Blue Monday ("39 pesama", #7)

Dečak od 12 godina sedi pred praktično praznim ekranom televizora, za koji je “zakačen” računar (!) Spectrum ZX 48K.

Blinkajuće slovo na ekranu: “L” u crnom kvadratu.

Hardverske mogućnosti računara: 8 boja, i nemogućnost reprodukcije dva tona istovremeno. Nema akorda.

Ukoliko dečak bude dovoljno pažljivo pritiskao jedan taster (bilo koji, svi proizvode istu frekvenciju), zvuk iz računara povezanog preko izlaza za slušalice na ćaletovu „Aiwu“ iz šezdesetih - biće identičan uvodnim bitovima iz “Blue Monday” od New Order.

Godina je 1985.

Sve što dečak želi je mogućnost da taj zvuk snimi, i tako počne da pravi muziku: u drugom “snimanju” će taj snimljeni zvuk emitovati sa drugog kasetofona, a u real time-u će sa računara puštati drugi zvuk, tako da će to već zvučati kao dva instrumenta, i to će snimati dalje. Sati provedeni nad tom šturom tehnologijom i parčićima traka.

Deset godina kasnije, dečak nema mnogo prava da se tako i predstavlja - ali fascinacija hladnom tehnologijom te pesme koja i dalje budi emocije ali i pokreće nogu da prati bas bubanj je - identična. U međuvremenu je shvatio da lepotu “Blue Monday” čini i nekoliko neobičnosti: u ovoj pesmi nema refrena; bas linija je ono što bi verovatno gitara trebalo da svira; a uvodna sekvencer-melodija zapravo je potpuno raspasovana u odnosu ritam, što istovremeno kreira njenu suštinsku lepotu i zaraznost.

Dečak sada ima mogućnost i da stvara i da snima muziku na kolikogod kanala želi - ali je i dovoljno zreo da zna da stvaranje muzike nije proizvod samo talenta i slučajnosti - već mukotrpnog rada i da se pesma poput najprodavanijeg alternativnog singla svih vremena ne komponuje tek tako. Zato, nastavlja da uživa u slušanju iste pesme, sada dostupne u barem 4 različita remiksa, od kojih je najdraži onaj najduži, od osam minuta.

Deset godina kasnije, sve moguće verzije dostupne su mu u digitalnom formatu.

Kao i snimci iste pesme sa raznih koncerata, obrade, ali i demo-verzije, remiksi, remiksi, remiksi. Kada god začuje to magično tk-tk-tktktktktktktktktk-tk-tk-tk – on se ponovo oseti kao dečak. Sve donedavno je, bez obzira na obožavanje ove pesme bio pomalo smušen činjenicom da su isti ljudi uz Iana Kertisa svetu u lice sasuli “Closer” pod imenom Joy Division – i svega dve godine kasnije bestidno taj isti svet naterali da pleše. Sada je tom činjenicom – oduševljen, kao i shvatanjem da se i uz takav tekst može plesati - od gotovo patetičnog uvoda “How Does It Feel/To threat me like You do” do još patosnijeg kraja “Tell me How Does it Feel/When Your Heart Grows Cold”:

igraj,

igraj,

igraj.

Dvadeset pet leta nakon one prve scene, četvrt veka udaljen od tog crnobelog Sony televizora i Spectruma, nekadašnji dečak gleda u ekran računara povezanog na 5.1 liniju - i u jedan od kanala višekanalnog softvera ubacuje oznake za bas-bubanj koje nakon play generišu to briljantno, hladno 
tk-tk-tktktktktktkt-tk-tk-tk-tk... 
Dvadeset pet godina kasnije, nakon hiljada preslušavanja, ista radost.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Ostali tekstovi iz serijala dostupni su ovde.] 
.

Dopunska nastava/značenja

Dođu dani kada je neophodno zagledati se ponovo u pravo značenje nekih reči, radi lakšeg suočavanja sa satima koji su pred tobom:

Strateg (grč. strategos)
Poznavalac veštine ratovanja, vojskovođa.

Taktika (gr. od postavim, postrojim)
Figurativno: celishodno i odmereno postupanje pri radu ili ophođenju, umešnost.

Bitka

Sudar naoružane grupe, koja ima za cilj da porazi i uspostavi dominaciju nad nekom drugom grupom. Ishod bitke može biti presudan za dalji tok rata, a katkada i za njegov kraj.

Debakl (fr. debacle)
prolom leda; fig. propast, slom, krah.

Nada

Asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa srednjom udaljenošću od Sunca koja iznosi 412.650.000 kilometara.
Otkriven 1989, nosi broj 4016.
Druga značenja reči "nada" danas neće biti dostupna.

When You're Strange: A Film about The Doors

1. Ent. Kabina automobila, dan/Eksterijer autoput:

Vidimo profil zabrađenog mladića u razdrljenoj košulji, kovrdžave kose i smirenog pogleda; gazi papučicu gasa, usisava drum ispred sebe jureći ka sumraku, dok spiker sa radija objavljuje da je Džim Morison pronađen mrtav u Parizu.

Kamera otkriva lice vozača.

Vidimo Džima Morisona, koji najpre pogleda ka kameri, a onda ponovo ka drumu, ubrzavajući. Zvuk motora se moduliše u odjekujuću buku.

Fade-out/zatamnjenje.

Ovaj zahvat reditelja (Tom DiCillo) je samo naizgled neprikladan uvod u „anti-Oliver-Stone“ dokumentarac koji bi trebalo da ispravi mnoge netačnosti Stounove verzije iz 1991. godine – a zapravo je briljantan uvod u proces raščlanjivanja nekih od mitova vezanih za The Doors: stavljajući gledaoca na prvo od nekoliko iskušenja (Da li je ovo pravi Morison? Ovo je dokumentarac ili Biopic? Nije li Val Kilmer bio bolji od ovog dublera!?) zapravo nas vraća izvornoj verziji, tj. pravoj slici stvari, baratajući isključivo autentičnim snimcima i verzijom priče preživela tri člana benda, istovremeno se blago poigravajući i sa ključnom temom celokupne mitologije: da li je Morison zaista mrtav?

Izbegavši formu intervjua (koja bi ga učinila prosečnim i još-jednim-od-filmova), DiCilo gledaoca „When You're Strange“ prepušta do sada ne-prikazivanim dokumentarnim materijalima i naratoru (Džoni Dep), čiji tekst nije preopterećen vrednosnim sudovima ili očekivanim citatima ključnih stihova – već dobro ispričana hronologija 54 meseca karijere Morisona i benda, od stihova „Moonlight Drive“ recitovanih u mitskoj sceni na plaži 1965. - do poslednjeg odjeka gromova i šuma kiše u „Riders on the Storm“.

„When you're strange“ odlično komunicira sa obožavaocima (ili barem poznavaocima) opusa - kojima sagledavanje dokumenata od perioda Morisonovog detinjstva do njegovih poslednjih dana pomaže u daljem otkrivanju značenja poetike The Doors. Od pisama njegovog oca iz 1966. u kojima ga opominje „da ne razmišlja o bilo kakvoj muzičkoj karijeri jer apsolutno nema ni trunke talenta za muziku“, preko snimka sa prvog nastupa u „Whiskey A Go Go“ klubu, sve do podsećanja na javne skupove koji su osuđivali pogubni uticaj „pokreta mladih“ po javni moral Amerike raščerečene segregacijom i ratom u Vijetnamu, a u vreme suđenja Morisonu za „lascivnost na sceni“ i „obsceno pokazivanje penisa publici“ – pred gledaocem je zapravo čitava hronologija uspona i nestanka verovatno najautentičnije pojave pop-kulture, predstavljena tako da gledalac može konačno sam donositi neke vrednosne sudove, što je najteže kada su mitovi u pitanju.

I tu se otkriva prava vrednost ovog dokumentarca i ključno iskušenje: nakon višegeneracijskog, dvadesetogodišnjeg tumačenja fenomena The Doors kroz Stounov film, sada je konačno moguće proučavati zaostavštinu benda kroz izvorne priče, bez nakalemljenih atrakcija i suvišne pirotehnike.

Brodski je tvrdio da se o pesnicima i njihovom delu može istinski suditi tek nakon pesnikove smrti, jer promišljanje počinje tek nakon čitanja poslednjeg reda, poslednjeg stiha, kada više nema promena i dopisivanja, When The Music's Over.

Ovih dana obeležava se trideset devet godina Morisonove smrti.

Zvanične.

/massive attack u beogradu/

/martina topley-bird uvodnim nastupom demonstrira snagu i lepotu svog glasa, fascinira kostimom i osvaja publiku oružjem koje u areni do sada niko nije potegao: jednostavnošću./

/početak. bas gitara ugiba, uvrće i cedi dnk lanac; bas bubanj pomera ključnu kost./

/nedaleko od nas, na prvi udarac doboša i gitarskog pasaža u „angel“ jedna plastična čaša dopola puna piva biva bačena na gore, i onda počinje da

p

a

d

a

u slowmotion-u, u kontrasvetlu, rasipajući kapljice po publici.

a pio sam samo coca colu./

/inertia creeps/safe from harm/unfinished sympathy/atlas air/karmacoma/veličanstveno/

/i bez obzira na svu magiju i zvuke koji nas vraćaju na dugačke i duboke noći kroz koje nas je vodio masivni opus: ovo nije bio koncert koji se smeo/mogao slušati zatvorenih očiju i u kojem smo mogli da se prepustimo sanjarenju: stotine poruka ispisanih na srpskom jeziku šibale su sa ekrana iza benda, podsećajući nas neprekidno gde se zapravo nalazimo, kakva nam je nadrealnost van zidina hale i šta mi još uvek nismo, zapravo, uradili povodom toga/

fotografije pozajmljene iz ove galerije>

p.s. i još jedna, sjajna galerija >

p.p.s: i veoma dobar tekst, mnogo rečitiji od mog zapisa.
.

"Godina knjige i jezika"

Andrej mi ovu i druge fotografije šalje pod naslovom „Znaci vremena“ i to sa druge strane planete, stigla bruka sve do Pacifika - i ja se najpre dosetim „Znakova pored puta“, onda shvatam da taj put, zapravo više ne postoji, makadam je to postao, kao što i spomenuta knjiga verovatno više nema nikakvu drugu vrednost - izuzev dekorativne. U centru Beograda, u kafiću "TimeOut" su, želeći da obogate prostor, postavili police za knjige. Ali, police su plitke, zašto bi zauzimale onoliko prostora, te su knjige - prepolovljene, po širini.

Džejms Džojs: „Portret ume u mlados“

Anto Čeho: „Sabra del“

???

Predlažem da se ponuda kafića obogati i sledećim naslovima:

- „Ukroćena goro“ (Vilijem Šeks)

- „Romeo i Jul“ (isti pisac)

- „Braća Karam"

- "Gospođa Bova"

- "Gospodar Prst"

- "Hobi" (Dž.R.R.Tol'ki)
- „U potpalu“ (Vladimir Arsen)
- „Seja u svemiru 2010“

- „Otpad“ (Dobrica Ćos)

- „Edi“ (Sofokle)

- „Tako je govorio Zara“

Nije smešno.

Za razliku od one prethodne generacije novopečenih bogataša, koja je knjige kupovala „na metar“ i uklapala boju poveza sa bojom polica ili tepihom – svesna da postojanje knjiga u domu daje kredibilitet vlasniku samih polica, ovi novi knjige prosto – seku na pola, ne bi li se uklopile u dubinu polica i kompletan ambijent kafića, učinili ga „duhovno bogatijim“, stvarajući iluziju iluzije, pan-simulaciju i odgovarajuću sliku odnosa Srbije prema pisanoj reči.

Postoji priča o kafedžiji u Novom Sadu koji je kafić oblepio tapetama koje stvaraju iluziju postojanja police sa knjigama. To je poštenije.

U okeanu strašnih stvari koje iz dana u dan vređaju i ukus i inteligenciju, ovaj čin ipak stvara najdublji vir i izaziva u da se u glavi pokrenu morske pijavice. Nije ovo došlo iznenada.

Jedna za drugom, padale su knjižare u centru grada i ustupale mesto low-budget krpicama; onda su se došle i akcije: kupovinom mleka za telo dobijate i – knjigu; onda smo se smejali načinu na koji naša mladež prepričava lektiru, iako uveliko nije bilo smešno – a ovo nedelo samo je logičan završetak jedne epohe i to u godini koju je Ministarstvo kulture prozvalo godinom „Knjige i jezika“, tokom koje se isto to Ministarstvo oglašava nemuštim, komunikacijski očajno sročenim spotom „Ko čita – pobeđuje“, zasnovan na neprirodnoj, suvišnoj vezi između čitanja i fudbalske igre, na način koji ne bi ubedio ni najdobronamerniju dušu da posegne za (celom, neprepolovljenom) knjigom i možda nešto između korica - i potraži.

Verovatno ne postoji nijedan zakon koji bi ovakav vandalizam mogao osuditi, sigurno nijedan koji brani vlasniku/privatniku da u svom enterijeru radi štagod poželi. Zato je bojkot kafića „Time Out“ najmanje što se može učiniti, za početak. Postoji toliko drugih, manje uvredljivih mesta.

A može se i onako, sočno, iz duše zaustiti: testerom ti predugačke špicaste cipele skraćivali; nule ti na godišnjem izveštaju odstranjivali poreskim makazama, na prodaju robe u pola cena prisiljen bio, samo petnaest slova u govoru koristio.

Whitest Boy Alive/koncert

Autor unikatne kolekcije suštinskih pop pesama, skriven iza imidža decentnog momka kojeg bi svaka mama oberučke prihvatila za zeta ali uz mrgodni pogled oca preko novina, muzičar besprekornog osećaja za trenutak u kojem valja odsvirati samo jedan, ali pravi ton - Erland Oye osvojio je beogradsku publiku sinoćnim nastupom pod zastavom The Whitest Boy Alive (WBA) na kalemegdanskoj tvrđavi.

Albumi ovog benda sigurno nisu prodati u Srbiji u tiražu koji odgovara broju obožavalaca koji su sinoć horski otpevali gotovo kompletnu set-listu – i to je očigledno iznenadilo i sam bend, koji se samim tim prepustio spontanom lutanju po sopstvenom (i tuđem) opusu u kojem je prednjačio sam Oye, emitujući sa scene vibraciju koja se najpre sat i po odbijala o zidine kalemegdanske tvrđave, a zatim mnogo duže u glavama onih koji su bili u publici.

Zapravo, još uvek vibrira.

Od prvog tona uvodne „Keep a Secret“, preko par neverovatnih mash-up momenata, sve do visokoenergetskih „1517“ i „Burning“, WBA su dokazali da se ispod iskrene i tople lirike koja krasi sve Erlandove projekte krije fantastičan plesni(!) potencijal i čist, iskreni optimizam. Još tačnije, tokom koncerta je postalo potpuno jasno da je ovo veče zapravo skup sobnih plesača, nekog finog sveta koji odavno skakuće i pevuši u intimi svoje sobe, zaražen vedrinom koja provejava čak i iz naizgled tamnih kriški WBA opusa. Skakutavi ritmovi bas-sekcije za koje je sada i uživo dokazano da zapravo dolaze iz čistog novotalasnog nasleđa, ispresecani i dovedeni do plesne forme uz pomoć fenomenalnog klavijaturiste; improvizacije u kojima se bend nije dao zbuniti; šarmantna spontanost i neverovatna energija – sve to se našlo ispod otvorenog neba Kalemegdana, kiša se vratila u pravi čas – na trećem bisu, nakon što je Erland prethodno čak i sišao u publiku da bi nam pokazao „kako se zapravo igra!“, što je i dovelo do vrhunca koncerta i još jednom pokazalo magiju ove muzike u punom sjaju: tršavi, mršavi, bledunjavi gitarista nejakog glasa - nošen na rukama beogradske publike u potpunoj ekstazi.

Veličanstveno.

Potrebno je još samo nekoliko ovakvih koncerata - i biće zbrisani svi zli dusi svih onih kozaračkih kola odtabanih na platou glavnog šetališta Kalemegdana i svih onih „Posela u pola četiri“ koja su se osamdesetih i devedesetih odvijali na terenu koji je nedaleko od jučerašnje pozornice - i Beograd će ponovo doći na nultu tačku, iz koje bi pop kultura mogla ponovo da počne da cveta.

Hiljadugodišnji osvajači su znali – osvajanje kalemegdanske tvrđave istovremeno znači i osvajanje celog grada. Erland Oye i The Whitest Boy Alive su tvrđavu sinoć – osvojili.
Sada je valja - odbraniti.

p.s. Iako znam da Bojani najviše znači zahvaljotka benda za poziv u Beograd juče izgovorena sa bine – moram i ja da ti poručim: hvala ti za ovaj koncert! :)

Fotografije sa koncerta preuzete su iz galerije "Refract" festivala - (Stanislav Milojković i Luka Knežević Strika)

Anais Mitchell – „Hadestown“

Zaboravio si lepote preslušavanja nove muzike u off-line modu: kada hodaš i kada sa slušalica plejera počnu da se valjaju akordi koji vode ka još pažljivijem slušanju, a ti nemaš (ili ne želiš) da automatski proveriš ko su ljudi koji stoje iza ovako zrelog, dobrog albuma; ne znaš ko su glasovi koji se čuju u prvom i drugom planu i brzo shvatiš da si uplovio u muzičku teritoriju o kojoj znaš nepristojno malo - ali te to ne sprečava da ubrzo i prestaneš da se opterećuješ faktografijom i sortiranjem žanrova - i prosto se prepustiš uživanju u slušanju tog otvorenog, srčanog ženskog glasa i koračanju kroz centar grada, kroz letnje sparno jutro, puste ulice.

Od prvih tonova „Hadestown“ Anais Mitchell lako se razbukta maštarija o putujućoj trupi šarolikih folk muzičara koji su toliko puta prokrstarili rutom 66, od istoka do zapada Amerike i natrag i sada se lagano penju uz tok Misisipija, ka mitskom mestu iz kojeg sva ta voda iz podzemlja kreće da raspolućuje američki kontinent; svirače koji su, iako očigledno odrasli na punokrvnom američkom folku skloni skretanju i ka raspojasanom mardigrass ritmu i raskalašnosti koje se ni Dr. John ne bi postideo („Way Down Hadestown“), čudnom višeglasju koje prečesto podseti na zvezdane trenutke songova Brehta i Kurt Vajla, koji bude želju da se odmah počne sa promenom Sveta u fenomenalnoj „Why We Build The Wall“; na iskreno muziciranje u čijoj se strukturi niotkuda začuje i daleki Istok, što u maštariju unese dodatnu pometnju i rasprši je u svim pravcima, do mesta na kojem postaje svejedno svejedno iz kojeg pravca nekakav uticaj dolazi – jer sve zvuči tako skladno, tako narativno razorno ali i tako blisko – i ne liči na bilo šta što si čuo ranije.

On-line mod otkriva da su mnoge od maštarija ili asocijacija zaista bile tačne: „Hadestown“ jeste folk-opera, ponovo ispričani mit o Orfeju i Euridici, smešten u post-despresivnu Ameriku, sada, danas.

Ali, tu je i kraj mog prepričavanja ovog albuma: nema razloga da uskraćujem drugima uživanje u otkrivanju slojeva ovog parčeta muzike koje je još jedan dokaz da nema savršenijeg instrumenta od ljudskog glasa i nema boljeg prijemnika od hipotalamusa, mada neki to mesto još uvek naivno zovu – srcem.

p.s.

korisni linkovi:

Libretto: http://www.anaismitchell.com/hadestown/libretto.html

„Live“ snimak cele opere http://www.youtube.com/user/jbos6

Šta sam naučio... [#2]

[Zagledaš se u tekst nastao pre tačno godinu dana i najpre pomisliš kako si to dobro sročio, budeš čak i ponosan na sebe nekoliko trenutaka.

Onda shvatiš da se za prethodnih 365 dana, ipak nešto pomerilo: suviše si mlad da bi robovao zakucanim stavovima, dovoljno star da imaš snage za reviziju.

Ako se čitavi kontinenti godišnje pomere za 15 centimetara, nemoguće je da je u glavi ostalo sve – isto. Zato je vreme za mali revisited]

. . .

Budi uvek u pokretu.

Ako usporiš ili zastaneš, klepiće te rep nerešivih pitanja ili onih na koje odgovore ionako nemaš ti, već ljudi koje čak i ne poznaješ.

Ako si siguran za smer u kojem ideš - ne sklanjaj nogu sa papučice gasa i piči sve dok ima puta.

Kada puta nestane - nastavi svojim putem.

Putuj, da bi video da je svet tvoj.

Rođen si tu sticajem okolnosti, što ne znači da bi tu morao da ostaneš do kraja života.

Toliko je dobrih mesta koje bi lako mogla da postanu – dom.

Ako ti je savet potreban, traži ga - ali ne od ljudi koje ti često savetuješ.

Traži savete od majstora, makar ga video prvi put u životu.

Slušaj majstore.

Podražavaj ih.

Ako promašiš neki akord, to ne zna niko osim tebe – sve dok ne zasviraš pred publikom.

A prava publika će više ceniti iskrenost od perfekcije.

Perfekcija, ionako, ne postoji.

Ne postoji ni kašnjenje.

Nikad nije kasno.

Ali,

nisi besmrtan.

I neće sve uvek biti bezbolno, prolazi vreme kada su tableta ili dve dovoljne da odnesu sve bolove.

Zato uživaj,

dok ne budeš počeo doktore da viđaš češće no prijatelje.

Jedan,

Dva,

Tri...
... deset šest,

trideset sedam,

sad!

Jutarnja gimnastika

Radi bolje psihičke pripremljenosti za glavolomne i glavobolne momente današnjeg dana, neophodno je adekvatno pripremiti sinapse, sive i bele ćelije, kao i čitavu glavu za izazove koji nam predstoje.

Zato, vreme je za gimnastiku!

Idemo - jen’-dva-tri:

Grom i pakao!

Grom i kakao!

Grom i kukao!

hm... moraćemo ponovo, zabušava leva polovina mozga:

Munje i gromovi!

Dunje i gromovi!

Dinje i gromovi!

Idemo još jednom sa desna na levo:

Ale i bauci!

Ale i jauci!

Bale i jauci!

A sada najteža vežba, u pet koraka:

Sivo

Savo

Salo

Selo

Belo

Za kraj, nekoliko polu-besmislenih kovanica:

... prenotavanje (zgodno za ime bloga koji se bavi samo muzikom?)

... prekrajanje (zgodno za ime bloga koji se bavi promenama biografija?)

... presmotavanje (zgodno za ime bloga posvećenom lakim narkoticima?)

Vidite da je već bolje, krv brže struji?

U međuvremenu ste i skrolovali gore-dole, dakle i motorika je bolja!

Novi radni dan počinje!

Juriš!

"Hey" - The Pixies [39 pesama #6]

Iako već dobrih petnaest godina “Doolitlle” od The Pixies posedujem u digitalnom formatu koji ne poznaje ideju “a” i “b” strane ploče ili kasete - i danas nakon kraja ove pesme očekujem tišinu, još par obrtaja do kraja trake i onda mehaničko, hladno - stop - kraj trake: bila je poslednja na strani TDK normalke na kojoj sam ovaj album prvi put dobio.

Ali, čak i da nije bila na tom mestu na traci, sve što u glavi ostaje nakon poslednjeg gitarskog akorda ove pesme ostaje - jeste tišina, potpuni vakum, praznina koja te čini bespomoćnim ali i – pročišćenim.

Gde i kako klasifikovati ovu pesmu?

Po nekoj uprošćenoj definiciji, baladom se smatra svaka (sporija) ljubavna pesma.

Ipak, uprošćene definicije ne funkcionišu kada se razmišlja o ovom bendu i o „Hey“ – jer, zapravo, nema načina klasifikovati momenat u kojem Blek Fransis vrisne „If you go, I will surely die/We’re chained” – stihovi kojima bi se podsmevali da ih je neko drugi otpevao, koji dobijaju na snazi tek kada se čuju u njegovoj izvedbi i odmah postaju jedan od najpotresnijih i najiskrenijih momenata u istoriji meni poznate moderne pop muzike.

Kao što se ova pesma retko slušala “u društvu”, barem ne treznom, tako nikada nisi ni pokušavao da je odsviraš, jer znaš da je gotovo nemoguće uraditi je bolje no originalu, tako gotovo nikada nije ni obrađivana, čak ni na Tribute to Pixies albumima, s razlogom se našla i usred jedne gorke scene inače iščašenog filma "Zaki and Miri makes Porno" – a nikada se nije našla na nekoj od “kompilacija” pravljenim nekim devojkama, davno.

Iako si silno želeo da baš ona zatvori jednu ili drugu stranu kasete, jer to je to, znao si da ne smeš da je staviš u izbor, barem ne na tu prvu traku koju kompiliraš, razorna moć ove pesme je ipak strašna. U tih 3 minuta i 30 sekundi lomile su se mnoge veze, čemer koji izbija iz svakog tona ovog snimka tera te da se neprekidno osvrćeš, zove da se vratiš, sve do mesta na kojem se osetiš svojim, čistim – ali i usamljenim, iako si vezan. I koja bi pristojna devojka želela da se veže za čoveka koji ovu malj-pesmu stavlja na traku koja bi trebalo da bude romantični soundtrack za prve nedelje bezbrižnosti, nema tu mesta za “must be a devil between us..”.

Pravo vreme za slušanje ovog snimka dolazi kasnije, kada se sve završi, kada su pauze između pesama koje slušaš veoma duge.

Video klip koji ilustruje pesmu nastao je mnogo godina kasnije i kao takav je još jedan dokaz da je ova pesma pores svega uspela i jednoj prostoj, najčešće optimističnoj, pozdravnoj, veseloj uzrečici da podari i novi smisao i težinu. To je, valjda, odlika velikih pesama.

Hey...




* - Ideja "39 pesama":do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

Κεφαλονιά

Zatrčaću se belim beskom plaže,

ugibaće se pod stopalima jedna od pet najlepših plaža na Planeti, ali me ništa planetarno neće zanimati, dok odkačem ka vodi koju su retke jonske kornjače izabrale kao svoju postojbinu, dvadeset i četiri veka nakon što su dokazani hedonisti ovde napravili prvu naseobinu, mesto za odmor kefalusa.

Brojim dane.

Pesma zrikavaca postaje sve glasnija.

Starsuckers

Čini mi se, više nisam ni sam siguran - da pamtim vreme kada je uslov za poznatost bilo temeljno, vrhunsko delanje u struci ili zanatu kojem si posvećen, kada biti poznat nije bila delatnost po sebi.

Sećam se - bilo je poznatih i u ono vreme u kojem je, zvanično, kolektiv bio važniji od pojedinca. I tada su se isticali pojedinci – bilo je i tada poznatih lekara, zubara, pelivana, pisaca, vozača tramvaja, čak i – saobraćajaca.

Kada smo naišli na nizbrdicu? Možemo li nazvati koincidencijom činjenicu da kako nam je okruženje postajalo sve neprijatnije, tako smo dobijali sve više šanse najpre da gviruckamo, a onda i ako je potrebno 24/7 da gledamo kako žive, tj. kako se ponašaju – poznati?

Da li su naši obični životi u toliko lošem stanju, da je postalo neophodno što ćešće viriti u tuđe kuće, prave ili lažne i svim mogućim kanalima širiti ideju da zapravo svako lako može biti poznat, da je opšta obožavanost tu, iza ugla i da se zapravo i ne moramo mnogo truditi da bismo postali merom stvari i stavova?

Odakle nam toliko poznatih?

Nisu se oni sami množili, već je raslo tržište, mi smo ih dozvali u tolikom broju. A kvantitet je, naravno, doveo do pada kvaliteta – što je, iz ugla industrije – sjajno - jer stvara privid da smo i mi na korak od slave. Nikada, zapravo, nije bilo lakše: snimak telefonom, direktan upload na društvenu mrežu, malo pametnog deljenja materijala, kraj. U poslednje vreme uspeh garantuje i ukoliko uradite neku svinjariju koju niko pre vas nije uradio: nije više dovoljno staviti mokru čarapu na glavu i olovke u nozdrve i pevati "Sve su plaže, sve su plaže Inspektora Blaže", morate biti radikalniji u izrazu ukoliko želite viši stepen poznatosti. Dajte si oduška, publika to voli.

Neki psiholozi tvrde da nam je u genotipu zapisano da se ugledamo na vođe, odnosno najjače u plemenu. Sigurno nam je u genotipu da bismo želeli i mi biti vođama, u fenotipu nam je iskustvo da je vođama svašta i dozvoljeno. Tu je negde kratki spoj – onaj koji se pojavi na ekranu ili na naslovnoj strani magazina „mora da je važan“ ili je vođa, te se onda na njegovo delanje i ugledamo. Zato i cvetaju kompanije koje nude aranžmane „Pod pratnjom paparaca za 300 dolara na sat“ ili „Škole za buduće kandidate za Reality Show serijale“. Ko ne veruje u postojanje ovakvih institucija – neka pogleda „Starsuckers“, zanimljiv, ne i briljatan film koji osvetljava kako rađamo i hranimo zvezde. Mi.

Jasno je da ima onih koji se za status vođe bore ovakvim oružjem - ali gde se u genetskom lancu nalazi informacija o potrebi gledanja ljudi za koje smo sigurni da ih za vođe birali ne bi? Sigurno nam je i u genotipu i fenotipu i da se smejemo onima koji preuzimaju ulogu seoske lude. Da li je smisao svega ovoga da više i ne vidimo razliku između vođa i luda – da prihvatimo da su vođe lude a lude predvode?

Jedno je sigurno: kakvi gledaoci, takav i program.

Hrvatska je nedavno odustala od Velikog Brata jer to, prosto, više niko nije gledao, prestalo je da bude zanimljivo.
Piplmetar nije neprijatelj, nije to lokator, već sprava koja će upaliti crvenu lampicu u istraživačkom centru kada gledanost i kod nas počne da – opada, i to je moćnije oružje za ovu borbu nego hitno sazvane sednice RRA koja debatuje da li je nešto nepristojno ili ne i da li će biti manje nepristojno ako se prebaci sa 21h na 22.30h.

Prosto je: Power/Off.

I zvezde padalice ispune noćno nebo, neistraženo, nepoznato.

Mash Up: Brodski/Ficdžerald/Ačebe/Mangel

- „Oni pametniji uvek su pokušavali da budu lukaviji od sistema, smišljajući kojekakve načine za izvrdavanje, sklapajući sumnjive poslove sa pretpostavljenima, lažući sve više i koristeći se polurodbinskim vezama. To je zahtevalo puno radno vreme. Ali su pri tom bili svesni da se upliću u mrežu laži, pa su, bez obzira na uspešnost ili smisao za cinizam, prezirali sebe. To je bio potpun trijumf sistema: i kada mu služi, i kada se njime služi, čovek se oseća podjednako krivim.“*

- „Kad god osetiš potrebu da o nekome sudiš – pomisli samo na to da svi ljudi na ovome svetu nisu u životu imali ona preimućstva koja si imao ti“**

- „U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde. Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“***

- „Sutra nije toliko privlačno kao juče. Iz nekog razloga, prošlost ne zrači onom beskrajnom jednoličnošću kao budućnost. Zbog svog obilja, budućnost je propaganda.“****

- „Ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim što sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče? (...) Za utehom, možda. Možda za utehom.“*****

* i ****- Josif Brodski – „Udovoljiti senci/Jedan, i nijedan“

** - F. Skot Ficdžerald – „Veliki Getsbi“

*** - Činua Ačebe – „Nigerija

***** - Alberto Mangel – „Biblioteka noću“

Somewhere Only we Know (39 pesama, #5)

Prvi klavirski akordi valjaju se i melju pred sobom epskom snagom poput talasa hladnog mora što udara o stene Ostrva – i povlače se pred naizgled slabašnim i nežnim vokalom Toma Čaplina. Upravo ovom pesmom – on će se prvi put prikazati svetu u punoj snazi – i taj sudar sila je prvi od mnogih koje „Somewhere Only We Know“ donosi.

Tom Čaplin je ovaj tekst svakako napisao sa manje od 25 godina, što nije nevažno – jer treba imati petlju te u tim godinama najpre zapisati a onda i otpevati stihove poput „ I'm getting old and I need something to rely on/.../I'm getting tired and I need somewhere to begin“ a da pritom ne zvučiš kao nekakav starmali padavičar ili prosto - kao potpuna budala. Valja imati dosta vere u sebe i sopstvene fantasične glasovne mogućnosti da bi stao pred mikrofon i i bez treme otpevao takav tekst – i taj sudar upravnih sila vremena koje se međusobno lome tokom čitave pesme je drugi koji ovu pesmu čini velikom.

Ovaj snimak Keane čini sjajnim i potpuno jednostavna postavka stvari: tu su samo klavir, bubanj, bas i vokal. Ta četiri instrumenta sasvim su dovoljna da unesu dovoljno tenzije, drame, snage ali i nežnosti kada je za nju trenutak – i upravo zbog te jednostavnosti se ova pesma čini još većom i iskrenijom: „Somewhere Only We Know“ ne zahteva gustu aranžmansku mrežu pratećih nivoa i zvrčki koje bi je učinile privlačnijom. Verujem, mada nemam dokaze, da se ova pesma može sasvim lepo pevati i samo uz klavir, u sopstvenoj sobi ili pred desetinama hiljada ljudi. Verujem i znam da je ovo jedna od pesama zbog koje žalim što moje muzičarske moći nisu toliko da mogu i sam da je odsviram.

No, sve ovo navedeno samo su prateći razlozi koji je stavljaju na spisak „39“, na kojem se možda i ne bi našla da je nisam previše puta slušao u nekoliko hladnih prolećnih dana u gradu za koji sam mislio da nam može pružiti utočište, u mnogim satima posvećenim hodanju po vetru ulicama, jer prosto nije imalo šta drugo da se radi jer su sve knjige već bile pročitane, malobrojni prijatelji zauzeti svojim poslovima a premalo para za sedenje po bistroima, hodanjem po ulicama za koje sam naslućivao da bi nam možda mogle postati utočištem; ne bi se ova pesma našla tu da nije obeležila poslednji pokušaj fizičkog bega iz grada u kojem sam rođen i u koji nismo otišli verovatno samo zato što nisam dovoljno jasno i glasno rekao da želimo da ostanemo, bez obzira na cenu, nisam dovoljno podigao glas: "... and I need somewhere to begin."

Bez obzira na rezultat, sve vreme sam znao da je stih „This could be the end of everything“ tačan, jer nakon tog zaludnog lutanja po ulicama grada čije stanovnike samo delimično razumeš i koje si već prihvatio kao moguće nove komšije – shvatiš da ti je zapravo nevažno gde si, već kako ti je. To je momenat u kojem sečeš pupčanu vrpcu sa mestom u kojim si odrastao i taj sudar je strašniji od svih gore navedenih.

Nakon svega, ostale su nam unutrašnje emigracije,

odlasci u krajolike koje samo mi znamo.

Mačka Hrabrost i njena deca #2

Redovni posetioci ovog bloga sećaju se nedavne neverovatne priče o Mački hrabrost i njenoj deci. Ukoliko ste propustili tu epizodu – dostupna vam je ovde.

Šest nedelja kasnije - za udomljenje je ostalo još samo jedno od njene dece, tigrasti sivi mačor pitome naravi, što ga direktno preporučuje za poziciju dobre kućne mačke.

Tražimo dakle, još jednog udomitelja.

Help.