Lekcije iz fizike naučene tokom srednjeg obrazovanja (generacija takozvanih „šuvarovih reformi“) pomažu mi da izračunam: ovaj zvuk je, zapravo, mogao dopreti od Zagreba do Beograda za najviše 19 minuta i 26 sekundi - da je pušten da putuje direktno, brzinom zvuka.
Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.
Još brže bi stigao da je emitovan na talasima zagrebačkog radija „101“, koji ovih godina slušam samo kada vozimo ka moru.
.
Putem kabla, tj. Mreže stigao bi najbrže, za tren.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.
No, nisam bio te sreće: umesto za tih devetnaest minuta i dvadeset šest sekundi - ova pesma je stigla do mene sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine. A potpuno sam siguran da bi mi život bio lepši da je do mene stigla ranije.
.
Kako u srednjoj školi iz fizike nikada nisam imao više od trojke, te me i nije preterano zanimala, iako sam po toj Šuvarovoj podeli učio za "saradnika u prirodnim naukama" - nisam zapamtio šta fizika kaže kada su u pitanju zakoni propusnosti. No - verovatno postoji neki koji definiše da kada postave predebeli zid ispred tebe – onda i zvuk putuje sporije no što bi ti želeo.
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane.
("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane.
("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")
.
Kako god - pesma „Treblebass“ je došla do mene sa četiri godine zakašnjenja, ali je na prvo slušanje lako prošla uzengiju, čekić i eustahijevu tubu - i naselila se, ovo je naravno metafora - u nekoj od pretkomora srca - i svakim slušanjem čini da je svijet opet mlad.
Koliko god sam najpre sebe optuživao da su mi muzičke mape zastarele i da sam se pretvorio u konzervu kojoj se jugoslovenska muzika završava raspadom domovine, kasnije me je iznenadilo otkriće da Svadbas ni u Hrvatskoj nisu preterano popularni - čak ni nagrada koju su dobili te godine za najbolju pesmu nije promenila stanje na sceni. Tek poneka recenzija oduševljenih kritičara; nepristojno mali broj slušalaca na Last.Fm platformi i nešto veći broj gledanja na YouTube-u. (Bolje merilo popularnosti trenutno ne znam.)
.
Možda je problem u njihovoj žanrovskoj nedefinisanosti (a žanr je jasan i zove se „dobra muzika“), možda u njihovoj medijskoj ne-eksponiranosti, možda u tome što stvaraju muziku i tekstove koji zahtevaju nešto intelektualnog napora kojem smo sve manje skloni,
i mi i oni,
i "treble" i "bass".
i mi i oni,
i "treble" i "bass".
.
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota - Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota - Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.
.
U to verujem jer "Treblebass" sadrži sve što jednu pesmu čini velikom: sjajno postavljenu zvučnu sliku, pametan aranžman, zarazan refren, liriku u kojoj se može naći i ponešto Rundekovštine (iznenađen sam - o toj sličnosti niko nikad ne piše, a ja ga sve vreme čujem u njihovim stihovima), tu je zavodljivi prkosni glas Ljubice Gurdulić u kojem me nešto na tren podseti na Vesnu Vrandečić (Xenia, Rijeka-Zagreb), a poseduje ova pesma i neverovatnu vibraciju koju stvaraju te akustične gitare i ritam mašina, sinkopirani galop koji me pri svakom slušanju odnosi daleko od mraka, gde bolje ćemo znati i ništa nije teško.
.
(„Raširi ruke, ruke su ti snažne
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,
idemo na ples
i svijet je opet mlad“)
i svijet je opet mlad“)
.
„Treblebass“ je, zapravo, veličanstvena pesma: od one sorte kakve na našem jeziku nastaju jednom u deset godina. Za sada je prošlo šest. Kako vreme bude odmicalo, a ti zidovi sa početka priče budu sve tanji i zvuk bude sve brže putovao od Zagreba do Beograda – postajaće sve jasnije koliko je drugačija i zašto će tek biti još više obožavana i slušana kao pesma koja dolazi na kraju, kada se sve umiri i kada postane jasno da je zlatni kraj ipak, moguć.
.
"Sve je gotovo
i mi smo spašeni."
..
.
"Sve je gotovo
i mi smo spašeni."
..
Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].