Alehandro Sambra: Faksimil ('Šta je ova knjiga...?')

Da je Alehandro Sambra ozbiljno dobar pisac - ili hajde da se ne trudim da budem objektivan - da je Alehandro Sambra pisac sa kojim se izuzetno dobro razumem shvatio sam završavajući "Načine povratka kući" >> koju je Geopoetika objavila pre nekoliko godina. Ta knjiga, pisana iz vizure dece koja su odrastala u vreme dok su njihovi roditelji bili ili žrtve ili deo surove Pinočeove diktature tokom osamdesetih godina u Čileu u meni je pronašla čitaoca koji se lako poistovećuje sa temom, tonom i bolom: možda zato što smo generacijski bliski, verovatnije zato što je svaka diktatura bez obzira na stepen surovosti koji iskazuje zasnovana na identičnim premisama.

Engleski prevod "Faksimila" ("Multiply choice") je možda upotrebljiviji za razumevanje funkcionisanja ove knjige, ali je izvorni naslov tačniji i teži, kada se sagleda njegovo značenje koje nas čeka na prvoj stranici knjige:

'Struktura Faksimila je bazirana na Testu jezičke sposobnosti i rečitosti od 1993. 
*Faksimil je najčešće naziv za reprodukciju u svim pojedinostima nalik na original: autografa, potpisa, crteža, grafičkih listova, dokumenata. No reč 'faksimil' u Čileu nedvosmisleno asocira na Ispit akademske sposobnosti koji je bio na snazi od 1967 do 2003. Slični se testovi, inače, rade svuda po svetu.'

U Sambrinoj izvedbi - "Faksimil" postaje zbirka zadataka - jezičkih vežbi, vežbi razumevanja konteksta i moralnih pouka u čijoj se strukturi i narativu kriju priče o potrebi za laganjem i traganju za istinom, porodičnim odnosima i odnosu prema državi odnosno njenoj nedavnoj istoriji i ljudima koji su bili njene žrtve ili njeni maljevi.
Metode koje Sambra koristi u narativu su, pak, čist pank i ogoljavanje stvari do njihove suštine.

Na stotinak stranica "Faksimila" očekuju te pet "testova":
Izbaci neodgovarajuću reč;
Redosled rečenica;
Dopuni rečenicu;
Ukloni neodgovarajuće rečenice;
Razumevanje pročitanog teksta.
Na nekima od tih stotinak stranica zadržaćeš se mnogo duže nego nad dvadeset stranica neke druge knjige. Obrtaćeš im značenja, otkrivati gorka značenja, ironiju i samoironiju, svest o nezaštićenosti pred državnim aparatom.

Zato je, između ostalog, ova knjiga genijalna.

Evo prvog testa.
Uzmi olovku.
Učestvuj u konstrukciji teksta.
Rešenja možeš da zaokružuješ i povežeš na kraju knjige.

I 
IZBACI NEODGOVARAJUĆU REČ

U zadacima od 1 do 24 zaokruži odgovor čije značenje nije u vezi ni s ponuđenom glavnom reči ni sa ostalim rečima iz grupe.

1. Faksimil

A) kopija
B) falsifikat
C) obmana
D) test
E) zamka

2. Replika

A) prepis
B) duplikat
C) fotokopija
D) strah
E) molba

3. Obrazovati

A) učiti
B) pokazati
C) fotokopija
D) strah
E) molba

4. Kopirati

A) iseći
B) zalepiti
C) iseći
D) zalepiti
E) uništiti

5. Izbriši

A) izbaci
B) poništi
C) ispravi
D) ukloni
E) talog

6. Slovo

A) veliko
B) malo
C) u kurzivu
D) mrtvo
E) skoro nevidljivo

7. Hunta

A) strah
B) mrtvi
C) volja
D) voda
E) valuta

8. Spasilačka/i

A) brana
B) branik
C) branilac
D) spasilac
E) fantomka

9. Maska

A) bal
B) prerušavanje
C) veo
D) kapuljača
E) ronilačka

10. Nestanak struje

A) senka
B) polumrak
C) mrkli mrak
D) noć
E) besana noć

11. Sravniti

A) izravnati
B) povratiti
C) istražiti
D) napasti
E) spljeskati

12. Otpor

A) istrajnost
B) održivost
C) muškost
D) strpljivost
E) upornost

13. Zaštititi

A) prikrivati
B) čuvati
C) obožavati
D) starati se
E) nadgledati

14. Obećavam

A) potpuno
B) ćutanje
C) obećavam
D) potpuno
E) ćutanje

15. Sačuvati

A) otvoriti
B) zatvoriti
C) kopirati
D) zalepiti
E) jako

16. Tajnu

A) prečistim
B) krijem
C) znam
D) otkrivam
E) poričem

17. (Ne) kažem

A) ništa
B) trči
C) odmagli
D) ništa
E) ništa

18. Porodica

A) rodbina
B) potomci
C) naslednici
D) alfahor*
E) pedofilija

19. Krivica

A) greh
B) preljuba
C) pad
D) pogrešan korak
E) tvoja

20. Novi

A) duh
B) nar
C) običaj
D) stav
E) zavet

21. Kašljati

A) pušiti
B) kašljati
C) pušiti
D) kašljati
E) pušiti

22. Tišina

A) nemost
B) bezglasnost
C) tajna
D) izostavljanje
E) kukavičluk

23. Tišina

A) vernost
B) saučesništvo
C) hrabrost
D) odanost
E) poverljivost

24. Tišina

A) tišina
B) tišina
C) tišina
D) tišina
E) tišina

*Špansko tradicionalno čajno pecivo, popularno i u većini zemalja Latinske Amerike. Postoji više varijanti kolača, najčešći je s filom od mlečnog karamel krema između dva pečena kolačića, posut prah šećerom - prim. prev.

(Prekucano sa stranica "Faksimila", izdanje Geopoetika 2017, prevod: Zorica Novakov Kovačević)

Najdraže pesme četvrtog frtalja 2017 :: [emisija]

Najdraže pesme poslednje četvrtine godine: tridesetak novih plus provereni stariteti koji su reizdati, remiksovani ili reinterpretirani.

Abedecnim redom:

Baobab, 

Basheskia & Mehmed Begić, 

Baxter Dury, 

Charlotte Gainsbourg, 

Daniele Luppi & Parquet Courts, 

Don Bryant, 

Električni Orgazam, 

Fever Ray, 

Glen Hansard, 

Keziah Jones, 

LCD Soundsystem, 

Lizz Wright, 

Mad Professor Meets Jah9, 

Mavis Staples, 

Mravi, 

Nick Mulvey, 

Nikola Vranjković, 

Noel Gallagher's High Flying Birds, 

Para Lele, 

Phoebe Bridgers, 

Robert Plant, 

Seamus Fogarty, 

Son Little, 

St. Vincent, 

Turisti, 

Valparaiso, 

Warhaus + 

David Bowie 

R.E.M.

Basheskia: "Opasan čovjek" (pesme Mehmeda Begića, ozvučene)

"Ako poludim od nečega, biće to od pjesama Mehmeda Begića" 

(Nedim Zlatar, a.k.a. Basheskia ***)

Mehmeda sam otkrio prošlog proleća zahvaljujući Sonji koja je nesebično delila njegova "Pisma iz Paname" po mreži. Pisao je kao da odapinje strele: video je celinu ali je gađao tamo gde su nam oklopi najslabiji. Nisam znao da li je tu veštinu razvijao tokom vremena, udaljen od svega ovde ili je nešto drugo, ti odgovori došli su tek kasnije. Bilo mi je jasno - ovaj tip poznaje vreme i muziku! Mešao je džez, Koena i vlagu dalekih ostrva, provejavale su tu razne reference ali sve postrojene u službi priče; pravio je čudne mešavine dodajući i gorčine i šećera od kojih je znalo da se zavrti u glavi.
Onda nas je Sonja povezala, dobro procenivši da ćemo Mehmed i ja imati šta jedan drugom da kažemo, da razmenimo misli i linkove. Testirali smo onda i lenje poštare Nikaragve i Srbije slanjem knjiga jedan drugome, čitao sam ga prvi put pod trodnevnim pljuskom na obroncima Peliona i našao u njegovoj poeziji sve što od poezije tražim.
Između naših prepiski stigao je do mene i "Opasan čovjek", album njegovih pesama koje su uglazbili Nedim Zlatar a.k.a Basheskia i prijatelji a koji je izdao Periskop records.
Mehmedova poezija ovde izvire iz četiri glasa, praćena opakom muzikom.

Znao sam, dakle, da je Mehmed opasan pesnik a znao sam i da Basheskia i Edward EQ prave opasnu muziku. 
Ipak, nesmotreno sam odlučio da album prvi put slušam jureći auto-putem po sivom danu, izgledalo je kao da će se za koji kilometar ogromni oblaci spustiti pravo na drum i da će mi se hauba zabiti pravo u njih, toliko su izgledali gusto i nisko.
Sam sam u automobilu, slušam album glasno da se motor ne čuje, već samo muzika: opijajuće, hipnotičke zvučne slike i svaka reč, čak i one izgovorene šapatom.
Nakon prva dva snimka počinjem da usporavam, previše je sjajnih slika koje zahtevaju pažnju.
Nešto kasnije sam morao da skrenem na odmorište, izađem iz automobila, malo udišem vazduh a onda zapalim cigaretu, bilo je tu udaraca koji su izbacivali vazduh iz stomaka. Upravo se završio Poslijeponoćni bokser. 
Zatim sam parkirao i slušao album, do kraja.
I tek kada su poslednji tonovi odjavne stvari - 7.57 - zamrli krenuo sam dalje, vozeći u tišini, zamišljajući Mehmeda kako piše, Amru, Albana, Maju i Benjamina kako ih čitaju u studiju udaljeni od njega hiljadama kilometara, Basheskiu kako ih prati i smišlja gde stati i pustiti slušaoca da uzme vazduh.

Odavno nisam slušao album poput "Opasnog čovjeka" i ne znam ko je za to više kriv - Mehmed ili Basheskia ili Amra, Maja, Alban i Benjamin ili prijatelji koji su dodavali na snimke poneki instrument ili prateći glas. Jedini odgovor je da su krivi svi.
Mehmed je stihove izbrusio do visokog sjaja i opasne oštrine, Basheskia je na pravim mestima podizao i spuštao reglere, ređao rafale ritma gde je potrebno ili prostirao tepihe klavijatura i gitara, dok su ovo četvoro čitali stihove kao da su upravo ispali iz njih, čitajući ih kao svoje i kao da će ih zaboraviti ukoliko baš sada ne iščitaju u mikrofon i tako ostave zabeležene zauvek. A to rade smireno, čak i kada ispaljuju u mikrofon neverovatne Mešine akrobacije, poput:
"...Oduvijek ti je bilo jasno 
da žena sa pištoljem vrijedi više
od deset muškaraca sa puškama"

I nakon ovog citata ću se zaustaviti i ostaviti vas u njihovim rukama jer je potpuno jasno: pisanje o Mehmedovoj poeziji i muzici Bashkeskie je baš nezahvalan posao. Ne mogu ja rečima uspeti da uradim ono što su Mehmed ume u tri reda, pa još pojačan glasovima i muzikom.

Sad ste u njegovim rukama:

Vida Nueva (fragment)

"...Prestajem gledati filmove.
Umjesto toga 
zauzimam kasnonoćnu terasu,
ostavljajući mačkama labavu autonomiju
na istoj.
Sa flašom u ruci,
odričem se svog glasa.
Ne interesuje me ni tvoj.
Ipak na određeno prihvatam 
liječenje književnošću, no to bi bilo to.
Zanijemiću samo dok tretman traje,
i dok ne pročitam sve knjige
Zbog kojih sam napravio komad namještaja
predosjećajući da će jednog oktobarskog jutra
postati bitna komponenta novog života."

A sada ste u rukama tizera i svih njih koji su na albumu radili:




Odvojite sat vremena za "Opasnog čovjeka".
Nakon preslušavanja nećete biti ista osoba.
Ili će svet postati drugačiji.
Da ostane sve na istom, 
nema šanse.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje na nekoliko mesta:

YouTube >  Dezeer >  iTunes >  Tidal >    

p.s. Prethodni album sa Mehmedovim pesmama a koji su uglazbili Basheskia i Edward EQ dostupan je za preslušavanje ovde >>

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)

"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 

Bilo je to odvratno doba." 

(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na

Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.

Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu
scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*

U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>

Srećna Petkovača :: Happy Friday #13

Novembru je, zapravo, Petkovača najpotrebnija.
Zato - novi sat muzike za bolji petak!

U koktel se umešali:

Fabienne Delsol

Gaspard Royant

Grale Vuk

Jerry Lee Lewis

Jim Noir

Kostas Bezos and the White Birds

Louis Prima

Manu Dibango

Medeski Martin & Wood

Michelle Shocked

Nick Waterhouse

Pasteur Lappe

Talking Heads

The Babe Rainbow

The Bobby Fuller Four

They Might Be Giants

Vaudou Game

Vicki Sue Robinson

Vulfpeck feat. Bootsy Collins

Noćurak za Beograd [emisija]

Noćurak za Beograd koji znam i onaj koji vidim.

Anais Mitchell

Bettye Lavette

Bob Dylan

Bruce Springsteen

Dan Auerbach

Darko Rundek, Arsen Dedic & Rade Serbedzija

David Bowie

Destroyer

Ekatarina Velika

Eleni Mandell

Hurray for The Riff Raff

Idoli

Joan Baez

Johnny Cash

Kralj Čačka

Leonard Cohen

Madrugada

Mark Lanegan

Nick Cave & The Bad Seeds

Nikola Vranjković

Psihopolis

R.E.M. 

Richard Hawley

Siouxsie And The Banshees

The Go-Betweens

The Magnetic Fields

The Pretenders

The Smiths

The Specials

U pol' 9 kod Sabe

David Sylvian: "The Secrets of The Beehive", 30 godina

Kada je Sloba Konjović jednog utorka pre trideset godina pustio sa tek objavljenog "The Secrets of the Beehive" pesmu "Orpheus" nisam znao mnogo o Dejvidu Silvijenu. 
Znao sam da album na kojem se nalazi takva pesma želim da imam u bilo kom formatu, što pre. Sledećeg utorka je, ukoliko se dobro sećam, u "Paradi albuma" pustio "The Boy with a Gun", treće nedelje je išla "Maria", zatim "September"... Bio je na listi najboljih albuma četiri-pet nedelja, a onda je 'ispao sa liste'. Ja sam svaku od snimljenih pesama ili delove koje sam uspeo da uhvatim imao razbacane po trakama, na kojima su su mešale sa drugim snimcima drugih bendova nasumičnom i neplaniranom cut-up tehnikom. Nepostojanje 'duplog deka' onemogućavalo je slaganje svega snimljenog na jedno mesto i u nekakvu celinu. Bez obzira na to, preslušavao sam to što sam imao, istovremeno shvatajući da za dobru pesmu nema loše trake, odnosno da ni mali stereo kasetofon ne može umanjiti lepotu onoga što slušam.

"There's a beauty here I cannot deny
And bottles that tumble and crash on the stairs
Are just so many people I knew never cared
Down below on the wreck of the ship
Are a stronghold of pleasures I couldn't regret
But the baggage is swallowed up by the tide
As Orpheus keeps to his promise and stays by my side"

Do prve kopije celog albuma sa nečije već 'šuštave' kasete sam došao godinu dana kasnije. Pored šumova imala je 'dropove' na par mesta, što mi, takođe nije smetalo. 
Iako je od te kasete prošlo mnogo godina - i danas kada slušam ovaj album 'čujem' šum trake i te dropove sa prve kasete te se i dalje iznenađujem što ih više nema. Ta šuštava kopija se umnožavala dalje i danas odjekuje u tom nekom krugu drugarica i drugara: kroz link ka nekoj od pesama sa albuma koje ubacujemo u mejl ili citat iz neke od pesama koji se stavlja uz fotku klinaca i drage na društvene mreže. Te pesme odjekuju među nama, iako smo udaljeni hiljadama kilometara.

*

O, sreće! kada mi je komšija i prijatelj Mića Ćorić nekoliko godina (još) kasnije doneo jedan od prvih 'narezanih' diskova sa kompletnim albumom, u omotu koji je napravio za mene. Nakon ne malo čekanja, konačno sam ga slušao onako kako je bio i napravljen. 
(Disk i omot čuvam i danas, kao sećanje na Miću. Originalni omot, koji su pravili u ono vreme veoma traženi "23 envelope" dostupan mi je u svakom trenutku na klik.)

*

Trideset godina udaljen od tog utorka u kojem sam prvi put prislonio uho na uspavanu košnicu i nakon mnogo stotina sati provedenih uz Silvijenovu muziku, poredim njegove albume sa delima slikara. Ukoliko je njegov prethodni album - "Gone To Earth" - zvučao kao slike koje je stvarao Mark Rotko, ovaj album je poput fotografija Roberta Duanoa. 
Naredni je već zvučao kao slike Hauarda Hodžkina.

Silvijen muzikom stvara scene i dokazuje da lepota ipak može spasiti svet. 

"The Secrets of the Beehive" je mnogo puta spašavao moj.

Beogradom, subotom, pod mesečinom

Sve ređe pešačim kroz centar grada i sve češće biram da hodam ulicama sa kojima nemam zajedničku istoriju.

Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van. 

Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao. 
Biram muziku koju poznajem.

*

Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću.
Devet od deset tih prozora je u mraku. 
Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.

Izbrojao sam deset mesta na kojem je nekada bilo drveće. Svako od tih mesta zaslužuje da, kada se ovo završi, ponovo pravi prijatni hlad i ostavlja kestenje po trotoaru.
Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice.

Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno. 
Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.

Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće.

Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra.

Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča. 
Zaklanjaju. 
Sunce. 
Jebote. 

Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana.

"Push the Sky Away" dolazi do kraja.

*

Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi. 
Niste uspeli sve da zabetonirate. 
I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.

Doni Mekaslin ili Ukazanje Lazarovo u Sava Centru 30/10/2017

Doni Mekaslin počinje uvodnu temu 'Lazarusa' na saksofonu,

ja se raspadam.

Naravno da Doni zaslužuje da se o njemu piše i misli ne samo kao saksofonisti-čiji-je-bend-svirao-na-poslednjem-Bouvijevom-albumu,
ali ja to trenutno ne umem da pišem,

raspao sam se.

Propoved u Areni: Nick Cave & The Bad Seeds, 28/10/2017

Nedeljama nakon izlaska "The Skeleton Tree" sam se pitao zašto kreće na turneju i kako je to moguće slušati uživo i ostati čitav.
Nakon gledanja "One more time with a feeling" >> sam počinjao da nazirem, 
od večeras verujem da razumem.

Tokom prve tri pesme kretao se binom poput zatvorenika.
Na trećoj je počeo da komunicira sa prvim redovima publike, više je dodirujući nego pričajući.
Nakon tri groma - "From Her To Eternity", "Tupela" i "Jubilee Street" usledila je "The Ship Song" tokom koje sam, valjda, shvatio. 

Pred nama je bio čovek koji je, nakon svega što je prošao, pun gneva i pun ljubavi. 

Taj gnev, izgleda, može da ispusti samo tako što će stati pred publiku i pevati, dodirivati je. Lepiće na sebe poglede, uzdahe, uzvike i dlanove publike poput pijavica i puštati krv, jedino tako može da smanji količinu otrova u sebi.

Ali taj otrov, to što iz njega izlazi, to u nama izaziva oduševljenje i ljubav.

Ona svita koja mu se pridružila na bini tokom bisa i poslednja pesma koju je otpevao - Push the Sky Away - uverile su me da je pred nama bio Propovednik koji zna prirodu svih demona.
Ukrotio ih je i zarobio u instrumentima The Bad Seeds. Kada je potrebno, na jedan njegov mig ili pokret ruke ti demoni izlete napolje i izvrište se, ali će na drugi pokret njegove ruke ućutati, zato što je red na njega da nam kaže nešto o ljubavi i izdržljivosti.
I podeli usput poneki autogram između pesama uz komentar - 'You're fuckin' awesome'.

Mi koji smo večeras bili, 
mi smo spaseni.

Noćurak radi kao kišobran [emisija]

Kako se približavamo suncu, tako je na ovoj polulopti sve hladnije, sve je više magle, oblaka i kiše.

Zato je i večerašnji Noćurak napravljen da ga koristiš kao ćebe, šal, kišobran ili 'cloudbuster'. 

Biće večeras pesama koje rasteruju oblake u glavi.

A-ha (opa! :)

Carla Bruni

Charlotte Gainsbourg

Cousteau

Darkwood Dub

David Bowie

Destroyer

Elvis Costello

Emily Haines & The Soft Skeleton

Erlend Oye

Frank Sinatra

Glen Hansard

Grace Jones

Haustor

Hiss Golden Messenger

Johnny Nash

KT Tunstall

Laura Marling

Leonard Cohen

Melanie De Biasio

Nick Cave & The Bad Seeds

Roxy Music

Seamus Fogarty

The Ink Spots & Ella Fitzgerald

St. Vincent

Suzanne Vega

The House Of Love

Warhaus

Džulijan Barns: "Širom otvorenih očiju" (eseji o umetnosti)

"Dega je verovao da reči nisu neophodne: hm, hi, ha, i sve je rečeno." 

(strana 201.)

Pred sam kraj knjige, na izlazu iz galerije nakon duže šetnje kroz dela Žerika, Manea, Sezana, Degae, Braka, Magrita, Oldenburga i drugih umetnika 19. i 20. veka Džulijan Barns citira Floberovu rečenicu: "Objašnjavati jednu umetničku formu sredstvima druge je monstruozno. Nećete naći nijednu dobru sliku u svim muzejima sveta kojoj je potreban komentar. Što je više teksta u vodičima galerija, to je slika lošija". Ipak, tri reda kasnije navodi da je sam Flober ostavio dosta ličnih beleški o slikarstvu u pismima i dnevnicima, dajući tako i sebi ohrabrenje i opravdanje za pisanje o slikama.  

"Širom otvorenih očiju" (originalni naslov je, ipak, bolji: "Keeping an eye open") je zbirka eseja o umetnosti koje je Barns pisao u rasponu od gotovo dvadeset i pet godina. Svega jedan nam je bio ranije dostupan - a to je izuzetan tekst o Žerikoovom "Splavu Meduze", prvi put preveden u okviru njegove "Istorije sveta u 10 1/2 poglavlja" (Geopoetika, 1994), no u novom prevodu, većem formatu i sa kvalitetno štampanim reprodukcijama finalnog dela i skica za nju ovaj esej postaje ono zbog čega je pisan: uvodni tekst kustosa ili vodiča kroz izložbu koji zna sve o svakom detalju slike, razlozima postojanja određenih zahvata i njihovim značenjima - ali vodiča koji je svestan (ne)znanja okupljene grupe (čitaoca) te će pričati o onome što je zaista važno, što će držati pažnju i što će nam pomoći da razumemo.

Zato ovu knjigu valja otvoriti poput vrata Galerije ili Muzeja u koji je odavno trebalo ući, čitati poput višesatne šetnje u društvu tipa čija će nam svaka rečenica držati oči širom otvorene i izazivati želju da se nastavi do naredne prostorije - iako priča o delima čijeg značaja do pre petnaest minuta nismo bili ni svesni. 

Iako je sigurno imao i mogućnost i da ovu knjigu-izložbu postavi drugačije - Barns bira teži put i tokom te ture kroz devetnaesti i dvadeseti vek piše o autorima koja su mu očigledno lično važni, ne osvrćući se na to da li su i najpoznatiji. Kada se pak posvećuje autorima o kojima bismo morali da imamo osnovno predznanje, širi nam vidik usmeravajući diskretna svetla na dela koja su značajna za razumevanje uticaja umetnosti na nas:

"Premalo verujemo, a estetički znamo previše; stoga, mi ponovo stvaramo, iznalazimo nove vrste zadovoljstava u umetničkim delima (...) Ono što je bitno je sačuvani objekat i naša reakcija na njega. Provere su jednostavne: da li ta dela privlače oko, uzbuđuje intelekt, podstiču um na razmišljanje i pokreću srce; sem toga, da li se primećuje koliko je prisutna veština? Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo oko i nakratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Možda, da upotrebimo staru dihotomiju - lepo retko sadrži značajnu dubinu (O ovoj temi, uzgred budi rečeno, trebalo bi da pratimo ne Kitsa već Larkina: "Uvek sam verovao da je lepota u lepoti, istina u istini, da nije sve u tome da znate sve na svetu niti da je potrebno da znate".) Jedno od trajnih zadovoljstava koje nam pruža umetnost leži u njenoj sposobnosti da nam se približi iz neočekivanog ugla i da nas navede da naglo zastanemo čudu." (str. 184)

Ovih sedamnaest eseja, pisanih po narudžbini za New York Review of Books, Guardian, Modern Painters i druge publikacije moj-gladni-ali-za-likovnu-umetnost-ne-baš-istrenirani-mozak podsećaju i na fenomenalnu BBC-jevu seriju "How Art Made the World" Najdžela Spajvija ali i to koliko nam ovakvi naratori/vodiči/kustosi/putokazi nedostaju a čiji bi doprinos u preživljavanju ovog raspada sistema bio dragocen i lekovit po oči, glavu i srce. 
Ono što Barnsa preporučuje za jednog od tih idealnih vodiča nije samo njegovo znanje i opipljiva ljubav, odnosno naklonost prema nekim delima ili autorima, već i njegov nenametljiv pristup, koji odlikuje one kojima je sve jasno, ali koji vam neće saopštiti to sve, već ukazati na to koje putokaze vredi pratiti da bi nam se svet otkrio, u velikom formatu.

"Kada iznova stanem ispred meni poznate slike nakon nekoliko godina, hvatam sebe kako mrmljam: "Da, svakako", ili "Dobro", ili "Tako je". Ili ponekad: "Sada počinjem da shvatam". Kao što i ove banalne reči mog odobravanja govore, moje stalno druženje s njegovim (Hodžkinovim) slikama, i moja sve veća preokupiranost njima i udubljenost u njih, retko kada mogu da se pretoče u suvisli komentar. Svakako, mogu da govorim o naslovima i da razmišljam o tome kako je slika nastala, o tome koliko je slična ili drugačija od neke druge; mogu da opišem šta vidim ispred sebe poput književnika koji vodi beleške s puta. Ove slike se obraćaju mom oku, duši i mom umu - ali ne delu ume koji može to da artikuliše. Uglavnom, ja im se obraćam u onoj idealnoj tišini o kojoj govori Brak. One se opiru rečima - bar rečima koje prenose ono što se dešava u meni kada ih gledam. Ne mislim da je ovo važno, sem u društvenom smislu. Jedino što je bitno je da se ono što se desi, desi se, i da se ponavlja, i da se ponavlja iznova i iznova kroz godine.
Pa, dosta je bilo reči."


(Prekucano iz "Širom otvorenih očiju", 
prevod Nikole S. Krznarića, Službeni Glasnik, 2017 >>, strane 184, 201, 210.)

Noćurak te greje [emisija]

Večeras nam trebaju 
pesme koje greju.

Po abecednom redu:

Andrew Bird, 
Barry Adamson & Nick Cave, 
Bedouine, 
Charlotte Gainsbourg, 
Dan Auerbach, 
David Bowie, 
Don Bryant, 
Iggy Pop, 
Iron & Wine, 
Jay-Jay Johanson, 
Leonard Cohen, 
Lizz Wright, 
Melanie De Biasio, 
Mocky, 
Norah Jones, 
Pretenders feat. Neil Tennant, 
R.E.M.
Rufus Wainwright, 
Shawn Colvin, 
Son Little, 
The War On Drugs, 
Thomas Dybdahl, 
Tindersticks, 
Tom Petty & The Heartbreakers, 
Valparaiso feat. Phoebe Killdeer & Howe Gelb, 
Van Morrison.