Tortica

Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.

Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“

Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici

„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.

i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.

„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.

U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.

Kuba #2: [fragmenti]

(Prvi deo teksta)
.
Nedelja je i u ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.

.

.

Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.
.

.
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.. 

*

Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.. 

*

Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.

.

Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.

.
Varadero.

Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.. 
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.
.

Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.. 
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo..
Jer itu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.

.

.

Dani nezavisnosti [... dum... dum...]

.<< Rewind

.

Predveče trećeg dana leta 1991. dočekao sam na stepenicama kuće tada uglednog pro-režimskog slikara, radeći kao “asistent u rasveti” (srpski: nosač) filmske ekipe koja je radila na filmu koji neće promeniti tok srpske kinematografije ali moj džeparac svakako hoće i to drastično: ostaci “Antine” ekonomije još uvek se osećaju, nije loše, ali – nije loše samo do te večeri: 

.

Slovenija proglašava nezavisnost. .

Snimanje filma nije prekinuto, sve je nastavljeno po planu, tačno u minut, sve do poslednjeg dana. 
Honorari uredno isplaćeni; Sanja i ja smo počeli da se družimo.
.

Ludilo začeto četiri godine ranije, tih dana carskim rezom postaje ne samo živo, već počinje da glođe sve oko sebe, ali nisam mislio na to, nisam verovao da će biti sve veće, da će rasti sve do danas.

.

Iako nisam znao “na koju muziku”, samom sebi sam tih dana, čitajući vesti, često govorio . 
“Ovo ne sme biti kraj.”

.

>> Slowmotion >>

.

A dani su, istovremeno, “bili zlatni”.

Toplo je na jastuku, u polusnu.
Miriše na doručak...

.

Podrum, tj. adaptirano atomsko sklonište u zgradi Vlade M, u kojem je naš mali bend >> vežbao za već opipljive trenutke slave, blizu ugla Beogradske i Bulevara, delili smo sa EKV koji se pripremao za “Dum dum”, pojačani Miškom Plavim na basu. Ta činjenica, magična sama po sebi, podvučena je ovom scenom: na gitarskom pojačalu danima stoje otkucani tekstovi za novi album; i mi imamo prilike da ih čitamo, nemajući pojma kako će to zvučati. 

Ta scena snažnija je od slike svakog rata.

.

Vlada i Srđa su “nešto načuli” dolazeći jednog dana u podrum, pred kraj njihove probe, pokušavaju da definišu rif za nešto što se kasnije pojavilo pod imenom “Karavan”. Napamet pokušavam da „napravim“ liniju pevanja. Andreju šaljem pisma u SF oduševljen tekstualnim otkrićima. 

Tek nekoliko nedelja kasnije, na koncertu u Filmskom Gradu na koji odlazim sa Sanjom - čujem kompletnu konstrukciju. Suvišno je reći da sam bio užasno ponosan što znam tekstove do tada ne-predstavljenih pesama. Album je izašao dve-tri nedelje kasnije i ušao pravo u walkman, u njemu proveo mnogo vremena, tačnije celu gadnu zimu 1991/2, koju sam preživeo zahvaljujući ideji da ćemo uspeti da obnovimo bend, u čemu nismo, naravno uspeli. „Zabranjujem“ (zbog „Ovo ne sme biti kraj“), „Idemo“ i „Glad“ nekako su najčešće bile slušane, tek kasnije, godine su učinile da „Siguran“ i "Bledo" postanu drage poput skrivene, kratkotrajne rečne ade na Dunavu, usred leta.

.

...Prijatan glas iz druge sobe javlja da je počelo.

.

>> Forward >>

.

Sedamnaest godina kasnije, Aleksandra i ja slušamo vesti što su upravo stigle, najave novih dana nove nezavisnosti.

.

Iste večeri, na Mreži nalazim, gotovo slučajno, demo snimke EKV za “Dum Dum”: “Siguran”, “Glad” i “Odgovor”.

.

Magija, ponovo.

Na snimcima se čuju smeh, poznati i nepoznati glasovi.

.

Do danas sam mislio da sam sakupio zaista sve, uključujući i „Unplugged u Prištini“ iz 1994. Nije, dakle, kraj.

.

Marija će se obradovati, sigurno. Ivana takođe.

.

< Stop >

.

Trebalo bi promeniti one dinare u euroe, za svaki slučaj, pomislim. Prošli put me nezavisnost iznenadila.

.

Trebalo bi linkove poslati i svima koje spominjem, od Friska preko Pariza do Beograda.

.

Ovo ne sme biti kraj.