Saturday 13 October 2018

Ispuniti želju Dejvidu Bouviju (ili o novoj verziji albuma "Never Let Me Down")

Otkad je objavljeno da će se u novom paketu reizdanja Bouvijevih albuma naći i ponovo odsvirana verzija albuma 'Never Let Me Down' (NLMD) , ja sam ponovo bio onaj klinac koji je pre trideset godina svakodnevno upadao u "Jugotonovu" radnju u Nušićevoj i gnjavio prodavca pitanjem 'Jel' izašao novi Bouvi?' 

Iako je trajalo nedeljama, i ovo iščekivanje je bilo slatko. I dalje sam, shvatio sam, gladan muzike a ideja da će mi u ušima uskoro biti neka vrsta novog Bouvija bila je dobar razlog za radost, iako je NLMD objavljen još 1987.

Treći najprodavaniji album koji je ikada objavio - NLMD je istovremeno i najgori koji je snimio, i to nije samo stav kritičara. Bouvi je pre petnaestak godina izjavio da je to 'nadir' njegove karijere. Oni koji su svirali sa njim u to vreme tvrde da je odmah nakon objavljivanja želeo da ponovo uradi neke od tih pesama, ali tada je bilo prerano. 

Tek 2008. se vratio jednoj od pesama - fenomenalnoj "Time Will Crawl" kojoj ni loša produkcija ni prekompleksni aranžman originala nisu uspeli da sakriju lepotu. Očistio je radeći sa Mariom MekNaltijem; dodao tvrde gitare i bubanj i dokazao da je to jedna od najboljih pesama koju je napisao tokom osamdesetih. U to vreme je zabeležio "Uraditi novu verziju čitavog albuma" ('Oh, to redo the whole album!'), ali tome se nikada nije posvetio.

(Bouvi je inače često posezao za svojim starim pesmama. Snimao je nove verzije čak i pesama-ikona poput "Space Oddity" ili "Rebel Rebel", a postoji i nikada objavljeni album iz 2001. na kojem se vratio onima koje je komponovao šezdesetih, 'pre slave')

Tek nakon njegove smrti, a u okviru serije reizdanja starih albuma obogaćenih skrivenim slatkišima, remasterima i neobjavljivanim verzijama, pominjani Mario MekNalti je zamoljen da pokuša da ispuni jednu od Dejvidovih želja: da pesme sa NLMD dobiju formu koja im pripada. MekNalti je najpre ogoljavao snimke do 'njihove suštine' – čuvajući Bouvijev glas, poneku gitaru i zvuk sitara koji je na albumu svirao Piter Frempton (a koji je pripadao Džimiju Hendriksu) - a zatim okupio ekipu Bouvijevih starih drugara i saradnika: Rivsa Gebrelsa, Sterlinga Kempbela, Tima Lefebvra, Dejvida Torna i Nika Mulija (i Lori Anderson!), koji su na sačuvanu armaturu dodavali novu svirku, vođeni idejom kako bi to Dejvid uradio sada. 

Naravno, u tome su se razlikovali. Rivs veruje da je Dejvid želeo da te pesme zapravo zvuče kao njegov projekat Tin Machine, drugi su znali da je trebalo da zvuče poput nastavka "Scary Monsters". Konačno, iz te rekonstrukcije je stvoren album lišen kitnjastih ukrasa, sintetičkih duvača i suvišne šminke, a neke pesme se mogu slušati i kao da su nove.


"Time Will Crawl" je verna Bouvijevoj verziji iz 2008, ali sada još čistija i veća, "Zeroes" bi sada mogla da se nađe na bilo kojoj njegovoj best-of kompilaciji, "Bang Bang" (napisao je Igi Pop) je ponovo postala rok-end-rol, a naslovna pesma, u originalu preslatka i inače posvećena njegovoj višedecenijskoj svemoćnoj organizatorki Koko Švab, prerasla je u posvetu ispisanu mastilom koje više ne bledi nakon tri slušanja. Najpoznatija stvar sa albuma - "Day-In, Day-Out" - pretrpela je možda i najmanje promene, dok je epska "Glass spider" postala taman tamna kako joj i pristoji.

Pojavljivanje presvirane verzije NLMD nakon trideset godina otvara, konačno i najvažnije pitanje: kako se ovaj album uopšte desio Bouviju, u čijoj pedesetogodišnjoj karijeri nije bilo mnogo promašaja?

Razlozi za to nisu dolazili samo iz muzike, odnosno trenutne inspiracije već su, kao i sve što ima veze sa putanjom njegove karijere, dolazili i iz pitanja imidža, trenutka, okruženja i cilja ka kojem se uputio.

Osamdesete su za Bouvija bile finansijski najplodniji period ali istovremeno i decenija u kojoj je prvi put počeo da se sapliće i odustaje od tempa i stalnih promena zbog kojih je postao tačka prema kojoj se okretao kompas pop-kulture.
Konačno je stigao tamo gde je krenuo šezdesetih. Ne samo što je ušao u prvu ligu, već je bio i na njenom vrhu. 


Sjajni Pol Morli u odličnoj knjizi "Bouvi i njegovo doba" (HR izdanje: Vuković & Runjić, 2017) iznosi tezu kojom se drugi biografi nisu bavili. Morli tvrdi da je tih godina Bouvi-umetnik prvi put u potpunosti prepustio glavnu reč Bouviju-pop zvezdi i da je u početku uživao u tome. Postao je pop-zvezda-objekat, prestao je da bude subjekt.

Igrao je 'čoveka-slona', snimao božićne duete sa Bingom Krozbijem, pojavljivao se u velikom broju filmova igrajući likove aristokratskih vampira, zlog Vilenjaka, mešetra, Pontija Pilata; snimao hitove sa Džegerom i Tinom Tarner, postao nasmejana, bogata pop zvezda – i u tom rollercoasteru je, jednostavno, izgubio ritam. 

Prestao je da bude vođa, dozvolio je prvi put da bude vođen.

Morli kaže:
"Uspostavio je stalan tok pjesama, albuma, hitova, trikova, lica, nacrta, izazova, tvrdnji, dijagnoza, suradnji, projekata, uobrazilja, citata, spektakala, drama koji promiče krajolikom industrije zabave 20. stoljeća kao da se radi o skulpturama, instalacijama, izložbama, reklamama i zapovijedima. Na svoje ja gledao je kao na niz potpunih improvizacija koje se smjenjuju iz minute u minutu. Još nije bio gotov, još se s njim moralo računati, ali svagdje oko njega svijet je, ako već ne uhvatio s njim korak, onda barem dokučio kako radi, pa je MTV postao mjesto opredmećenja njegovih nedavnih transakcija, dok su Boy George, Morrissey, Pet Shop Boys, Prince, Michael Jackson i Madonna bili druga, uz mnoštvo ostalih."

Na albumu koji je prethodio ("Tonight") se to već osećalo, a na NLMD je bio toliko umoran i nezainteresovan da je snimao vokalne deonice i ostavljao "drugim, dobrim ljudima" da završavaju pesme, i to ljudima koji nisu bili njegovi višegodišnji saradnici, poput Tonija Viskontija, već ljudima koji su ga više ili manje tek upoznavali.

Ali, ne vodi svaki promašaj ka večnoj propasti.

Da NLMD nije bio toliko loš – Bouvi verovatno nikada ne bi osnovao Tin Machine, bend u koji se sklonio od slave i postao 'jedan od članova grupe', što ga je pripremilo za devedesete, u kojima je, ponovo svež i zainteresovan za sve – napravio nekoliko veličanstvenih stvari, koje svet još uvek nije dovoljno pažljivo preslušao ili razumeo: od albuma "1. Outside" do pokretanja bowie.net sve do bankarskog zahvata koji ga je učinio ozbiljno bogatim (i, na neki način, stavio na listu krivaca za veliku svetsku ekonomsku krizu 2008.)

NLMD je ponovo tu.
Promene ga nisu učinile remek-delom, niti će ga one staviti na listu njegovih važnih albuma. Odsviran je i produciran drugačije, urađen tako ne poriče trenutak u kojem je nastajao, rasterećen viška pudera i šminke osamdesetih, pod čijim teretom se, eto, i Bouvi savio. 

I konačno možemo da slušamo te pesme, a ne tu užasnu produkciju.

Da je živ Bouvi bi ga, sigurno, uradio drugačije. Ali sam siguran i da bi bio srećan onim što se čuje jer njegova muzika - čak i ona koja je imala etiketu loše - i dalje izaziva i reakciju i novu akciju.

Želja mu je ispunjena.

Valjda je to sastavni deo besmrtnosti.


*

Novi box-set 'Loving The Alien 1982-1987' u okviru kojeg te čeka nova verzija NLMD dostupan je za preslušavanje na Deezeru >> i na David Bowie YouTube kanalu >> (na linku je samo NLMD 2018).

Friday 5 October 2018

Noćurak za 05/10 :: My Dear Country [emisija]


Večeras neće biti pesama o slobodi iz tih dana.
Većina tih pesama se uglavnom izlizala i ukoliko bi nešto čak i uspele da pokrenu, 
to bi bilo gorko.

Zato slušamo pesme koje će te pitati:
Da li smo se bunili zbog njih, ili zbog sebe?
Zbog drugih, ili zbog tvojih? 
Dal' bi opet išao u rovove, kao što bi rekao Džoni; 
šta ćemo sledeći put uraditi bolje i 
gde sledeći put ne smemo da zajebemo.

Bob Dylan, Bright Eyes, Bruce Springsteen, Curtis Mayfield, Devendra Banhart, Horace Andy, Hurray for the Riff Raff, Jarvis Cocker, Jimmy Cliff, Joan Baez, Kralj Čačka, Laura Marling, Ljubičice, Marc Ribot & Tom Waits, Massive Attack, Mavis Staples, Norah Jones, PJ Harvey, R.E.M, Roots Manuva, The Clash, The The, Tom Petty...




Friday 21 September 2018

Noćurak za kraj leta :: As Summertime ends [emisija]

Piran, 2012.

"Ljudi s kojima provodim noć,
lebde dok se smiju,
i onda padaju na leđa..."
(Izae, divna skupina koja te čeka pred kraj miksa)

*

Poslednje veče leta je.
Otvaramo flašu vina, točimo i nazdravljamo, slušamo pesme o kasnom letu i početku jeseni, one
koje mirišu na more i jesen.
Ne pričamo, vežbaćemo koliko dugo možemo da ćutimo, a da nam bude prijatno.

Zato će pevati: 
Ben Howard (novi!), Holly Golightly, Frazey Ford, Van Morrison, Johnny, J.J. Cale, The Barr Brothers, Hiss Golden Messenger, Israel Nash, The Jayhawks (novi!), Fleetwood Mac, First Aid Kit, Sufjan Stevens, Case/Lang/Veirs, Tracey Thorn, The Style Council, The Cure, U pol' 9 kod Sabe, Izae, David Sylvian...



+ Topla preporuka za čitanje -
Jovana Svirac >> 



Sunday 16 September 2018

Ivana Đilas: "Kuća" [preporuka k'o kuća :]

(Ne bi bilo u redu na početku prećutati da je Ivana stara prijateljica i saborac, te jedina osoba na planeti koja nam svake godine pošalje lepu, pravu, veliku, štampanu čestitku za Novu godinu na adresu naše kuće. Štaviše, u vreme kada je otišla da sebi stvara novu kuću u drugoj državi - njena beogradska kuća je jedno vreme bila naše sklonište. Sve to me nije učinilo manje strogim kada sam čitao rukopis 'Kuće'. Učinilo me srećnim - zato što poznajem osobu koja je napisala ovakvu knjigu.)

Izaći pred publiku bez trunke šminke i glasno reći: "Ja sam probala i nisam uspela!" je izuzetno težak zadatak. Većina će u drugoj rečenici početi da nabraja razloge neuspeha i da prebacuje krivicu na druge, sistem, državu, vreme; drugi će čekati saosećanje publike i zarad toga briznuti u plač; treći će na scenu poslati izmišljenog junaka ili metaforu; četvrti će odustati nakon što rasvetljivač uperi snop svetla ka pozornici. Ivana je izašla pred publiku, saopštila da plan nije uspeo a zatim se posvetila vivisekciji tog neuspeha i njegovih faza (zato što neuspesi, kao ni uspesi nisu stvar trenutka već zahtevaju vreme), pričajući o njemu neuvijeno, jasnim jezikom, mešajući gorko, slano i slatko, izazivajući čak u nekim trenucima i osmeh, što je moć koju uglavnom imaju pripovedači koji su priču proživeli.


"Kuća" je, ukratko, priča o kući. 

Možemo tu kuću posmatrati kao metaforu onoga što uradimo zato želimo da posedujemo svoje mesto; priču o precenjivanju sposobnosti jedne generacije koja je poverovala da može svojim rukama i glavama da se izbori za svoja četiri zida; a zatim se suočava sa činjenicom da se zaletela i da mora da se preda - ali ova kuća nije (samo) metaforična.
Ona je stvarna, sa sve trešnjom u bašti i dečijom kućicom na njoj, nesređenom ogradom, slikama na zidovima, igračkama po podu i cenom, odnosno ratom koja pritiska njene temelje, sve ukućani ne budu prisiljeni da se iz nje isele. 


Prepričavati borbu ove male porodice sa tom kućom i onim što se mora uraditi da bi se ta borba završila koliko-toliko časnim porazom bi bilo pogrešno. 


U skladu sa temom, ponašaću se kao agenti za nekretnine.

Mogu da Vam kažem da je 'Kuća' izuzetno dobro sagrađena: čvrstog temelja i pametnog tlocrta u kojem se ne gubi ni centimetar prostora; raspored priče-soba je takav da ćete moći da uživate u suncu i dnevnom svetlu, a tu su i male, polumračne ostave u kojima možete biti 'na ti' sa autorkom koja se neće ustručavati da vam iskreno saopšti šta je sve žulja i muči; prozori su toliko veliki da možete viriti u njihov život i posmatrati suočavanje sa porazom i traženjem izlaza. U kući ima dovoljno mesta da se udobno smestite u ugao i posmatrate život porodice koja se hvata u koštac sa raznim vrstama agenata za nekretnine; koja uči kako prodati kuću (ne)zainteresovanim kupcima različitih profila; koja se suočava sa zabrinutom familijom i brižnim prijateljima pred kojima taj poraz izgleda još strašnije, naročito o dečijim rođendanima; suočava sa mukama nenaplaćenih poslova i neplaćenih računa, sve dok ne budu prinuđeni da kuću napuste, bez obzira koliko su bili hrabri i mudri i bez obzira na to koliko energije je uloženo da se selidba spreči.

'Kuća' je ispričana brzim, živim i neposrednim jezikom dobre prijateljice koja vam neće prećutati ništa od važnih stvari i koja muku razlaže na delove izuzetno racionalno (
Miljenko Jergović u osvrtu >> na knjigu s pravom tvrdi: "mužu i djetetu pristupa kao da proučava bakterije") - iako ima priliku da igra za publiku, odnosno manipuliše dramom i patetikom, Ivana to ne čini - iako bi "Kuću" to verovatno učinilo još prodavanijom i omiljenijom, ali lošijom knjigom.


Konačno, ali ne i najmanje važno je ova knjiga napisana iz vizure slovenke, odnosno osobe koja je svoju novu domovinu prihvatila upravo tako: kao novu domovinu-sistem u kojoj autorka ima podjednaka prava i obaveze kao i svaki druga građanka te zemlje. Nema tragova pokušaja vađenja za situaciju u kojoj se našla na račun porekla, ili činjenice da je u tu igru ušla posle dvadesete godine života - što je svakako teža pozicija za građenje kuće


To ovu knjigu čini dodatno zanimljivom onima koji su ostali u Srbiji, i koji su verovali da će svoju kuću moći da sagrade i sačuvaju ovde. Možda tokom čitanja shvate koliko je energije, pameti i ljubavi potrebno da bi se uspelo i preživelo čak i tamo. A možda nakon čitanja shvatimo da je vreme da prestanemo da se nadamo da će ova naša ruševina od kuće ikada biti popravljena, da je vreme da spakujemo neophodno i preselimo se u onu kućicu na trešnji sa početka priče.
Tamo ćemo biti srećniji.


*


Đilasova :), bravo! 


p.s. Bilo bi nepravedno na kraju prećutati da je dizajn korica Ksenije Pantelić fantastičan i 5x bolji od korica slovenačkog izdanja.


p.p.s. Prvih dvadesetak stranica 'Kuće' dostupno je ovde (Booka) >> 




Friday 14 September 2018

Najdraže pesme iz 3/4 2018 :: new favorites [podcast]

Preslušao sam stotine pesama, izabrao najdraže, delim ih sa tobom:

Roisin Murphy,
Elvis Costello, 

Ana Calvi, 
Haley Heynderickx, 
Neneh Cherry, 
Ava Luna, 
Junius Meyvant, 
Iron&Wine,Childish Gambino, 
Cat Power & Lana Del Rey, 
St. Paul & The Broken Bones, 
James, 
Underworld & Iggy Pop, 
Ana Calvi...
I jedan (novi) David Bowie...




Dodatak :: dobri albumi koji su ostali van liste >>
Big Red Machine - Big Red Machine
Bonjay - Lush Life
Israel Nash – Lifted
Low - Double Negative
Masayoshi Fujita - Book of Life
Melody's Echo Chamber - Bon Voyage
Ólafur Arnalds - Re-member
Paul Simon - In The Blue Light
The Jayhawks - Back Roads And Abandoned Motels
Tropics - Nocturnal Souls

Friday 7 September 2018

Noćurak od obrada, #6 [podcast]



Pol Sajmon je prvi počeo! Pre nekoliko dana pojavio se njegov novi album - In The Blue Light na kojem je obrađivao svoje pesme, 'one za koje je osećao da su ostale nezavršene'. Za njim je došla Madlen Pejru, obrađujući ponovo Koena i napravivši od 'Slobode' Pola Elijara divan snimak. Zatim je Debra Man objavila album obrada Džoni Mičel... Za njima su iz raznih foldera dotrčali Den Ojerbah, Black Box Recorder, Echo & The Bunnymen, Brajan Feri, St. Vincent, Bouvi, Depeche Mode, Džoni Keš, Kings of Convenience... sa obradama pesama Crowded House, Dilana, Brajena Ina, Bouvija, Springstina, Toma Petija, Talking Heads, Koena i Air... 
I tako je ovaj Noćurak sa obradama iždžikljao pre vremena.

Ovaj Noćurak je nešto mirniji i nežniji no inače. Iskoristi priliku - slušaj, dremaj, spavaj, sanjaj uz muziku i otvoreni prozor. Jesen je već tu, šunja se noću po gradu, kida lišće sa drveća i u prolazu ti namerno trese roletnu, hoće da te zaplaši. 

Ignorišimo je, dok još možemo.

A što se spavanja i ove emisije tiče, Venders je davno negde rekao da su najbolji filmovi oni uz koje se lepo utone u san.



Evo "Slobode" Pola Elijara, u prevodu Dušana Matića. 

U emisiji je peva Madeleine Peyroux.


"Na mojim đačkim sveskama
Na mojoj skamiji i drveću
Po pesku po snegu
Pišem tvoje ime.

Preko svih pročitanih strana
Preko svih belih strana
Kamena krvi hartije ili pepela
Pišem tvoje ime.

Preko pozlaćenih slika
Preko oružja ratnika
Preko krune kraljeva
Pišem tvoje ime.

Preko čuda noći
Na belom hlebu dana
Preko vernih godišnjih doba
Pišem tvoje ime.

Na svim mojim parčadima azura
Preko ribnjaka buđavog sunca
Preko jezera živog meseca
Pišem tvoje ime.

Preko polja preko vidika
Po krilima ptica
I na mlinu senki
Pišem tvoje ime.

Na svakom dahu zore
Preko mora preko brodova
Preko izbezumljene planine
Pišem tvoje ime.

Preko pene oblaka
Po znoju oluje
Preko guste i bljutave kiše
Pišem tvoje ime.

Preko blistavih oblaka
Po zvonima boja
Po fizičkoj istini
Pišem tvoje ime.

Po probuđenim stazama
Po putevima razasutim
Po trgovima preplavljenim
Pišem tvoje ime.

Na lampi koja se pali
Na lampi koja se gasi
Preko mojih sjedinjenih kuća
Pišem tvoje ime.

Preko ploda presečenog na dvoje
Ogledala i moje sobe
Preko mog kreveta školjke puste
Pišem tvoje ime.

Na mom ješnom i nežnom psu
Na njegovim načuljenim ušima
na njegovoj nespretnoj šapi
Pišem tvoje ime.

Na odskoku mojih vrata
Preko uobičajnih stvari
Na talasu blagoslovene vatre
Pišem tvoje ime.

Na svoj usklađenoj puti
Na čelu mojih prijatelja
Na svakoj ruci koja se pruža
Pišem tvoje ime.

Na oknu iznenađenja
Na pažljivim usnama
Daleko iznad ćutanja
Pišem tvoje ime.

Preko razrušenih skrovišta
Preko mojih survanih kula svetilja
Na zidovima moje dosade
Pišem tvoje ime.

Preko odsutnosti bez želje
Preko gole samoće
Preko koraka smrti
Pišem tvoje ime.

Na vraćenom zdravlju
Na isčežloj opasnosti
Na nadi bez uspomena
Pišem tvoje ime.

Snagom jedne reči
Ponovo počinjem svoj život
Rođen sam da te upoznam
Da te imenujem.

Slobodo."



Sunday 2 September 2018

Osvaldo Sorijano: "Najduži penal na svetu"

Estrela Polar, tim iz priče. Izvor >>

Najfantastičniji penal za koji znam izveden je 1958. na jednom izgubljenom mestu u Dolini Rio Negro, u nedelju popodne, na praznom stadionu. Estrelja Polar - Polarna zvezda - beše jedan bilijar klub gde se i kartalo, birtija za pijandure u jednoj nepopločanoj ulici koja se završavala na obali reke. Imao je svoju fudbalsku ekipu koja je učestvovala u prvenstvu doline jer nedeljom inače nije bilo ništa drugo da se radi, dok je vetar razvlačio pesak sa nadstrešnica i polen sa imanja.

Uvek su to bili isti igrači ili braća istih igrača. Kad je meni bilo petnaest, oni su imali trideset i izgledali su mi stari kao Biblija. Dijas - golman - imao je skoro četrdeset , i sedu kosu koja mu je padala na čelo kao Indijancu araukanskog roda. U prvenstvu je učestvovalo šesnaest ekipa i Polarna zvezda je redovno bila ispod desetog mesta. Mislim da su 1957. završili kao trinaesti. Vraćali su se kućama uz pesmu, noseći u torbama uredno složene crvene dresove, jer je to bilo jedino što su imali. Počeli su 1958. pobedom od jedan prema nula nad timom Eskudo čileno, drugom očajnom ekipom.

Nikom to nije privuklo pažnju. Mesec dana potom, naprotiv, kad su već dobili četiri utakmice za redom i bili na čelu tabele, u dvanaest naselja doline već je o njima počelo da se priča.

Pobede su bile za po jedan gol, ali je to bilo dovoljno da večiti šampion, Deportivo Belgrano, tim u kojem su igrali Padin, Kontante Gauna i Tata Kardles, bude potisnut na drugo mesto sa bodom manje. O Polarnoj zvezdi se govorilo u školi, u autobusu, na trgu, ali niko nije ni pomišljao da bi na kraju jesenjeg dela prvenstva mogli da imaju dvadeset dva boda a mi - dvadeset jedan.


Tereni su bili prepuni ljudi koji su dolazili samo da ih vide kako već jednom propisno gube. Bili su spori kao lađe i teški kao zemlja, ali su dobro pokrivali svako svog igrača i drali se kao magarci kada nisu imali loptu. A trener - neki tip u crnom odelu, tankih brčića, s mladežom na čelu i ugašenim opuškom u zubima - jurcao je duž aut linije i podbadao ih štapom od trske kad su prolazili kraj njega. Publiku je to zabavljalo a mi - koji smo kao mlađi igrali subotom - nismo mogli sebi da objasnimo kako su pobeđivali kad su bili tako loši.

Davali su i primali udarce s takvom preciznošću i s takvim žarom da su na kraju izlazili s terena oslonjeni jedni na druge, dok je narod pljeskao na jedan prema nula i doturao im flaše vina ohlađene u vlažnoj zemlji. Noću bi slavili u javnoj kući Santa Ane, a Debela Zulema bi se žalila kako bi izjeli i ono malo što je imala u frižideru.

Bili su prava atrakcija i u njihovom mestu su im sve dopuštali. Stariji su ih skupljali po kafanama kad bi se napili i kad bi zadevali kavgu; trgovci bi im poklanjali tu i tamo neku igračku ili bombone za decu, a devojke su im dopuštale da ih u bioskopu miluju i iznad kolena. Van njihovog mesta niko ih nije shvatao ozbiljno, čak ni kada su pobedili Atletiko San Martin sa dva prema jedan. Usred euforije, kao i ostali, izgubiše u Barda del Medio i na kraju prvog dela šampionata prepustiše čelo tabele, kad im je je Deportivo Belgrano dao sedam golova i tako ih stavio na svoje mesto. Svi smo tada poverovali da su se stvari vratile u normalu.


Ali već sledeće nedelje pobediše sa jedan prema nula i nastaviše tu svoju litaniju mučnih, užasnih trijumfa i do prolećnog dela stigoše samo sa jednim bodom iza prvaka.

Poslednja utakmica je ušla u istoriju zbog penala.
Stadion je bio krcat, kao i krovovi okolnih kuća i čitavo mesto je očekivalo da Deportivo Belgrano, kao domaćin, u najmanju ruku ponovi onih sedam golova iz prvog dela prvenstva. Dan je bio svež i sunčan, a jabuke na drveću počele su da rude. Polarna zvezda je dovela pet stotina svojih navijača koji su na juriš zauzeli tribinu, pa su vatrogasci morali da potegnu šmrkove kako bi ih umirili.

Sudija koji je svirao penal zvao se Erminio Silva, padavičar i prodavac lutrije u lokalnom klubu. Svi su shvatili da stavlja na kocku svoj posao kad u četrdesetom minutu drugog poluvremena, kod rezultata jedan prema jedan, i dalje ne dosuđuje najstrožu kaznu, iako su se igrači Deportivo Belgrana naglavačke bacali u šesnaesterac da bi ga impresionirali. Sa nerešenim rezultatom domaći su osvajali prvenstvo i Erminio Silva je želeo da sačuva svoj ugled pa nije svirao penal jer nije bilo ni prekršaja.

Ali u četrdeset drugom minutu svi smo zinuli kad je leva polutka Polarne zvezde zabio gol iz slobodnog udarca sa velike udaljenosti i doveo goste u vođstvo od dva prema jedan. E, tada je Erminio Silva pomislio na svoj posao, pa je produžio utakmicu sve dok Padin nije prodro u kazneni prostor i čim mu se odbrambeni igrač približio - dunuo je u pištaljku. Tek tada je dunuo, prodorno, nekako ceremonijalno, i pokazao na penal. U to doba mesto za izvođenje penala nije bilo obeležno belom tačkom i trebalo je odbrojati dvanaest koraka. Erminio Silva nije uspeo čak ni da pokupi loptu jer ga je desni half Polarne zvezde, Kolo Rivero, uspavao jednim udarcem po nosu. Izbila je takva tuča da nije bilo načina da se teren raščisti, ni da se Erminio Silva probudi. S upaljenom lampom, šef policije je prekinuo utakmicu i uspostavio red pucanjem u vazduh. Te noći je vojna komanda zavela vanredno stanje ili tako nešto i poslala po specijalni voz da pokupi iz naselja sve one koji nisu ličili na meštane.


Prema ligaškom sudu koji se sastao u utorak, preostalo je da se odigra dvadeset sekundi posle izvođenja penala. Taj posebni meč između Konstantea Gaune i Gata Dijasa na golu zakazan je za sledeću nedelju, na istom stadionu, bez prisustva publike. I tako je taj penal potrajao čitavih nedelju dana i bio je - ako me niko ne uveri u suprotno - najduži u čitavoj istoriji.

U ponedeljak smo izostali iz škole i otišli u susedno mesto da pronjuškamo. Klub je bio zatvoren i svi muškarci su se okupili na terenu, između ograde od živice: čekali su u dugačkom redu da pucaju penale Gatu Dijasu, a trener u crnom odelu s mladežom na čelu, pokušavao je da im objasni kako to nije najbolji način da se isproba golman. Na kraju su svi pucali svoj penal i Gato je odbranio nekoliko jer su pucali u papučama i običnim cipelama. Jedan omanji, ćutljivi vojnik koji je bio u redu, nabio mu je gol špicem vojničke cokule tako da je gotovo pocepao mrežu.

Predveče su se vratili u mesto, otvorili klub i počeli da se kartaju. Dijas nije progovorio čitave noći; zabacivao je unazad svoju sedu, čvrstu kosu sve dok posle večere nije stavio čačkalicu u usta i rekao:

"Konstante ih puca u desnu stranu."
"Uvek", rekao je predsednik kluba

"Ali on zna da ja to znam."
"Onda smo propali."
"Da, ali ja znam da on zna", rekao je Gato.
"Onda se baci na levu i gotovo", rekao je jedan koji je bio za stolom.
"Ne. On zna da ja znam da on zna", rekao je Gato Dijas, ustao i krenuo na spavanje.
"Ovaj Gato je svakim danim sve čudniji", rekao je predsednik kluba kad ga je spazio tako zamišljenog kako polako korača.


U utorak nije došao na trening, niti u sredu. U četvrtak, kad su ga pronašli kako šeta po železničkoj pruzi, pričao je sam sa sobom, u pratnji nekog psa s potkraćenim repom.

"Odbranićeš ga?" upitao ga je nervozno jedan službenik fabrike bicikla.
"Ne znam. Šta će to da mi promeni u životu?" upitao je.

"Pa, svi ćemo da se proslavimo, Gato. Pomerićemo dupe tim pederima iz Belgrana."
"Ja ću da se proslavim kad plavojka Ferejra bude htela da me voli", reče i jednim zviždukom pozva psa da pođu kući.

U petak je plavojka Ferejra bila za tezgom galanterije, kad je u radnju ušao načelnik s buketom cveća i s osmehom širokim poput rasporene lubenice.

"Ovo ti šalje Gato Dijas i do četvrtka ima da pričaš da ti je momak."
"E jadničak", reče ona s grimasom. Cveće nije ni pogledala, mada je stiglo autobusom u pola jedanaest iz Neukena.

Uveče su zajedno išli u bioskop. U pauzi je Gato izašao da puši, a plavojka Ferejra je ostala sama, u polumraku, s tašnom u krilu, čitajući po stoti put program i ne dižući pogled.

U subotu popodne, Gato Dijas je zatražio da mu pozajme dva bicikla. Otišli su do reke, da prošetaju. U suton je hteo da je poljubi, ali je ona odvratila lice i rekla mu možda u nedelju uveče, na igranci, ako odbrani penal.

"A ja, kako da znam?" rekao je.
"Kako da znaš šta?"
"Da treba da se bacim na tu stranu."

Plavojka Ferejra ga je uzela za ruku i odvela do mosta gde su ostavili bicikle.

"U ovom životu nikad se ne zna ko koga vara", rekla je.
"A ako ne odbranim?" upitao je Gato.
"Onda znači da me ne voliš", odgovorila je Plavojka. Vratili su se u mesto.




U nedelju kad se pucao penal, iz kluba je krenulo dvadeset kamiona prepunih ljudi, ali ih je policija zaustavila već na ulazu u mesto i naterala ih da ostanu tu kraj puta i da čekaju na suncu. U to doba i na tom mestu nije bilo ni televizije ni radija niti bilo kakvog načina da se sazna šta se dešavalo na zatvorenom terenu, tako da su navijači Polarne zvezde uspostavili poštansku vezu između stadiona i druma.
Službenik fabrike bicikala popeo se na jedan krov odakle se video gol Gata Dijasa, i odande je prepričavao šta se dešavalo drugom momku koji je stajao dole na ulici, i potom prenosio to sledećem koji je stajao na dvadesetak metara od njega i tako sve dalje, dok svaka pojedinost ne bi stigla do mesta gde su čekali navijači Polarne zvezde.

U tri po podne, dve ekipe su izašle na teren. Bili su obučeni kao da će stvarno da igraju utakmicu. Erninio Silva je bio u crnom sudijskom dresu, iznošenom ali čistom, i kad su se svi okupili na sredini terena, otišao je do Kola Rivere koji ga je prethodne nedelje opalio i izbacio ga s terena. Još nisu bili izumeli crvenim karton i Erninio je pokazivao izlaz tunela za igrače odlučnim pokretom ruke o kojoj je visila pištaljka. Policija je, najzad, ozgurala Kola, koji je hteo da ostane i vidi izvođenje penala. Onda je sudija otišao do gola i - pritegnuvši loptu uz svoj bok - odbrojao dvanaest koraka i postavio je na mesto. Gato Dijas se očešljao i stavio briljantin, pa mu je glava sijala kao aluminijumska šerpa.

Mi smo ga gledali sa zida koji je opasavao teren, tačno iza gola, i kad se postavio na liniju od kreča i počeo da trlja ruke, krenuli smo s opkladama na koju će stranu pucati Konstante Gauna.

Na drumu su prekinuli saobraćaj i čitav svet je zavisio od tog trenutka jer je već deset godina kako Deportivo Belgrano nije izgubio nijedan kup, niti ijedno prvenstvo. Policija je takođe želela da sazna, tako da su dopustili da se lanac glasnika uspostavi duž tri kilometra, a vesti su se prenosile jedna za drugom, razdvojene tek kratkim uzdasima, koliko je trebalo da se uzme vazduh.

Tek u pola četiri, kad je Erminio Silva uspeo da upravnici klubova, treneri i drugi mesni faktore napuste teren, Konstante Gauna je prišao da namesti loptu. Bio je mršav i mišićav, a obrve su mu bile tako guste kao da mu lice dele nadvoje. Toliko je puta pucao taj penal - posle je pričao - da ga je ponavljao u svakom času svog života,  u snu ili na javi.

U četvrt do četiri, Erminio Silva je stao na pola puta između gola i lopte, stavio pištaljku u usta i dunuo iz sve snage. Bio je tako nervozan, a sunce mu je tako udaralo u potiljak, da je u trenutku kad je lopta poletela ka golu, osetio kako mu se oči prevrću i pao je na leđa, bljujući penu. Dijas je krenuo jedan korak i bacio se udesno. Lopta je poletela ka sredini gola i Konstante Gauna je smesta naslutio da će noge Gata Dijasa uspeti da je skrenu. Gato je pomislio na večernju igranku, na poznu slavu, na to da će neko već dojuriti da šutne loptu u korner jer je ostala da poskakuje u kaznenom prostoru.

Mali Mirabeli je stigao pre svih i šutnuo je u aut, u žičanu ogradu, ali Erminio Silva to nije mogao da vidi jer se u napadu padavice valjao po zemlji. Kad se čitava Polarna zvezda bacila na Gata Dijasa da proslavi, linijski sudija je s podignutom zastavicom otrčao do Erminija Silve i sa zida smo čuli kako viče: "Ne važi, ne važi!"

Radosna vest je krenula od usta do usta. Gatova odbrana i sudija u nesvesti. Svi koji su bili kraj puta tada su otčepili baloniće s vinom i slavlje je počelo, iako je ono "ne važi" stizalo preko glasnika koji su ga s grimasom užasa mucali.

Konačna odluka nije pala dok Erminio Silva, pokošen napadom, nije stao na noge. Prvo je upitao "šta se desilo?" i kad su mu ispričali, odmahnuo je glavom i rekao da treba ponovo da se puca jer on nije bio prisutan, a pravila kažu da utakmica ne može da se igra ako je sudija u nesvesti. Onda je Gato Dijas razdvojio one koji su hteli da tuku prodavca lutrije Deportiva Belgrano i rekao da treba požuriti jer su ga te večeri čekali jedan sastanak i jedno obećanje, pa je otišao i opet stao na gol.

Mora da je Konstante Gauna imao vrlo malo samopouzdanja jer je ponudio Padinu da puca i tek potom je otišao do lopte, dok je linijski sudija pomagao Erminiju da stoji uspravno. Napolju se čulo kako trube automobili navijača koji su već slavili, a igrači Polarne zvezde su počeli da napuštaju teren u pratnji policije.

Šut je bio ulevo i Gato Dijas se bacio na istu stranu s takvom elegancijom i sigurnošću kakvu nikad više neće postići. Konstante Gauna je pogledao u nebo i zaplakao. Mi smo preskočili zid i otišli da izbliza vidimo Dijasa, onako starog, kako posmatra loptu u svojim rukama, kao da je izvukao premiju na vašaru.

Dve godine potom, kad je Gato već bio prava olupina a ja drski momak, sreo sam se opet oči u oči s njim, na dvanaest koraka. Delovao mi je ogromno, tako pognut i na prstima, s tim dugim raširenoim šakama. Na jednoj mu je bila burma, ali ne od plavojke Ferejre, već od sestre Kola Rivere, isto toliko indijanke i isto toliko stare kao i on. Izbegao sam da ga pogledam u oči, promenio nogu i šutnuo levom, nisko, znajući da neće stići jer je već bio izgubio gipkost i već je teško nosio svoju slavu. Kad sam otišao da izvadim loptu iz mreže, podizao se sa zemlje kao isprebijan pas.

"Dobro je, mali", rekao mi je. "Jednog dana ćeš naokolo pričati kako si dao gol Gatu Dijasu, ali ti niko neće verovati."

*

Prekucano iz knjige "Otkačene priče Latinske Amerike", sa španskog i portugalskog izabrali i preveli Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić, izdanje Geopotike, 2008.

Original/na španskom >>

Original čita Alehandro Apo, uz zvuke tanga >>

*

p.s. Osvaldo Sorijano je autor još jedne genijalne kratke priče o fudbalu "Galjando Peres, fudbalski sudija" >> . Tu ćeš otkriti zašto su svi gubili od Barda Del Medio, kluba koji se pominje i u ovoj priči.



Friday 24 August 2018

Noćurak ti otkriva blago! :: [emisija]



To se svima dešava: sa ljudima, knjigama i pesmama.

Nedeljama, mesecima, godinama su tu ali ne obraćaš pažnju na njih, sve dok vam se orbite ne poklope. Onda se prvo iznenadiš a zatim samoprekorevaš što tom blagu nisi ranije posvetio vreme koje zaslužuje.

Za ljude ne mogu da ti pomognem, za knjige ne mogu ni sebi, hajde da se bavimo pesmama.

Večeras u Noćurku otkrivamo blago: pesme sa albuma objavljenih u poslednjih nekoliko nedelja i meseci. Neke smo već slušali ali želim da ti ih zavrtim ponovo, jer šta je pogrešno u ljubavi na drugi pogled? 

Amanda Shires, Astronauts, Etc; Bonjay, Calexico, David Bowie, Death Cab For Cutie, Egret, Jonathan Wilson, King Creosote, LUMP, Michael Stipe, Neil Young, Rayland Baxter, Richard Hawley & Corinne Bailey Rae, Sivert Hoyem, The Arcs, The Chills, The Heads, The Mynabirds, TOPS, Tracyanne & Danny, Tropics, Tunng, Villagers...



Noćurak se re-emituje na @RadioAparat i @Radio0230Kikinda


Monday 20 August 2018

Bogdan Bogdanović: "O sreći u gradovima: o metodi Johnnie Walkera"

"Saradnju na projektovanju Novog Beograda, kao što je čitalac već naslutio, na vreme sam odbio. Ali, „besposlen pop i jariće krsti", tako bar kaže jedna stara srpska poslovica. Ispalo je, u mom slučaju, da je ,,pop" sam sebi zadavao istraživačke zadatke, pa je bilo dana kad sam kao od šale umeo propešačiti i koju desetinu kilometara s kraja na kraj tada već prilično rasutog Beograda. Tragao sam za dečačkim uspomenama, krstario sam i po manje poznatim delovima grada i otkrivao, ili ponovo otkrivao, doduše u ubogom, oronulom, posleratnom stanju, mnoge poluzaboravljene zanimljivosti. Išao sam u lov i na jedva primetne urbanološke šljokice, u najboljem uverenju da se prema načelu pars pro toto mnogo šta o gradu, o njegovom životnom elanu, o karakteru, o njegovoj ličnosti, a pomalo i o budućnosti može naslutiti čak i na osnovu najbeznačajnijih mrvica gradskih pojava. Upuštao sam se, dakle, u strasne istraživačke ekspedicije i uživao u neočekivanim otkrićima. 

Što se metode tiče, i o tome koja reč! Bila je to, pre svega, metoda Johnnie Walkera – bar što se nogu tiče. A pomalo je bila i metoda Mister Pickwicka, ukoliko se u obzir uzme „istraživačka" istrajnost poduhvata. Inače, tu srećno udvojenu metodu ne samo da sam preporučivao studentima, već sam neretko i njih pozivao u svoje filozofske šetnje. Vukao sam ih sa sobom sve dok ne bismo solidarno spali s nogu. Držao sam se tog načela, kojeg se i dandanas nisam odrekao, čak ni ovde u Beču, i to još na izmaku svoje osme životne decenije. Naime, ubeđen sam da se pravi grad, na pravi način može pročitati samo peške, potpeticama, takoreći. 

Cilj tih pešačkih seminara bio je: naučiti gledati oko sebe, naučiti videti grad (što nije baš jednostavno), udahnuti ga, čuti i saslušati, dodirnuti. Jednom rečju, obuhvatiti ga svim čulima u punom sadejstvu ličnih slobodnih asocijacija. Bio sam tada samo asistent ili možda tek asistent-pripravnik. Ali, imao sam širokogrudog profesora. Stari gospodin, bivši pariški đak, bio je potpuno svestan da se sistemi ideja, pa i fondovi znanja, bar u našem poslu, menjaju brže no što to mnogi neprikosnoveni znalci umeju primetiti. Bio sam dočekan rečima koje su odzvanjale kao najlepša muzika: ,,Ja Vas, verovatno, i neću bogzna čemu poučiti, ali Vas zacelo ni u čemu neću sputavati!" Vrhunac profesorske mudrosti, dakako.

Treba li reći da sam svesrdno koristio slobodu koja mi je bila data. Vodao sam studente s kraja na kraj grada, zavlačio ih u skrivene i njima uglavnom nepoznate gradske budžake, uvlačio ih čak i u podrume i gradsko podzemlje, ispentravao ih na krovove. Lutali smo do iznemoglosti po periferijskim i od boga zaboravljenim sokacima i ćorsokacima, divili se uvrnutoj mašti arhitekata-naivaca, dakle samih vlasnika, odnosno korisnika, koji su svoje graditeljske snove ponekad svojeručno preobražavali u čudesne oblike i ukrase ubogih udžerica. Zalazili smo i u periferijske birtije i nagvaždali sa „oriđinalima" u kojima Beograd nikad nije oskudevao. Otpočinjale su visokoparne debate o gradu, o gradovima, o čoveku u gradu, o ljudskoj sudbini i ljudskoj sreći. Ćaskalo se i o lošem, vrlo lošem saobraćaju, a ponekad i o četvoronožnim gradskim stanovnicima: psima, mačkama i pacovima, a zaobilazile su se obostrano, i vrlo vešto, političke teme. 

Mladi Pickwickovci, jedva nešto mlađi od mene i željni da što bolje obuhvate grad i da ga na svoj način shvate i opišu, neumorno su zapisivali, crtali, i trudili se da ponešto proanaliziraju, onako s nogu, na licu mesta. Njihovo viđenje grada po pravilu se preobraćalo u romansiranje, ali ja ih nisam zaustavljao – naprotiv. Uostalom, rezultat je bio manje važan, važna je bila metoda. Svi su pred sobom imali turističke planove Beograda, u ono vreme lako dostupne i sasvim jeftine, jer turista ionako nije bilo, pa se po tim planovima moglo do mile volje zapisivati, crtati, šarati. Šta? Pa, recimo, po slobodnom izboru sve i svašta, ali obavezno ipak ponešto od gradske stvarnosti preuzeto i na sopstveni način protumačeno. Strpljivi mladi istraživači nepoznatog kontinenta, zvanog „grad", izmišljali su svakovrsne znake i matrakuke, praveći postepeno svoje lične emotivne i „mentalne mape" Beograda. A kad bi se, posle nekoliko ekspedicija, dobro zabrljali turistički planovi, tad bismo, u jednoj podrumskoj prostoriji Arhitektonskog fakulteta, pravili male interne izložbe i o svemu dugo razgovarali.

,,Pa, eto", rekao bih pokazujući na gomile iscrtanih hijeroglifa, okačenih o zidove školskog podruma, ,,eto, Grad nam se, kao i Svet, nudi u šiframa i sav je, takoreći, ispisan ,kartezijanskim đavolčićima', kako ih je nazvao E. T. A. Hoffmann!" Ne znam, doduše, da li su uspeli da povežu Descartesa i pisca Krcka Oraščića, ali da im se neobičan izraz svideo – bilo je više no očigledno.
Kad sam početkom šezdesetih otpočeo sa katedarskom nastavom, posvetio sam se teoriji, a predmet koji sam uveo u život, nazvao sam – urbanologija. Želeo sam da ga i samim nazivom odvojim od praktičnog urbanizma, koji je u ondašnjim uslovima uveliko bio bratski hobby tehnokrata, političara i ideologa. A ja sam imao predobrih razloga da što neprimetnije iščeznem iz njihovog vidokruga. Fakultetski savet je pridodao još i podnaslov istorija i teorija grada, a bilo je predloga da se novi predmet proglasi i za filozofiju grada, ne bi li mi pripomogli, kao gostujući nastavnici, i neki tadašnji istaknuti beogradski filozofi-marksisti. Velika je zamisao, srećom, uskoro otišla u zaborav.

Suvišno je pominjati da svoj predmet, bez obzira na respektabilan naziv, nisam pribrajao ni jednoj naučnoj grani. Jednostavno nisam znao kojoj bi se i kakvoj dao pripojiti. Neka idealna nauka o gradu niti postoji, niti može postojati, kao što ne može postojati ni globalna nauka koja bi čoveka prikazala i rastumačila u potpunosti, počev od hromozoma pa sve do njegovih moralnih (ili amoralnih) fantazmi. Kako sam u ono vreme još uvek voleo da se prepuštam čarolijama reči i često im dozvoljavao da me povedu kud žele, nesuđena urbanologija je učas postala neka vrsta urbano-poetike. Davno je, međutim, rečeno da na jednu dobru poemu dolazi bar stotinu još boljih poetika. Ako Voltaireov sarkazam pokušamo da shvatimo kao stvarno pravilo, moglo bi se onda postaviti pitanje koliko bi tek stotina poetika zaslužilo poetsko čudo zvano grad tamo gde grada i gradske poezije još ima.
Na izmaku šezdesetih studenti su već pretežno bili gradska, pa i velegradska deca. Umeli su da se služe i sofistikovanijom literaturom, pisali su promućurne školske eseje i bogato ih ilustrovali svojeručnim crtežima. Pošto su dosta putovali i svašta već videli, mogao sam ih navoditi i na složenija uhađanja gradskih pojava. Uz generalno uputstvo da nikad i nikako ne gube iz vida prednosti blagorodne metode našeg dragog Johnnie Walkera. I, razume se, da ne zaborave ni na šaljivu akribiju uvaženog Mister Pickwicka. Podsticao sam ih da na šarenim stovarištima ovog sveta potraže svoje gradove i da u njima, kao u ogledalu, pokušaju da naslute sopstvene obrise. I obratno, da u sebi potraže odbleske univerzalnog Grada čovekovog. Navodio sam ih, dosta spretno, da se s vremena na vreme malo i zabrinu za sudbinu pojedinih gradova i za sudbinu grada uopšte. Najzad, i za sudbinu načela gradskosti (urbaniteta) koje u sebi, pretpostavljam, još uvek svi nosimo. Ekologija je sve više postajala tema dana a sve jasniji nagoveštaji strašnog sna o obzidanoj planeti Zemlji mogli su se već prihvatiti kao realno proročanstvo. Čemu je, u takvoj situaciji, trebalo poučiti studente? Čemu drugom do da između prošlosti i budućnosti uživaju u lepoti i mudrosti tradicionalnih gradova dok ih još ima; da uživaju za svoj račun i prema sopstvenim merilima... „Jer, svako ima pravo na sopstvenu urbano-poetiku", dodavao bih, ,,pa i na sopstvenu urbano-erotiku, malo morbidnu nauku o zakasneloj ljubavi, budući da gradove treba umeti voleti i onda kad već evidentno nestaju iz našeg vidokruga!"

*

Iz knjige "O sreći u gradovima", izdanje Prosveta, 2007.
Kupljena u "Geci Konu" prošlog leta za 120 dinara.