"The Social Dilemma" ili algoritam pretpostavlja da te ovo zanima

"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse." 

(Sofokle *)

"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."

(iz filma "The Social Dilemma")

Kada toliko prijatelja na društvenim mrežama podeli mišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze.
Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to. 

Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.

Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. 
Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.

(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)

Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.

Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.

Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. 

Ključna pitanja su:
Možemo li je učiniti manje opasnom? 
Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? 
Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?

Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora. 

Ali on nije jedini.

Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova.
(Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)

*

Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan Za svoga žića bez jada ne prolazi."

p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja. 

p.p.s. Preporuke za čitanje nakon gledanja filma, a na srodne teme:
"Plitko", Nikolas Kar >>, 
"Homo Deus", Juval Noa Harari >>

Noćurak iz 1990 :: Here's where the story ends [muzički vremelom]

Možda bi bilo bolje ostaviti putovanje u 1990. kao miks, bez priče i pominjanja važnih datuma i podsećanja na svetle trenutke i mračne tipove.

Ali...

"Being Boring" zvuči drugačije ako se setiš prvog dana januara te godine, i početka reformi Anta Markovića. Sve zvuči drugačije kada se setiš da su se u maju na Maksimiru šibali navijači Dinama i Zvezde a u septembru na istom mestu svirao Dejvid Bouvi. Sve zvuči drugačije kada ponovo otkriješ da je u prvih deset meseci 1990. u SFRJ prodato nešto više od 181.000 vozila domaće proizvodnje, a mi smo planirali kupovinu Interrail karte za Evropu, sve dok nisu počeli da ređaju balvane na drumovima a najbliži prijatelji odlazili u vojsku.
Borisav Jović je postao Presednik Predsedništva Jugoslavije, a mi smo svakog popodneva imali probe benda bukvalno iznad njegove glave, verovatno ga nervirali i tako možda ubrzavali raspad Jugoslavije, ali i napredovali na Demo-Top 8 Radija B92.

Idemo u 1990 - godinu veličanstvene muzike; poslednje leto sveta u kojem smo odrastali, i prvu jesen loma koji traje već trideset godina.

...Cocteau Twins, Happy Mondays, Inspiral Carpets, Lou Reed & John Cale, Miladojka Youneed, Neneh Cherry, New Order, Nick Cave & The Bad Seeds, Obojeni program, Pixies, Prefab Sprout, Primal Scream, Saint Etienne, Sonic Youth, Sundays, Pet Shop Boys, The Charlatans, House Of Love, The Replacements, They Might Be Giants, World Party...

Krk [fragmenti]

Zatrčavam se ka plićaku Krčke gradske plaže, ne obraćam pažnju na ubode kamenja pod stopalima, ne gledam gde stajem, uranjam. 

More me prepoznalo. Svakim zamahom postajem lakši, komadi tereta otpadaju sa mene, uskoro će na obalu zakoračiti kao neki drugi ja, neki veći ja, blažen i slan, zaboraviću na sve peripetije koje su prethodile tom trenutku. 

Pre dvadeset godina sam obećao sebi da više neće biti pauza, da ćemo se svake godine videti barem jednom, reci zrikavcima da budu glasniji.

*

Trideset pet godina je prošlo od poslednje posete Krku.

Pomislim kako je to vreme ostavilo više tragova na meni, a onda sebi kažem - i ti bi izgledao dobro da si na obali mora. 

Iznenađujuće, Krk izgleda "isto", kao zaključan u vremenu.
Po ljudima, muzici iz konoba i kafića, govoru starijih, osmehu starog filigrana koji čitavog dana sedi ispred lokala, ukusu sladoleda, osmesima Jasmine i Edite kod kojih smo smešteni u "Placi", po izgledu nekadašnje robne kuće, lako bi mogao pomisliti da si u nekoj drugoj deceniji, i to deluje lekovito.

Pločnici u starom gradu su uglačani do visokog sjaja, mačke lenjo leže pod velikim stablom sa kojeg svako može ubrati slatke smokve, ulični i baštenski muzičari ne sviraju nijednu pesmu mlađu od dvadeset-trideset godina, a postoji i jedna pesma koju će svirati svi tokom narednih večeri, ima neka tajna veza između Krisa Ajzaka i ovog otoka. Možda je nekada bio ovde i zaveo lokalnu lepoticu, možda postoji neka strašna ljubavna priča, nisam otkrio.

Tačno u ponoć muzika utihne, glasovi se stišaju, grad zanemi, zvonik se oglašava na pola sata jednim udarcem, zašto buditi usnule. 

*

Iz večeri u veče tražim vezu između položaja anđela na vrhu zvonika i doba dana, tek pred kraj shvatam da ga okreću u skladu sa vremenskom prognozom, ukoliko će biti vetra okreće se trubom prema moru, ukoliko će dan biti lep, okreću ga prema gradu.

*
Nakon druge večere u konobi "Andreja" prvi put u životu žalim što ne znam da pišem o hrani.

*

Plaže su lepe, ali prenapučene. Danima kružimo po otoku tražeći naše mesto, a mir pronalazimo tamo gde ga nismo očekivali: na stenama ispod Haludova, u Malinskoj, gde je more toplo , za razliku od stena koje seku stopala i ostavljaju ožiljke koji će me dugo podsećati na ovo letovanje. 
Na severu otoka je more nežnije, na severu hladnije, ali uvek besprekorno čisto. 

I onda napušteni hotelski kompleks Haludovo, betoniran u prošlosti i istoriji, prirodni kraj leta koje se umalo nije dogodilo, ali obećao sam i sebi i moru,
više se nijedan diktator neće isprečiti između nas, nikada više.

Noćurak za kraj raspusta :: mixtape

Zatrčao sam ka plićaku gradske plaže, nisam obraćao pažnju na ubode kamenja pod stopalima, nije mi zanimalo gde stajem, samo sam želeo da uronim.
I more me prepoznalo.
Svakim zamahom sam postajao sve lakši, komadi tereta su otpadali sa mene i na obalu sam se vratio neki drugi ja, blažen i slan, zaboravljen od svih peripetija.

Izgleda da je u tom zalivu sa mene otpalo i mnogo reči.
Po povratku sam se setio da postoji i jedna pesma o tome, pevaju je The Saxophones i počinje stihom "Found me swimming In eternity bay/ I was just wasting away."
Večeras ćutim i pravim na obali mora dvorac od pesama za kraj avgusta i raspusta.

 

 

Ispovest lovca na budućnost muzike (Simor Stajn: "Pesma sirene")

"Ja sam onaj koji prepoznaje šta je hit pesma i preduzetnik sam u muzičkoj industriji. 

Precizan opis mog posla je A&R – artist and repertoire, što je starinski šou-biznis naziv za lovca na talente (...) 

A&R, u stvari, znači: ljudi i pisanje pesama, samo što zvuči nekako veliko i francuski kad se izgovori. Hitovi moraju da pogode pravo u metu. Samo dobra muzika može da podigne uloge istinski izražavajući ono što svi mi osećamo, ali ne umemo sebi da objasnimo. 

Najveći izvođači su često i najbolji kompozitori i tekstopisci. Čak i ako ih nikada u životu niste sreli, oni su uvek bili vaši najbolji prijatelji. Kad nam je potrebno rame za plakanje, naše najdraže i najomiljenije pesme su kao melem za dušu. One nam omogućavaju da se dobro isplačemo i da budemo ono što stvarno jesmo. One nas čine boljima." 

(Simor Stajn, u uvodu knjige "Pesma sirena")

Oduvek me zanimalo šta se dešava iza scene.

Ta zainteresovanost se, naravno, nikada nije usmeravala na priče ko je kome preoteo devojku ili ko je sa kim pijančio i izvlačio linije u bek-stejdžu, već me je zanimalo odakle stižu pesme koje izazivaju vrtoglavicu, od čega su napravljene one u čijem se zagrljaju osećam dobro, i kakve sile su dovodile do susreta ljudi koji su potpisivali komade muzike koji su me "činili boljim".

Trideset i pet godina čitanja o muzici pružilo mi je odgovore na neka od pitanja. Sada znam odakle stiže onaj zvuk gitara u "Heroes" i da je jedna od najlepših do sada objavljenih pesama XXI veka nastala iz greške Nika Hornbija. Ta otkrića mi, naravno, ne pomažu mnogo da racionalizujem dejstvo nekih pesama na mene, ali me utvrđuju u stavu da sticaj okolnosti ponekad daje veličanstvene rezultate.

Simor Stajn, autor "Pesme sirene" je jedan od tipova čiji je životni poziv upravo to: da poveća broj sticaja okolnosti i veličanstvenih rezultata loveći talente, omogućavajući im da stvore čudo, i uzimajući procenat od zarade.

Da, sasvim je jasno da bi mnoga među dole nabrojanim imenima (a kojima je Simor obezbedio ugovor, ili distribuciju, ili podršku da nastave sa radom) svakako uspela da dođu do ušiju i srca velikog broja ljudi bez njegove pomoći, odnosno uz podršku nekih drugih "A&R" ajkula, ali je pitanje kada i kako bi se to dogodilo (istoriju rokenrol i pop muzike ispisuju i lovci na talente koji su grešili - setite se izdavačke kuće Decca koja nije prepoznala potencijal The Beatles).

Ramones, Madonna, Talking Heads, Echo & The Bunnymen, The Smiths, Ice T, The Pretenders, The Cure, Seal, Depeche Mode, Focus, KD Lang, Yazoo, The Replacements... su deo bendova i imena koje je Simor prvi prepoznao (ili prvi stigao do njih, ili ponudio najbolji dil), i tako etablirao Sire, etiketu čiji je logotip na vinilu ili traci koja vam je upravo stigla u ruke garantovao da ćete sada čuti nešto dobro. Koliko dobro (je) radi(o) svoj posao svedoče i izjave Džonija Mara, Krisi Hajnd i KD Lang na koricama knjige, ali i činjenica da su mu Belle & Sebastian posvetili pesmu (koja nije objavljena na njegovoj etiketi, što je još jedan sticaj okolnosti ;)

Sigurno svestan stare smicalice da je "pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi" - Stajn u "Pesmi sirene" ne gubi vreme na opsežne kritičarske osvrte ili teoretisanje o muzici - iako je, sasvim jasno muzički fanatik i čovek zaljubljen u muziku. U skladu sa onim što radi - Stajn izuzetno precizno navodi šta ga je intrigiralo kod bendova koje je lovio i šta je video u njima - ne izbegavajući da napomene i kada je imao loše ili netačne procene. (Prepoznao je potencijal Depeche Mode, ali nije očekivao da će četiri klinca iz Bazildona nekoliko godina kasnije puniti stadione u Americi. Da, bilo mu je jasno da je Madona rođena zvezda, ali nije odmah shvatao da će zavladati svetom. Da, u jednom trenutku je prepustio The Cure drugom izdavaču, prerano.) 

Njegova priča o muzičkoj industriji, podeljena u deset poglavlja, funkcioniše kao dokumentarac sa elementima trilera koji otkriva kako se izdavaštvo menjalo od kada je počeo kao stažista u Billboardu pedesetih pa sve do dvadeset prvog veka, kako se ukrupnjavalo i postajalo industrija - i kako je to uticalo na karijere nekih bendova, ali i njegovo zdravstveno stanje.

U knjizi nećete pronaći previše sočnih epizoda kakve biste očekivali od veterana scene (možda i zato što kokain, ili prostitucija nisu gresi veći od izdaje, ili zakulisnih radnji kakvih je industrija puna), ali, ali, ali - epizode o Madoninom upadu u njegovu bolničku sobu kojim je počeo njen proboj ka vrhu (i koja pokazuje i ekonomsku, a ne samo muzičku genijalnost Najla Rodžersa, producenta "Like a Virgin"); opis putanje karijere Talking Heads i odnosa između Dejvida Birna, Brajana Ina, Krisa Franca i Tine Vejmut), fragmenti o CBGB sceni - sve to baca novo svetlo na neke pesme, albume i bendove koje volimo i pomaže da razumemo kako i zašto su se neke stvari dogodile, a od knjige ove vrste ne bi valjalo tražiti više.

Ali to 'više', ipak stiže:

"Pesma može da ujedini i podigne demoralizovanu naciju na način na koji to ne polazi za rukom nijednom političkom lideru. Nikada ne dozvolite da vas ubede da je muzika samo zabava. Uglavnom jeste samo zabava, ali kada treba da se izraze velike stvari, kada čovečanstvu nešto treba jasno da se predoči, muzika je taj uzvišeni jezik koji poziva na pravdoljublje. 
Gledajući na prošli vek i vremena pre njega, shvatio sam da je muzika kao reka koja teče kroz vreme. Ponekad je silna bujica, ponekad tek potok, ali dok god ljudi ovom planetom Zemljom budu tragali za srećom, ta reka neće presušiti. Samo će nastaviti da krivuda kroz nove predele sa novim pritokama punim novih muzičkih žanrova i ideja koje će stalno priticati. Osećamo kako struji kroz naše živote, ali samo retki se usuđuju da u nju i urone. Dejvid Birn je zaronio u tu reku. Ramonsi, Toking Hedsi, Pritendersi, Madona, Riplejsmentsi, Krisi Hajnd, Dipeš mod, Smitsi, Sil, Kej Di Leng, Ajs Ti, Ijan Mekaloh - svi oni, i mnogi drugi su zaronili u tu reku, svako na svoj način.

Ali ni najveći umetnici svih vremena ne mogu da pomere tok te reke. Ni Dilan, ni Henk Vilijams, ni Djuk Elington ni Mocart. Ta reka prati samo priču koju ispisuje čovečanstvo, a svi mi smo tek putnici koji se spuštaju niz njene obale. Svaka velika pesma koja je napisana ili snimljena je kao boca u kojoj se čuva destilat života. Otvorite neku od njih i one će vas magijom vratiti kroz vreme. Udisaćete njen vazduh i gledaćete njenim očima." 

(prekucano sa str. 299)

"Pesma sirene" nije samo spomenik jednom vremenu i ljubavi prema muzici koja traje decenijama.

Ona je tu i da nas podseti da će muzička industrija do kraja sveta zavisiti od dve stvari: pesme i njenog autora. 

Ok, i ponekog tipa poput ovog koji će omogućiti sticaj okolnosti da dva klinca počnu da sviraju "Space Oddity" unatraške i tako naprave "The Killing Moon".

*

(Knjigu "Pesma sirene" objavio je Mascom Publishing, 2020, prevod Slobodan Loka Nešović.) 

Radmila Petrović: "Moja mama zna šta se dešava u gradovima" (tri pesme)

Moja mama zna šta se dešava u gradovima

moja mama nema sina

nema overenu zdravstvenu knjižicu
njeno srce nije od čelika

surutka joj teče pod prstima
samoća se razlistava u stabljike kupusa

i samo je motika ostavlja bez daha

ona zna da su tatine ruke armirani beton
reči crni luk blizu očiju

razume jezik bilja
ima odgovor na pitanje zemlje
ali ćuti

ovde čudan znači dobar
a budak znači smrt

moja mama nema sina da je zaštiti

razumno je bilo jedino napustiti nas

naopako, mama
šta bi tek od mene bilo da si otišla

*

Tetka kaže to je smrt za pravoslavlje

ova devojka je maštala
o poslovnom kompletu
i visokom momku
koji nikad ne bi udario ženu

da kad stvari postanu teške
otpusti dugme na mojoj košulji

kad se pojavio, pisala sam pesme
o gospodinu sa damskim manirima

dušom poput šupljeg džepa kaputa
nenadano dubokom

mama, čujem šuštanje kukuruza
noću u ovom gradu
otkako sam shvatila

da toga što sam kod njega volela
ima u jednoj devojci
samo mnogo, mnogo više.

*

Srpkinja sam, al mi Kosovo nije u srcu, nego ti

Tata je prvo kukao na dedu
što nije hteo
ni u četnike
ni u partizane
pa su ga hapsili i jedni i drugi.

onda na predsednika

uvek na Ameriku

ovde se u rat išlo ako nemaš
vezu u vojnom odseku

generale,
pobedili bismo da si znao:

jedna zaljubljena žena
opasnija je od NATO tenka

protivraketnu zaštitu
nosi u grudima

bokove uvek drži
u borbenom položaju

sreće ima toliko
da štiklom ne potrefi minu

pobogu čoveče, naspavajte se

u vezi s kosovskim pitanjem
generale,

božuri cvetaju

u mojim gaćicama.

*

(objavila Enklava, 2020.)

*

"Moramo iskrenije.", kaže Radmila u intervjuu objavljenom u dnevnom listu "Danas", 2020 >

Noćurak kasetaš :: 80's mixtape

Avgusti odavno nisu usporeni, lenji i lepljivi kao osamdesetih, ali ovaj deo leta u mojoj glavi i dalje ima karakterističan zvuk.

Deo tog zvuka čini i šum sa kaseta, koji i dalje očekujem da čujem u nekim pesmama, kao i 'drop' na snimku, ili zavijanje trake, pamtim gde sam morao da pravim lažni fejd-aut da bi se pesma 'završila' pre no što kaseta stane, zato što više nema mesta, ni dva obrtaja, kraj.

Taj hronični nedostatak prostora na kasetama, to je bilo ozbiljna frustracija – nešto manja od nepristupačnosti nekih devojaka, i nedostatka para. Oni koji imaju 40+ to verovatno razumeju. Oni mlađi od 30 možda misle da je to još jedan od "užasa života u socijalizmu", ali, ne - nedostatak praznih kaseta i mesta za pesme koje želiš, to je bio globalni problem, cela planeta je patila.

Ovaj miks je okasnela, ali važna osveta hroničnom nedostatku praznih kaseta i dostupnih vinila, i srednji prst svemu što me u vreme otkrivanja muzike sprečavalo da imam sve što želim. Ovo je miks u inat tadašnjim izdavačkim kućama koje nisu objavljivale pesme koje sam tražio, a koje su mi iz zvučnika radija gurale mozak levo-desno, i uvek napred.

Da mogu poslao bih ga sebi u prošlost uz poruku na omotnici: "Ne brini, sve ćeš ih skupiti."

A taj klinac iz osamdesetih bi mi uzvratio: "Stavio si u isti miks The Gun Club i Spandau Ballet? Šta ti se dogodilo u međuvremenu?"

Sada ih, konačno, imam sve, i pravim ovaj mikstejp od jednog dela najdražih.

A kad je mikstejp nema priče i trošenja prostora na kaseti najavama voditelja ;)

... Cocteau Twins, Dali's Car, Bowie, Depeche Mode, DuDuA, Echo & The Bunnymen, Gene Loves Jezebel, Icehouse, Japan, Laurie Anderson, Max & Intro, New Order, Pet Shop Boys, Pigbag, Propaganda, Psychedelic Furs, René Halkett & David J, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, Shriekback, Simple Minds, Siouxsie & The Banshees, Talking Heads, The Gun Club, The Smiths, The The, Thomas Dolby, Videosex, Yazoo...

Noćurak za čudno leto :: I Am Missing Something?

Kakvo je ovo leto?
Jel' ovo raspust koji smo čekali?

Hoćemo li ga pamtiti po tome što je sve ispalo iz ritma: država, društvo, hipokrizni štab, zdravlje, vreme, mi?

Kada je sve počelo – da bi ovog leta puklo kao prezrela lubenica?

Zašto danas, večeras, ovog jutra umesto

u pučinu i belu stenu

gledamo kroz prozor sobe u pejsaž koji dobro znamo,

a onda gledamo naš odraz na prozorskom staklu, i pitamo se:

Na šta jesmo, ili nismo pristali? Koga jesmo, ili nismo slušali?

Gde smo usput zaboravili slobodu?

Kada nam je ojačao imunitet na nepravdu?

Šta nam kaže srce? 

Šta nam je prećutalo?

*

Introspekcija, samoposmatranje – to je najbolje što možemo da radimo ovog mutnog leta.

Dva sata muzike koje ti može pomoći da stigneš do nekih odgovora, ili postaviš prava pitanja.

... Arto Lindsay, Bebel Gilberto feat. Mart'nália, Ceu, Deerhunter, Everything but the Girl, Heartless Bastards, Helado Negro, JARV IS..., Laura Marling, Massive Attack, Matt Berninger, My Morning Jacket, Neneh Cherry, Nicolette, Paul Weller, R.E.M., Ray LaMontagne, Richard Hawley, Silver Jews, The House Of Love, Thomas Dybdahl, Van Morrison, Villagers, Zara McFarlane plus Džonatan Safran For i Valter Benjamin.

Intergralni "Dvominutni test ličnosti" Džonatana Safrana Fora je ovde >>

Sad, play!

Echo & The Bunnymen: nečista posla

Oduvek su to bila nečista posla.

Iako su se kasnije branili da je ime "Echo & The Bunnymen" samo zabavna besmislica - u drugoj polovini imena čuči jedan čudni veštac.

Prva njihova pesma koja me omađijala ("The Killing Moon") nastala je tako što su Ian i Vil svirali akorde za "The Space Oddity" unatraške (aha!)

Danas sam, u moru muzike koja je uvek uz mene rešio da hodam gradom i ponovo slušam ovaj album, bez jasnog razloga. I ponovo sam otkrivao kako je ova banda iz Liverpula odsvirala u 20 sekundi sve što će Madchester scena svirati naredne 3 godine (i to su uradili dve godine pre nastanka te scene; poslušaj "Bedbugs and Balyhoo", i to verziju u kojoj orgulje svira Rej Manzarek... ma poslušaj obe, dole su!); ponovo sam otkrivao kako jedino Ian može da otpeva punog glasa "tvoje usne šećerne" a da ne zvuči kao totalni idiot; i kako je ovaj album trebalo da ih lansira u kosmos, ali nečiste sile su uskoro zaglavile papučicu na Pitovom Dukatiju 900cc, a bendu je bilo potrebno mnogo godina da se oporavi.

A onda sam, gotovo slučajno, otkrio da je peti album Echo & The Bunnymen objavljen na današnji dan ,1987.

Da, i ova pesma je posvećena ne konkretnoj ženi, već opseni.

"Just when you think she's yours
She's flown to other shores
To laugh at how you break
And melt into this lake."

Nečista posla, kažem.

Sad, dve verzije "Bedbugs and Ballyhoo".
U drugoj je za orguljama Rej Manzerek.