i počinje da demonstrira kako se poseduje desna strana terena; trči, utrčava, šije po boku i to radi sa urođenom lakoćom, nema tromosti bez obzira na pauzu i više od četiri stotine i pedeset "velikih" utakmica u nogama, kao da nikada nije prestajao, igra i igra se, srećan, kao što je srećan i taj zabezeknuti klinac koji se oseća kao da je kraj same aut-linije, huk stadiona mu napunio uši i srce, hoće da pukne jer vidi čoveka kako se bori, igra za publiku ali i na rezultat, zašto smo inače na stadionu nego da izađemo sa njega podignute glave, uspravni?

Mjehur na mreži

Dok ovih dana slušam novi serijal emisija "Mjehur na Mreži" - ja sam ponovo taj klinac, ali ne zato što me šou koji pravi svim raspoloživim audio-sredstvima podseća na neka "bolja vremena" - nikako. Vremena nisu bila bolja, niti se autor uopšte osvrće ka tom periodu naših života - on juri napred! Ono što je zajedničko tom i ovom vremenu jesu žeđ i glad za zdravom zafrkancijom, dobrom vibracijom, lekcijama o prkosu i pop kulturi, pesme koje do sada nisam čuo a starije su od mene a fenomenalne su - sve to je hrana za glavu kakve u velikim medijima gotovo da nema, ni u mrvicama.

Iako sam svojevremeno proveo stotine sati slušajući ga na staroj FM frekvenciji - i bez obzira na to što znam kakve finte koristi - ponovo sam oduševljen kako sklapa glas, priču i muziku, drugar Milivoje je dobro primetio - "Mjehur ima tu čudnu verbalnu motoriku, koju samo James Brown ima" i stvarno - i dalje ume da uradi toliko stvari na tako malom prostoru (kako su ono komentatori govorili - "majstori na petoparcu"?), a sada je to još zanimljivije jer nema frekvencije, nego emisije ređa na mixcloud stranici sinkopiranim ritmom - iz dana u dan se pojavljuju kraće ili duže forme - nekada sat vremena, nekada samo dvanaest minuta ali, trajanje ni važno. Mjehuru je dovoljno svega šesnaest minuta da uradi više nego šesnaest radio stanica na FM skali za šesnaest nedelja, spakuje u mali prostor Sirizu, grčku krizu, Perikla, "I got money" Brooklyn Funk Essentials, Svetlanu Slapšak i Elvisa, sunce, stene, ribu i masline; sve vreme izgovarajući u mikrofon - suštinu. Onima koji se ne udubljuju i koji ne zastaju, već radio slušaju usput to može zazvučati kao parolašenje, a zapravo su to naše glave odviknute od toga da se u etar pričaju samo zaključci i vrte pesme ne zato što su hitovi; već pesme koje su tu da održavaju tenziju - i da voditelj uzme malo vazduha - ionako ne znaš kada će se uključiti, posle refrena ili možda i pre.

U njegovim emisijama nikada nije bilo, a tek sada nema razloga, prostora ili vremena za uobičajene kurtoaznosti dobar dan poštovani slušaoci, u Beogradu je sedam stepeni i duva severo-istočni vetar brzinom od deset metara u sekundi, vozače upozoravamo da voze pažljivo, a softver koji koristimo za formatiranje programa me opominje da je vreme da vam pustimo najnoviji hit... - to nikoga više ne dotiče i upravo zato je radio kao medij u Srbiji postao uglavnom potpuno nevažan u proteklih nekoliko godina, kako i da budeš važan ako puštaš istih pedeset pesama u krug pedeset nedelja u godini i pričaš ono što već sam čuo ili pročitao tog jutra negde na mreži?

U tome je dodatni paradoks ovog... programa: sadržaj koji se nalazi na mreži (i koji, samim tim, možete preslušavati kada god želite, u prostoru koji ćete sami birati i sa uređaja koju želite) je dinamičniji, aktuelniji i relevatniji od programa koji se emituje u realnom vremenu, putem radio talasa.

Mrežni otpor "poravnjivačima"

I kada svaki od tih novih audio-kalambura ode u fejd-aut ostaje to pitanje: koliko će ova nova audio-avantura trajati i koliko dugo mašina može da radi samo na entuzijazam i strast kao jedina goriva? No, čak i da ne traje onoliko koliko bi hiljade nas koji odnedavno slušamo "Mjehura na mreži" želeli - ove emisije će ostati kao dokaz da je i 2015. godine postojao otpor prosečnosti i "poravnjivačima" i one će, to je neminovno, inspirisati neke druge ljude da uzmu mikrofon i laptop u ruke ili bilo koji drugi raspoloživi alat i počnu da stvaraju nova iznenađenja za nova pokoljenja, koristeći stav kao polugu a strast kao oružje.

Ukoliko nikada ranije niste slušali Mjehura - ovo će za vas biti i drugačiji i snažniji "doživljaj radija". Ukoliko se znate od ranije i verujete da znate šta možete da očekujete - niste u pravu. Bolje je. Jer ono što ćete čuti nije "legenda nekadašnje devedesetdvojke", već čovek koji želi i ima da podeli sa vama neke važne stvari koje se odnose na ovde i sada.

Emisije vas čekaju na ovom linku >> 

.