Piran - Verona - Siena - Opatija - Beograd [umesto putopisa]

Noćne ptice Piranskog zaliva i zvuk blagih talasa u kasnim satima,
glasovi i jezici koji se mešaju dok žmuriš sedeći na pločniku ispod Torre Dei Lamberti,
reči ispisane na zidu Romeove kuće,
Kevin Morbi koji se čuje u foajeu ludog hotela u Veroni i recepcionerka koja se široko osmehuje na pitanje da li to ona bira muziku i moj naklon, 
totalna tišina u mračnoj Sieni i pogled ka nebu u Palazzo Publico,
čudni šumovi u manastiru iz XIV veka koji sada služi kao hotel,
zastoj na prilazu Lago Di Gardo u kojem niko ne pomišlja da sirene pokreću automobile,
izuzetno uslužni recepcioner hotela u Opatiji,
galebovi koji nadleću Kvarner,
lica na zidu slavnih u Angiolina parku,
sećanje na bezbrižne zimske raspuste provedene na toj obali, 
šuštanje vetra u krošnjama,
Sem Kuk, kroz blago krčanje na frekvenciji Riječkog radija dok vozimo ka Ravnoj gori,
glas voditeljke koja najavljuje Underworld i gužvu na ulicama Zagreba i poziva nas da iskuliramo,
2700 kilometara brujanja motora.
Sve te scene, zvuci i glasovi mi govore: 
nisi u Srbiji,
zato te ništa ne boli,
vidiš kako život može da bude normalan.

Još fotografija >>

Po šumama i ravnim gorama... [skica za priču ili film]

"Dan nakon Promena u našoj maloj Državi, Predsedavajući Ujedinjenih nacija objavio je da će prvi vid pomoći biti slanje spasilačkih trupa koje će činiti 10.000 psihijatara. Njihov zadatak biće da tokom naredna tri meseca razgovaraju sa svim našim građanima i procene zatečeno stanje.
Tek nakon rasprave o njihovom izveštaju, a o šteti nastaloj tokom proteklih decenija, UN i ostale organizacije zainteresovane za uključenje naše male a promenjene Države u svetske tokove ideja, robe i novca, proceniće da li je vreme za otvaranje pristupnih fondova, odnosno novčanu pomoć, ili će biti procenjeno da je za novčanu pomoć preuranjeno."

Radoje, krmeljiv od slavljenja slobode prethodne noći, uznemireno zaklapa novine.
Navlači čizme. Uzima povodac za psa, zatim otvara fioku. Metke stavlja u džep, tri preostale konzerve i otvarač u ranac.

Pušku je očistio preksinoć, iz drugih razloga.

Radoje izlazi na prag kuće i doziva psa, gledajući u pravcu oboda šume koja počinje nedaleko od njegovog imanja. 

Žmirka dok procenjuje gde bi bilo najbolje kamuflirati se i pritajiti.

Onda promrmlja: "Psihijatri, jebote. Nikad."
I krene ka šumi.

*

Još ovakvih komada >>

Noćurak pun blaga, #5 :: New & Old Hidden Gems [emisija]

Blago se krije na neočekivanim mestima.
Eno ga na završnim stranicama "Pjevača u noći" Olje Savičević Ivančević iz kojih se čuje "We Almost Lost Detroit" Gil Skot Herona i Brajena Džeksona;
u kratkom zapisu Olje Lakićević o Snupiju iz kojeg dopire najlepša pesma o aprilskoj zaljubljenosti u pogrešnu osobu;
u rođendanima koje obeležavamo a više ne slavimo zajedno;
u novoj knjizi Juvala Noe Hararija koji tvrdi da će nam mašine uskoro birati muziku bolje od ljudi, zato što nas odaje biohemija.

Vidi blago u prolistalim krošnjama,
i u grafitu na zidu koji se upravo ruši.

Svuda je, ali gubi na vrednosti ako ostane nepodeljeno.

Večeras sa tobom delim ono što sam pronašao: Andrew Bird, Barry Adamson, Bohemija, Cowboy Junkies, Durand Jones & the Indications, Edwyn Collins (novi!), Gil Scott-Heron & Brian Jackson, Glen Hansard, Howe Gelb, J.S. Ondara, Norah Jones (nova!), Paul Weller, R.E.M., Ratso & Nick Cave, Shriekback, Talk Talk, The Delines, The House Of Love, The National, Villagers...

Olja Savičević Ivančević: "Pjevač u noći" [fragmenti]

Uzimao sam ovu knjigu sa noćnog stočića kao što uzimam teglu meda iz frižidera.

(Uživanje traje danima. Nemaš želju, ni potrebu da se prejedaš; jedna kašika zgusnute melase ti čini dobro, i čini da misliš na to što radiš neko vreme zato što ti ostavlja sladak ukus u ustima; navikavaš se da svakog dana uzmeš po malo, taman savladaš naviku i dođeš do dna tegle.)

Olja Savičević Ivančević divno barata jezikom, scenama i likovima. Reči kroti tako da joj poput pčela sleću na prste, nadlanice i podlaktice, i to čini bez zaštitne maske kojom se pčelari čuvaju od uboda.

Neću ti pričati o čemu se ovde radi, zato što knjige ne biram po tome, već kako su urađene.

(Tri fragmenta koje sam istrgao iz knige ti neće pomoći da shvatiš radnju,
već bi trebalo da te rade.)

*

Ipak, činjenica je, uviđam to: svatko ima svoje dijete. Nekome je dijete pas, nekome mačka, nekome partner, netko je sam svoje dijete, nekome je dijete posao, nekome kabriolet, a nekome kći ili sin. Kao i svi roditelji bez djece, ponekad se zapitam kako bi izgledala ili izgledao? Svojoj nepostojećoj kćeri nikad neću priuštiti svoju odsutnost, nervozu, svađe, rastavu, lošu hranu, loše obrazovanje, možda i neki rat ili logor, statistički, to je prilično vjerojatno, svaku drugu generaciju kači, neće je raznijeti terorist na školskoj ekskurziji, neće se ubiti u metrou, neće se beskrajno dosađivati, neće je zlostavljati školski kolege ili šef drkadžija, neće je silovati ili mlatiti, ona se neće osjećati usamljeno, depresivno, promašeno, neće joj nitko slomiti srce, neće živjeti osrednji život, neće je zgaziti neki prosječnjak za kojeg će se naposljetku vjerojatno udati, neće umrijeti bolesna ili u nekoj banalnoj nesreći, a nešto od toga bi se dogodilo, možda sve. Beri to nisam mogla objasniti.

Biti dobar roditelj nije moguće ako želiš biti još nešto drugo. A ja sam željela to drugo. Ljudi rode tu svoju djecu, pa im ih odgajaju nepoznate žene u sobama pretrpanim klincima koje (sobe) malo vonjaju na dječju mokraću. Pretpostavljam da za nekoliko desetaka, najkasnije stotinjak godina neće postojati obitelji nego porodične organizacije nalik na mini rodovske zajednice u kojima će svi brinuti o djeci, kao što je to nekad činilo cijelo selo (incestuozno selo, doduše). O djeci će brinuti brižni plaćeni roditelji, ne nužno biološki, nego oni koji su nadareni i obučeni za taj bitan cjeloživotni posao. Talentirani profesionalni očevi, dobro plaćene profesionalne majke, ljudi visoke emotivne inteligencije, blagi i čvrsti, topli i suosjećajni i za koje desetljeće: ni manijaka, ni pedofila, ni vojnika ne bi bilo. Nagledala sam se mladih glumica koje su mislile da je to slatko, kupile su lijepa kolica i domalo nestale sa scene, za prvim došlo i drugo, vratile se deset kila teže, sluđene od kućnog režima, od muža, od djece, neke su zauvijek nestale, pametnije se razvele, operirale sise, trbuh i vratile. Al uzalud, mladost prođe dok demijurg pucne prstom. Ili bičem.

Mila moja nepostojeća kćeri, s bistrim očima, s malo klempavim desnim uhom koje proviruje kroz kosu, s pjegavim nosom i divnim smiješkom, nećeš me gledati kako se udajem i rastavljam, propadam, debljam se, starim, zanemarujem higijenu, nećeš pobjeći od mene, nećeš živjeti sa mnom, neću gledati kako se udaješ i rastavljaš, kako propadaš, debljaš se,
stariš, zanemaruješ, također, nećeš me zaboraviti i nećeš mi slomiti srce, reći ne volim te (ali ni volim te, doduše).

Svi ovo znaju, ali opet svi misle: rodit se, to je ipak bolje nego ne roditi se. I ti bi voljela da sam te rodila, ne?

(str. 67-68)

*

PISMO NEROĐENE PJESNIKINJE

Jednog dana pitat će tebe, moju dragu mamu, jesam li bolesna. Oprosti, je li tvoja mala nešto bolesna? Bit će to prva kritika mojih pjesama. Zašto bi dijete pisalo ako je zdravo? Pa ima tolikih stvari za konzumirati, optrčati. Sve su to zdrave stvari za mlade. Ali, ti ćeš im mama reći, jer ćeš me voljeti i kad me ne razumiješ, da pišem i čitam i na svježem zraku i da mi gledanje u slova razvija oštrinu vida, da vidim kroz kožu, da su mi prsti od pisanja već ogromni za moju dob i da zapravo ne provodim puno vremena zapisujući, više zapažajući, što ti često otežava razgovor sa mnom. Naši znanci, kad nas ne bude da ih čujemo, međusobno će zaključiti: Iz čega će onoliko biće proizvesti novu stvarnost, novi jezik, gdje su joj sirovine, alat - pretjerivanje, dijete će im poludjeti prije dvadeset i neke. Ali naravno da neću. Tvrdo ću srasti uza sve što dodirnem, bit će me teško porušiti ako se ne radi o ljubavi.

Uzimat ću svaki predmet i okružiti ga stoosamdesetipet puta, ponjušiti ga i oblizati. Za moju struku važno je poznavati okus drva, miris čavla, svojstva materijala, osnove ako želiš graditi tekst. Neprestano ću optrčavati jednu te istu ulicu dok to ne budem mogla izvesti zatvorenih očiju, na jednoj nozi, čak i za pedeset godina. Svaku riječ, ovisno o sastavu, rastvorit ću na zrna baruta, neutrone ili dlake i prašinu, a svaki zalogaj premetat ću jezikom dok slano ne postane slatko, a katkad i obrnuto. Kao pjesnikinja prvo moram biti sportašica, znanstvenica, dvostruka špija, ali ne i recimo poljoprivrednica. Ipak, vrijeme će mi uvijek teći sporo, živjet ću sezonu po sezonu, da stvari stignu dozrijevati. Neću biti pametnija ni osjetljivija, a ni hrabrija od drugih, samo detaljnija. Iz toga ću detaljnog poznavanja svega što sretnem na ovom svijetu načiniti nekoliko tisuća pjesama, od kojih će ukupno stotinjak neki ljudi često ponavljati u svojoj glavi, kao da pjevaju.

Jednog dana pitat će tebe, moga dragog tatu, zašto tvoje dijete piše strašne i nastrane stvari. A ti, moj otac, jer me voliš i jer me razumiješ i bolje nego što si mislio da ćeš znati, reći ćeš im da se tu radi o stilskoj vježbi: vježbanju figura slobode. Ta vježba plaši ili je ne trebaju. Ljudi neprestano pjevaju o slobodi, ali se pri tom svim udovima, uključujući i jezik, drže za granicu. Pa to je tako ljudski, treba razumjeti. Nosit ćeš me kad se umorim i tek onako, kupit ćeš mi neke knjige, igrati sa mnom tenis i ja ću ti reći kad dobijem prvu menstruaciju. Naš odnos bit će presudan za moje zanimanje. Za moj uspjeh bit će presudna tvoja rana smrt. Ona će me u spisateljskom smislu učiniti prastarom i besramnom. Pored mojih, tuđe će se riječi često doimati bojažljivima i beskrvnima, ili kao one dječje igre u sigurnoj sobi. Sve delikatno i krhko što ću stvoriti dolazit će iz mišića punog snage. Za sve ostalo, naučit ću se služit knjigama i iz njih cijeli život neumorno izrezivati i krasti.

Vi još ne znate da sam s vama, a tu smo zajedno, dok vodite ljubav: moji povjerljivi roditelji, moji roditelji puni povjerenja, dolazim da bih vas upoznala i, jednom, bit ćete potpisani pod svaku moju riječ.

(str. 154-156)*

"A ljubav je jedini istinski spektakl koji se nudi, ako ne volite rat. Ako je ljubav sporedna, onda je sve sporedno. Ako ljubav nije važna, onda ne postoji ništa ozbiljno između rođenja i smrti, osim ozbiljne bolesti."

(strane 106-107.)

(Pjevač u noći : romansa, Olja Savičević Ivančević, objavio LOM, 2017.)

Svetska vlada tvrdi: 492 karaktera nedeljno je dovoljno! (ideja za priču, #xyz)

Suočena sa potpunim zagušenjem Mreže protokom informacija, besmislicama i količinama podataka pod čijim teretom pucaju serveri, Svetska vlada odlučuje da ograniči broj karaktera, fotografija, video klipova i ostalih sadržaja koje Korisnik Mreže može postaviti tokom sedam dana. 

Svesna delikatnosti teme, Svetska vlada najpre sprovodi dugosežno istraživanje na temu optimalne količine karaktera koja je svakom ljudskom biću dovoljna na nedeljnom nivou, a da se izrazi. Istraživanju se priključuju naučnici, sociolozi, filozofi, borci sa ljudska prava, čak i nutricionisti koji pokušavaju da primene algoritme slične onima koji se koriste za optimalni unos hrane i pića, ne bi li došli do optimalnog broja karaktera i materijala koji bi Korisnik u budućnosti mogao da postavi na Mrežu, a da ne oseti ograničenje. 

Nakon više meseci rada, rasprava i kratkotrajnog rata između sociologa i nutricionista kojima se prebacivalo što pokušavaju da reči broje kao ugljene hidrate, fotografije kao masti a video klipove kao vitamine, Svetska vlada konačno proglašava da je optimalna mera za svakoga 492 karaktera, 1 video klip, 1 statična slika, plus jedan gif/boomerang/story, po želji i potrebama (Broj unosa na Mrežu je neograničen). Svetska vlada takođe podvlači da ukoliko se definisana količina materijala ne iskoristi tokom planiranog perioda od sedam dana, to nije prenosivo na naredni period, te da se ona odnosi na statuse na društvenim mrežama, komentare na vesti ili bilo koji drugi vid objavljivanja ili komunikacije putem Mreže. 

Na preporuku sociologa, od ove mere biće izuzeto pretraživanje Mreže, odnosno karakteri koje će Korisnici unositi u polja za pretragu, zato što bi ograničavanje broja karaktera u toj sferi uticalo na suzbijanje ionako ugrožene radoznalosti Korisnika. 

Megasvetske korporacije su prvog dana zahtevale da se zabrana ne odnosi na 'poslovnu komunikaciju i oglašavanje' i zapretile povlačenjem podrške Svetskoj vladi, ali je Generalna sekretarka vlade, Triša MekMilan zvanično odbacila te zahteve kao pokušaj narušavanja ravnopravnosti među ljudima, podsetivši ih da 'privatna prepiska' nije ograničena i da mogu da se međusobno dopisuju koliko god žele, te je napomenula da će se u narednom periodu razmotriti eventualno povećanje broja karaktera za Svetski servis vesti, odnosno Svetsku digitalnu biblioteku u koju umetnici, naučnici i svi drugi Licencirani autori i dalje mogu ne smetano postavljati svoja dela koja će biti dostupna Korisnicima.

Trgovina brojem karaktera, odnosno crna berza je onemogućena specijalnim softverom, 
a pokušaj hakera da promenom binarnih kodova povećaju broj unosa karaktera je onemogućen po kratkom postupku.

Neočekivano, 
i odmah nakon kratke ali bezopasne eksplozije novojezika sačinjenog od mešavine slova i emotikona, planeta je počela da se menja i postaje prijatnije mesto za život.

Najdraže iz 1/4 2019 :: 3 meseca u 3 sata [mix]

Tek je počelo da cveta i lista, a berba u prvoj četvrtini godine nikad bolja!

Tri meseca preslušavanja muzike u tri sata, a ispod liste te čeka i spisak albuma.

U miksu sviraju i pevaju: Adia Victoria, Aldous Harding, Amanda Palmer, Andrew Bird, Bella Technika, Better Oblivion Community Center, Bohemija, Charlotte Adigéry, Deerhunter, Durand Jones & the Indications, Foals, Helado Negro, International Teachers Of Pop, J.S. Ondara, James Blake, Jay-Jay Johanson, Jonathan Bree, Karen O & Danger Mouse, Lee Harvey Osmond, Little Simz, Lou Doillon, Madrugada, Nežni Dalibor, Nick Waterhouse, Nilufer Yanya, Our Native Daughters, Porto Morto, Rain Phoenix feat. Michael Stipe, Robert Ellis, Robert Forster, Sleaford Mods, Stella Donnelly, The Black Keys, The Cactus Blossoms, The Chemical Brothers, The Cinematic Orchestra, The National, The Specials, Vampire Weekend, W.H. Lung

Play > 

33 albuma:

Amanda Palmer - There Will Be No Intermission [bandcamp >>]

Andrew Bird - My Finest Work Yet

Bella Technika – Section [bandcamp >>]

Bohemija - Nasmeši se i reši se [bandcamp, download >>]

Cass McCombs - Tip Of The Sphere

Deerhunter - Why Hasn't Everything Already Disappeared

Durand Jones & The Indications - American Love Call

Foals - Everything Not Saved Will Be Lost Part 1

Helado Negro - This Is How You Smile [bandcamp >>]

Howe Gelb – Gathered

J.S. Ondara - Tales of America

James Blake - Assume Form

Karen O & Danger Mouse - Lux Prima

Kokoroko - Kokoroko [EP]

Lee Harvey Osmond – Mohawk

Leyla McCalla - The Capitalist Blues

Little Simz - Grey Area

Mats Eilertsen - And Then Comes the Night

Mercury Rev - Bobbie Gentry's The Delta Sweete Revisited

Nick Waterhouse - Nick Waterhouse

Our Native Daughters - Songs of Our Native Daughters

Porto Morto - Portfon [bandcamp >>, + izvinjenje za pogrešno ime benda u emisiji, som...]

Robert Ellis - Texas Piano Man

Robert Forster – Inferno

Shook Twins - Some Good Lives

Sokratis Sinopoulos Quartet – Metamodal

The Cinematic Orchestra - To Believe

The Claypool Lennon Delirium - South of Reality

The Comet Is Coming - Trust In The Lifeforce Of The Deep Mystery

The Delines - The Imperial

The Specials – Encore

The Twilight Sad - It Won`t Be Like This All The Time

Tommy Guerrero - Road to Knowhere [2018]

Unloved – Heartbreak

Erić, Dobrica

(pisala: Redakcija Betona, 2009 >>)

ERIĆ, Dobrica (1936, Donja Crnuća), dečji pesnik-samouk, seoski pevač, začinjavac srpske seoske slam poezije; oduvek je pisao pesme za živi nastup i pevanje, retko za čitanje. (Ko u osnovnoj školi nije slušao Erićeve pesme, slušao je oluju!) Bio je pesnik seoske idile, naivni poet anahronih bukolika i georgika. Pravio je velike turneje po osnovnim školama tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina. Bio je autor Nolita i „redak zver“ u pesničkoj branši. Važio je za velikog prijatelja dece, seljaka, radnika i učiteljskog kadra koji je štedro preporučivao njegove knjige đacima. U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici, kada je bacio bukvar i „oprobao sreću u raznim zanatima“, našavši se napokon u pesničkom. Od 1959. do danas, objavio je preko stotinu naslova. Njegove pesme su relativno brzo „sišle u narod“. Poseban vid implementacije erićevštine ostvaren je preko velikog hita Miroslava Ilića „Devojka iz grada“, koju je napisao niko drugi do slavuj iz Gruže. Prema usmenoj legendi, stihove pesme „Voleo sam devojku iz grada“ Dobrica Erić je dao čuvenom kompozitoru narodnog melosa Obrenu Pjevoviću, koji je potom uhvatio Miroslava Ilića za ruku i poveo ga u aleksandrovački „Diskos“, gde je ovaj snimio svoju prvu singlploču (1977). Ni Lepa Lukić nije ostala bez Erićeve podrške. Za nju je napisao stihove “Bluzo moja satkana od cveća”. Možda bi sve ostalo na toj razini da Dobrica Erić u turbulentnim osamdesetim nije učinio zaokret od pagansko-seoskog ka nacionalističkopravoslavnom pesničkom diskursu. Tako su se slike Vašara u Topoli pretopile u Plač voljene zemlje. Poznata je njegova Prkosna pesma (1993) koju je po priznanju čelnika SPS-a, “najviše voleo Slobodan Milošević u interpretaciji srpske heroine Ivane Žigon”. Ova pesma, nalik Baladi o Stojkovićima Ljubomira Simovića, predstavlja kvintesenciju srpskog inata i paradoksalnog (ne)priznavanja krivice. Slično odlomcima iz Simovićevog Kosovskog boja, koji su postali militaristička budnica, Erićevo pevanije je posredovanjem prkosne Ivane Žigon odjeknulo na mostovima tokom bombardovanja 1999, ali i na poslednjem ispraćaju Miloševića, te napokon na mitingu “Kosovo je Srbija”. Izlivanje erićevskog prkosa (Kriv sam što sam neko/ a ne niko i netko/ Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta/ idem u pravoslavnu crkvu/ doduše poretko/ i što se krstim ovako/ s tri prsta!) postalo je deo folklornih mitingaških okupljanja, kao mantra koja se upućuje neprijatelju. Stoga ne čudi što je božanska interpretacija Ivane Žigon, u video klipovima koji se mogu naći na www.youtube.com, izmontirana sa slikama stelta F-117. Pevanje Dobrice Erića, bivšeg dečjeg pesnika, često se u javnosti koristi poput Teslinog tajnog oružja, obično u funkciji “odbrane Srbije”, “ometanja neprijateljskog osmatranja i izveštavanja”, “podizanja borbenog morala” i “pronicanja u skrivene neprijateljeve namere”. Dobrica Erić je jedno vreme radio kao glavni i odgovorni urednik Nolita, kada je pokrstio sve edicije, pravdajući to zahtevima narodne mobe, kako je on shvatao vođenje te kuće. U novembru je novi i odlučujući krug glasanja za dopisne i redovne članove SANU. Pored Mira Vuksanovića, R.P. Noga i Gorana Petrovića, u redu pred vratima Akademije, gurka se i rab božji, Srbin, sa prosedom bradom – Dobrica Erić. Lepo je na selu, ali je još lepše u Akademijinom zabranu.

Rajko Grlić: "Animal Movies" (fragment iz knjige "Neispričane priče")

"Animal Movies.
Fimovi u kojima su životinje glavna lica: King Kong (1933), Lassie Come Home (1943), Jaws (1975), Babe (1995), 101 Dalmatians (1996), Vuk samotnjak (1972) itd., uz bezbrojne crtiće, lutka-filmove i dokumentarce. 

Zagreb, Beč, Wroclav, 1966. 

Student sam prve godine filozofije i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao glumac amater igram u predstavi Studentskog eksperimentalnog kazališta Ars Longa, Vita Brevis. Putujemo u Poljsku na prvo međunarodno gostovanje. Beč je prva stanica na tom putu i moj prvi susret sa Zapadom. Fotografiram se ispred divovskog panoa na kojem bujna crnka reklamira „Palomin“ grudnjak. Na susjednom panou žirafa poziva Bečlije da posjete Zoološki vrt Schönbrunn. U Wroclavu igramo kod Grotowskog. Te iste večeri, nekoliko ulica dalje, Ida Kaminska, glavna glumica Klosove i Kadárove Trgovine na korzu, igra oproštajnu predstavu i time zauvijek zatvara posljednje židovsko kazalište u Europi. 

Zagreb, 1982. 

S petogodišnjom Olgom gledam BBC-jev dokumentarac o povijesti zooloških vrtova. U njemu kažu da je prvi europski vrt sa životinjama otvoren u bečkom Schönbrunnu i da je žirafa bila njegov prvi stanovnik. Nekoliko dana kasnije nalazim podatak da je sredinom osamnaestog stoljeća vladar Egipta, kao vladarski poklon kraljevima, poslao dvije žirafe u Europu – jednu u Pariz, drugu u Beč. O tome kako je putovala francuska žirafa, Mediteranom do Marseillea, a od njega do Pariza malim kanalima, postoji puno dokumenata i nekoliko knjiga. O putu druge žirafe do Beča ne postoji dokumentacija, ili je ja nisam uspio pronaći. Zato sam i sastavio ovu priču. Da je imam, za svaki slučaj, ako me Olga pita nešto o toj žirafi. 

Los Angeles, 1991. 

To je ujedno i prva priča koju sam upisao u režijsku bilježnicu. 

Beč, 1752. 

Car Francis I za rođendan je dobio neobičan poklon. Kao velikom ljubitelju prirode carica mu je usred Schönbrunnskog parka sagradila stakleni dvorac. Kralj je u njemu svakodnevno doručkovao i provodio duge sate uživajući u pogledu na perivoj. Ptice su pjevale, drveće je uredno raslo, kipovi grčkih bogova bili su simetrično poredani, no carica je primijetila da caru ipak nešto nedostaje, da mu je, usred čitavog tog raja, beskrajno dosadno. Nekako u to isto vrijeme iz daleke Afrike na dvor je stiglo pismo kapetana Koenigsmarka. Bilo je popraćeno crtežom čudne životinje i u njemu je pisalo: „Šaljem Vam crteže camelopardialisa, točno onakvog kakvog sam ga vidio blizu Rta dobre nade. Vjerujem da ta životinja nije bila viđena u Europi još od vremena Julija Cezara koji je uz nju marširao u svojoj trijumfalnoj povorci pr. Kr.“ Čudan crtež čudne životinje, za koju su stručnjaci smatrali da je nastala križanjem deve i leoparda, došao je u caričine ruke. Tako se rodila ideja o dolasku kamiloleoparda u Beč, ideja o stvaranju a zoološkog vrta oko staklenog paviljona u carskom parku, ideja kojom je carica željela razveseliti sve depresivnijeg cara. No da bi car za idući rođendan dobio taj čudesni poklon, trebalo je savladati stotine i stotine gotovo nepremostivih prepreka. O tim preprekama, o zgodama i nezgodama, o tom dugom i teškom putu, o ljudima i životinji koju danas svako dijete jednostavno zove žirafa, govori ova priča. 

Rt dobre nade, 1752. 

Pod vodstvom kapetana Koenigsmarka stotine domorodaca i desetak iskusnih lovaca danima su lovili veliku žirafu. Kad su je napokon ulovili, odveli su je do za nju specijalno pregrađenog broda. 

Atlantski ocean, Mediteran, Jadransko more, 1752. 

Mjesecima se dvije tone teška i šest metara visoka žirafa valjala po uzburkanom oceanu, da bi zatim brod uplovio u Mediteran i mirno Jadransko more. Žirafa je dnevno jela deset kilograma lucerne, pet kilograma specijalno sušene trave, tri kile zobi, bačvu narezanih jabuka, bačvu naribane mrkve pomiješane s djetelinom i suhim kruhom. Kapetan Koenigsmark noćima nije spavao. Brinuo je o žirafi, hranio je, tetošio. Njezin dolazak u Beč bio je za njega pitanje života i smrti, pitanje časti i slave, mogućnost dokazivanja nemogućeg. 

Rijeka, 1752. 

Brod je napokon uplovio u Rijeku, jednu od najsjevernijih luka Jadranskog mora. Od carskog Beča sada je zbunjenu žirafu i premorenog kapetana dijelilo svega 700 kilometara. Tek tu su za kapetana Koenigsmarka, u trenutku kad mu se činilo da je najteži dio puta savladan i da je slava nadohvat ruke, počeli pravi problemi. Hrabri kapetan Koenigsmark tada nije znao ono što danas svako dijete može pročitati: „Najveći problem koji zoološki vrtovi imaju sa žirafama jest tlo po kojem ona može hodati. Većina životinja manje-više hoda po svemu, ali žirafe su drugačije. Ako je tlo pretjerano tvrdo, ona će odmah odustati čuvajući izuzetno nježnu 30 a donju stranu kopita. Ako je tlo previše glatko, po njemu neće hodati jer će joj kopita obrasti i postati bolna. Doista, teška životinja!“ Jedini mogući put kojim su mogli doći do Beča bila je cesta posuta grubim i nadasve oštrim kamenjem. Šume su bile guste, planine strme, rijeke opasne. Žirafa po svemu tome jednostavno nije željela hodati, a odgovarajuće vozilo za nju nije postojalo. Razumljivo, jer sve ovo zbiva se sredinom osamnaestog stoljeća. Carski se rođendan približavao, a Beč kao da je svakim danom bio sve dalji i dalji. No kapetan Koenigsmark došao je na spasonosnu ideju kupujući cipele. Od obućara je naručio divovske kožne papuče. Obućaru je trebalo nekoliko dana da ih sašije. Navukli su papuče žirafi na noge i ona je napokon prohodala. Koenigsmark je odmah iznajmio obućara s cijelom njegovom radnjom, napravio za njega i njegove šegrte specijalna kola, i karavana je napokon mogla krenuti. 

Put prema Beču, 1752 – 1753. 

Papuče su se trošile svaka dva do tri dana. Obućar i šegrti danonoćno su šivali nove. Polagano ali sigurno, krčeći šumu gdje je bilo potrebno, pojačavajući mostove kad su bili preslabo sagrađeni, zaobilazeći alpske vrhove i probijajući se kroz snježne oluje, karavana se napokon približila Beču. 

Beč, 1753. 

Carica je odahnula. Carev rođendan mogao je biti dostojanstveno proslavljen. U Beč se sjatilo pola Europe. Došli su vidjeti cara, ali čudna žirafa i kapetan Koenigsmark bili su ipak najveća atrakcija. Taj dan sve ozbiljne knjige slave kao rođendan prvog zoološkog vrta. Uz žirafu, tu je svoje dane provodio i kapetan Koenigsmark. On joj se jedini smio približiti. Mnogi i danas tvrde da je satima znao s njom razgovarati jezikom koji su samo njih dvoje razumjeli. Car je sve to gledao iz svojeg staklenog dvorca i dobro se zabavljao. Carica je napokon odahnula. 

London, 1993. 

Londonska „Granada“, producentica Pippa Cross, kupila je prava na ovu priču. Prvu ruku scenarija pisao sam s Clare Foster u Los Angelesu, u starom MGM studiju, u scenarističkom apartmanu u kojem je nekad radio Chaplin. (Umjesto verzija upotrebljavam meni draži izraz ruka, posuđen od soboslikara.) Drugu ruku pisao sam dvije godine kasnije, u Londonu, u uredima „Film TV Granade“. Moja advokatica Susan H. Bodine ponudila je projekt Tedu Hopeu i Jamesu Schamusu iz producentske kuće „Good Machine“ u New Yorku. Oni su s „Columbijom“ imali ugovoreno pravo prvokupa pa su im ponudili projekt. „Columbija“ je pokazala ozbiljan interes. Toliko ozbiljan da su počele pred-pripreme. Zajedno s engleskim i austrijskim producentima i scenografom Željkom Senečićem krenuo sam u potragu za lokacijama. Danima smo putovali između Istre i Beča. U Londonu su izabrane žirafe koje se za film moraju pripremati najmanje šest mjeseci. U tom je trenutku u „Columbiji“ došlo do promjene na vrhu. Nova je uprava odlučila da iduće tri godine ne ulazi u „dječje filmove“. Pripreme su zaustavljene. Pippa je narednih osam godina pokušavala pokrenuti ovaj projekt. Cijelo to vrijeme uredno je kupovala prava na priču. Ta prava platila su Olgin studij u New Yorku. Priča izmišljena za Olgu financirala je njezino školovanje. Bilo je u tome neke pravde."

*

Rajko Grlić, iz knjige "Neispričane priče" (Laguna, 2018), stranice 27-31.

"Neispričane priče" su pune opojnih momenata, zdravica, sete, nesnimljenih filmova, ludih trenutaka u večnosti, lica kojima smo se divili, Grlićevih junaka, ali i podsećanja na momente kojima vreme ne može oduzeti gorčinu.

Otvoriti vino,
početi sa čitanjem.

Noćurak :: Ženski glasovi, rifovi i stihovi :: [emisija]

U jednoj epizodi stripa o Hogaru Strašnom - Helga upućuje Honi u drevenu misteriju i slavnu tajnu ženstvenosti, odvodi je na 'tajno mesto' iscrtava oko nje mistični krug da bi joj u sumrak saopštila veliku istinu: Muškarci su - glupani! 

Meni je tu tajnu, drugim rečima, saopštio ćale dok sam još bio klinac, i to je bio jedan od prvih saveta koje mi je dao u životu.
Jednostavno mi je rekao: Svet se okreće oko sebe zbog žena, zapamti to.

Imao sam, dakle, dva valjana dokaza da verujem u tu istinu: ćaleta i Dika Brauna, odnosno Hogara – prihvatio sam je, i verujem u nju i danas.

Noćurak večeras slavi žene – sa gitarama ili bubnjarskim palicama u rukama, one koje su pevale o nekim stvarima pre drugih, menjale svet rifovima, stavovima ili stihovima koje muškarci nisu umeli i znali da napišu. Ukoliko i promakne neka pesma koju je napisao muškarac - to je zato što je ona postala veća ili drugačija kada je otpevao ženski glas.

Po abecednom redu: ... Amanda Palmer, Anna Calvi, Au Pairs, Björk, Brandi Carlile, Case/Lang/Veirs, Cat Power, Eleanor Friedberger, First Aid Kit, Hurray for the Riff Raff, Karen O & Danger Mouse, Laura Marling, Laurie Anderson, Our Native Daughters, Pat Benatar (iz sekcije "guilty pleasure" :), Patti Smith, PJ Harvey, Pretenders, Sinead O'Connor, St. Vincent, Stella Donnelly, The Heads & Malin Anneteg, Tracey Thorn & Corinne Bailey Rae, U.S. Girls, Videosex, Xenia...

Play! >

Posaditi drvo

Građani ove države su, izgleda, postigli prećutni i konačni konsenzus oko barem jedne stvari: želimo da se se samouništimo, kad već drugi nisu uspeli da nas unište.

Oko toga kako ćemo to uraditi ne možemo da se složimo, te ubrzano otvaramo što je moguće više opcija: zagađenje ili uništavanje voda, gušenje smogom, samozatrpavanje đubretom, nevakcinisanje, samobetoniranje i seča drveća a zarad povećanja temperature i zagađenja - trenutno vode na listi, te ćemo već videti šta će biti najprikladnije kada kucne čas.
Naravno, najviše bismo voleli da skončamo u nekom slavnom ratu, ali više niko neće da se bije sa nama.

E, sad.
Ako je verovati statistikama i izveštajima o prosečnom životnom veku muškaraca u Srbiji, ja imam fore da još tridesetak puta stavim zimske gume i to bi bilo to. Iako smo brzi u satiranju - preteći će neka debela lepa lipa da posedim pod njom kad potpuno osedim, za to ne brinem.

Nemam dece, odnosno naslednike zbog čije budućnosti bih sigurno bio sleđen i sluđen; nemam ni neku imovinu koja bi me trajno ukorenila ovde, a nemam ni osećaj vezanosti za državu-naslednicu moje domovine, kao što ga nema ni ona prema meni.

Sve u svemu trebalo bi da me boli đon, ali nije tako.

Trenutno nisam u mogućnosti da zaustavim izlivanje otpadnih voda u reke, stavljam filtere na dimnjake ili kvarim testere i sekire Orcima, ali mogu da pomognem da Šuma Peva >> zasadi neko drvo - donacijom, podrškom, uzimanjem ašova u ruke.

I to je nekakav oblik otpora.

Podigni ruke i piši! (Džek Keruak Marlonu Brandu, oko 1957)

Pred kraj 1957, pošto je njegov nešto ranije objavljen roman hvaljen od gotovo svih kritičara, pisac bitničke generacije Džek Keruak ciljao je u nebo i napisao strasno pismo holivudskom glumcu teške kategorije Marlonu Brandu trudeći se da roman dobije filmsku adaptaciju. U pitanju je bila knjiga Na putu, opširan autobiografski roman koji predstavlja hroniku putovanja i prijateljstva Sal Paradajza i Dina Morijartija, tj. zapravo Keruaka i pisca Nila Kesidija. Pošto je očajnički želeo da film bude snimljen prema romanu, Keruak je hteo da Marlon Brando otkupi prava za filmsku adaptaciju i da igra ulogu Morijartija naspram Keruaka koji bi igrao Sala. Na njegovu veliku žalost, Brando mu nikada nije odgovorio.
Džek Keruak je preminuo dvanaest godina kasnije. Film Na putu je konačno snimljen i prikazan u bioskopima 2012. godine

*

Džek Keruak

Ulica Klauser br. 1418 1/2

Orlando, Florida

Dragi Marlone

Molim se da ti otkupiš NA PUTU i od njega napraviš film. Ne brini se za strukturu, znam kako da sažmem i malo prerasporedim radnju kako bi dobila potpuno prihvatljivu filmsku strukturu: tako što će to biti sve jedan sveobuhvatni put a ne nekoliko putovanja od obale do obale kao što je u knjizi, biće to jedan dugačak put od Njujorka do Denvera pa do Friska onda do Meksika pa do Nju Orleansa i opet do Njujorka. Mogu da zamislim prelepe kadrove ako se kamera postavi na prednje sedište kola snimajući put (dan i noć) kako se odvija pred vetrobranom dok Sal i Din brbljaju. Voleo bih da ti glumiš jer Din (kao što znaš) nije neki blesavi ulični trkač već jedan inteligentni (zapravo Isusovac) Irac. Tu glumi Dina a ja ću Sala (Vorner Bros je predložio da ja igram Sala) pa ću ti pokazati kako se Din ponaša u stvarnom životu, ne bi mogao ni da zamisliš dok ne vidiš dobru imitaciju. Činjenica je da možemo da odemo i posetimo ga u Frisku, ili može i on da dođe u El-Ej još uvek je pomahnitali mačor ali sada se smirio sa svojom poslednjom ženom i uveče se moli Gospodu sa svojom dečicom... kao što ćeš videti kada budeš pročitao dramu BITNIČKA GENERACIJA. Sve što želim od ovoga jeste da uspem da sebe i majku obezbedim do kraja života, tako da stvarno mogu da tumaram svetom i pišem o Japanu, Indiji, Francuskoj, itd... Voleo bih da mogu slobodno da zapišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kad su gladni & ne brinem za majku.

Inače, moj novi roman PODZEMNICI izlazi sledećeg marta u Njujorku i radi se o ljubavnoj vezi između belog tipa i obojene cure i priča je vrlo moderna. Neke od likova iz romana upoznao si u Vilidžu (Stenlija Goulda? itd) Lako može da se pretvori u dramu, lakše nego NA PUTU.

Ono što bih želeo da uradim je da preuredim predstave i filmove u Americi, da dobiju mrvicu spontanosti, da odbace predrasude "situacije" i da puste ljude da buncaju kako to rade i u stvarnom životu. To je predstava: bez nekog određenog zapleta, bez nekog određenog "značenja", onakva kakvi su i ljudi. Sve što pišem pišem u duhu kako ja to sebe zamišljam anđela koji se vratio na zemlju i tužnim očima posmatra sve onako kako jeste. Znam da se ti slažeš sa ovim idejama & uzgred i novi šou Frenka Sinatra bazira se na "spontanosti", što je i jedini način da se nastupa ionako, bilo u šou-biznisu ili u životu. Francuski filmovi iz 30-ih su i dalje mnogo bolji u odnosu na naše jer Francuzi zaista puštaju svoje glumce da nastupaju i pisci se nisu bavili predrasudama o tome koliko je inteligentna filmska publika, priče su od duše dušama i svi su odmah sve razumeli. Voleo bih da pravim velike francuske filmove u Americi, na kraju, kad budem bogat... Američko pozorište i bioskop su sada zastareli dinosauri koji nisu mutirali zajedno sa najboljima iz američke književnosti. 

Ako zaista želiš da sa ovim nastavimo, možemo da se vidimo u Njujorku kada sledeći put budeš dolazio, ili ako ideš na Floridu eto me, ali ono što bi trebalo da uradimo jeste da popričamo o ovome jer predviđam da će to biti početak nečeg velikog. Ovih dana se dosađujem i tražim nešto čime bih popunio prazninu, u svakom slučaju - pisanje romana postaje prelako, a isto je i sa dramama, napisao sam dramu za 24 sata.

Pa hajde sada, Marlone, podigni ruke i piši!

Iskreno, kasnije, Džek Keruak

(Prekucano iz knige "Muzej prepiske - Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima", sakupio i priredio Šon Ašer, s engleskog prevela Jelena Lazić, objavila Geopoetika, 2016)

Noćurak iz domovine [emisija]

Nisam pažljivo brojao koliko ih je tačno, omamilo me sećanje.

Oni sa kojima sam se družio, svirao, opijao na stenama bivše domovine, pisao u četiri ruke, ljubio ili čuvao granicu... više od dve stotine onih sa kojima sam nekada bio blizak na ovaj ili onaj način više nisu tu – ali to nije razlog da ponovo preslušavamo pesme u kojima smo mladi.

Ovaj Noćurak je napravljen za one koji ponekad svrate do starog kraja i onda pre povratka u novu domovinu pitaju - 'šta ima novo od muzike? daj prebaci da slušamo kad stignemo kući', kao i za one koji su ostali ovde, ali ne osluškuju pažljivo šta novo cveta po Balkanu.

U "Noćurku iz domovine" te čekaju: Kralj Čačka, Kanda Kodža i Nebojša, Minilinija, Auf Wiedersehen, Nežni Dalibor, Autopark, Baobab, Bohemija, Vasko Atanasoski, ponovo probuđeni Buka Y Bes, Bernays Propaganda, Rogi, Naked, Stray Dogg, Nikola Vranjković, Madam Baheux, Amira Medunjanin, Barimatango, EQ Basheskia & Mehmed Begić, U pol 9 kod sabe, Triko, Ljubičice.... Promaklo je i nekoliko starijih stvari: poslednja ljubavna pesma bratstva i jedinstva; ona sa vrtlozima vira i ona sa strmim večerima.



Korisni linkovi za preslušavanje celih albuma ili više pesama:

Izae - Snivatelj snima >>
Kralj Čačka - Spusti svetlost na put >>
Buka Y Bes >>
Stray Dogg >>
Triko - Atina Bojadži >>
Vasko Atanasoski >>
Bohemija - Sve naopako >>

J.S. Ondara, otkriće!

Pre deset godina jedan šesnaestogodišnji klinac iz Najrobija gubi opkladu zato što ne zna da "Knocking on Heaven's door" nisu napisali G'N'R.

Počinje da otkriva Dilanovu muziku, i to mu menja život. Novac troši po internet kafeima da bi slušao muziku umesto na užinu, beži iz škole da bi slušao muziku, uči dobar deo Dilanove diskografije napamet i počinje da piše pesme koje gomila u svesci. Ne svira ih, zato što nema novca za gitaru.

Četiri godine kasnije taj isti klinac dobija 'Zelenu kartu' na lutriji i stiže u Mineapolis, SAD.
Kupuje gitaru, uči da svira, ne pronalazi kompanjone za bend i počinje da nastupa sam, poput nekadašnjih 'trubadura sa gitarom'. Snima obrade pesama i postavlja ih na YouTube. Jedan od tih snimaka skreće pažnju DJ sa lokalnog radija, koji primećuje da telefon počinje da zvoni svaki put kada se Ondarin glas razlije etrom.

J.S. Ondara sada ima 26 godina i debi album "American Tales" koji krije nekoliko izuzetnih pesama i jedan od najlepših glasova koji sam čuo u poslednje vreme.
Još uvek nisam siguran da li je priča o Ondari 'dobro spakovan PR' ili dokaz da muzika uvek, poput vode, pronađe put.
Trenutno je važnije da ovaj glas i ove pesme nije upila sušna zemlja.
Ovakve priče ionako uvek dobro dođu, da ohrabre.





Detaljnija priča (magazin Rolling Stone) >>

Noćurak pun blaga :: Hidden Gems #4 [emisija]

Doktore, ovako stoje stvari: 

imam 45 godina, a muzika me i dalje radi. 

I dalje se ponašam poput onog klinca koji bi kada čuje fenomenalnu novu pesmu - otimao telefon iz dnevne sobe, vukao kabl do sobe, stavljao slušalicu na zvučnik i zvao drugare da čuju i oni.

Isto to radim i sada, samo na nešto drugačiji način.

Evo, doktore, i plejlista kao prilog, ima tu raznog blaga: novootkrivenog, ali i starih pesama za kojima sam i dalje lud.

Večeras: 

Aidan Moffat & RM Hubbert obrađuju Yazoo, Jonathan Bree, Destroyer, Talk Talk, Phosphorescent, novi Lee Harvey Osmond, Jonathan Wilson, Pink Floyd, R.E.M., Tim Gibbons, Robbie Robertson, Howe Gelb & M.Ward sviraju "Thousand Kisses Deep", tu su i Andrew Bird, Richard Swift, Sturgill Simpson, The Delines, Cat Power peva sa Willis Earl Bealom a zatim i Lou Doillon... Marianne Faithfull, Steely Dan i Dan Auerbach.

Blago je svuda, lepo kaže mali Kalvin.



U emisiji korišćen deo teksta Mehmeda Begića "Pjesme izgubljenih kanađana: a ti budi faca, pa ne zaplači" >>

"Put u budućnost 2" ili o video-esejima koje bi trebalo da pogledate

Nisam krio oduševljenje prvom sezonom "Puta u budućnost" >> na koji smo krenuli krajem 2017. godine i bio sam radoznao i nestrpljiv da vidim 'nastavak'. Druga sezona je, (ne)očekivano, bolja od prethodne, ukoliko je uopšte pristojno porediti ih.

"Put u budućnost" je od izvrsnog dokumentarca posvećenog istoriji umetnosti i pop-kulture Jugoslavije u novoj sezoni izrastao u prijatne i korisne video-eseje, kakve odavno nisam imao prilike da gledam na televiziji, čak ni na toj poslednjoj koja se i dalje, s vremena na vreme, posvećuje produkciji kulturno-umetničkog programa.

Za razliku od prvog serijala, u kojem je Boris Miljković kao "poznavalac prilika" (kako se i dalje potpisuje) bio okružen i drugim naratorima i tumačima (Istoričar umetnosti, Gospođica Trivija i Mister No) i u kojem se više bavio ponovnim otkrivanjem i tumačenjem mesta i značaja umetnika i umetnosti u bivšoj Jugoslaviji - u drugoj sezoni se na tom putu osamio i upustio u zabavno lično lutanje između referenci, sagovornika i toponima - od spomenika na Kadinjači do Japana, od Novog Sada do Berlina i od Beograda do Njujorka, istim onim imaginarnim metroom kojim smo putovali i u prvoj sezoni.

Na ovom putovanju kroz vreme i prostor Miljkoviću pridružuju se Raša Teodosijević, Marina Ambramović, Aleksandar Genis, Marta Popivoda, Dunja Blažević, članovi grupe Laibach, Peđa Vranešević, Braco Dimitrijević, Dule Ercegovac (arhivski, do sada neemitovani materijal), Takaši Kudo... i još nekoliko izuzetnih sagovornika (nemoguće je sve nabrojati ih, a neki zaslužuju da budu i iznenađenje za one koji će krenuti na ovaj put) čija svedočenja i/ili tumačenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti služe kao energija da se put nastavi dalje sa uživanjem (i setom). 

A o čemu i kome se priča? 
O spomenicima iz vremena Jugoslavije koji nisu samo čuda arhitekture i umetnosti - već i dokaz odnosa jednog sistema prema njoj i dokaz slike kakvu su o sebi stvarali; o Jugoslaviji,  Titu, SKCu, gostovanjima Jozefa Bojsa, novosadskoj sceni, filmu, FESTu, Antonioniju, Rusiji, njujorškoj umetničkoj sceni, MOMA muzeju, gejmingu, video spotovima, dizajnu za stvarni svet - i kakav uticaj na naše živote (je) sve to ima(lo).

Odakle, onda ta seta (koja ove video eseje čini još zanimljivijim)?
Svestan da je osećaj nostalgije neizbežan, i da ona jača čak i kroz svaku njegovu ironičnu opasku na temu sadašnjeg raspada i dezintegracije koju živimo, te svestan toga da "Put u budućnost" dolazi do kraja (kao serijal), Miljković se ne trudi da nostalgiju izbegava, već joj je daje na značaju, dubini i lepoti, ali je ne koristi kao glavnog pokretača i sredstvo za umiljavanje publici. Ne raznežuje se, već konstatuje šta je bilo vredno u jednom svakako boljem vremenu.

Epizoda nazvana "Nostalgija" je, uz priče o spomenicima Jugoslavije i intervjue sa Bracom Dimitrijevićem i Rašom Todosijevićem verovatno i vrhunac ovog serijala.
Kratki, fantastičan intervju sa Aleksandrom Genisom iz te nostalgične epizode, koji u deset minuta uspeva da definiše sav čemer umetnika-emigranata, šta je zapravo nostalgija i šta sve jedan umetnik mora da uradi da bi mogao da se posveti svom delu i svom jeziku je važna stanica ove serije i pola sata televizijskog programa koji ne bi trebalo da propustite, ako već nemate vremena ili živaca da odvojite nekih šest sati za kompletan serijal.

Ne želim da ponavljam reči iz preporuke za prvu sezonu serijala, a o tome koliko je važno postojanje ovakvog sadržaja ('contenta' :) na televiziji. Ova putovanja imaginarnim metroom sada su još važnija i dragocenija, zato što je naše društvo i razumevanje prošlosti i budućnosti za još godinu dana udaljenije od sveta i svega, te je stanica na kojoj se nalazimo još dalja od budućnosti ka kojoj bi se vredelo kretati. Zato bi "Put u budućnost" valjalo koristiti kao dragocenu mapu tog sveta koji sve slabije razumemo. Možda nam pomogne da lakše pronađemo bilo kakav izlaz iz ovog podzemlja, pa kada se konačno iz metroa budemo uz stepenice popeli ka suncu i svežem vazduhu nekog predgrađa, bićemo svesni da smo u predgrađu, gadno devastiranom, i na koju stranu bi valjalo hodati, ka budućnosti.

Sve epizode "Puta u budućnost 2" očekuju vas ovde > (prva epizoda je dole)
Više o prvom serijalu (i epizode) su i dalje ovde >

Čudo je šta dobro potkovan narator može da uradi u kratkom TV formatu, baratajući sa malo para, ali dobrom idejom.