Echo and the Bunnymen

Iskreno verujem da se tim ljudi zadužen za PR komunikaciju Jelen pivo Live festivala iskreno i potrudio da sroči patchwork vest od brzih prevoda sa neta o prvom nastupu Echo & The Bunnymen u Beogradu. Način na koji je ta priča ispričana (uz genijalno izostavljanje najvećeg hita benda "The Killing Moon" iz vesti, kao i ostalih ključnih pesama) teško da otkriva ko će zakoračiti na najvažniju binu u gradu, još manje inspiriše one kojima su E&TB možda nekada i bili značajni ali već dugo na margini zaborava, najmanje poziva bilo koga da otkrije nešto novo, naročito ukoliko je rođen posle 1980. 

Koliko se razumem u komunikaciju - ovakve vesti i najave se sastavljaju i objavljuju ne bi li se sve karte prodale/sala bila puna ljudi koji će uživati u koncertu nekadašnjih obožavanih perjanica britanske post-punk ere; benda u čijim su cipelama svojevremeno na kratko ili na duže hodali i Simple Minds, Pulp, The Editors, Interpol i od kojeg White Lies sada halapljivo pozajmljuju; bend kojem se Courtney Love zahvaljuje na omotu za "Celebrity Skin" na prvom mestu i čije su pesme obeležile i filmove "Donnie Darko", "Pretty in Pink" i "The Lost Boys", na primer.

Ok, prošlo je gotovo 30 godina od trenutka u kojem je bend savršeno surfovao po post-punk-dark-goth-psychodelic-pop-romantic talasu, stojeći uz rame sa ranim Simple Minds (u "Sister Feeling Call/Sons & Fascinations/New Gold Dream" fazi), The Psychodelic Furs, The Church, čak i The Cure ali i Jesus And The Mary Chain; i taj broj godina nije nevažan jer je pokret u okviru kojeg su zablistali... hm... mrtav već neko vreme.

Ipak, ono što je Echo and the Bunnymen u tom periodu stvorio i danas baca svetlo daleko: prva četiri albuma, od kojih su "Heaven Up Here" i "Ocean Rain" suštinska remek dela dekade (ovaj drugi je svojevremeno i najavljivan PR kampanjom (sic!!!) kao "the greatest album ever made"), a pesme poput "The Killing Moon" (u skladu sa prethodnim – "the greatest song ever written"), "Seven Seas", "The Cutter", "Do It Clean", kao i "Bring on the Dancing Horses" obavezni deo svakog ozbiljnijeg promišljanja ili uživanja u muzici prve polovine osamdesetih. Nakon preslušavanja njihovih singlova lakše je shvatiti kako su Simple Minds nakon "Once Upon A time" 1985. godine dobili nadimak "U3 & The Bunnymen" te koliko je malo nedostajalo da ih poslednji album tog dela karijere (na kojem su bili "Lips Like Sugar" i "Bedbugs and Balyhoo" (kuriozitet - u produkciji Reja The Doors Manzareka) učini jednim od najvećih i najomiljenijih bendova dekade, iz koje su izašli nažalost najpoznatiji po obradi opet The Doors – "People Are Strange".

Ono što je usledilo nakon duge pauze i ponovnog okupljanja 1997. godine nije donelo toliko briljantnih pasaža na koje su Ian McCulloch (za one koji ne znaju - pevač, svojevremeno prepoznat po polu-klonovskoj frizuri i pomalo zbunjujućoj poetici) i Will Sergeant (gitarista - u prvoj fazi benda - čudesno dobar) navikli obožavaoce. Ipak – tri od tada objavljena albuma (novi najavljen za oktobar ove godine) donose nekoliko brutalnih rafalnih paljbi i muzičkih poučaka celoj novoj generaciji muzičara (poput "Scissors in the Sand" iz 2005.) ili briljantnih post-romantičnih pesama ("What Are You Going to do With Your Life", "All Because of You Days"), zbog kojih bi vredelo biti u sali SKC-a u septembru.

Istovremeno, izbija ne mala količina zebnje iz svega što znam o sadašnjici, neoslonjen na sjajnu prošlost: organizatori su najavili predstavljanje spomenutog novog albuma "The Fountain", nema set-listi sa koncerata iz ove godine, a Youtube klipovi dokazuju da Ian i Vil ponekad umeju i da prilično hladno protutnje kroz repertoar, bez mnogo dramatike, što jeste bila jedna od glavnih odlika njihove muzike pre tih 30-ak godina i bez koje je teško zamisliti izvođenje svih tih starih pesama.

Ok, vredi rizikovati, ulog je veliki: možda budu i "Silver" i "All my Colors", "Disaese", "Bring on the Dancing Horses", "The Cutter" i "Promise". Zapravo, ako bude samo "All my colors", jedna od najznačajnih ikona odrastanja - biće dobro. Ako ne – stih iz druge pesme lepo kaže: "First I'm gonna make it/Than I'm gonna break it till it falls apart".

Video: Bring On The Dancing Horses (directed by Anton Corbijn)

Lefkada [#1]

U odnosu na mnoga ostrva Mediterana, mitologija i istorija nisu bile preterano izdašne prema Lefkadi. Najbolji pripovedač među posvećenim obožavaocima grčkog arhipelaga, Lorens Darel*, navodi svega dva značajnija istorijska događaja – činjenicu da su Antonije i Kleopatra upravo pored Lefkade napravili veliku zabavu u suton poslednjeg, ključnog pomorskog poraza njihovog vojnog saveza, te podatak da je pesnikinja Sapfo izvršila samoubistvo skočivši sa hridi na samom jugu ostrva. Konačno, mnogi tragovi ljudskog prisustva tokom prethodnih vekova (Stara Grčka, Rimljani, Mlečani, Englezi, Osmanlije...) dobrim delom su zbrisani velikim zemljotresom koji je protresao istoriju Jonskog arhipelaga 1953.

Ostrvo je, poput psa koji izlazi iz vode, jednostavno streslo sa sebe viševekovne građevine, vraćajući krajolik u prvobitno, gotovo pred-civilizacijsko stanje.

A krajolik Lefkade, naročito zapadna strana, je ono što ostaje urezano u sećanje.

Prelazak pokretnog mosta koji povezuje kopno i Ostrvo i ulazak u grad Lefkadu otvara dve mogućnosti: na istočnoj strani možete pratiti (sasvim pristojan) drum koji dobrim delom prati obalu i povezuje niz malih, uglavnom „turističkih“ mesta punih neprebrojivim konobama, apartmanima, hotelima i nevelikim plažama, često prenaseljenim gostima svih tih hotela.Istočna strana donosi i pogled na niz pitomih, zelenih ostrva (često u privatnom posedu) razbacanih po zalivu tako da se ne nazire njihov početak i kraj, konačni oblik (Pomorci iz ovog dela arhipelaga navode da ona zapravo i nemaju konačnu formu – svaki dan su drugačija). Ostrvčići donose zaštitu od talasa i vetrova, popunjavaju zaliv koji svoj kraj nalazi u dugačkom fjordu, prepunom jedrilica koje iz daljine deluju kao stotine vilin-konjica u sumrak. Na samom jugu, kriju se Mikros Gialos, Poros i Sivota, te u velikom zalivu ušuškani Vasiliki, omiljeno mesto i surfera i porodica – zahvaljujući mešavini peska i povoljnog vetra, sa pogledom na pučinu. Sve to, ipak, nije spektakl.

Druga mogućnost: migavac i okret volana na desno pri ulasku u grad Lefkas – pravo na put ka Zapadnoj obali otkrivaju drugo, osunčano lice Lefkade (ime je, uzgred, dobila od grčke reči za bele stene).

Odmah nakon Ag. Ioanisa, jedne od retkih plaža čiju fizionomiju definiše i trag ljudske ruke – ruševine tri vetrenjače - nakon prvog brežuljka otkriva se pogled ka obali sa koje možete dugo brojati nijanse plave boje mora, sve dok vam se brojevi i nijanse ne pomešaju i zapravo postanu nevažni. Neki tvrde da se u kristalno čistim danima sa vrhova zapadne strane može videti i Italija, ali to deluje poput mita koji pripada nekom vremenu u kojem su mora bila neisparcelisana a morski vazduh više slan – te je i nevažno, jer sa tog mesta nema više razloga da se gleda u drugim pravcima, sve što je potrebno je tu, pod nogama.

Zapadna obala otkriva bisere u nizu: Katizmu, Pefkuli, Ag. Nikitas, odmah iza grebena fenomenalni Milos; zatim Kalamitsi, Gialos, Egremni i konačno Porto Katsiki, jedna od, tvrde, tri najlepše plaže ovog dela Mediterana. Mada postoje još barem dve koje opasno ugrožavaju slavu navedenog mesta. 

Nakon nje, kada i poslednji ushićeni glas sa zlatnog peska Katsikija ostane dovoljno daleko iza nas i utopi se u huk vetra, na samom jugu ostrva prevladaju bele visoke hridi i usamljeni svetionik, mesto čudne, gotovo neprijatne tišine sa pogledom na susednu Kefaloniju i mesto samoubistva spominjane Sapfo, koja te inspiriše da utišaš brižljivo i dugo pravljene kompilacije i slušaš huk sumraka koji stiže nošen talasima sa pučine.

Iako je ostrvo malo (50 km po dužini) i samim tim omogućava brzo premotavanje krajolika kroz prozor rentiranog automobila, mirisa borova začinjenih ruzmarinom i morskom solju, ništa se od navedenih mesta ne može konzumirati u jednom danu i u brzini. Zato i ne pišem o svemu tome u jednom dahu, nemoguće je. Svako mesto nudi drugi način odvojenosti od civilizacijskih dostignuća, drugačiju tišinu i pogled na mesta koja nisu uobičena civilizacijom tokom svih ovih hiljada godina. Nadam se, neće se menjati ni u narednim hiljadama, sve dok se taverna na Olimpu ne otvori ponovo a Ostrvom zavladaju nedavno iščezle male foke i čudesne kornjače, sada atrakcija u okolini Zakintosa.

Sva esencijalna lepota Lefkade izbija iz netaknutih, bezvremenih mesta i polu-pustih plaža na kojima je šljunak već postao savršena okruglica a ne samo običan oblutak a mediteranske bube zriču "ostani", oblikuju zvuk koji čini ram za tišinu lepšu od svega što poznaješ i koja ti je tako bila potrebna, nakon svega.

Nastavak  >>.

* - „Grčka ostrva“ (objavljena kod nas 2008.) je dobrodošla neobavezna lektira tokom odmora. Pisana uglavnom šezdesetih i sedamdesetih, sabira Darelove impresije koje su nastajale decenijama.

 

Aksiomi priprema za godišnji odmor

1. Svet je nastao iz haosa i neprekidno teži ka istom.

2. Koliko napora uložio u predaju projekata na kojima radiš, toliko će ti napora biti potrebno da po povratku shvatiš šta se zapravo dogodilo i to ne krivicom tvojih kolega.

3. Koliko god dugačko objašnjenje napisao, to ćeš više pitanja otvoriti.

4. Kako god organizovao, tako će se de- ili re-organizovati.

5. Kako ostaviš, tako ćeš i zateći.

6. Koliko god se odmarao, prvog radnog dana ćeš sve zaboraviti.

7. Groblja su puna nezamenjivih ljudi. Zašto misliš da si baš ti poseban?

Dakle: odmaraj.