Prešlicavanje za LiceUlice: Lekoviti albumi i pesme koje stvaraju antitela

The Antlers: „Green to Gold“ (2021, Transgressive Records)

Mučen tinitusom, problemima sa glasom i fizičkom iscrpljenošću Piter Silberman, vođa The Antlers, je pre nekoliko godina odložio gitaru i posvetio se potrazi za sopstvenim mirom i srećom. Ono što je pronašao, baveći se u međuvremenu meditacijom i baštovanstvom,  postalo je jedan od najlepših prolećno-letnjih albuma u poslednjih nekoliko godina.

„Green To Gold“ je zvuk sunčanog nedeljnog dana; komad muzike koje će vas grejati i oslobađati; muzika uz koju se može plesati, ljubiti, sanjariti ili jednostavno gledati u strop, dok sunce probija kroz membranu zvučnika i pravi ostrvca svetlosti na parketu i zidovima. Obavezno preslušajte barem „Just One Sec“, „Wheels Roll Home“, „Solstice“ ili odjavni instrumental „Equinox“, a kada shvatite koliko je ta muzika lekovita – možete uživati i u nedavno objavljenom video-klipu koji funkcioniše kao film-uz-album.

David Walters: „Nocturne“ (2021, Heavenly Sweetness/Six Degrees Records)

Novi album Davida Voltersa dokazuje da nema granica koje muzika ne može da izbriše, i da postoji muzika kojom je moguće obgrliti celu planetu Zemlju.

Rođen u Parizu, egzotičnog karipskog porekla, ovaj gitarista i pevač je do sada radio kao DJ, objavljivao za izdavačku kuću ¡Ya Basta! (Gotan Project), osnovao hip-hop bend Zimpala, švrćkao se Afrikom i učio muziku od velikana poput Ali Farka Tura, radio sa Subinom starom saradnicom Sibel... I sve to se čuje u njegovoj muzici.
Ovoga puta okružen fantastičnim muzičarima (čelista Vinsent Segal, korista Balake Sisoko, Rožer Raspejl na udaraljkama), David je snimio album koji zvuči prisno čak i kada ne znate jezik na kojem vam upravo peva, koji podseća na važnost borbe, i mesto koje muzika u toj borbi ima (to će vam otpevati na engleskom: “Music is the Freedom, Music is the Weapon...”) i koji je krcat posvetama velikanima poput Manu Dibanga ili Sema Kuka. Pozivi na borbu nikada nisu zvučali nežnije.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje uz doplatu dostupan ovde >> 

p.s. “Heavenly Sweetness” ulazi u uži izbor najboljih imena izdavačkih kuća ikada.

David Byrne: „American Utopia on Broadway“ (2019, Nonesuch)

Dejvid Birn odavno nije samo „bivši član/vođa Talking Heads“ i bilo bi nepravedno tako ga predstavljati u 2021. U proteklih trideset godina pravio je kuće-koje-sviraju povezujući delove napuštenih zgrada sa klavirom; objavljivao (odlične) knjige koje su prevedene i kod nas, pokrenuo „Reasons To be Cheerful“ – portal koji promoviše pozitivne priče o promenama na planeti... I sve vreme stvarao novu muziku! „American Utopia on Broadway“ je audio-zapis sa njegove poslednje turneje (dokumentovane i u odličnom „koncertnom filmu“ Spajka Lija) na kojoj je praćen fenomenalnim plesačko-sviračkim bendom ponovo svirao pesme poput „I Zimbra“, „Burning Down The House“, „Once in A Lifetime“, „The Great Curve“ ali i „Everybody’s Coming to My House“, raspoložen i razigran kao da nema 69 godina.

Preslušavanje ovog albuma učiniće da se osećate pametnije, a noge i kukovi će biti zadovoljni. 

Bob Dilan je...

Bob Dilan su tetka i teča, akustične gitare, davno.

Bob Dilan je sva muzika koju sam počeo da razumem posle 30. godine života.

Bob Dilan su prevodi Dragoslava Andrića koje volim možda i više od originala.
(I neke pesme koje su mi donedavno zvučale bolje u tuđim verzijama.)

Bob Dilan je dokaz da je reč moćnija sila od Arhimedove poluge.

Bob Dilan je tip koji je zaljubljen u radio više od mene (“... Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio soundtrack mog života."),
i najbolji radio voditelj kojeg sam slušao u životu.

Sve tvrdnje iz ovog iskaza su sećanje,
ili subjektivni osećaji,
izuzev poslednje za koju imam pregršt dokaza.

https://www.themetimeradio.com/
("Theme Time Radio Hour with your host Bob Dylan")

Noćurak :: Driving Nowhere

Vožnja bez navigacije!

Nasumično pratimo znakove, signale, skretanja, ulazimo u kružne tokove i glasamo gde izlazimo, pratimo akorde, ritmove, rifove i ideje.
Imamo rezervoar pun pesama – i novih i onih koje znaš.

Autostoperi mogu na zadnje sedište, ako odgovore na pitanje:
"No-where ili now-here?"

Suvozači: ... Billy Bragg & Wilco, Calexico & Iron & Wine, Cass McCombs, Darko Rundek & Cargo Orkestar, First Aid Kit, Israel Nash, Khruangbin & Leon Bridges, Marlon Williams, Matt Berry, Neko Case & KD Lang & Laura Veirs, Paul Weller, REM, Rhiannon Giddens, Rodrigo Amarante, The Antlers, tu su i novi The Black Keys i The Chills i The Coral i The Stranglers; stari Tommy Guerrero, Tony Joe White, Valerie June...

Pesnici koje ćemo pokupiti usput: Borivoje Petkovic, Mehmed Begić i Vladan Krečković.

Foto: bez GPSa, nedaleko od Pirana, jednom.

David Byrne, 69

Kako definisati Dejvida Birna?

Različiti izvori tvrde: pevač, kompozitor, producent, glumac, pisac, teoretičar muzike, kao i jedan od osnivača benda Talking Heads.

Taj i takav spisak deluje impresivno, ali sve nabrojano nije u potpunosti tačno, a nije ni dovoljno. Možda je problem u gramatici, i standardnim definicijama koje nisu u potpunosti primenjive na tipove poput njega.

Opisati Dejvida Birna zahteva i korišćenja pluseva između ovih reči, pravljenje složenica, i poneki razlomak.

Dejvid Birn istovremeno sve gore nabrojano, a sinteza je ključna odlika njegove karijere pevača, recitatora, svirača ukulelea, kompozitora, plesača, producenta, snimatelja, gitariste, izdavača, glumca, pisca, scenariste, arhitekte, neuromarketing istraživača, teoretičara, sempladžije, humoriste, propovednika, pozitiviste, konstruktora zgrade-instrumenta, pisca libreta, promotera world music, bicikliste, crtača, pokretača medija čija je misija da nas uveri da svet nije, još uvek, otišao dođavola.

(I opet nisam nabrojao sve šta on jeste)

U izuzetnoj knjizi “Kako radi muzika” >> (objavio je pre 60. rođendana) priznao je da je kao mlad želeo da bude “tajni agent i kosmonaut. Istovremeno, ukoliko je moguće.”

Za dosadašnjih 69 godina je uspeo i to da bude.
Kosmonaut je - vratimo se definicijama i grčkom značenju reči od kojih je ova kovanica nastala – KOSMIČKI MORNAR, a “kosmos” nisu samo zvezde, Kosmos je i “Poredak”, “Univerzum”, "Sve".

Ukoliko u okviru nekog narednog projekta bude fizički poleteo ka zvezdama,
ni taj let neće biti uobičajen.

U to ime, i na njegov 69. rođendan - prigodna pesma, i živeli!

Himnični Noćurak ili All We Ever Wanted (... was everything)

Po definiciji himne su „pesme u slavu Boga, ideologije ili države.

Za mene je himna svaka pesma koja slavi ljubav, prijateljstvo, slobodu, sunce, putovanje, plažu, prkos, lude ideje, zatrčavanje u talas, smeh, ples, život, borbu, kuraž, drvo, poljubac... i koja izaziva talas adrenalina, oksitocina, sreće ili "naježa".

Pesme koje su godinama čekale da budu u Noćurku, i neke nove koje izazivaju žmarce sviraju i pevaju: Beirut, Black Pumas & Hypnotic Brass Ensemble, Camera Obscura, For Those I Love, J.J. Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Johnny Cash, Katarina II, Kings of Convenience, Moby feat. Gregory Porter & Amythyst Kiah, Pixies, Pokey Lafarge, R.E.M., Rialto, Richard Hawley, Rundek & Ekipa, Sitzpinker, Sivert Hoyem, The National, The Walkmen...

"Ništa se nije desilo" (Stefan Janjić)

Počeću podsećanjem na možda najvažniju lekciju za dobrog čitaoca:
 
Bez obzira na broj naslova koji čekaju na čitanje i snažnoj želji da pročitaš sve, ne odlaži čitanje knjiga za koje imaš više od dve preporuke od ljudi čijem sudu veruješ. 

Zatim ćemo se podsetiti druge najvažnije lekcije: 

Odlična knjiga je imuna na vreme. Nikada nije kasno.

Sada možemo o knjizi.

*

Iako ima čvrstu strukturu roman "Ništa se nije desilo" (Imprimatur, 2019; prethodno Matica Srpska, 2017) nije dovoljno prepričati, naročito ukoliko pripadate vrsti čitalaca koju od pitanja šta je priča više zanima kako je priča ispričana. 
(U slučaju ovog romana to ne znači da je fabula eterična, nejasna ili nevažna - nasuprot.)

"Ništa se nije desilo" je višeslojna, policentrična priča sa kojom se može izboriti samo disciplinovan, vešt i talentovan pisac, a Stefan Janjić je sve to.

Da ne bih ostao previše kriptičan ili eteričan (te zato što želim da ova knjiga dođe do što je moguće većeg broja čitalaca zaljubljenih u majstorluk) - dužan sam da otkrijem barem osnovne upornišne tačke ili kičmu ove priče.

Mladi student medicine po dolasku u Beograd iznajmljuje stan u kojem pronalazi tragove falsifikovanja stvarnosti u periodu rata u Bosni i Hercegovini. Pokojni vlasnik stana, novinar Beogradskih prilježno je godinama objavljivao tekstove u rubrici "Crni odjeci", menjajući imena žrtvama, prevodeći ih na "našu stranu", čineći tako učinjene zločine i rat na teritoriji Bosne i Hercegovine još strašnijim. Otkrivanje činjenica i detalja tog dela gusto je isprepletano sa ličnom pričom mladog studenta, njegovim reminscencijama o životu na selu, sadašnjem odnosu sa bakom i majkom, kao i introspektivnim sudarima sa realnošću, koje Stefan Janjić pažljivo uklapa stvarajući tu čudesnu polifoniju koja će se završiti jednim gromoglasnim akordom dugog eha, poput onog kojim se završava "A Day in The Life".

Pored te i takve priče koja ovu knjigu čini jednim od poštenijih osvrta na period rata, ostaje i ta posvećenost svakoj rečenici koja krasi Janjićev stil.

(sledi citat)

"Prostorijom trepere sekunde koje rađa stari sat. Isti je kao onaj što kuca u mojoj kući, na selu. Taj naš više ne kuca, doduše; ali je dugo kucao, kuckao, pucketao. (Ovom ćemo se teskobnom sunovratu ka perfektu vratiti nakon dve uzgredne rečenice.)

Na našem časovniku staklo je naprslo, i to u formi slova ipsilon, koje moja baka naziva rašljama. Naš sat je uprkos tom oštećenju – ili možda baš zbog njega – u svoje najbolje vreme, dok je kucao kao pravi (to je govorila baka), dok je radio kao da je napravljen u Švajcarskoj (to je govorio deda), a ne u People’s Republic of China (to sam proverio ja), titrao nesumnjivo tiše; označavao je da život prolazi, ali mu pritom nije smetao.

Vratimo se na glavni kolosek: našem je časovniku utihnuo vertikulus kordis onog dana kada je deda umro. Budući da je tradicija nalagala da se svaka golema sreća ili tuga dezinfikuju alkoholom, poslali su me u podrum po dve staklene flaše. Plašeći se da ću u tom hadu naše kuće nešto polomiti, pre zbog umora nego zbog tuge, jer se manifestacija pogreba otegla, uzeo sam baterijsku lampu, koja se, obuhvaćena mojom rukom, oglasila lenjivim, sjajnim zrakom. Da li je svetlost zaista najbrža na svetu? – eto, o tome sam razmišljao, slušajući kako se jecaji iza mojih leđa sjedinjuju u jedan harmonični, simfonijski zvuk, a potom nastavljaju svoje različite intonativne puteve. Svetlost iz lampe je posle nekoliko sekundi nepovratno klonula, bez ikakvog odgovora na nervozne pokušaje reanimacije.

Nije bilo rezervnih baterija, kao što ih u našoj kući nikada i nije bilo, te sam izvadio dve iz zidnog sata i premestio ih u lampu. Baka je nedugo potom videla da su se kazaljke zaustavile na deset i deset, a onda je danima prepričavala čudo: 

„Stale su tačno kad je on umro. Stale, evo, u desetideset, ne pomakla se, u desetideset su stale.” 

Gledao sam popucale kapilare na njenim beonjačama, a potom suze i trome pokrete platnene maramice; gledao sam je kako se upinje da pronađe posebnost u jednoj bolnoj, ali prilično svakidašnjoj smrti. Ništa joj nisam rekao, njena lakovernost bila je draga i mučna."

(Strane 10-11.)

*

Brižljivo ispričan, pun detalja i referenci koji nisu tu da bi dokazale piščevu erudiciju, već zato što im je tu mesto, pažljivo vođen od prvobitne intrige do svojevrsnog prihvatanja falsifikovane realnosti ("... Iz klupka pitanja koja me prevazilaze najčešće se rađa jedno "svejedno" koje boli i teši u isto vreme.") - roman "Ništa se nije desilo" otkriva (čak i čitaocu koji kasni, poput mene) jedan novi, talentovan glas i donosi ushićenje čitanjem, poput onog koje je svojevremeno doneo "Kako vojnik popravlja gramofon" Saše Stanišića, i to nije jedina sličnost između ova dva naslova.

*

Prvih dvadeset i sedam stranica romana dostupno je na sajtu Imprimatura >>. Nadam se da izdavač još uvek ima primeraka za prodaju.

Pre praznika je knjiga bila dostupna i u beogradskom Beopolisu>>  Ukoliko je nema - Borise i Sonja - molim vas da se krene ka štampariji, ova knjiga zaslužuje brzi reprint, hvala ;)

James: "Beautiful Beaches" (kakva pesma!)

Tako je, doktore, dobro ste me razumeli – iste simptome sam primetio i pre više od trideset godina, kada sam čuo „Those who find themselves ridiculous, sit down next to me...”

Nekoliko godina kasnije se isto dogodilo kada sam prvi put čuo “Tommorow”. Jednom sam vrištao u mikrofon uz njihovu pesmu, nisam znao da je regler podignut, sve je otišlo u etar, a inače nisam sklon podizanju glasa.
Jeste, već trideset godina neke od tih pesama uzimam svakodnevno kao pomoćna lekovita sredstva, one jače koristim kao lek.

Postoji i jedna koju slušam samo jednog dana u godini, na dan ćaletove smrti, stvari su uz nju podnošljivije.

I evo, u nedelju ujutro sam prvi put čuo njihov novi singl, koji sam od tada uneo intra-ušno barem dvadeset puta, što znači da sam stotinu minuta proveo slobodan, plivajući u slatkom, omamljujućem endorfinu.

 
Ne, doktore, ne žalim se na bolove, nego me zanima - možete li da otkrijete, uradite neke analize, ili još bolje - ako imate možda i diplomu muzičke škole – otkrijte mi šta se to nalazi u tim pesmama, šta mi rade ti ljudi, da znam da ih konzumiram još više.

Možete da počnete od ove nove.
Ako vam se ništa ne desi, proverite sebi puls, možda ga nema.

Beograd u Aprilu, 2021 :: Noćurak

Umesto dva stabla i male zelene površine, ispod našeg prozora se od pre nekoliko dana nalazi jedan novi spomenik, mnogo betonskih ploča, sada još manja zelena površina, i šest mladica koje će biti nekakav hlad za otprilike deceniju.

Seča ta dva stabla, izgled spomenika, čuda koja su već podignuta po gradu i planovi za nove spomenike - sve to me podsetilo na priču o kamenim kipovima i propasti ljudi na Uskršnjem ostrvu. 
Potresna je, i poučna.
(Cela priča te očekuje u prethodnoj objavi na blogu.)

Alu, mi više nemamo vremena da budemo pesimisti, ili depresivni.

Večeras podrška stiže od Eduarda Galeana, Gorillaz, Dragana Babića, Black Pumas, The Specials, Sretena Ugričića, Bouvija, Majkla Kivanuke, Manic Street Preachers, Sault, Risaunda, Saramaga, TheThe, µ-Ziq... i drugih čije pesme i reči su tu da te podsete zašto je borba važna, kako se bori i kako da sledeći april u Beogradu bude bolji.

O kamenim kipovima, posečenim stablima i kraju jednog društva (iz "Kratke istorije napretka" Ronalda Rajta)

"Oko dva veka pre španske invazije Perua, jedna holandska flota u Južnim morima, dalje zapadno od Čilea i ispod južnog povratnika, naišla je na prizor koji nije bio ništa manje vredan strahopoštovanja, a bio je još neobjašnjiviji, od megalitskih građevina u Andima. 

Na Uskrs, 1722, Holanđani su uočili nepoznato ostrvo na kome uopšte nije bilo drveća i koje je bilo tako erodirano da su od njegovih golih brda pomislili da su dine. Zaprepastili su se kad su, dok su se približavali, ugledali stotine kamenih likova, neka visoke poput amsterdamskih kuća. (...)

Kapetak Kuk je kasnije potvrdio pustoš ostrva, jer nije našao "ni drva za gorivo, niti imalo pijaće vode da se ponese na brod". Opisao je malene kanue ostrvljana, načinjene od delova olupina prišivenih jedan uz drugi poput kože za cipele, kao najgore na Pacifiku. Priroda je, zaključio je, bila "krajnje štedljiva darovima na ovom mestu".

Velika misterija Uskršnjeg ostrva koja je iznenadila sve rane posetioce nije bila samo u tome što tako gorostasne statue stoje u tako malenom i udaljenom kutku sveta, već i u tome što je izgledalo kao da su statue tu postavljene bez ikakve opreme, kao da su spuštene na zemlju s neba. Španci koji su raskoši arhitekture Inka pripisali đavolu prosto nisu umeli da prepoznaju dostignuća jedne druge kulture. Ali čak ni naučni posmatrači nisu, u početku, mogli da objasne megalite sa Uskršnjeg ostrva. Likovi su stajali kao da se rugaju, prkoseći zdravom razumu.

Sad znamo odgovor na tu zagonetku, i on je strašan. Uprkos onome što je rekao kapetan Kuk, Priroda nije bila neuobičajeno škrta u svojim darovima. Izučavanja polena kraterskih jezera na ostrvu pokazla su da je ostrvo nekada bilo dobro snabdeveno vodom i puno zelenila, s bogatom vulkanskom zemljom na kojoj su rasle guste šume čileanske vinove palme, vrlo dobrog drveta koje može da dostigne veličinu hrasta. To nije promenila nikakve prirodna katastrofa: nikakva erupcija, suša, niti bolest. Katastrofa koja je pogodila Uskršnje ostrvo bio je čovek.

Rapa Nui, kako Polinežani zovu to mesto, naselili su, tokom petog veka, doseljenici sa Markiskih i Gambijskih ostrva koji su stigli u velikim katamaranima sa zalihama uobičajenih vrsta useva i životinja: pasa, kokošaka, jestivih zamoraca, šećerne trske, banana, slatkog krompira i dudovog drveta od čije se kore pravilo platno (...) Uskršnje ostrvo bilo je isuviše hladno za hlebno drvo i kokosovu palmu, ali bilo je bogato morskom hranom: ribom, fokama, delfinima, kornjačama i pticama što se gnezde na moru. Za pet ili šest vekova, broj stanovnika je porastao na deset hiljada - što je mnogo za 64 kvadratne milje. Izgradili su sela s dobrim kućama na kamenim temeljima i očistili najbolju zemlju za njive. Društveno, podelili su se u klanove i slojeve - plemiće, sveštenike, obične građane - a možda je postojao i nekakav vrhovni poglavica ili "kralj". Poput Polinežana na nekim drugim ostrvima, svaki klan je počeo da odaje počast svojim precima podižući impresivne kamene kipove. Klesali su ih u podatnoj vulkanskoj sedri kratera i podigni na postolja kraj obale. Kako je vreme odmicalo, taj kult kipova postajao je sve veći predmet takmičenja i preterivanja, dostigavši vrhunac za vreme poznog evropskog srednjeg veka, dok su kraljeve iz loze Plantageneta vladali Engleskom.

Svako pokolenje kipova bilo je veće od prethodnog, zahtevalo je više drveta, kanapa i radne snage da se dovuče do ahu, ili oltara. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da niče, a taj su problem još više pogoršali doseljenički pacovi, koji su jeli seme i mladice. Do 1400. više nije bilo polena drveća u godišnjim slojevima kraterskih jezera: najveći i najmanji sisari na ostrvu zajedničku su uništili šume.

Možda mislimo da bi na tako ograničenom mestu, gde su, s visine Terevake, ostrvljani mogli da obuhvate čitaj svoj svet jednim jedinim pogledom, bile preduzete neke mere da se zaustavi seča, da se zaštite mladice, da se posadi novo drveće. Možda mislimo da bi, kako se drveće proređivalo, podizanje kipova bilo smanjeno, a drvo čuvano za osnovne svrhe kao što su pravljenje brodova i pozdanje krovova. Ljudi koji su oborili poslednje stablo mogli su da vide da je poslednje, mogli su da budu sasvim sigurni da više nikad neće nići nijedno drugo. I svejedno su ga posekli. Sav hlad je nestao iz zemlje, osim senki oštrih rubova koju su bacali okamenjeni preci, koje su ljudi voleli još više jer su se pored njih osećali manje usamljeno.

Tokom otprilike jednog naraštaja bilo je dovoljno starog drveta da se vuče veliko kamenje i ipak sačuva nekoliko kanua pogodnih za plovidbu po dubokoj vodi. Ali došao je dan kad je propao i poslednji valjan čamac. Ljudi su tada shvatili da će morske hrane biti jako malo i da - što je još gore - neće nikako moći da pobegnu. Njihova reč za drvo, rakau, postaja je najdraža reč u njihovom jeziku. Izbijali su ratovi oko starih dasaka i crvotočnih delića olupina. Pojeli su sve pse i gotovo sve ptice što se gnezde, i nepodnošljiva tišina ostrva produbila se kad su utihnule životinje. Jedino što je ostalo bili su moai, kameni divovi koji su progutali zemlju. A oni su i dalje obećavali povratak izobilja, samo ako ljudi ne izgube veru i ako im budu odavali još veće počasti. Ali, kako ćemo vas odneti do oltara?, pitali su klesari, a moai im odgovoriše da će, kad kucne pravi čas, oni sami odšetati tamo. Te se lupa alatki i dalje širila iz kamenoloma, a zidovi kratera su oživeli u likovima stotina novih divova, koji su postali još veći sad kada ljudi više nisu morali da ih prevoze. Najveći lik koji je postavljen na oltar visok je preko trideset stopa i težak osamdeset tona, najveći ikad isklesan dug je šezdeset pet stopa i težak preko dve stotine tona, što se može uporediti s najvećim kamenjem koje su napravili Inke ili Egipćani. Osim što se, naravno, nikad nije pomakao ni za milimetar.

Pred kraj, bilo je više od hiljadu moaija, jedan na svakih deset ostrvljana u njihovo zlatno doba. Ali to doba je prošlo - nestalo je s dobrom zemljom koju su oduvali neprekidni vetrovi a iznenadne, žestoke poplave sprale i odnele u more. Ljude je zavela ona vrsta napretka koja postaje manija, "ideološka patologija", kako je zovu neki antropolozi. Kada su Evropljani stili na ostrvu u osamnaestom veku, najgore je već bilo prošlo; zatekli su jednu ili dve žive duše po kipu, jadne ostatke, "male, mršave, strašljive i bedne", kako je to Kuk rekao. Sad nije bilo krovnih greda pa su mnogi živeli po pećinama; jedine građevine bile su kameni kokošinjci u kojima su danonoćno jedni od drugih branili taj poslednji izvor proteina koji nije bio ljudskog porekla. Evropljani su čuli priče o tome kako je klasa ratnika preuzela vlast, kako se ostrvo grčilo pod teretom zapaljenih sela, krvavih bitaka i ljudožderskih gozbi. (...)



Čak ni to nije bila najniža tačka. Između posete Holanđana 1722. i Kukove posete pedeset godina kasnija, ljudi su opet zaratili i međusobno, i po prvi put, sa precima. Kuk je zatekao moaije zbačene sa svojih postolja, naprsle i obezglavljene, a po ruševinama su bile hrpe ljudskih kostiju. Nema pouzdanog izveštaja o tome kako se ili zašto to dogodilo. Možda je otpočelo kao krajnje zverstvo između neprijateljskih klanova, kao što su evropske nacije bombardovale katedrale tokom Drugog svetskog rata. Možda je otpočelo kada su stranci u nezamislivo bogatim i opasnim plovećim dvorcima raspršili osamu ostrva. Ti posednici drveta bili su donosioci smrti i bolesti. Koškanja sa mornarima često su se završavala streljanjem urođenika na plaži.

Ne znamo tačno šta su zahtevni moai obećali ljudima, ali čini se verovatnim da je dolazak jednog drugog sveta možda razotkrio određene iluzije kulta kipova, te je opsesivno verovanje zamenjeno jednako opsesivnim razočaranjem. Šta god da mu je bio pokretački duh, uništavanje Rapa Nuija besnelo je najmanje sedamdeset godina. Svaki naredni strani brod nailazio je na sve manje uspravnih kipova, dok na kraju više nijedan div nije stajao na svom oltaru. Rušenje je sigurno izuzetno teško palo nekolicini potomaka graditelja. Temeljnost i promišljenost uništavanja ukazuju na nešto dublje od ratovanja između klanova: na narod gnevan na svoje bezobzirne očeve, na ustanak protiv mrtvih. 

Lekcija koju naš svet može da nauči od Rapa Nuija ipak je zabeležena."

(Prekucano iz knjige "Kratka istorija napretka", str. 69-74, Geopoetika, 2007, prevod Bojana Vujin)

The Antlers: "Green To Gold"

Danima preslušavam i uživam u albumu 'Green to Gold', prvom koji su The Antlers snimili nakon sedam godina.

Omamljen zvukom i slikama, nisam bio siguran samo u jedno: da li je ovaj album 'zvuk' kasnog proleća, ili celog jednog lenjog leta?

On zvuči kao sunčani dani; svuda su cvrčci i zrikavci, stihovi upućeni suncu ('keepin’ bright, bright, bright...'), ali i oni o oslobađanju i potrazi za mirom ('... for just one sec, free me from me.')

Zahvaljujući pokretnim slikama, sada imam odgovor.
"Green to Gold" je od pre nekoliko dana 'oslikan', od početka do kraja, i taj video će vam doneti možda najprijatnijih 48 minuta ovog vikenda.

Jer ovaj album jeste leto,
i lenjost,
i sloboda,
i ljubav.

Uživaj.

Ozbiljnija recenzija albuma >>

Noćurak kasetaš :: New Gold Dream/s :: mixtape

Tri dana sam proveo slušajući, bez pauze & u krug, delove (ili celu) jednu te istu pesmu iz osamdesetih.
Tri dana, na poslu.
Ipak, nije nam bilo kao junacima genijalnog filma „Late Night Shopping“.
Do kraja trećeg dana snimanja kadrova ekipa je zviždukala ili pevušila tu pesmu, niko nije poludeo, dobro smo se zabavljali.
To me podsetilo da postoje pesme koje nemaju rok trajanja, i koje se nikada neće izlizati. I dalje se radujem tim pesmama, iako ih znam ’u šum’. Znam koliko traje odjek činele posle prelaza na bubnju, kako je ’obojena’ klavijatura, gde je producent ostavio ’ukras’ u trećem planu i gde je gitaristi ispala trzalica.

Takve sam birao za ovaj mixtape: Prefab Sprout, Style Council, Simple Minds, Talk Talk, Japan, New Order, Billy Bragg, Suzanne Vega, Lloyd Cole & The Commotions, The The, Psychodelic Furs... svi oni te čekaju u miksu koji traje 100 minuta.
Toliko je nekad moglo da stane na nedostižnu, retku, ’zlatnu’ Maxell High Bias XL II.

A kada je ’mixtape’ – nema priče, jer ko još troši dragoceni prostor na kaseti za najave voditelja.



(Cover: reklama „Maxell tapes: Break the Sound Barrier“, 1982. 

U glavnoj ulozi: Peter Murphy)

O 6. aprilu, Biblioteci, Hitleru i generalu Leru

Juval Noa Harari u „Sapijensu“ podseća na važnost i vrednost priča za našu vrstu. Da ne prepričavam poglavlja posvećena tom fenomenu (pročitajte celu knjigu, više puta) – skratiću: Priče su ono što svaku veću ljudsku zajednicu drži na okupu.

One su univerzalni „lepak“. Svaki majstor-amater zna da postoje stvari koje nikakav lepak ne može da reši. Dvokomponentni, montaž-kit, barsil... ništa ne radi, i onda se sjuriš do prve prodavnice i uzmeš ’bilo koji super-lepak’ kojim takođe ne uradiš ništa, osim što ulepiš barem tri prsta (!!!) a predmet lepljenja ostane zamrljan do kraja vremena, i neupotrebljiv. Svakog 6. aprila 1941. ovde se na mreži pojavi uvek isti neadekvatan, loš lepak kojim bi naše ozbiljno naprslo, i inače krhko nacionalno biće valjalo da bude malo dopravljeno. To je ona priča o generalu Leru koji je „priznao da mu je Hitler naredio da bombarduje Narodnu biblioteku 6. aprila 1941... Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.” To nije čak ni lepak, već mešavina lošeg brašna i vode.

Lažnjak. Radoslav Grujić (1878-1955), teolog i istoričar, upravnik Muzeja Srpske crkve i dopisni član SANU u svom svedočanstvu o bombardovanju Beograda priča: “Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio. Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.” Dakle, “jedna zapaljiva bomba, najviše dve”. Ne pričamo o bombama od 600 kilograma koje bi zbrisale ceo Kosančićev venac, već “štapićima” dužine 50 centimetara. Iz jednog aviona je, tvrdi Branislav Gajić, izbacivano do 1200 takvih štapića, od kojih su “jedna, najviše dve” pala na krov Narodne biblioteke i uzrokovala požar koji niko nije ugasio zato što je kapija bila zaključana. Sve to možda više govori o nama i organizaciji u tadašnjoj Jugoslaviji - nego o Hitleru i Leru čiji su bombarderi imali za cilj nešto drugo, na donjem Kalemegdanu. Hitler je, naravno, imao jezive ideje šta sve želi da nam radi - sam ili uz pomoć ovdašnjih kolaboranata u vidu raznih “srpskih majki” i ostalih bašibozluka. U moru dokazanih i dokazivih mračnih namera, na prvi pogled zvuči idiotski dopisivati izmišljotine. No, kada ta i takva, izmišljena priča počne da se koristi da bi se dodatno podcrtalo da smo oduvek bili nekakav "golemi trn" u oku raznim osvajačima, i kada ona postane potka za tirade o “spaljenim knjigama sa zabranjenom istorijom Srbije” i sličnim ... sranjima..., onda stvari postaju jasnije. Ekipa zadužena za širenje mitomanije je u kolektivnoj svesti već napravila zgarište strašnije od onog koje je ostalo od biblioteke na Kosančićevom vencu pre 80 godina. U našoj kolektivnoj svesti uskoro više ništa - i nikada - neće moći da bude izgrađeno na zdravom temelju, već će nam preostati samo zalivanje betonom. Da se vratim na početak - lepljenje nacionalnog bića lažnim i neadekvatnim lepkom ne može dati valjane rezultate. Ostaće nam ulepljena tri prsta, a ono što ste lepili biće ružno, i nefunkcionalno. * Koristan tekst Branislava Gajića o tom bombardovanju (kao i onom 1944) >> Svedočanstvo Radoslava Grujića je dostupno u tekstovima istoričara Dejana Ristića.

Najdraže pesme prve četvrtine 2021:: tri meseca u tri sata

Prva četvrtina godine spakovana u tri sata muzike!

Nove pesme koje su mi u prethodna tri meseca pomagale da renoviram moj babl, ojačam mu zidove i učinim ga otpornijim na sve veće talase ludosti i gluposti; nove pesme koje su mi pomogle da stvaram antitela na te ludosti i gluposti, i one koje su dane mrmota učinile lepšim.
Na listi su Nick Cave, Matt Berninger, Sivert Hoyem, Django Django & Charlotte Gainsbourg, Jessie Ware, Altin Gun, Jay Jay Johanson, James, Koala Voice... i ljute žene koje prže rokenrol po pustinjama Bliskog Istoka, nordijski antigravitacioni džez, pesme koje zvuče kao lenji letnji dan na obali okeana, i jedan “pop-instant-klasik” ;)

Ispod emisije te čeka i lista albuma koje ti preporučujem za preslušavanje 

👇

Najdraži albumi ¼ 2021 (po abecednom redu):

Aaron Frazer - Introducing... [bandcamp, preslušavanje >>]

Alex Maas - Luca [bandcamp >>]

Altın Gün - Yol [bandcamp >>]

Arab Strap - As Days Get Dark

Black Country, New Road - For the first time [bandcamp >>]

Carmen Villain - Sketch for Winter IX/Perlita [bandcamp >>]

Cassandra Jenkins - An Overview On Phenomenal Nature [bandcamp >>]

Claire Deak & Tony Dupé - The Old Capital [bandcamp >>]

Dumbo Gets Mad - Things Are Random And Time Is Speeding Up

Erlend Apneseth Trio - Lokk [bandcamp >>]

Israel Nash - Topaz [bandcamp >>]

Jakob Bro, Arve Henriksen, Jorge Rossy - Uma Elmo

Jane Weaver - Flock [bandcamp >>]

Jay-Jay Johanson - Rorschach Test

Jon Batiste - We Are

Judith Hill - Baby, I'm Hollywood!

Lost Horizons - In Quiet Moments [bandcamp >>]

Mogwai - As the Love Continues [bandcamp >>]

Neil Cowley - Hall of Mirrors [bandcamp >>]

Nick Cave & Warren Ellis - Carnage

Omar Sosa - An East African Journey 

Philippe Cohen Solal & Mike Lindsay - Outsider

Pino Palladino & Blake Mills - Notes with Attachments

Richard Barbieri - Under a Spell [bandcamp >>]

Snowpoet - Wait for Me [bandcamp >>]

Steven Wilson - Future Bites

Still Corners - The Last Exit [bandcamp >>]

The Weather Station - Ignorance [bandcamp >>]

Valerie June - The Moon And Stars Prescriptions For Dreamers [bandcamp >>]

Liceulice_fm :: 16.03.2021 (snimak)

Stotinu minuta provedenih u studiju RadioAparata sa Nikoletom i Bojanom me podsetilo kakvo je uživanje učestvovati u live programu,
i da je šteta što neki razgovori moraju da se završe.

Hvala na gostoprimstvu, inspirativnim pitanjima, i razumevanju za malo duže odgovore! ;)

Noćurak za plutanje, sanjarenje, čitanje (i pisanje!) :: ambient mixtape

Ovih dana nema laganih tema, jednostavnih odgovora i lakih pitanja.
Zato delim sa tobom dva sata muzike bez priče uz koju možeš da raščlanjuješ pitanja i odgovore, sanjariš, dremaš, maštaš, čitaš, pišeš, ili ne radiš ništa.
Možeš da je koristiš kao klupu u šumi, fotelju, ležaj, sekstant, durbin, prazan papir, mastilo za pisanje, kalmanajzer, mapu sveta kojim ćeš lutati slobodne volje.
Možda dođeš do nekih odgovora ili novih ideja.

Tvoji muzikoterapeuti biće Ryuichi Sakamoto, David Sylvian (u više inkarnacija), Richard Barbieri, Laurie Anderson, Allen Ginsberg, Arve Henriksen, Jon Hassell, Air, Olafur Arnalds, Cocteau Twins, Nicholas Lens & Nick Cave (libreto)... i još neki koje možda ne znaš, ali čija muzika će delovati lekovito na tebe.

Pre no što otplutamo – hvala ti na podršci!
Onih pet stabala koja će izrasti od muzike i tvoje podrške su samo početak.

Playlista:

Japan - Ghosts
Arve Henriksen, Jan Bang, Eivind Aarset, Lars Danielsson, Erik Honore - Migration
Jon Hassell - Moons of Titan
Ingrid Chavez & David Sylvian - Les Fleurs Du Mal
Richard Barbieri - Serpentine
Mike Max - Strange World (The End of Violence)
Neil Cowley - Prayer
Air - Alone in Kyoto
Ryuichi Sakamoto & David Sylvian - LIFE, LIFE
Ólafur Arnalds & Bonobo - Loom
Claire Deak & Tony Dupè - From a Rooftop
Hauschka - Sunrise
Scanner & Allen Ginsberg - Elegy for Neal Cassady
Roomful of Teeth - Partita III: Courante
Carolina Eyck - Commemoration
Julianna Barwick - Inspirit
Jenny Hval - The Practice of Love (feat. Laura Jean & Vivian Wang)
Lost Horizons - Every Beat That Passed (feat. Kavi Kwai)
Cocteau Twins - Pandora (For Cindy)
Robin Guthrie & Harold Budd - Some Smoke
Akira Rabelais - 1382 Wycliff Gen. II 7 (Excerpt)
William Basinski - O, My Daughter, O, My Sorrow
Nicholas Lens And Nick Cave - Litany of Divine Absence
Laurie Anderson, Tenzin Choegyal, Jesse Paris Smith - Moon in the Water
Graeme Revell - Japanese Herb Garden
Laurie Anderson - Kokoku
Midori Takada - Mr. Henri Rousseau’s Dream
Kate Bush - Waking The Witch (excerpt)
Ryuichi Sakamoto feat. U-Zhaan - Energy Flow (Rework)

11. mart, 2006 - 2021

Ovo su fotografije sa pomalo zaboravljenog skupa, održanog 18. marta 2006, a koje se danas pojavljuju po društvenim mrežama uz komentar "Ludaci slave Miloševićevu smrt".

Tog dana se oko tri hiljade ljudi (tvrdili su mediji) okupilo na Trgu, prošetalo Knez Mihajlovom i puštalo balone sa platoa kod Pobednika.

Okupili su se zahvaljujući SMS poruci koja je počela da kruži gradom dva-tri dana ranije i koja je glasila:

"Subota 18.3. u 15.00, Trg Republike.
Proleće tri dana pre roka.
Dođite da poželimo da nam se Milošević više ne ponovi.
Znak raspoznavanja, balon. Prosledi dalje."

*

Ne sumnjam da je bilo onih koji su slavili smrt tog jezivog tipa.
Njegova odgovornost za mnoge užase, smrti, proterivanja, spaljivanja, kao skrivanja ubijenih je ogromna.

Ali, on nije bio jedino odgovorno lice.
Za one koji su zaboravili - taj i takav tip je, u periodu od deset godina imao dovoljnu/većinsku podršku stanovnika tadašnje Srbije koji su tu podršku iskazivali na izborima u više navrata.

Umro je pre presude, ali i bez suđenja za stvari koje uradio svojim sugrađanima, što je dupla nepravda.

Zato nisam imao šta da slavim,
osim što smo tu, živi, uprkos njemu.

*

p.s. Petnaest godina je dovoljno da se pojavi nova generacija vaših sugrađana koja je uverena da je ovaj tip bio nekakav borac za slobodu, Srbiju, njene građane, i slično.
Svako vaše okretanje glave od takvih pizdarija pomaže toj ideji da ojača. Ako nastavimo da ćutimo pred budalama, za koju deceniju ćemo imati njega u mitologiji kao nekakvog novog Kraljevića Marka (koji je, uzgred, poginuo boreći se na strani Turaka), ili tako neko novo krivo srastanje - koje će postati deo našeg nacionalnog bića do kraja vremena.

Svet je bolji i lepši - zahvaljujući muzici i vašoj podršci!

(Tekst će biti dopunjavan tokom narednih meseci)

Drage prijateljice i dragi prijatelji Prešlicavanja,

Hvala vam što podržavate ovu „radio-stranicu“ na platformi MIXCLOUD >> klikovima, lajkovima, deljenjem sadržaja, kao i finansijski.

Znam da vas za finansijsku podršku do sada nisam nagrađivao dodatnim miksevima ili „ekskluzivnim premijerama“ i potrudiću se da vam se uskoro odužim i na taj način.

Kada sam aktivirao SELECT, to jest opciju 'subscription' na toj platformi, imao sam jedan cilj (a to nije bio da se obogatim od muzike :) Želeo sam da prikupljen novac usmeravam ka projektima koje smatram važnim, plemenitim i korisnim za društvo u kom živimo.

Princip rada Mixclouda je takav da se uplate „pretplatnika“ u većem procentu usmeravaju ka autorima muzike, dok manji procenat pripada autorima emisija, koji po premašivanju iznosa od 50 evra mogu da preuzmu taj honorar.

Nedavno smo, zajedničkim snagama, premašili taj iznos.

Vreme je za prvo dobro delo!

Prateći aktivnosti grupe entuzijasta okupljenih oko projekta „Šuma peva“, a koji su tokom proteklih godina već uradili mnogo za zeleniji Beograd (i druge gradove), odlučio sam da ovu tranšu honorara preusmerim na njihov račun, kao našu zajedničku donaciju.

Imajući u vidu ovdašnje poreze na honorare ove vrste, bilo mi je jasno da bi sakupljeni iznos bio umanjen prilikom transfera Mixcloud > ja > "Šuma peva". 

Iz tog razloga sam prethodnih dana pregovarao sa finansijskom službom Mixclouda, i oni su prihvatili da uplate novac direktno organizaciji „Šuma peva“ >> kao našu donaciju. Taj, neokrnjen iznos, biće dovoljan za kupovinu pet mladica, koje će Tea i njena ekipa zasaditi na različitim lokacijama.

Svet će, dakle, biti bogatiji za pet stabala koja će izrasti od muzike – i vaše podrške.

Nadam da vam je drago što ste saučesnici u nečemu dobrom ;)

*

DOPUNA #1:
Mladice zasađene 22. marta.
Idemo ka sledećem cilju - novoj donaciji ;)

DOPUNA#2 

20. septembar 2021:

Vreme nove sadnje se poklopili sa zaokruživanjem nove svote koja je preusmerena na račun organizacije "Šuma peva"!

Svet će, dakle, biti još bogatiji za nekoliko stabala zahvaljujući vama - i muzici ;)

Plešemo ka sledećem cilju! 

(Sada ih je ukupno 9 >>! ;) 

DOPUNA #3: 14. april 2022.

Zahvaljujući svima koji podržavaju ovu malu radio-stranicu sakupljen je novi iznos koji je ovoga puta preusmeren ka Azilu za konje "Staro brdo", i životinjama koje su u tom azilu dobijaju ljubav, hranu i krov nad glavom.

Više informacija o Azilu dostupno je ovde >>, a u znak zahvalnosti za podršku i Prešlicavanju i dobrim delima koja zajedno pravimo - one koji su na opciji subscribe će od danas na mixcloud kanalu >> čekati specijalni miks - vremeplov kroz osamdesete.

Hvala još jednom, od srca! 

DOPUNA #4: 15. septembar 2022.

Nova donacija, sakupljena tokom proteklih nedelja zahvaljujući slušaocima Prešlicavanja na Mixcloudu preusmerena je ka organizaciji "Šuma peva".

Ova donacija biće poslednja za sada.

Emisije će Mixcloudu tokom narednog perioda postati neredovne zbog drugih obaveza, a u skladu sa tim mislim da je pošteno ukinuti i opciju support.
Koliko muzike, toliko para. 

Čujemo se još, svakako.

Prolećni Noćurak :: This Almost Spring

Ovaj Noćurak je procvetao iz jedne, nove pesme,
u koju je stalo sve što tražim od proleća.

Onda joj se pridružilo još nekoliko, i sve je počelo miriše na proleće - uprkos vazduhu, nervozi, netrpeljivosti i gluposti.

Tu je, iza ugla.

Jedno drvo u Vlajkovićevoj je već procvetalo!

U ovom Noćurku te čekaju:
Alex Maas, Annette Peacock, Belle & Sebastian, Ben Watt, Cassandra Jenkins, Destroyer, dEUS, J.J. Cale, Júníus Meyvant, K.D. Lang, Kat Edmonson (Tom Waits cover), Mark Eitzel, Matt And Kim, Matt Berninger (novo!), Motel Radio, Nick Cave & Warren Ellis (novo), Nick Waterhouse (i ovo je novo), Norah Jones, Paul Weller, Rilo Kiley, Saint Etienne, Sivert Høyem, Stone Foundation, Tanya Donelli & Dylan In The Movies (The Cure cover), The Antlers (od nje je sve počelo), The Avett Brothers, The Saxophones, The Shins, The Weather Station, Thomas Dybdahl & Beharie (uh!)

"Dara iz Jasenovca" ili stav o filmu ≠ stav o Jasenovcu

Kada su u XIX veku putujuće pozorišne trupe igrale po Srbiji predstave o boju na Kosovu glumac koji je igrao Murata spavao je u štali, dok bi Miloša Obilića ugostio najbogatiji domaćin u selu.

Bilo je takvih nesporazuma i u Jugoslaviji: Zvonku Lepetiću su prilazili ljudi i terali ga u materinu zbog uloge ustaše u Zafranovićevoj "Okupaciji u 26 slika".

Sinoć emitovani film nas podseća da se istorijske činjenice i autorsko, to jest umetničko delo i dalje gledaju kroz isti cviker i mere istim spravama.

 
Autor, kao i glavni finansijer ovog filma to dobro znaju.

Zato je važno ponavljati: stav o filmu "Dara iz Jasenovca" ≠ stav o Jasenovcu.

Dodatno, stav o filmu je vrednosni, i ovaj film je, jednostavno, loš.

*

Pre podizanja zavese:
(tekstovi pisani pre premijere filma)

Ognjen Glavonić - "Kraj trke" >>
Dejan Kožul - "Nacionalističke strasti i filmska traka" >>

Nakon spuštanja zavese:

Zlatko Paković - " Šta vidimo gledajući film Dara iz Jasenovca" >>

Jerko Bakotin - "Od buke do bruke" >>

Damir Radić - "Krvavo, a beskvrno" >>

"Losing my Religion", trideset godina

"Lose My Religion" is a southern phrase. If you lost your religion, it means something was incredibly frustrating to you.“ (Michael Stipe)

Mali je broj pesama koje su odavno postale „opšte mesto“ a koje me i dalje izudaraju, jače ili slabije kada god se sretnemo, čak i na benzinskoj pumpi ili u hipermarketu. Za ovih trideset godina su se od prevelikog broja emitovanja izlizale i neke pesme koje su me na prva slušanja snažnije udarale i lakše sastavljale sa patosom.

I R.E.M. su pre i posle ove pesme snimili neke možda i veće pesme, ali sa ovom sam oduvek u rezonanci, od prvog slušanja i od prvog takta.

Znam kada sam je prvi put čuo i šta mi se dogodilo nakon toga.

Sećam se prvog gledanja spota, i teške frustracije nakon smešnih pokušaja imitiranja Stajpovog... plesa. (Ok, u tim godinama misliš da sve možeš, i da je sve lako.)

Sećam se koncerta u Beogradu petnaestak godina kasnije i ushićenja dok Piter Bak odlaže gitaru i uzima mandolinu u ruke. Znao sam šta sledi, ali se nisam branio. Puštanje ove pesme kroz uši i grlo te večeri mi je dokazala da je ovo „svačija najličnija“ pesma velikog broja ljudi, i da se to nikada neće promeniti.

To je čini velikom i važnom.

*

Dugo sam verovao da znam sve o tih 4 minuta i 28 sekundi muzike i pokretnim slikama koje je Tarsem Sing složio u spot; Karavađu kao inspiraciji i Stajpovim dilemama oko teksta („... that’s me in the kitchen...“ je pevao u prvoj verziji).
Ali, onda sam nedavno otkrio nit koja povezuje taj spot sa delom koje je nastalo na tlu naše bivše domovine, a gledanje fenomenalne epizode serijala „SongExploder“ (Netflix, 2020) mi je otkrilo i zašto sam slab na tu melodiju na mandolini i koliko je bliska Sakamotovoj temi za „Merry Christmas Mr. Lawrence“ (dobro, ja to nisam primetio trideset godina, Piter Bak koji je odsvirao je shvatio tu istinu tek nakon godinu dana sviranja i pravljenja te melodije).

Prepričavanje ostalih detalja i trenutaka iz te epizode je nepotrebno, i nemoguće. 

Zato moraš da je pronađeš i pogledaš.

Nakon te, nežne vivisekcije pesma će te na kraju ponovo izudarati, još snažnije.

Udara trideset godina, a ti i dalje tražiš još.

„Losing my Religion“ je objavljena na današnji dan 1991. godine.

p.s. Dok ta epizoda serijala SongExploder ne postane dostupna na mreži - evo i ove priče, zanimljive za muzičare i obožavaoce de/rekontrukcije pesama >>

Noćurak o ljubavi... i svlačenju, jeftinim romanima, pogrešnim izborima, kletvama i molekulima ;) ili Love Songs

Zabavno je istraživati, čitati i gledati šta sve radimo zbog ljubavi.
Još je zabavnije preslušavati pesme inspirisane tom silom.

I dok ovih dana sa bilborda kucaju silna srca, a izlozi su puni „idealnih poklona za nju i njega“ preslušavaćemo neke blesave ljubavne pesme - o svlačenju, nuklearnim udarima, kletvama kakve samo zaljubljen, a ostavljen muškarac može da smisli; pesme koje nikako nikako nikako ne bi valjalo naručivati na svadbama, čudne prepeve, pesme iz vremena kada nam nije baš bilo jasno šta je ljubav, i neke meni drage, prave čiste, ljubavne pesme.

ABC, Alison Moyet, Ben Folds & Nick Hornby, Betty Davis, Bleachers feat. Bruce Springsteen, David Bowie (Pixis Cover), Father John Misty, Frank Zappa, Helado Negro ft. Flock Of Dimes (Neil Young Cover), Ida Maria, Imelda May (Gloria Jones Cover),Jens Lekman, Jonathan Richman, Junkhouse, Modern English, Mose Allison, Neca Falk, Peter Gabriel, Peter Stampfel (Buzzcocks Cover), Pixies, Ray LaMontagne, Richard Hawley, Robert Ellis, The Divine Comedy, The Human League, The Mountain Goats, The National (INXS Cover), The Smiths, The Unrighteous Brothers (Cover), Tom Petty & The Heartbreakers , Tom Rosenthal, Tracyanne & Danny.

Darko Rundek, 65

Na Rundekov rođendan ponovo listam knjigu Anta Perkovića o njemu, i zastajem na ovoj fotografiji: "Lazar Stojanović i Darko Rundek na Radio Brodu, 1993. godine."

Malo stariji pamte da su se nešto ranije pojavili novi sejmeni i rasparčali zemlju, a malobrojni (nemojmo se samoobmanjivati) poput Rundeka odbili da učestvuju u tome.
'U staroj zavjeri strana' ostao je na pravoj.

Otišao je na Radio Brod, sada već zaboravljen projekat.

Lazar Stojanović je posle pisao: „Sreli smo se u Parizu, kad se, u aprilu 1993. nas petoro novinara, tri asistentkinje i dvojica urednika muzičkog programa (Rundek i Vedran Peternel) sastalo da se pripremimo za ukrcavanje na brod, ledolomac od 86 metara preuređen u radio-stanicu, namerni da otplovimo u međunarodne vode Jadrana, te da tamo pravimo i emitujemo celodnevni program prema bivšoj Jugoslaviji. Bio je to pokušaj, zajednički, ali i lični svakoga od nas, da svojim sredstvima odgovorimo na rat u rodnom kraju (...) (Rundek je) bio izrazito smiren, zamišljen, ćutljiv, nasmejanih očiju, jednostavan. "

Glavni urednik Dževad Sabljaković (na fotografiji u pozadini) priča za francuski 'Aktuel' u junu 1993 o Radio Brodu: „Na ovom brodu su samo normalni ljudi, to od nas čini disidente.“ *

*

Rundek je nakon Radio Broda otišao u Pariz, iz kojeg nam se javio jednim intervjuom u "Vremenu Zabave" 1994, i podsetio:
"Ne vidim da čovjek mora da bude dio kolektivne mržnje među našim narodima; ako je postojalo nešto što smo zajednički dijelili, to postoji i dalje – na individualnom planu."

*

Huk i vibraciju koji su pratili Rundekov izlazak na binu u Beogradu u decembru 2000. godine nikada neću uspeti da prepričam.

Verovali smo da je taj 'povratnički' koncert dokaz da su sejmeni stvarno otišli.
Možda je i on u to verovao. Tada je imao 45.

Nismo bili u pravu, ali stranu i dalje nismo promenili.
Broj onih koji nas nisu razočarali se u međuvremenu smanjio.
Rundek je i dalje tu.
Srećan 65!

(*preuzeto iz knjige „Rundek, između“ Anta Perkovića)

Subota, 30. januar

Sunce!

Prvih 12000 koraka bez steznika za kičmu, 

kifle iz "Čarlija", 

beli bakalar iz "Anđela",
poslednji primerak Galeanove "Knjige zagrljaja" pronađen u Dušanovoj
(za Nevenu, kad ponovo dođe iz Zagreba), 

ih!

Noćurak :: Blue Moon Drive

Uključujem mikrofon, a nisam siguran u kom pravcu bi trebalo da vozim.

 
Stefan Sagmajster tvrdi da je besciljna vožnja važan deo recepta za sreću.

Na izbor pesama u ovom Noćurku uticali su njegov „Happy Film“, osećaj nemogućnosti putovanja, zbirke pesama Vladana Krečkovića i Mehmeda Begića (nisam vas čitao u mikrofon, to ćemo sledeći put), iluzija da su stvari nepromenjive, eseji Jovana Hristića, kalendar koji kaže da proleće putuje ka nama; godišnjice nekih dragih albuma i pesama, želja da se razumem sa domovinom i nekoliko pesama koje sam otkrivao proteklih dana hodajući po gradu, prilagođavajući Sagmajsterov recept.

Suvozači su:
Aaron Frazer, Calexico, CARM feat. Sufjan Stevens, Broken Bells, David Bowie (Dylan cover), Death Cab for Cutie (Vic Chesnutt cover), Iskwe & Tom Wilson, J. J. Cale, James Blake (“Atmosphere” Joy Division), Jay-Jay Johanson, Massive Attack, Nadia Reid, Nick Cave & The Bad Seeds, Paul Weller, R.E.M., Ray LaMontagne, Robbie Robertson, Still Corners, The Brian Jonestown Massacre, The Church, The Gun Club, The National, The The (novi!), Thomas Dybdahl, The War on Drugs, Valerie June & Carla Thomas, Widowspeak (R.E.M. Cover)

"Station to Station", 45 godina ili "It's not the side-effects of the cocaine / I'm thinking that it must be love."

Za obožavanje ovog albuma predznanje nije potrebno. Od uvodnih šumova ’voza’ koji huči u naslovnoj pesmi do fejd-auta poslednje pesme, „Station to Station“ je jedno od najlepših čuda Bouvijeve diskografije.

Sve je tu: novi Bouvijev alter-ego, novi zvuk, jedan perfektni soul-disko, ’najreligioznija’ pesma koju je Dejvid ikada snimio, halucinacije, fank, do sada najlepše otpevana verzija ’Wild is the Wind’.

Vršljanje kroz rilne priče i otkrivanje šta se dešavalo pre uvodnih šumova i u pauzama između pesama čini ga još veličanstvenijim.

„Station to Station“ je nastao iz haosa, paranoje, strašne ’dijete’ koju su činili kokain, mleko, ljute papričice i druženje prvenstveno sa Igijem. Dejvid se okružio kokainom, sveskom za beleške i gomilom knjiga koje su podgrevale njegove psihoze – o veštičarenju, beloj i crnoj magiji, Alisteru Krouliju, nacistima i numerologiji. Sa prijateljima koji su ga posećivali raspravljao je „Da li se mrtvi bave poslovima živih? Mogu li da promenim kanal bez daljinskog?“, dodatno zaplašen idejom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“, zbog čega je spavao sa gomilom hladnog oružja ispod kreveta.

Kada je spavao.

„Danima sam ostajao budan. Čak bi i Kit Ričards posustao“, pričao je kasnije. Ono što ga je donekle izvuklo iz tog vrtloga bilo je, paradoksalno, snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega (sada zamisli kakvo je to bilo stanje ako te rad na takvom filmu vraća u normalnost). Bouvi je prihvatio ulogu verujući da će biti zadužen i za muziku za film. Iako to nije bilo u planu, to je u njemu probudilo novu želju za pisanjem pesama.

Novi studio, novi muzičari i nove inspiracije (Kraftwerk, Neu!, i dalje soul i fank) zavrteli su magnetofonske trake (Bouvi je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma). Srećan sticaj okolnosti je učinio da se u istom studiju pojavi i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje sa njim doveli su do slušanja snimka „Wild is The Wind“ koji je oduševio Sinatru, a Bouvija inspirisalo da ovaj „album ljubavnih pesama one vrste koja se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) završi ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance, koja vlada ovim albumom. „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu, koji se na pesmi zahvalio uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“. U „Word on A Wing“ se Bouvi možda prvi put direktno obratio bogu, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla, koji se mogao sagledati i u „TVC 15“, pesmi nastaloj iz dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“.

Ta ludorija je uvod u jedan od najboljih ’dvojaca’ u istoriji Bouvijeve diskografije. Dok ga u „Stay“ hladnoća konačno malo napušta (neki kritičari ovu pesmu klasifikuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’), poslednja stanica je taj ’it must be love’ momenat.
Album zatvara „Wild is the Wind“, pesma Dimitrija Tiomkina i Neda Vošingtona, jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem.
Zašto je to veliko finale? Pronađite, ako možete, još neki ’šlager’ koji tako razduvava sve oko sebe, doziva vetar da odnese sve i raščisti vam put.

Dejvidu je to uspelo.

Pesma je otišla u fejd-aut, on je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelvog i Dalijevog ’Andaluzijskog psa’ (da, kadar sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’.
Mark Špic kaže: „Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Godinu dana kasnije će se uskoro oglasiti ’berlinskom trilogijom’, u koji je otišao da se izleči od kokaina, slave, očijukanja sa nacizmom i pokuša da ponovo otkrije šta je to ljubav.

*

Na za sada poslednjoj listi „najboljih albuma svih vremena“ magazin Rolling Stone je „Station to Station“ rangirao među pedesetak najvažnijih, a magazin „Vibe“ ga je stavio na listu „najvažnijih albuma XX veka“.

Meni je možda važniji po tome što predstavlja dokaz kakva remek-dela stižu sa ivice opstanka.

„Station to Station“ je objavljen na današnji dan, 1976.

Umesto (očekivane?) „Wild is the Wind“ ovoga puta ide jedan ’just a fan editing’ video uradak, od onih koji nastaju iz mnogo ljubavi i sa mnogo truda.

Spremi se za desetak minuta vožnje.

* - Citati preuzeti iz ove knjige Marka Špica o Bouviju >>