Brian Eno: "Zaobilazne strategije" (fragment)

“Životna stvarnost nije samo surova.

Neke stvarnosti su veoma lepe i ako neko želi da im se posveti, to ne bi trebalo smatrati smrtnim grehom.
Jedna od funkcija umetnosti jeste da ponudi mogućnost neke lepše stvarnosti. Naravno, neko će reći da je to bežanje od stvarnosti i možda je to zaista tako.
Ja ne mogu da se bavim svetom na mnogo različitih načina, želim da istražujem druge moguće svetove. Potrebno mi je da nađem ono što tražim u nekom izmišljenom svetu i da onda pokušam da ga približim ovom našem svetu.
Jedan od načina na koji to radim jeste da stvorim, pomoću muzike, simulakrum onakvog sveta kakav želim.”

("Zaobilazne strategije", 1981. Knjiga je objavljena u Beogradu 1986, u tiražu od 3000 primeraka.)

David Crowell / Iva Casián Lakoš: "2 Hours in Zadar" ili o sirenama, violenčelima i morskim orguljama

Mogao bih da pokušam da ovu muziku opišem rečima, ali taj pokušaj je unapred osuđen na brodolom, kao i svaki pokušaj opisa mirisa Jadranskog mora, mirisa smole ili soli na koži koja upija toplinu stene nakon što je sunce zašlo.

(Gospodinov je u pravu kada tvrdi da je nepostojanje tehnologije za zapisivanje mirisa odraz naše nemoći.)

Preostaje mi da pokušam da te zainteresujem da preslušaš snimak o kojem pišem, a u kojem se može uživati bez reči.

Ukoliko ga ponoviš dovoljno puta otplutaćeš daleko od obale, i nećeš brinuti da li je povratak na tlo moguć, i da li je uopšte neophodno vratiti se.

*

To je taj trenutak kada u smiraj dana pomisliš da si danas izronio dovoljno divnih novih snimaka i pesama za celu narednu nedelju, ili čak i više dana; da su mreže već prepune, i da je vreme da se krene kući.

Ipak, hajde još jedan zaron, nije još mrak.

... Šta je ovo?

Na kraju (odličnog) novog albuma Dejvida Krovela (gitariste, saksofoniste i flautiste iz Njujorka koji je do sada radio sa Filipom Glasom i Stivom Rajhom) nalazi se snimak koji se razlikuje od prethodnih tridesetak minuta muzike.
Zaljubljujem se u taj zvuk na prvo mreškanje membrana zvučnika.
Osećam da sam u prisustvu nečeg što mi je neverovatno blisko iako potpuno nepoznato, i da bih po tom zvuku mogao da plutam danima.

Da osećaj bliskosti nije slučajan potvrdiće mi uskoro glas koji će izroniti iz tog mreškanja elektronike, šumova talasa, zvuka čela i hora zrikavaca.

Glas peva pomalo sneno.
Zamišljam da tako pevaju sirene u sumrak, kada više nema brodova na pučini.

Kasnije ću otkriti da je to glas Ive Casián-Lakoš >>, a da je autorka teksta - njena mama.

"Dalje i dalje
prije i poslije
beskraj i vječnost
prstima češljam.
Ja more slušam
ja more gledam
moru se predajem
moru se ne dam"

Naslov snimka kaže "2 Hours in Zadar", i to mi otkriva odakle dolazi taj duboki, čudni zvuk koji se pojavljuje u ritmu koji je nemoguće zapisati na notni papir.
To su talasi koji se uvlače, provlače i povlače kroz mermerne morske orgulje u Zadru.

I to je omamljujuće.

*

Razumem moreplovce koji - shvativši da su otkrili novu obalu ili uvalu koje na mapi nema - odlučuju da to otkriće sačuvaju za sebe, jer će im zatrebati kada dođe vreme da se zakopa blago, ili kada se valja skloniti od ljutih pirata.

Ali, ja nisam taj moreplovac, i znam da svako od nas čezne i traga za mestom na kojem je u sazvučju sa sobom i morem koje se lagano umiruje, u sumrak.
To mesto ne mora biti stvarno, već može postojati samo u muzici.

Evo jednog takvog za one koji nisu odustali od potrage.

Noćurak od obrada #16:: Take Me To The River

Neumorni istraživači sveta muzike znaju da su obrade poput portala u drugu dimenziju.Čuješ prvi put pesmu koja te smrvi i oblesavi u dvadeset sekundi, a onda otkriješ da je to obrada i da te ta pesma u drugom obliku godinama čeka u paralelnom univerzumu koji još uvek nisi otkrio.
Evo, sad ćeš. Putovaćemo kroz dimenzije i žanrove tamo-amo, savijaćemo prostor i vreme, i uživati u iluziji da ćemo uspeti da čujemo sve, iako je to nemoguće.

Prva pesma u miksu kaže:
“Here's your ticket, pack your bags
Time for jumpin' overboard
Transportation is here!”

Transporteri: Talking Heads, Lorde, Lou Reed, David Byrne, Duran Duran, Keziah Jones, Chris Isaak, Iggy Pop, Andrew Bird, Leonard Cohen, Siouxsie & The Banshees, Caetano Veloso, Bebel Gilberto.

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“ (Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>

Pixies: "Doolittle", ili trideset i pet godina vrištanja

Mali je broj stvari koje se mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”.
Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si pošao.

Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.

Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno, da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.

„Doolittle“ je objavljen na današnji dan 1989.

Aprilski Noćurak :: Living in Another World :: Mixtape

Želeo sam miks uz koji će moći da se piše, čita, pluta i lebdi.
Ali, onda su se pojavile pesme pune turbulencija – nova Beth Gibbons, Lakiko i Sam Lee, a ja sam shvatio da nije sve u lebdenju, već ima nečeg lepog i u slobodnom padu i da sam nikakav miksadžija ako ne spakujem te pesme u paket za sklanjanje od sveta.

Tako je procvetao miks u čijem sam pravljenju uživao kao retko do sada, možda i najlepši Noćurak za mnogo meseci unatrag.

*

Čekaju te: Depeche Mode, Oliver Patrice Weder, Hania Rani, Ryuichi Sakamoto & David Sylvian, Peter Gabriel, Beth Gibbons, David Bowie, Talk Talk, Susanne Sundfør, Julia Holter, Lost Horizons, Elizabeth Fraser, Sam Lee, Lakiko, Mary Lattimore, Melanie De Biasio, Roger Eno, Roedelius, Kelly Moran, Sono Lumina, Brian Eno i Peter Murphy.

Niče Kejvu, imaš nešto na mejlu!

“Take a little walk to the edge of town
And go across the tracks
Where the viaduct looms...”
(Nick Cave & The Bad Seeds, Red Right Hand)

Možda već znaš: Nik Kejv će u junu u Beogradu odsvirati "solo koncert" na platou ispred Geozavoda.

Od kako je juče vest objavljena na mreži je počela razmena stavova na temu lokacije na kojoj će koncert biti održan.

Možda ne znaš da imaš priliku da stav o mestu na kojem će svirati kažeš Niku, lično.

*

Možda smo bili zajedno tog dana na protestu na platou ispred Geozavoda, 26. aprila 2015, na dan potpisivanja Ugovora o izgradnji Beograda na vodi. Na fotografijama sa tog skupa ima lica koja dobro znam.
Nije nas bilo mnogo, tri do četiri stotine.
Iako smo bili malobrojni, bili smo ipak dovoljno bučni i vidljivi da je organizator potpisivanja Ugovora morao da između nas i zgrade Geozavoda doveze i parkira dva tramvaja koji su tako formirali zid između Njih i Nas, ojačan kordonom policije.

Da smo bili zajedno tog dana, i da nas je bilo više – stvari bi možda bile drugačije, i sada bih pisao o muzici Nika Kejva a ne o mestu na kojem će svirati. Ako i nismo tada bili zajedno – verovatno znaš da je godinu dana kasnije Hercegovačka ulica sravnjena sa zemljom tokom izborne noći od strane nepoznatih lica, a jedan čovek nekoliko dana kasnije umro od posledica događanja te noći.

Ako ti je možda zaborav već prekrio sve to, sigurno znaš šta danas taj deo grada jeste.

*
Nik Kejv, australijski muzičar i globalna zvezda stvarno nije dužan da bude informisan o bilo čemu od navedenog, iako je do sada već svirao u Beogradu. Prvi put je bio u SKCu 1990, pred publikom nešto brojnijom nego što nas je bilo onog dana ispred Geozavoda. Drugi put 2008 >>, kada se krov Arene ozbiljno tresao od naboja energije sa bine, i konačno 2017. kada je na binu izveo pred nas sve svoje anđele i demone da pevaju sa nama i tako nas odveo do spasenja >>.

Na ovo podsećam zato što ja volim Nika Kejva. Možda ne kao pre dvadeset ili trideset godina, ali mi je i dalje važan.

Nik Kejv nije dužan da zna ništa o novijoj istoriji Savamale, Hercegovačkoj, Beogradu na vodi, Slobodanu Tanaskoviću, nejasnom Ugovoru i svemu ostalom.

Ali bi mogao da sazna više o mestu na kojem planira da održi taj solo-koncert,
zahvaljujući tebi.

Oni koji prate Kejva znaju za njegov blog „The Red Hand Files“ >>, i da Nik lično čita pisma koja mu stižu na to mesto (sekcija „Ask me anything“), te da ponekad na pisma javno i odgovori.

Uvodni tekst na blogu kaže:

„You can ask me anything. There will be no moderator. This will be between you and me. Let's see what happens. Much love, Nick.”

Imaš, dakle, priliku da mu kažeš da li ti je vest da će svirati na takvom mestu srušila nešto u srcu, da li je nešto umrlo u tebi, da li poništavaš nepisani ugovor sa njim, da se raduješ što ćete se ponovo videti, ili da mu otkriješ kako su stihovi pesme “Red Right Hand” idealni za tu lokaciju:

“... You'll see him in your head / On the TV screen
And hey buddy, I'm warning / You to turn it off
He's a ghost, he's a god / He's a man, he's a guru
You're one microscopic cog / In his catastrophic plan
Designed and directed by / His red right hand.”

Ako želiš i ako ti je stalo – imaš priliku da testiraš svoju ljubav i odnos prema Niku.
Iskoristi je.
Možda se oglasi.
Možda zatraži promenu lokacije.
Možda ga to što će pročitati inspiriše da napravi neku novu pesmu koja će početi stihovima “There’s a murdered town / Where Two Rivers meet...”
Možda neće.

Ali, znaj da će pročitati.
I znaj da tog dana nećemo biti zajedno na tom mestu.

Žao mi je.

Rüstem Kitabevi (Severna Nikozija, nedaleko od graničnog prelaza usred podeljenog grada)

Hodaš ulicom,
onda sledi checkpoint,
i odjednom kao da si iz Barselone prešao u Havanu od pre dvadeset godina, u nekoliko koraka.

(Skromno iskustvo sa gradovima koji dele srodne arhitekture u različitim delovima sveta i različitim ekonomijama nameće to poređenje. Možda nije adekvatno.)

Stotinak metara od granice podeljenog grada krije se Rüstem Kitabevi.
Tu je knjižara, zatim bašta, u njoj radionica predmeta od drveta, šank oblepljen tragovima pop-kulture sa zapada,
tu je i prostor u kojem se očigledno održavaju promocije ideja, i svirke.

"Kuvar kasni, sinoć je imao svirku, imamo samo kafu i kolače", kaže nam jedna od zaposlenih dok prebacuje stolice iz prostora u baštu.

Kafa i kolači su dobri.

Glas mujezina lebdi iznad dvorišta u kojem svira džez.

Svi otpori ludilu liče jedni na druge.

<< Premotavanje >> Najdraže pesme 1/4 2024.

Preslušaj ovo,

vidi ono,
vidi lopove, vidi nova Hali-Gali kompilacija,
vidi ode zgrada,
pogodi ko dobija Oskara, pogodi ko je Oskar... i - ode prva četvrtina godine.

U tri sata premotavamo najdraže nove pesme iz prva tri meseca 2024.

Čekaju te: Crowded House, Bleachers, Future Islands, Yard Act, Konstrakta, Pet Shop Boys, Oxajo, Škofja Loka, Vizelj, KOIKOI, proto tip, Paul Weller, The Black Keys, John Squire & Liam Gallagher, Elbow, Nadine Shah, Nick Cave & The Bad Seeds, Amigo the Devil, Richard Hawley, Sivert Høyem, Zorić Mitar, Angus & Julia Stone, Norah Jones, Hurray For The Riff Raff, Marika Hackman, St. Vincent, The Last Dinner Party, Caroline Polachek, Beth Gibbons, Julia Holter, Helado Negro, Hermanos Gutiérrez, Caetano Veloso, Bonny Light Horseman, English Teacher, MGMT...

Albumi koje ti preporučujem za preslušavanje (i linkovi >>):

Amaro Freitas - Y'Y >>

Amigo the Devil - Yours Until the War is Over >>

Baobab - Zamka >>

Donato Dozzy - Magda >>

Four Tet - Three >>

Future Islands - People Who Aren’t There Anymore >>

Helado Negro - PHASOR >>

Hurray For The Riff Raff - The Past Is Still Alive >>

Marika Hackman - Big Sigh >>

MGMT - Loss Of Life >>

Nadine Shah - Filthy Underneath >>

Nils Frahm - Day >>

Razni izvođači - Hali Gali 2 >>

Sivert Høyem - On An Island >>

Škofja Loka – Ljubim ti dušu >>

The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>

Thomas Dybdahl - Teenage Astronauts >>

Yard Act - Where’s My Utopia >>

Zorić Mitar – Makademski građanin >>