Drop the Pressure

U trideset i trećoj godini kupio sam prvi aparat za merenje pritiska. 
Garancija pet godina.
Imao sam, dakle, izvesnu sigurnost da ću u narednih pet godina, sve do trideset i osme posedovati pouzdani pokazatelj odnosa Gornjeg i Donjeg; koji će neće biti definisan samo radom mog srca, već će biti pokretan delovanjem i tuđih:

• srca,
• ruku,
• nogu,
• šmrcanja,
• suza,
• krvarenja,
• znojenja
• gluposti (trebalo je rangirati ovo na višu poziciju!),
• pameti,
  i
• pogledima na sat,
• kalendarom,
• ekranima, raznih formata.

Potpuno pogrešno, shvatio sam.
I razmišljao: ako već danas odlučim da će odnos Gornjeg i donjeg ipak prvenstveno biti kontrolisan od strane onih nekoliko stotina grama u glavi, garancija od pet godina biće potpuno nebitna, zaboraviću je. Ako sam već odlučio tako, biće mi nebitno to trajanje, kao što mi je nebitno da li je sočivo fotoaparata još uvek garantovano precizno ili već sada dodaje i oduzima godine sa naših lica, laže koliko je tučkova bilo na cvetu koji sam fotografisao pre nekoliko nedelja u bašti.

Doneo sam tada odluku da će tih nekoliko stotina grama biti jedino zaduženo da pokreće do sada sakupljena i jedva donekle sportski oblikovana osamdeset i tri kilograma, računajući i onaj dvadeset i jedan gram (nedokazana vrednost), tj. odnose Gornjeg i Donjeg. Dopustio sam si da od odluke budu izuzeti:

• moja devojka
• dobro, brat, roditelji i uža familija
• M.
• prijatelji do čijeg mišljenja mi je zaista stalo i koji mi propovedaju da je gore navedenu odluku trebalo doneti mnogo ranije, a u cilju toga da ostanemo prijatelji, što će biti nemoguće ukoliko se ne budem pazio jer ništa od mene neće ostati.
• slušanje Katalanijeve arije iz „La Wally“, u izvođenju Vilhelminije (jer izvođenje Sare Brajtman slabo šta može pokrenuti), Bruhov prvi koncert u izvedbi Ane Sofi Muter i pod Karajanovom palicom, „London Calling“ od The Clash, „Remain in Light“ Talking Heads i još nekoliko... desetina.... dobro, stotina pesama...
• čitanje Kortasarovih „Školica“
• opus Bleza Sandrara
• dobro, Peljevin.
• snimak drugih 45 minuta + produžeci finalne utakmice Lige Šampiona iz 2005. godine, Liverpul - Milan – 3:3 u regularnom delu meča, Stiven Džerard podiže pehar iznad glave nakon penala.
• ...od ostatka liste sam odustao ubrzo, bilo je jasno u kom pravcu sve to ide...

Donošenjem ovakve odluke, garantovao sam sebi izvesni stepen autonomije u okruženju koje nema milosti prema autonomiji, stalno ugrožavajući razne integritete, suverenitete i tete.

Priznajem, bilo je izvesnog likovanja prilikom kupovine: nisam morao da biram najjeftiniji, ni onaj koji se ručno pumpa, već elektronski - stavlja se na zglob - može stati i u džep ili futrolu za mobilni, moderan, pijukav, velikog ekrana – tako da i stari ljudi mogu čitati rezultate bez cvikera (što će mi biti od posebne važnosti ukoliko aparat potraje još koju deceniju nakon garancije :)
Likovanje, dakle: nisam pitao ni za cenu, već sam kao birao „ono što mi odgovara“, postavljajući apotekarki pitanja kao da je ovo već petnaesti koji kupujem, totalni stručnjak u kupovini merača pritiska, poznavalac robnih marki proizvođača, totalni pressure-man, kao da mi je od ključne važnosti ima li pet godina garancije, biiiiip zvuk na kraju merenja, da li je od pouzdanog proizvođača, čisto šegačenje.

Tek od toga dana sam počeo ozbiljno da razmatram uvodnu rečenicu knjige koju sam mnogo čitao ali nikada do kraja i pročitao - imao sam tek osamnaest - devetnaest - "U trideset trećoj godini primetio sam da gubim sopstvenu senku". Počeo sam da razmatram, u skladu sa godinama i garancijom da ću biti valjano meren sve do trideset osme, šta li mi je, zapravo, plan?

I tako sam planirao i sprovodio neke planove. A neke i ne.

Zašto ova tema?

Zato što na metar, ma skoro metar i tri četvrt od te trideset treće, dakle užasno blizu trideset petoj, večeras shvatam da aparat skuplja prašinu u dnu fioke i da sam, samim tim, održao neka obećanja.

Hounds of Love

“I just know that something good

is going to happen.

And I don't know when,

But just saying it

could even make it happen.”

(Cloudbusting)

Tri godine je Kejt provela u studiju, stvarajući jedan od prvih albuma pop muzike sniman na 24 kanala; okružena svitom muzičara ali i muzičarskim delom porodice, kreirajući čudesne polusne i snoviđenja kojima koračaju Hercog (Werner), Rajh, Alfred Lord Tenison, Žak Turnije (Cat People) ali i Teri Gilijam, Donald Saterlend, Pink Floyd, Džon Vilijams (kasnije je radio "Starwars" OST), Majkl Kejmen... čak i Bil Vilan (kasnije Riverdance).

Svi oni - i svako na svoj način imaju svoje mesto na ovom albumu.

Ipak, nijedno od ovih imena nije značajno po sebi, već po načinu na koji je Kejt iskoristila njihove talente kao začin na zvuk koji je stvarala godinama - od “Wuthering Heights” sve do “Dreaming”.

I nakon toliko godina, taj zvuk, taj album zvuči briljatno - od prvog tona udaljene klavijature u “Running Up That Hill (Make A Deal With God)” preko “The Big Sky” - koja zvuči kao razdragani karneval probuđene seksualnosti u čast boginje Ister, sve do epske “Cloudbusting” (posvećene upravo VR-u) kojom se završava prvi talas (u XX veku: prva strana ploče).

Druga strana, nazvana “The Ninth Wave”, otvorena sjajnom “Dream of Sheep”, rastrzana između mahnite “Waking The Witch”, blistavo irskog “Jig of Life” i eterično-rusko-usamljeničke “Hello Earth” i danas predstavlja 26 minuta i 16 sekundi potpune harmonije, iznenađujuće sveže i nakon toliko godina slušanja: slojevi zvuka, udaraljki i horova u talasima odvlače od obale, ali i lako vraćaju ka njoj, baveći se ne samo eteričnim stvarima - već i nekim od narastajućih strahova osamdesetih.

U spotu za “Cloudbusting” centralni deo kadra zauzima kreacija dostojna filma “Brasil” Terija Gilijama, koji je indirektno učestvovao na stvaranju spota. O Donaldu Saterlendu drugom prilikom.

O plesu u “Running Up that Hill” nikada neću biti kompentan da napišem i red.
Ali, mogu da uživam.

Čitaoci magazina “Q” rangirali su ovaj album među 20 najznačajnijih britanskih albuma svih vremena. Nešto kasnije, među 40 albuma svih vremena planete. "NME" takođe. Izdavačka kuća EMI je, povodom 75 godina postojanja reizdala album u ediciji “100 najznačajnih izdanja” (što je učinilo da se polovinom devedesetih nađe i kod preprodavaca u Beogradu, zahvaljujući pirateriji zemlje koja je sada u EU).

(Privatno, najdraža mi činjenica da je upravo “Hounds of Love”, na izmaku “novog romantizma” i početku ere koja je definisala današnju pop(?) scenu svrgla sa mesta broj 1. britanske liste albuma tadašnju kraljicu u usponu – Madonu i “Like A Virgin”.)

Mnoge slojeve albuma otkrivam i danas. Na ovom linku grupišu se razne informacije u vezi sa skrivenim značenjima pesme i spota “Cloudbusting”.

Desetine tekstova oduševljenih obožavalaca rasuti su po mreži.

Ukoliko vam je sve ovo delovalo interesantno – istražujte slobodno i sami.

http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=640

“Deeper, deeper, somewhere in the depth there is a light.

Go to Sleep, Little Earth”

Kakav album.

*

update: Dokumentarac o albumu "Houds of Love" iz 2013 dostupan je ovde >>

Do kraja sveta

Nakon duge potrage.

Nakon duge potrage koje je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže.

Nakon duge potrage koja je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže, Univerzitetskih foldera koji su postavljeni za opšte dobro pre više od decenije, delovi statistike prekriveni statikom, skriveni digitalizovani snimci pesama Pigmeja, za kojima sam, kažem dugo tragao.

Glasovi malih ljudi koji decu Evrope ostavljaju zanesenim ili uplašenim, koje je Grejem Revel iskoristio u nekoliko pasaža muzike za film „Do kraja sveta“ - najbolje se mogu čuti u samom kraju „Love Theme“, odmah levo, na metar od velikog čela koje svira Dejvid Darling, bliže mikrofonu, bliže uhu.

Konačno pronalazim originalne snimke, stare gotovo kao i ja.

Same pesme su mnogo starije, prenose se hiljadama godina, sa glasne žice na drugu i ti glasovi su otišli i Vojadžerom u daleki Kosmos, da se vrate tački iz koje je su potekli.

Razgrćem radne nedelje, dane, sate, ne bih li pronašao prostor za ponovno gledanje filma, koji nakon čitave decenije od poslednje projekcije više pamtim po soundtracku i osećaju koji nas je obuzimao, pred lošim VHS kopijama.

Mislim na Njega i Solveg, razdvojene.

Buđenje (Dali's Car)

Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu Ridovog „Metal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.

Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.

Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda Japan – Mika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.

Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).

Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.

Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.

Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)

Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.

Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.

(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.

.

Tortica

Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.

Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“

Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici

„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.

i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.

„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.

U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.

Kuba #2: [fragmenti]

(Prvi deo teksta)
.
Nedelja je i u ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.

.

.

Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.
.

.
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.. 

*

Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.. 

*

Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.

.

Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.

.
Varadero.

Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.. 
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.
.

Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.. 
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo..
Jer itu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.

.

.

Dani nezavisnosti [... dum... dum...]

.<< Rewind

.

Predveče trećeg dana leta 1991. dočekao sam na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, radeći kao “asistent u rasveti” (srpski: nosač) filmske ekipe koja je radila na filmu koji neće promeniti tok srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično: ostaci “Antine” ekonomije još uvek se osećaju, nije loše, ali – nije loše samo do te večeri: 

.

Slovenija proglašava nezavisnost. .

Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana. 
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.

Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.

.

Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tih dana, čitajući vesti, često govorio . 
“Ovo ne sme biti kraj.”

.

>> Slowmotion >>

.

A dani su, istovremeno, “bili zlatni”.

Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...

.

Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend >> vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična sama po sebi, podvučena je ovom scenom: na gitarskom pojačalu danima stoje otkucani tekstovi za novi album; i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati. 

Ta scena snažnija je od slike svakog rata.

.

Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći jednog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima. 

Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom - čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne-predstavljenih pesama. Album je izašao dve-tri nedelje kasnije i ušao pravo u walkman, u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ i "Bledo" postanu drage poput skrivene, kratkotrajne rečne ade na Dunavu, usred leta.

.

...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.

.

>> Forward >>

.

Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.

.

Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.

.

Magija, ponovo.

Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.

.

Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.

.

Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.

.

< Stop >

.

Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.

.

Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.

.

Ovo ne sme biti kraj.

Beograd, II krug izbora

[che guevara u beogradu, izborni dan, 03. februar 2008. godine]

Kuba: Habana, #1

Havana.
Habana.
Pohabana.

Sediš u coco taksiju, adaptiranom mopedu nakarabudžene prikolicoidne kabine, napravljene od plastike, epoksida i nekoliko slojeva boje (nakon nekoliko premaza - boja postaje formotvorni materijal, jednostavan postupak), sediš na plastičnim sedištima tik iza vozača koji juri 15 na sat kraj fasada na Malekonu, fasade pamte bogatije dane ali to sećanje je na samoj ivici da se otkine, poput poslednjeg zuba u starčevoj usnoj duplji.

Prolaziš kraj hotela u kojem je Ester odplivala "Bal na vodi". Gledaš u zgradu ambasade SSSR-a, na samom kraju Malekona, fascinantna arhitektura, ogromni mač zaboden u Kubansko tlo, napravljen tako da se verovatno vidi i sa Floride.

Slani, začinjeni vetar leči gorak ukus donoseći miris mora i kiše, iznenada, direktno sa pučine.

Sediš u tom kvazi vozilu, isključiš kameru jer shvatiš tri ključne činjenice, ovim redom: ne možeš zabeležiti sve, nećeš poneti njihove duše na traci, jer nije ovo doba dagerotipije - i ne moraju baš sva siromaštva biti zabeležena na traci; nećete se od toga bolje osećati ni oni ni ti ni prijatelji kada budu gledali zavaljeni u lazy bags hiljadama milja daleko.

Gledaš, upijaš zvuk motora i znaš da ćeš svaki tren ovog putovanja pamtiti dugo i kroz snove.

Gledaš ljude na zidu korzoa, pecaroše, klince, starce, velike mame i malu decu, bicikle i zastave koje kriju američku ambasadu i odjednom shvatiš da si zavoleo Kubu, iako je zapravo uopšte ne poznaješ. Ili je ona zavolela tebe i to što nisi nasilan prema njenoj deci i daješ za njihove uslove nerazumno visoke napojnice.

Nogu pred nogu, lagano, delom Habane namenjenog turistima. Bez obzira na renoviranja, jasno je da je pravim sjajem sijala pre 1959. Dobro poznati komunizam izbija iz sveže prekrečenih zidova, masna farba i linije, da li je beše Brodski napisao da je ceo SSSR jedna dugačka masna linija u nivou glave, nije zapravo trenutno ni važno.

Ulaziš u čuveni Nacional, predratna tajkunarija u punom sjaju, Las Vegas na Karibima, zlatne ručke i zlatna kazaljka nad liftom koji se zatvara rešetkom, ispred hotela kadilaci u nizu od roze preko svetlo zelene do nežno plave, čudno deluje taj mali geto - parking ispred hotela, jer odmah iza njegovih zidina ponovo počinje pohabani grad, zanosnog ritma, membrane udaraljki pobelelih od crnih palčeva i mulati, belci, crnci - svi stoje u redu za najjeftiniju picu, toliko jeftinu da je turisti čak i ne uzimaju u obzir kao izbor a nekako si siguran da je bolja zabava u tom redu ljudi nego u špaliru iza vodiča.




U danima "Proslava" na trgu ispred Kapitola nepregledne šahovske table za simultanu igru. Pažljiviji posmatrač će primetiti iskrzane ivice crnih i belih kvadrata, karton, vlagom rastočeno drvo, krive figure. Sve to ne smeta: na tabli je odnos figura takav da je i laiku jasno da ovde igraju majstori, mada retko koji pupkom stiže do ivice stola. Nedaleko od njih, ispod montiranih šatri dele se knjige. Na bini, desno, svira orkestar.

U danima "Proslava", program se sa bine prenosi razglasom u celom gradu. Dok hodamo iza Kapitola tražeći način na koji je iscrtana mapa Habane, odjednom se začuje muzika iz "The Simpsons". Da li Komisija za Moral zna o čemu se radi ili se serija čita kao "antikapitalistička"? Sklon sam mišljenju da je ovo prvo. Ukoliko i nisam u pravu, ne insistiram, ali želim da verujem da je u pitanju prosta subverzija, podmetačina onih koji slušaju dugotalasne radio prijemnike i kriju antene u ispod lošeg crepa, kao u "Bas saksofonu" Škvoreckog, ta misao me raduje iako uopšte nije ni mesto ni vreme.

Loše odsviran ton gotovo da se ne može čuti. Svaki pokret ruke preko žica ili membrane bubnja je na pravom mestu, odmeren, pomalo preterano pozerski, ali sjajan. Na ulicama Habane se muzika zaista može čuti na svakom uglu - veoma retko sa zvučnika, jer oni, gotovo, da ne postoje. Muzičari po kafanama, kafeima i baštama restorana i hotela, ponekad samo pijanista čije note je verovatno slušao i Laski ili Al Kapone, umornog lica ali gipkih prstiju, vozi kroz repertoar prekinut ranih šezdesetih. Često se sretne trio, na ponekom mestu i kao kvintet, zvuči bogovski, nisi gladan, žedan, ne smeta vlaga, ne smeta ništa. Žmarci i vlaga.

Bend Compay Segunda, koji smo imali sreće da čujemo, praši. Iako se oglašavaju kao "Buena Vista Social Club", među njima nema nikoga prepoznatljivog iz filma. No, to nije ni važno. Muzika je zanosna, kao i latino-azijatski par koji je izašao iz publike da igra, opušteno, ne kao atrakcija za turiste.

Miriše na vlagu i voće, beton opran vodom, nedaleku luku i kreme za sunčanje turista i njihove dece.

Obuzeti vlagom, nespremna deca Evrope počinju da mešaju imena koktela, revolucionara, ulica, naselja, hotela, znamenitosti, kuća, cena, ne razlikujemo ni vrste ruma, da li je revolucija pravedna ili je pojela i decu i roditelje. Mislim na Sela Peredajza i Dina Morijartija u Meksiku, iako nije mesto i poređenja nisu umesna. Ali, zar je važno.

Nastaviće se...

[drugi deo teksta >> ]
.

Bauhaus, "Go Away White"

Dvadeset i pet godina nakon poslednjeg zajedničkog studijskog rada te nakon serije sjajnih "povratničkih" koncerata u proteklih par godina, Bauhaus se vraćaju pod reflektor povratničkim - "Go Away White". Bez obzira na pažljivo i višegodišnje praćenje solo-radova njihovog pevača Petera Murphy-ja, jednog od najsugestivnijih vokala s kraja dvadesetog veka i preslušavanje radova ostale trojice, ujedinjenih pod imenom Love and Rockets, uopšte mi nije svejedno dok krećem ka [play>]...

Brzo premotavanje unazad [prev. <<]

[rec.] ...jedna od prvih Sony crno-zeleno-providnih kaseta, od 90 minuta > "Sky's Gone Out" sa jedne a "Burning from the Inside" sa druge strane, ispisano rukom Ane D, flomaster. Slušana do stanja potpune demagnetizacije, onda ponovo presnimljena od Mirona. "Mask" nabavljamo od ko zna koga, loš ali impresivan snimak. Nismo ništa znali o bendu, imenima, diskografiji - premladi za "Džuboks", bez informacija u tadašnjem "Rocku", hranjeni na "100 veličanstvenih" Slobe Konjovića, bez originalnih albuma i tekstova u rukama, sami gradimo ikonografiju. Zahvaljujući obradi "Telegram Sam" kapiramo T-Rex. Pojavljivanje benda u "The Hunger" upoznaje nas sa rediteljskim opusom Tony Scotta. VHS kopija kopijine kopije "Bauhaus: Shadow of Light" nam otkriva da gitarista svira gudalom, iluziju originalnosti ubrzo razbija Vlada, koji tvrdi da je Jimmy Page to radio deceniju pre njega. Spot za "Mask" nam otkriva Borhesovu verziju priče o Golemu. Marko donosi iz Londona original "Collection", kockice se lagano uklapaju. Andrej po prvom odlasku u SF šalje solo radove Murphyja. Srđu upoznajem pod šifrom "čovek koji ima Dali's Car na kaseti, dobar snimak", razmenu vršimo u bašti SKC-a. Ekipa se širi i prepoznaje po nekim naizgled beznačajnim simbolima. Nikola V. je prvi koji sabira kompletan opus na CD-u. Milena Đ. bi se obradovala ako bih joj spomenuo "Slice of life", čak i sada, toliko godina posle... I onda kad se dođe u neke godine, češće se sluša "All we ever wanted was everything" nego "Bela Lugosi's Dead"

...Brzo napred [next>>]

Najpre je pre nekoliko nedelja iznenadio snimak na kojem Peter Murphy i Trent Reznor preispituju sve(s)t obradama Bauhaus standarda ali uz nekoliko Joy Division pesama, među kojima je i "Atmosphere" koja zvuči impresivno. Zatim se, među najavama, pojavljuje informacija da se Bauhaus nakon 25 godina studijske pauze vraćaju albumum koji su snimili u originalnoj postavi za svega 18 dana, bez preteranih intervencija - "first takes as final cuts" tvrdi matični sajt benda, istovremeno zakucavajući da je ovaj album ujedno i poslednje okupljanje četvorke.

Iako najavljen za 4. mart, album postaje dostupan od, po svemu sudeći, juče - što koristim mirna srca dok se original ne pojavi u našim prodavnicama. Šaljem Andreju i Nikoli V. linkove, pritiskam [play >] "Too much 21st century".

Iznenađujuće.

Dugo je potrajalo do [stop].

[link] je u comments >.

Bob Dilan: "I'm not there"

Dugo se on i ja mimoilazimo. Kako se godine zbrajaju, srećemo se sve češće.

Before The Flood:
Dok su iz tetka Olgine, male pregrađene sobe u uglu stana dopirali rani radovi Brajena Ina (Eno), iz sobe tetka Sonje ne samo što se često čuo sa gramofona, već se često i svirao Bob Dilan (Dylan), rana trubadurska faza. Na vrhu gomile ploča najduže je stajao "Highway 61 Revisited". Sa desetak godina, teško je razumeti "Queen Jane Approximately" i takvo, najstarije sećanje na Dilana više je faktografsko ne emotivno. Nešto kasnije, u procesu "menjanja svesti" neke druge ploče su se pokazale uticajnijim od njegovih: zabavniji je bio "Stop making Sense" od Dilanovog "Slow Train Coming", a klinci traže zabavu, lakše je bilo razumeti "Zonu sumraka" od "New Morning".

The Times They Are A-Changin':
Kada je faza sakupljanja muzike i manijakalnog čitanja o istoj uzimala maha, prve polovine osamdesetih, Dilan je bio fazi koju danas kritičari uredno zaobilaze kao fazu "dezorijentacije" - pesme poput "When the Night Comes falling from the Sky" nisu mnogo značile ni meni ni kritici, a izgleda - ni njemu. Da li su tetka Sonji nešto značile ne znam, nismo više bili često pod istim krovom. I ponovo se nismo, dakle, razumeli. Kroz Bouvijevu (Bowie) "Song for Dylan" kapiram koliko je značajan, poredeći je sa Dilanovom "Song to Woody", iščitavajući mnogo puta Dejvidove stihove "You gave your heart to every bedsit room/At least a picture on my wall/And you sat behind a million pair of eyes/And told them how they saw/Then we lost your train of thought/The paintings are all your own/While troubles are rising/We'd rather be scared/Together than alone".

Like A Rolling Stone:
Na radiju učim (ponajviše od Kuzme i Straleta) o značaju pojave Dilana i njegovih stihova, spoznajem težinu "Koliko puteva čovek mora da pređe... ", ali sam više fasciniran hrabrošću "električnog nastupa" na Newport Festivalu i sinusoidama karijere. U vreme kada su slušaoci Radio Indexa birali "7 najdražih" Dilanovih pesama, očekivano je pobedila "Knockin' on the Heaven's Door", ispred "Like A Rolling Stone", dva koraka ispred "All Along the Watchtower", koju sam (u skladu sa godinama) više voleo u Hendriksovoj (Hendrix) verziji.

Moguća paralela: čuvena Čerčilova da je sa 20 normalno biti levičar, sa 50 konzervativac i da je sve ostalo budalasto.

Mr. Tambourine Man:
Tako i ja, "života započetog u tridesetoj" prvi put osećam pravu vibraciju čitajući njegove "Hronike, deo prvi", sjajnu autobiografiju koja mi otkriva Dilana u punom sjaju. Iste godine pojavljuje se opšte slavljeni "Modern Times" koji koristim kao polazište za istraživanje kompletnog opusa.
Nešto kasnije, Čele mi daje četrdesetak radio emisija koje je Dilan tematski sročio i vodio, otkrivajući deo sopstvenih muzičkih korena ali i mnoge jendeke iz koje je ponikla amerikana i to na način koji u potpunosti obuzima svest.

I'm not her... here... there?
Konačno, na teren ulazi Bob Hajns (Haynes), reditelj diskutabilne filmografije, autor filmova poput "Priča o Karin Karpenter" i "Velvet Goldmine" (dvosatno ljubavno pismo Igi Popu o Dejvidu Bouviju, nakon što mu je Bouvi prethodno zabranio korišćenje njegovih pesama u filmu). Kreirajući kontraverzu već uvodnim titlovima ("I'm not her... here... there"), podelivši Dilanovu biografiju na nekoliko glumaca i poslednju Boginju Holivuda, Hajns je stvorio novo, zanimljivo čitanje ključnih momenata Dilanove karijere, počevši od Gatrijevske faze do kraja devedesetih, hrabro prebacujući sva Dilanova lica, naličja i simboliku na glumce različitih potencijala i moći (Kristijan Bejl (Bale), Ričard Gir (Gere)...), među kojima vrh panteona osvaja Kejt Blanšet (Blanchett) koja će svojom interpretacijom Dilana svakako osvojiti mnoge nagrade (Nacionalno Udruženje Filmskih Kritičara se već upisalo pre nekoliko dana).
Druga zvezda filma svakako je mladi Markus Karl Frenklin (Marcus Carl Franklin), čije je tumačenje Dilana-Vudi Gatrija svakako početak jedne sjajne filmske karijere.

Dilan je zakon:
"I'm not there" nije biografski film i okoreli obožavaoci ga teško vare, pokazuju prve kritike po netu. Ovaj film je zapravo eksperiment, dovoljno intrigantan da nas povede ka Skorsizovom dokumentarcu "No direction Home", ranijim Dilanovim albumima i drugačijem razumevanju mnogih čitanja Dilana - od Ferijevog (Ferry) "Dylanesque" do činjenice da LDP u kampanji "Život je zakon" koristi upravo "The Times They are A-Changin".

I tako se Dilan i ja srećemo ponovo, u srpskoj svakodnevici, 2008. godine. Tetka Sonji kupujem karte za "I'm not there", koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem FEST-u.

"Manifest razdraganog pesimizma"

„Piši. Kad ne pišeš, skupljaj snagu i materijal za pisanje. Piši. U životu voli sve, u pisanju izjavljuj ljubav. Piši. Razotkrij agente koji te špijuniraju, one koji ti ne daju da pišeš, teraju na sumnju. Piši. Ne razmišljaj o tome ko te čita. Piši. Svi čitaju. Piši. Niko ne čita ono što napišeš. Piši. Umri. Piši.“ - Uglješa Šajtinac

"Ako odmah krenem da pišem, sigurno ću se setiti i drugih stvari" - poslednja je rečenica prve knjige Uglješe Šajtinca, objavljene pre gotovo petnaest godina - i dalje je ljubomorno čuvam, deo glavnog line-up-a police u našem malom stanu (Ovo priznanje nije malo. Neka mnogo "teža" imena leže u blasfemičnim položajima i neprirodnom odnosu ispod televizora, mada ima tu i neočekivanih spojeva, Peljevin i rani Darel, leđa uz leđa).

Od tada, Uglješa je postao pisac poznat Srbima, što je vraški težak posao.

Pojavom "Manifesta razdraganog pesimizma" (to je podnaslov - naslov je "Bok oн!" - ćir.) Uglješa zakucava, poput nervoznog Martina Lutera u kišnoj noći na dovratku Crkve, sve što je činilo i što će, neminovno, činiti njegov stil u skorom vremenu i ja se nekako unapred radujem onome što će uslediti nakon aktuelnog "Hadersfilda". Iskrenost kojom analizira sopstveno i nedostupno, Britaniju i Banat, ljubav i smrt, Boga i pakao ali i odnos Robija Faulera i Majkla Ovena - a sve kroz razoružavajuću, njemu svojstvenu naraciju, lako vodi od smeha preko trnaca do uzdaha - sve ono što zapravo čini život a "Život je melodrama", kaže u jednom intervjuu i sam Šajtinac.

Nije mi lako da opisujem Uglješin stil i kako to niko od mene i ne traži, već samom sebi želim da nacrtam kojim stazama sve to dolazi i kojim putevima odlazi dalje, usuđujem se da skiciram susret Babelja i Nila Janga u sumračnom poslepodnevu, negde u Banatu, bez putokaza ali sa puno želje da se do prvog svetla direktno prepreči, kroz letinu, neće zameriti domaćin. Dok ne stignu do imanja, Jang će pokoji put preći prstima preko žica, no Babelj će se braniti ćutanjem, sve dok zrikavci ne umuknu.

Bravo Ugi, Walk on!

Čuvajte jelke!

"Ide jelka ulicom,

i vidi veoma lepog čoveka.

"Što da ne?" - pomisli jelka..."

Zeitgeist

Evo filma čiju premijeru nećete dočekati, izuzev je sami ili u krugu prijatelja ne organizujete. Film, naime, nije planiran za premijere i festivale – štaviše – ne postoji u velikim on-line bazama poput allmovie.com ili imdb.com, iako nigde i nikada nije zabranjen. Ipak, nekoliko nedelja je bio na vrhu liste najčešće preuzimanih filmova na mnogim pretraživačima i – još bolje – umnožavanje je u potpunosti omogućeno od strane autora - kompletan film je dostupan u prihvatljivoj rezoluciji na sajtu http://zeitgeistmovie.com/, dok se DVD direktno od autora može dobiti za 5 USD + troškovi poštarine.

Zeitgeist je producentsko delo Pitera Džozefa i obrađuje, koristeći prvenstveno dokumentarni materijal, tri velike teme „našeg vremena“: hrišćanstvo, 11. septembar i bankarski sistem u Americi.

Sigurno je da je način na koji su ove tri teme obrađene jedan od razloga tihog bojkota i teškog pronalaženja informacija o filmu na mainstream sajtovima. Džozef jednostavnom, linearnom naracijom potkrepljenom dokazima koji će svakako biti dokazivani (diskusije uveliko traju i na internet forumima u Srbiji) stavlja velike znake pitanja na mnoge vrednosti koje čine osnove sistema, prvenstveno zapadne ali i globalne civilizacije. Zeitgeist je, dakle, na prvi pogled kao stvoren za obožavaoce teorija zavere ali i one koji veruju da su mnoge ključne vrednosti savremene civilizacije zapravo – namerno ili slučajno pogrešno interpretirani simboli. Ipak, ideja filma nije rušenje mitova već poziv da sve dokaze ili verovanja valja kritički posmatrati, ako je moguće iz više uglova i sa zadrškom – jer je mit „kritičkog uma“ zapravo taj kojem sledi brzi krah, ukoliko se ne bude neprekidno (p)održavao u vremenu koje je pred nama.

Ipak, to nije jedina vrednost ovog projekta. Kao što se od juna 2007. godine, kada se film pojavio na Mreži, dokazalo da je nemoguće kreirati „zabranu“ u vremenu Broadband interneta i da je radoznalost snažnija od ćutnje, tako je ovaj projekat dokaz da je vreme u kojem svako može kreirati svoju „istinu od 24 sličice u sekundi“ (Godar) konačno došlo i da svako ima priliku da pruži sopstveni doprinos Zeitgeistu.

P.SSSS.T! Koristan link (i još sličnih filmova) dostupno Vam je na adresi http://freedocumentaries.org/index.php

(objavljeno u Singidunum Weekly, decembar 2007. godine)

Control, The Movie

Stvoren iz potpuno drugačijih namera i sa opozitnim ciljevima od sjajnog "24 Hour Party People" Majkla Vinterbotoma, "Control" prečesto gubi kontrolu nad pričom o Ianu Kertisu (Ian Curtis), jednom od najznačajnijih ličnosti iz panteona odrastanja mnogih generacija, svakako i mojeg, pevaču benda Joy Division.

Zasnovan na knjizi Kertisove udovice Debore ("Touching from the distance", nazvane po stihu iz epohalne "Transmission"), čiji je niz prethodnih odbijanja stopirao ranije pokušaje ekranizacije Ianove biografije, ovaj film više sakriva nego otkriva mnoge uzroke njegovog samoubistva. Detaljno lišen čak i pokušaja razumevanja Weltschmerza generacije, demona svedenih na bolest i ljubav, više posvećen odnosu bračnog para Kertis - jedan od najduže očekivanih filmova ne decenije, već čitave mladosti, ne ispunjava mnoge preduslove da postane kultni, iako nekoliko puta proglašen "filmom godine".

Elegantna izvedba Antona Korbijna (Corbijn), kojem je ovaj film ujedno rediteljski prvenac, brižljivo odabrane rekvizite i dobrog sountracka (sjajna verzija "Shadowplay" The Killers!), pada na detaljima kojih su mnogi obožavaoci benda itekako svesni. Iako Sem Rajli (u "24 Hour Party People" igrao Mark E. Smitha, vođu još uvek aktivnih The Fall) zaista "odgovara očekivanjima" (šta je moja percepcija Kertisa: sećanje na retke članke u srpskoj rok štampi, dvadesetogodišnje preslušavanje snimaka i još uvek besprekorno poznavanje svih tekstova zahvaljujući divnom izdanju SKC Niša iz 1988.), film jednostavno ne stiže do nivoa u kojem ćemo, konačno, shvatiti kako su nastali neki od najlepših rokenrol stihova dvadesetog veka, poput "Heart and Soul, one will burn".

Sve, nekako, ostaje distant.

  

Polifona terevenka

Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)

The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.

Nekoliko činjenica:

Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.

Nekoliko impresija:
The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"

Nekoliko korisnih linkova:

official site: http://www.thepolyphonicspree.com/

tekstovi: http://www.songmeanings.net/artist.php?aid=13612

za prvo slušanje: "Mental Cabaret" i "Running Away"

Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)

"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)

Rasvetljeno: "Remain in Light"

Danima uživam u remasterizovanim snimcima Talking Heads nedavno objavljenim kao DVD set od osam komada, krcati pesmama koje već dobro znam i bonusima koji su mi do sada bili nedostupni. No, najviše se vraćam njihovom najkompleksnijem (logično, najslabije prodavanom) albumu, kojem je The Rolling Stone odao počast rangirajući ga među najznačajnija četiri tokom osamdesetih godina: 
»Remain in Light«.

»Oni su imali gomilu dobrih zapisa, bez vokala i nisu znali šta sa njima da rade... Oni, zapravo, nisu znali šta im se tu dešava« izjavio je kasnije Adrian Belev (Belew), fenomenalni gitarista čiji su prsti otisnuti u Bouvijevoj trilogiji "Low-Heroes-Lodger" (kao i prsti Brajena Ina (Eno), koji će biti jedan od junaka i ove priče). 
Kako se dogodilo da ekipa koja je prethodno realizovala tri dobro prihvaćena albuma, prepuna revolucionarnih rešenja (naročito na »Fear of Music«) »ne zna šta im se dešava«?

Godinu dana pre početka rada na ovom albumu, Brajen Ino i Dejvid Birn (Byrne) počeli su rad na albumu koji je, eto istorije, takođe promenio mnogo toga u osamdesetim. Pristupili su snimanju albuma »My Life in the Bush of Ghosts« kao »praznoj tabli«, bez jasnog koncepta, melodija i ritmova, koristeći snimke dugotalasnih radio programa (od evanglističkih propovednika do mujezina i natrag) kreirali »zvučnu sliku«, slojeve ritma i muzike koja je nastajala ili slučajno ili kao refleksija na ono što se »našlo na traci«, dakle snimili su seriju neplaniranih incidenata, koji su, sticajem okolnosti, javnosti postali dostupni tek posle objave »Remain in Light«, što je učinilo da je publika potpuno nespremna u svom neznanju.

Birn je posle izjavio: »U to vreme sam bio veoma zaokupljen idejom o jednoj gomili ljudi koja zajednički nešto radi.« Okupivši vanserijsku bandu muzičara, predvođenu spominjanim Belevom, Basta Džonsom, Nonom Hendriks (na spisku će se naći i Robert Palmer, ali na udaraljkama) i prepustivši se Inoovoj palici, bend je ostavio Arijadnin konac na ulazu u studio i ušao u hrabru avanturu.

Rezultati su fascinantni i danas - dvadeset sedam godina nakon objavljivanja.
Uvodni taktovi "Born Under Punches (The Heat Goes On)", potpuno iščašene Kraftwerk-Can-afro-funk stvari u kojoj se možda prvi put u istoriji jedan beli pop bend usudio da na sred pesme usporava traku, preliveni horskim "All I want is to breathe, won't you breath with me ?", predstavljali su samo uvod u višeglasnu orgiju i sinusoidne ritmove pesama "The Great Curve" i "Crosseyed and Painless", prepune feedbackova, horskog nadmetanja i nemogućih zvučnih zvrkova za koje je zaslužan kompletan bend. Dejvid u potpunom sjaju - "Sometimes the world has a lot of questions/Seems like the world knows nothing at all/The world is near but it's out of reach/Some People touch it... but they can't hold on..." - pevao je gotovo zaglušen ritmovima koji su se slagali jedan preko drugog, ritmovima koji su nastajali slučajno, nasnimavanjima, muzikom koja je nastajala kao reakcija - na muziku – i sve to kao uvod u ultimativni hit osamdesetih godina - "Once In a Lifetime", kao končani dokaz da se iz opšteg, kontrolisanog haosa može stvoriti i remek delo pop strukture. Uzgred, Birn je kasnije i sam otkrio da je pesma nastala na osnovu rifa koji se u pesmi gotovo i ne čuje, osim kao "baram-ba-ba" dva Brajana u pozadini, podvučenih basom. To se SADA, u remasterizovanoj verziji itekako čuje.

"B" strana albuma (dok je bio na ploči, sad ta podela više ne radi) albuma predstavlja svakako najzanimljivije konceptualno putovanje TH u njihovom kompletnom opusu. Sporija, izmuljanih klavijatura ali opet nepodonošljivo zaraznog ritma, "Houses In Motion" podseća na ceremoniju u sumraku Nju Orleansa. "Seen And Non Seen" sadrži jedan od najboljih tekstova koje je Birn ikada napisao, dok su "Listening Wind" i "The Overload" (posveta Joy Division, indirektna) verovatno najdraže »lično mesto« mnogih obožavalaca benda i konačni adagio novom talasu. Talking Heads, rodonačelnici, jedan od ortodoksnih CBGB bendova, jednostavno su prešli granicu i povratka više nije bilo, što se i pokazalo narednim albumima, ali i promenom koju je cela scena proživela u naredne dve godine. TH nastavljaju dalje oslobođajući se ljušture kroz »Stop Making Sense« i »Speaking in Tongues«, definišući savršeni pametni pop na »Little Creatures«, koji ih je lansirao u orbitu u kojoj su postali zvezde vidljive svima. Ovaj album je, konačno, sadržao i seme razdora u bendu. Na omotu su, kao autori, potpisani samo Ino i Birn, dok su Tina Vejmut, Džeri Harison i Kris Franc ostali potpisani samo kao članovi benda. Kasnije, Birn je krivicu za ovo svaljivao na sebe, dok je Tina Vejmut izjavila da se Ino i Birn "oblače isto" i ponašaju "kao dva četrnaestogodišnjaka, koji pokušavaju da fasciniraju jedan drugoga".

Outtakes, odnosno prateći snimci objavljeni u okviru remasterizovanog paketa samo dokazuju stepen kreativnog rasula koje je očigledno vladalo u studiju tih nedelja. Snimci »Fela's Riff«, »Unison«, »Double Groove« i »Right Start«, ne samo što otkrivaju zametke finalnih verzija, već i nagoveštavaju razna blaga, slučajno nastala, slučajno »izgubljena u remiksu«.

Kad bolje razmislim, Inu i bendu su bila sasvim dovoljna dva zvučnika. 
Sve ostalo nam je već tu, u Glavama.