Spomenik?

flipboard.com

Aktuelna 'inicijativa' za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, nije prva od 5. oktobra 2000. godine. 
U septembru 2011. je ista ideja predstavljena odbornicima skupštine opštine Prokuplje, ali se od realizacije ideje odustalo. Ne verujem da je odustajanje bilo zbog negativnih reakcija u javnosti (bilo ih je, ne preterano glasnih). Veća je verovatnoća da su predlagači izračunali da bi novce za spomenik možda bilo bolje uložiti u sopstveno blagoutrobije, biznis, automobil, treći sprat kuće. Iskustvo mi kaže da se iza ideja poput ove obično krije takav soj ljudi.

Možda nove inicijative ne bi bilo da se pre pet godina malo glasnije podviknulo na lokalu, 

a svakako bi bila opšte prepoznata kao totalno bizarna da su pre petnaest godina neke stvari stavljene na svoje mesto na opštem nivou.

Nismo i nisu, 
eto nas opet na početku.

Najlakše je boriti se protiv ove ideje argumentima koji dolaze iz ličnog.
Ali, u ovom slučaju to nije ni potrebno. 

Prepričavanje toga kako nam je život postao tužan devedesetih godina, reminscencije susreta sa tenkovima na ulici ili priče kako su izgledali rafovi 1993. bi ovoga puta trebalo ostaviti sa strane.

Uostalom, ima ljudi koji su tokom devedesetih živeli sjajno, nikad bolje.

Nema potrebe za potezanjem ličnih argumenata - jer toliko je konkretnih brojeva o opštim zlodelima, zabeleženih odluka ili izjava koje bi trebalo da imaju veću težinu od svakog našeg ličnog, gorkog sećanja na imenovanog.

Hladne glave, da se prebrojimo.
Imamo, dakle, pred sobom ideju da se podigne spomenik čoveku koji je dva puta uhvaćen sa rukama u vreći punoj glasačkih listića (te dve krađe su dokumentovane, o 300.000 glasova sa Kosova na izborima 1997. se više i ne priča); suočeni smo sa idejom da se podigne spomenik čoveku koji je naredio barem jedno kidnapovanje i ubistvo; čoveku koji je direktno ugurao ili pomagao da se njegova zemlja umeša u četiri rata i sva četiri izgubio, od čega je dva negirao a poslednji proglasio pobedom?
Da izvinete, već ovo je više nego dovoljno da se priča o spomeniku koji bi slavio navedenog odmah završi, a ovo je tek deo od velikih stvari koje je za vladavine priredio, praveći opštu štetu.

"Spomenik" je, po definiciji, "objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj ili kao znak slavljenja osobe ili događaja."

Ja nemam ništa protiv podizanja istog, 
naravno u znak sećanja.

Srbiji je potreban barem jedan spomenik koji će nas podsećati na to da smo deset godina proveli pod vladavinom čoveka koji je dokazani lopov, ubica i lažov.

I većinski smo glasali za njega, a ta činjenica baca na ovo društvo senku strašniju od svakog spomenika.

S tim u vezi - može spomenik, ukoliko na njegovom postolju piše: "Ne ponovilo se".

Ili ukoliko i njemu obojimo ruke u crveno, a na postolju se ukleše ono ovde omiljeno "Da se ne zaboravi."

Ili se postavi žičana ograda, da nas podseti na ono što je činio.

Ili se postavi u Batajnici, kraj masovne grobnice koja je tamo otkrivena.

A mogla bi da se uradi i interaktivna instalacija, koja bi se premeštala od grada do grada: uđete u prazan supermarket, u kojem ima da se kupi imalin, recimo sirće i možda "Step" sok, dok radnice ubrzano menjaju cene tih proizvoda u još više milijardi a Njegov hologram kruži prostorom i veselo otpozdravlja uz "Volim i ja vas", ili "Sankcije su izazov za našu privredu" ili "Srbija nije u ratu", dok se sa zvučnika čuju snimci iz "Dodatka dnevnikovog dodatka".

Verovatno je cela ova šamšulacija verovatno štos i dimna bomba, da imamo oko čega da se nerviramo.
Što ne znači da bi trebalo okrenuti drugi obraz.
Verovatnije je to da oni koji promovišu ovu ideju taj isti spomenik vide kao jedan od načina da se njihova nedela takođe zaborave. Ne može jednostavnije: samo valja uzidati nedela u temelje tog čuda i kao da ništa nije ni bilo.

Ako nastavimo da ćutimo i na kraju se taj spomenik stvarno uspravi, 

a bez gore predloženih poruka, 

ostaje vam da po spomeniku ostavite što više hrane za ptice. 

Ali slaba je to satisfakcija za sva sranja koja su tada padala po našim glavama.

I još uvek rominjaju.

Može jedna Petkovača? [playlist]

Beograd, grafit, 2010.

Nakon nekoliko meseci,
smućkana nova Petkovača, 

bez etikete na flaši, najava i odjava pesama.

Sastojci:

Bing Crosby & The Andrew Sisters; Slim Harpo; The Sweet Vandals obrađuju Jamesa Browna; Funkadelic; Rose Royce; Kutiman i žena-truba; King Stitt; The Paragons regenerišu "The Tide is High"; Lee Perry And The Upsetters; The Melodians; Osibisa; Senor Coconut u obradi "Da Da Da (Ich Lieb Dich Nicht Du Liebst Mich Nicht)", to dođe kao neki ča-ča-ča; Cyro Baptista; Russo Passapusso, Mop Mop i fenomenalni Anthony Joseph; Tim Maia i na kraju - 

Svi Na Pod.

Jer konzumacija ovakvog koktela mora da se završi 
na podu.

Zato - neka bez reči, 
a kakvo je leto ovih dana - može i bez leda!

Umberto Eko: "Nulti broj" (fragment)

Ilustracija Clifford Harper/Agraphia.co.uk/Preuzeto sa stranice Guardiana >>

(Prekucano iz knjige "Nulti broj" Umberta Eka, prevod Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi, izdavač "Vulkan", 2016.)

"Čitalac upravo očekuje te izraze, na njih su ga navikle sve novine. 
Čitalac će shvatiti šta se dešava samo ako kažemo da je došlo do polarizacije u društvu, da vlada najavljuje bolne rezove, da još uvek postoji tračak nade, da je narušen predsednikov kredibilitet, da su najavljene mere pucanja u prazno, da se uspešno hvatamo u koštac s gorućim problemima, da je ekonomska situacija alarmantna, da je pevaljkin put do uspeha bio posut trnjem, da se diktator oglušio o apel, da se golobradi mladić upisao u listu strela ca. (...)

"Novine treba da obuče čitaoce kako da misle”, umešao se Simei.

„Da li novine treba da slede sklonosti ljudi ili da ih stvaraju?”

„I jedno i drugo, gospođice Frezija. Ljudi u početku ne znaju kakve su im sklonosti, naš je zadatak da im ukažemo na njih, a oni će tek onda shvatiti da ih već imaju. Ne treba previše da filozofiramo, već da profesionalno obavljamo zadatke. Hajde, Kolona, nastavite.”

„U redu”, odgovorio sam, „završiću svoj spisak: ne možemo imati i jare i pare, veliki centri moći, mobilisanje svih mogućih resursa, zasukati rukave, prelomni trenutak, vera u bolje sutra, doći na pozitivnu nulu, ključ stabilnosti, ispitati navode, ničija nije gorela do zore, prvi sunčani dan izmamio šetače, saobraćajni kolaps u centru, dobijanje transparentnih podataka, adekvatno rešenje, izbijanje novih nereda, dugogodišnja agonija, predano rade na uklanjanju kvara, dati jasansignal, spustiti gard, iskoreniti stare navike, oslušnuti tržište, snažan zaokret, vratiti se na pravi put, izvesti pred lice pravde, trn u oku vlastima, gomilanje trupa na granici, presudni meč u borbi za opstanak, narušeni kredibilitet, lider pao u Napulju, nezapamćeno divljanje navijača, nastavlja se potraga za preživelima, odlazak poslednjeg velikana, na lice mesta pristigle spasilačke ekipe, brutalno pretučen, najzad stao na ludi kamen, kilometarske kolone na prelazima… A pre svega, izvinjavati se. Anglikanska crkva izvinjava se Darvinu, Virdžinija se izvinjava žrtvama surovih robovlasnika, elektrodistribucija se izvinjava zbog prekida u isporuci struje, kanadska vlada se zvanično izvinila Inuitima. Ne treba nikada reći da je crkva promenila svoje stavove o Zemljinoj rotaciji, već da se papa izvinjava Galileju.”

*

Pročitajte, da biste prestali da svakog dana čitate - besmislice.

*

Samos: mogućnost osame

Odavno naučeni da u paket-aranžmane ne možemo spakovati sve želje i da će u paketu biti stvari koje će nas žuljati poput kamenčića u patikama na plaži - ove godine biramo ostrvo na kojem do sada, izgleda, nije bio niko od prijatelja te neophodne informacije sakupljamo sa (polu)proverenih izvora; koristimo (konačnu uvedenu!) mogućnost kupovine samo avio-karata za čarter-let; smeštaj tražimo preko Bookinga danima (i tako zapravo upoznajemo celo ostrvo unapred), auto iznajmljujemo na trećem mestu, šture vesti o požaru koji je izbio dva dana pre našeg dolaska skupljam od onih koji ga posmatraju sa turske strane (1.6 km razdaljine), prevodim uz pomoć Googlea, 
ugašen, 
idemo.

To je ovde.

Premalo spavamo, slećemo u rano jutro i to čini da prvi dan liči na snoviđenje: od nespavanja, leta i pomeranja sata vreme se odmah raspalo i postalo nevažno. Dočekuje nas (te danima prati i nakon svega ispraća) vetar koji duva u svim pravcima i koji je nežniji prema južnoj obali ostrva; automobil nas čeka na dogovorenom mestu sa "ključevima ispod otirača" (to se dogovorite unapred, tu ćete ga i ostaviti na kraju boravka), tumaramo gradićem u vreme kada su otvorene samo retke pekare; more kod Ireona hladno ali prijatno, u podne silazimo na Balos ispod sela Koumeika i ulazimo u sobu sa terasom iznad talasa.

Panorama je nezaboravna.

Kao i spavanje uz talase, zbog toga smo i birali Amfilisos apartmane.

Klik za uvećanje, pogled sa terase Amfilisosa

Amfilisos >> koji smo izabrali za smeštaj je neverovatno prijatan: sobe su prihvatljivo male i dobro opremljene (i nemaju TV), wi-fi radi neobično dobro, draga Georgia svakog jutra predstavlja šta je njena porodica pripremila za doručak (uvek je drugačiji, domaće pite su mamin specijal i nenormalno su dobre), plaža ispred je taman za jutarnje kupanje a na 500 metara od Amfilisosa je divan mali zaliv sa pećinama u kojima se krijemo od sunca sve do ranog popodneva.

U samom naselju nema prodavnica: tri prebrojane taverne, dva bara (od kojih u jednom uveče sviraju uživo sasvim pristojni funk-jazz), jedan pekar koji svakog jutra stiže do sela i prodaje peciva direktno iz kamioneta. Meden agan, ili ničeg previše, dakle.

Seoce koje smo izabrali kao bazu jeste skrajnuto u odnosu na glavne drumove i naizgled je na neprikladnom mestu za istraživanje celog ostrva, ali su naredni dani pokazali da je Aleksandra bila potpuno u pravu kada ga je birala, jer takav spoj mira, plaže i smeštaja nismo našli otkrivajući deo po deo ostrva, koje je dovoljno malo da na njemu ništa nije daleko (nakon, recimo, 2000 kilometara koje smo na Kritu prešli za 12 dana :)

Nekoliko kilometara vožnje otkriva dva naselja krcata prodavnicama i tavernama – Ormos Maratokampos i Kampou Maratokampos (ima i pristojnu plažu), iza kojeg se krije odlična, uglavnom peščana Votsalakia, dovoljno duga da svako može da se osami, čak i ispod velikog bora u dnu plaže ispod kojeg gotovo nikad nema nikoga, kada god došli (ponekad se prepodne zabodu dva penzionera, odu pre ručka :)
U peščanom plićaku koji traje više desetina metara nema gužve.

Nešto dalje je Limnionas, prijatan zaliv bez vetra u kojem se nalazi i "Taverna at the End of the World".

Klik za uvećanje, plaža Balos.

Do severne strane ostrva: dvadesetak kilometara po zavojitom putu jeste četrdeset minuta vožnje ali su putevi u sasvim dobrom stanju. Karlovasi ne nudi mnogo (i nema Body Shop prodavnicu iako mapa Here aplikacije tvrdi suprotno, prodavnica se nalazi u Vatiju), dok je plaža na 2-3 kilometra ka severu potpuni surferski raj i ne priziva na kupanje.

Kokari je verovatno i najlepše mesto na ostrvu: deo sa tavernama je izuzetno prijatan, cene uglavnom ujednačene, izbor raznovrstan, mačaka ima više nego na Rodosu, plaža je za one koje vole talase.

Glavni grad, Vati je uglavnom pust i tih. Sporadično otvorene prodavnice, tišina, totalna fjaka.

Iz jednog kafića na obali mora čuje se Destroyer, "Downtown". Tada shvatam da se iz kafića i taverni na čitavom ostrvu zapravo uglavnom i ne čuje muzika, što izuzetno prija.

Pošto je Samos  relativno mali (nešto veći od Lefkade, poređenja radi) i do zaliva Kerveli na istoku od glavnog grada nije teško stići (ali valja paziti na savete obe aplikacije za navigaciju: iGo i Here imaju snažno izraženu želju da nas provlače kroz ulice čija je širina takva da uvlačimo retrovizore i jedva prolazimo iako smo u malenom Hyundaiu i10). Kerveli otkriva bezobrazno dobro sređene kamene kuće i vile, koje krasi odmerenost a ne rasipništvo, dok je plaža u uvali pomalo prenapučena ali je voda izuzetno topla.

Kroz izmaglicu se vide planine Turske.

Obišli smo sve plaže do kojih se može doći automobilom, ne žurimo dok se kroz sumrak vraćamo na Balos u kojem se posle devet uveče ne čuje ništa osim vetra i talasa.

Zašto uopšte žuriti bilo gde.

*

Godinama skrajnut i manje popularan od mnogih drugih ostrva, Samos će još nekoliko godina biti izuzetno prijatno mesto za odmor, čiji su stanovnici izuzetno srdačni a nenametljivi i normalni, još uvek neumoreni od turista i nezaraženi idejom brzog profita.
Način na koji održavaju čistim i blistavim ono što imaju, odnos koji imaju prema gostima te konačno i ta tegla džema koju smo dobili na rastanku :) – preporučuju ga kao mesto ka kojem valja požuriti, dok ne postane popularno.

Korisne informacije/podsetnici:

• Dobre, manje posećene plaže: Balos (ispod Koumenike) i Votsalakia; obe na jugozapadu
• Pristojne plaže: Kampos Maratokampou, Limnionas (jugozapad); Avlakia i Tsamadou (sever ostrva, Tsamadou ima i deo za nudiste); Kerveli (istok).
• Nije važno videti/gužva: Potokaki beach (jug, pored Pitagoreona), Gagou (sever, iznad Vathija), Mykaki, Psili Amos (jugoistok).
• Raj za surfere: Potami (kod Karlovasija, sever), Kokkari Beach (sever)
• Ko ima čamac: Mikro Seitani i Megalo Seitani (sever), Paleohori (jugozapad)
• Ukoliko ste smešteni na jugo-zapadnom delu ostrva i vozite ka Pitagoreonu – birajte "gornji" put, preko Chore a ne Ireona. Po mapama – razlika u dužini je svega 1 km, ali je razlika u broju krivina primetna.
• Na Samosu nema previše benzinskih pumpi. Na potezu od Pitagoreona do Maratokamposa, na primer – svega 2 u funkciji. Cene benzina kreću se od 1.45 do 1.55.
• Vozite sporije i pre i posle naselja: lokalni zverovi su uglavnom nenaviknuti na saobraćaj, a vole da love po mraku u okolini naseljenih mesta.
• Koga zanima da se bavi istorijom Samosa, odnosno civilizacije – neka unapred proveri radno vreme Herinog hrama (ove godine – do 18h) i lokalnog Muzeja, te ponese kvalitetne cipele za penjanje do Pitagorine pećine.
• ... Ili sedi na usamljenu stenu kraj obale i gledaj u zvezde – možda shvatiš odakle Aristarhu ideja o heliocentričnom sistemu koju je nekih 2000 godina kasnije Kopernik vasrksao.
• Pronašli smo 1 (jedan) Lidl na samom izlazu iz Pitagoreona i to vam je to. Ostali marketi su manji, nešto skuplji i sasvim dobro snabdeveni.
• Ekskurzija ka Efesu/Turskoj postoji kao opcija, brodići voze svakog dana.

p.s. tekstovi o ostalim ostrvčićima i mestima Grčke na kojima smo do sada bili dostupni su ovde >>

p.p.s JOŠ fotografija sa Samosa (Aleksandrine) dostupno je ovde >>

"Sao Paulo Confessions", ponovo

Nekada se ukaže prvog dana odmora, nekada danima tragaš za plažom odgovarajućom:
po broju ljudi na kvadratnom kilometru, odnosno njihovom odsustvu u rasponu od minimum stotinu metara,
mekoći peska (u senci četinara ili udobnoj pećini koju su talasi dugo dubili),
strateškom rasporedu jata zrikavaca sa leve i desne strane, da budu stereo,
blizini vode u koju ćeš se zatrčati odmah nakon novog pažljivog preslušavanja.

Svake godine odvajam 61:16 (slučajnost?) za novo slušanje Sao Paulo Confessions u celini:
ubrizgavanje zvuka direktno u svest preko slušalica,
bez prekida i sa mogućnošću gledanja u nebo bez oblika koji bi narušavali plavo.

Zasečem sunce zaklonom 
i gledam.

Svaki put otkrijem nove šumove, zvuke 
ili parade koje je izvodio na spravama, kao da je rođen u Brazilu.

Danas shvatam da šesnaest godina preslušavanja nije bilo dovoljno: uši ovoga puta na jednom snimku registruju bukavca koji se oglašava u pravilnim razmacima poput noćne ptice i ko zna kako se ta životinja zaista zvala dok je on nije mutirao u nekog egzotičnog križanca nepoznatog enciklopedijama, mogla bi od sada da se zove Subina sova; tog zvuka do sada nisam bio svestan, kao ni jedne gitare sakrivene na udaljenom zvučnom kanalu, tu je i modulisani zvižduk (?) koji u par navrata obogaćuje zvučni talas a onda nestane niz prolaz između četvrti, kao i nežan, izvijeni repić na udaraljkama koji ionako nervozni komad muzike čini još čudnijim. A u jednom crescendu tek sada vidim Subu presrećnog urađenim, zagledanog u osciloskope i omađijanog pitanjem koliku cenu bi platio da barem to, kratko parče snimka može da pusti Milanu.

Svake godine tih sat vremena gledanja u nebo otkrije da na opni oka imam još više mikro-ožiljaka koji beže kada pokušaš da se fokusiraš na njih i da nebo odavno nije čisto-čisto-čisto-plavo i nikada više to neće ni biti.

Ukoliko je to cena koju plaćam za ono što otkrivam sluhom, 
u redu - to je fer ponuda.

Noćurak krajputaš :: pesme o putevima i putovanjima [emisija]

Na putu, 2012.

Ovo je Noćurak – krajputaš - o putovanju, begu i pronalaženju sreće. U nekim pesmama sreća stopira kraj druma, u nekima kraj druma ne postoji, kao u Keruakovim knjigama, u jednoj je odredište njen zagrljaj – a svaka od ovih pesama trebalo da te podseti na one Hristićeve stihove iz "Tri pesme o letu".

Dva sata ćemo zajedno voziti do raskrsnice, 
onda svako može svojim putem. 

Dr. John, Van Morrison, Madeleine Peyroux, Jordan Cvetanović, First Aid Kit, M. Craft, Damien Jurado, The War On Drugs, Jovan Hristić, Ryley Walker, Beck, Blaise Cendrars, Nick Cave, Neko Case/KD Lang/Laura Veirs, Norah Jones, Erin Costelo, Mojo Juju, Lee Harvey Osmond, Calexico, Cowboy Junkies, Johnny Cash, Tom Petty, Mark Lanegan & Duke Garwood, J.J. Cale, The Doors i na kraju - zrikavci & cvrčci.

Srećan put,
i vidimo se ako nas putovanje vrati na početak.
Što uvek uradi.

Eduardo Galeano: Tri zapisa o fudbalu

"Piščevo priznanje"

I ja sam, kao svaki Urugvajac, hteo da budem fudbaler.
Bio sam odličan, čudesan igrač, ali samo noći, dok sam spavao, dok sam danju bio najsmotanija sajla koja se ikada pojavila na terenima u čitavoj zemlji.

I kao navijač, imao sam mnogo šta da priželjkujem. Huan Alberto Skjafino i Hulio Sezar Abadie igrali su za Penjarol, suparnički tim. Kao pravi navijač Nasionala, činio sam sve što je bilo moguće da ih omrznem. Ali, Pepe Skjafino je svojim izvanrednim dodavanjima gradio igru svoje ekipe kao da je teren posmatra sa najviše kule na stadionu, dok je Mrki Abadie klizio sa loptom po ivici, duž bele linije, jurcajući u čizmama od sedam milja, baškareći se, ne dotičući loptu i protivničke igrače, pa mi nije preostalo ništa drugo sem da im se divim, a čak bih poželeo i da im tapšem.

Prošle su mnoge godine i ja sam, naposletku, izgradio svoj identitet: ja sam samo prosjak koji vapi za dobrim fudbalom. Idem širom sveta po stadionima i sa šeširom u ruci molim:

- Dajte jednu lepu utakmicu, za ime Božje.

A kada vidim dobar fudbal, zahvalan sam i ne dajem ni pet para na to koji klub ili koja zemlja su mi podarili ovo čudo.

*

"Kami"

Godine 1930. Alber Kami je bio poput Svetog Petra koji je čuvao vrata u fudbalskom timu Alžirskog Univerziteta. Još kao mali, navikao je da bude golman, zato što je to bilo mesto na kojem su se najmanje habale cipele. Kami je bio iz siromašne porodice i nije sebi mogao da priušti luksuz da trči po terenu. Svake noći, baba bi mu pregledala đonove i udarala ga prutom ukoliko bi našla da su se pohabali.

Tokom svojih golmanskih godina, Kami je naučio mnoge stvari:

- Naučio sam da lopta nikada ne dođe s one strane s koje je očekuješ. To mi je mnogo pomoglo u životu, pre svega u velikim gradovima, gde ljudi obično nisu onako ispravni kako se pokazuju.

Takođe je naučio da pobedi a da ne umisli da je Bog, kao i da izgubi a sebe ne smatra bezvrednim, što su mudrosti koje se teško stiču. Naučio je i poneku tajnu o ljudskoj duši, pa je kasnije, u svojim knjigama, umeo da se otisne u opasno putešestvije po njenim lavirintima.

*

"Čovek koji je vetar pretvorio u gvožđe"

Eduardo Ćiljida je branio za Real Sosijedad iz baskijskog grada San Sebastijana. Bio je visok, mršav, izrazito osobenog stila. Barselona i Real Madrid već su bili bacili oko na njega. Pričalo se da će taj momak biti Samorin naslednik.

Ali, sudbina je htela drugačije: 1943. godine, napadač suparničkog tima po imenu Sanjudo*, koji se nije tako zvao bez razloga, iskidao mu je meniskus i još svašta pride. Nakon pet operacija kolena, Ćiljida je rekao zbogom fudbalu, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da postane vajar.

I tako je rođen jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Ćiljida radi sa teškim materijalima, koji ostaju zatrpani ispod zemlje, ali u njegovim moćnim rukama gvožđe i beton bivaju hitnuti u vazduh a tamo, u letu, otkrivaju druge prostore i stvaraju druge dimenzije. Ranije, dok se bavio fudbalom, Ćiljida je isto radio sa svojim telom.

*Sanudo (španski) - zloban, pakostan.

* * *

Sve prekucano iz knjige Eduarda Galeana - "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolis >>, 2004, trebalo bi da još uvek ima nekoliko primeraka u knjižari.)

Eduardo Galeano bio je urugvajski pisac i novinar.
Pored ostalog, planeta ga pamti po rečenici: "We are all mortal until the first kiss and the second glass of wine.")

Još Galeanovih zapisa o fudbalu dostupno je (na engleskom) ovde >>

"Rundek, između (knjiga o pesmama)"

Uobičajeno je knjigu koja ti je privukla pažnju u knjižari uzeti, otvoriti i nasumično izabrati stranicu sa koje ćeš pročitati pasus ili dva, to će odlučiti da li će se naći na pultu kraj kase, bez obzira na to da li ti je autor već poznat ili je knjiga sa liste onih koju ti je već toliko prijatelja u čiji sud veruješ istu preporučilo. 

Kada sam u izlogu ugledao odavno čekanu "Rundek, između" Anta Perkovića - ušao sam, platio je i izašao. 

Tako sam svojevremeno kupovao i albume Haustora, često i bez slušanja "prvog singla sa albuma".

Tako sam u zimu 1996. kupio originalno izdanje prvog Rundekovog solo albuma koje je vredelo koliko trećina mesečne plate na radiju. 

I Ante Perković je prethodnom, odličnom knjigom "Sedma Republika" >> zaslužio da prođe granicu bez kontrole i nije bilo razloga za sumnju da je i ovog puta od pod klupom skrivanih sličica iz mašte složio dragocen kaleidoskop (ili Samsaru?) 

Iako pisana "u više ruku" (među kojima su i Rundekove, koje ispisuju jezgrovite fragmente odrastanja i života) -  ova knjiga nije, niti pledira da bude biografska. 

Ovo je, kako i podnaslov knjige podseća - "knjiga o pesmama". 

Na sreću, Ante Perković izabranih 17 pesama (petnaest koje Rundek potpisuje kao (ko)autor i dve obrade) ne koristi da bi nam demonstrirao izuzetno baratanje faktografijom ili dokazivao spisateljsko umeće pisanjem osvrta na iste, već ih koristi kao okvir za iskaze Rundeka, članova Cargo orkestra, svedoka nekih snimanja, koncerata ili onoga što se dešavalo u Kugla glumištu, ali to čini tako spretno da se ne oseti kada se u pričama nađu i Gram Parsons, Alija Sirotanović i Stahanov, (pravi) Šejn, Bulgakov, čitav (poduži) tekst iz Džuboksa, Dilan, istorija projekta Radio Brod čije posade je Rundek bio član, kao i šira priča o ponovo aktuelnoj Ay Carmela i još mnogo dovitljivih malih čudaka koji čine da iz ove knjige svako malo poteče muzika koja ne može biti lako zapisana rečima i koja funkcioniše srodno albumu "Treći svijet": ukoliko se nekom pasusu ili tekstu vratiš pola sata kasnije, otkrićeš da je ovde namerno ostavljen eho na dobošu a ovde niotkuda izbija neobični zvižduk, da bi se tu trebalo vratiti još nekoliko puta jer ima slojeva koje trenutno ne možeš da skužiš, krenula je priča o ženama koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom a našli smo se u vrtu koji zima zaobilazi, u svakoj od priča ima putokaza ka likovima koji su do predugo ostali u sjeni a čije je prisustvo, rad, trud ili samo postojanje uticalo ono što znamo kao Rundekove pesme.

A kada Rundek najavi a Perković se upusti u "Kao da je bilo nekad" u verziji Rundek Cargo Orkestra u Bitef Teatru iz 2012, to vam je najviše što reči mogu kada je muzika u pitanju i najlepše što reči mogu o prijateljstvu i odnosima ("mislim, uvijek smo se sretali na dovoljno kratko da smo razmjenjivali najbolje u nama" - Rundek o Milanu, Magi i VDu)
.

Ante Perković i Darko Rundek (foto: Zoran Stajčić)

Poštovaoci muzike Rundeka i Haustora pronaći će u ovoj knjizi nekoliko izuzetnih epizoda koje će ih inspirisati na ponovno slušanje kompletnog opusa i Rundeka i Haustora, oni koji su ga do sada znali po nekoliko hitova (? da ne raspravljamo sada o definiciji te reči) mogli bi ga upoznati mnogo bolje i otkriti jednog od retkih koji se nikada nije krio iza lažnih imena što ga čini još dragocenijim, kao i pesme koje je do sada napravio.

"Rundek, između" (originalno izdanje MenArt, 2013) objavila je Laguna.
Uvodnih dvadesetak stranica knjige dostupno je čitanje ovde >>

Tekst objavljen u avgustu 2016 i u časopisu za kulturu i umetnost - KULT >>

Noćurak iz herbarijuma :: devedesete [playlist]

Nema razloga da ovaj Noćurak izraste u lamentiranje nad izgubljenim vremenom ili teoretisanje na temu izgubljene čitave decenije.

Nema mjesta suzama, kako kaže jedna pesma.
Uz ove pesme nije teško osvrnuti se mirno na godine prošle, kako kaže druga.

Manic Street Preachers, 
Suede, 
Travis, 
Wolfgang Press, 
The Charlatans, 
Primal Scream, 
The The, 
Teenage Funclub, 
Mercury Rev, 
Jah Wobble & Sinead O'Connor, 
Cocteau Twins, 
Nick Cave... 
sve do mudrih reči koje čita Baz Luhrmann u "Everybody's free to wear sunscreen"

Najbolje iz drugog frtalja 2016: 2/4 [emisija]

Toliko je događaja koji postaju važni zahvaljujući pesmi koja je bila njegov sastavni deo.

Toliko je pesama po kojima pamtiš godišnja doba ili godine - iako su se neke pojavile mnogo ranije, čak i pre tvog rođenja - ali su te pronašle u prostoru i vremenu. Ili su pronašle mesto i vreme, poput one koju ću pustiti na kraju, zato što je ona postala himna jednog važnog protesta.

Evo tridesetak pesama (dobro, trideset i sedam) meni najdražih pesama iz drugog frtalja 2016.
Po njima ćeš, možda, pamtiti proleće 2016.
Ili leto koje počinje.
Ili ćeš ih spakovati i poneti sa sobom, čekajući da svaka od njih pronađe pravo mesto u srcu i vremenu.

I ovoga puta – naj naj naj najdraže i najlepše pesme ostavio sam za drugu polovinu ove emisije.

Michael Kiwanuka; Sturgill Simpson; Laura Mvula; Gregory Porter; Erin Costello; Straight Mickey & The Boyz; Artan Lili; Paul Simon; ABC (da, onaj bend iz osamdesetih), Neko Case, KD Lang & Laura Veirs; Ben Watt; Peter, Bjorn & John; Karl Blau, Horkestar + još nekoliko bendova koji su ti možda promakli ispod radara.
Žanrovi, očigledno, nisu važni.

Oko dva i po sata probrane nove muzike je pred tobom.
Na tebi je da načuljiš uši i 
klikneš na ►.

Erlend Lu: "Kraj nama poznatog sveta" [fragment]

"Kako vreme prolazi! I to je Dopler pomislio u šatoru na boru. Minuti, jutra, dani, noći, večeri, vikendi, godišnja doba, godine, svekoliko minulo vreme koje ga je načinilo onim što jeste. Mučna kakofonija nadolazećih jutara i dana, večito novih dana. Godinama se budio i uplašeno gledao oko sebe, još bunovan, polako shvatajući gde je, ko je, i iznenada bi se setio koliko je briljantan i osetio kao ljudina. Skočio bi i prionuo. Pun energije i optimizma. Ali samo dok se ne zapita šta se zapravo događa. Čim bi se zaustavio i porazmislio, čim bi pogledao naniže i shvatio da se popeo više nego što se u stvari usuđuje, ščepala bi ga panika. Tako je bilo. Tako to ide. Ponekad. Pomislio je na boru. Ponekad mu je nedostajao uredni haos iz godina pre odlaska u šumu, kad je sve naizgled bilo super i kada je miliso da je na pravom putu i da je sve kako treba. Vreme je registrovao samo kao intervale između obaveza i događaja. Sedmica je predstavljala minute i sate između takosa za večeru petkom, godina je bila interval između svakog puta kada je trebalo spustiti pogled kako ga ne bi izabrali za predstavnika roditelja odeljenske zajednice ili roditeljskog saveta. Dani su izgubili imena, godine, brojeve. Misli su dolazile i odlazile, bez reda, polako, na način s kojim je mogao da se nosi. Ako mu nešto padne na pamet, bavio se time dok ne ode samo od sebe. Nekad je radio kako treba. Nekad je grešio. Jednom je, na primer, popio malo urina. Tome se, začudo, stalno vraćao u mislima. Tom prekoračenju. Kao mlad student uzeo je flašu od pola litra ostavljenu na stepeništu nekog kluba. Otpio je gutljaj i shvatio da je to urin. Ukusa se nije dobro sećao. Bio je to ukus kao i ostali. Ali osvešćenje je bilo naglo i ponižavajuće. Šamar u lice. Kao da ga je ukorio stariji brat.
Niko ne ostavlja netaknutu flašu od pola litra na stepeništu. 
Svet nije takav."

(Erlend Lu, "Kraj nama poznatog sveta", Str. 50-51, Geopoetika 2016, s norveškog preveo Radoš Kosović.
Više na sajtu Geopoetike >>)

*

Ukratko:

• Kraj sage o Andreasu Dopleru. 
• Najbolja knjiga koju je Erlend Lu do sada napisao.

Noćurak #15: Srce

Srce se na nekoliko sati pretvorilo u Džindžera Bejkera -  

pam-pa-pa-pa-pam-pa-pam-pam - paaaaam-paaaam, 

njegova džez faza, sinkopa na sinkopu, a ja sam, nakačen na aparate razmišljao za šta i zašto sam to srce previše 
trošio, 
pozajmljivao, 
delio, 
skupljao,
zlostavljao,
zaustavljao, 
puštao, 
davao - 
i da li je to bilo pogrešno?

Tačan odgovor... ili ne postoji ili je put do njega duži nego što se može preći za nekoliko dana potpunog mirovanja.

Ovaj Noćurak čine pesme o srcu, njegovom smirivanju, ranjavanju i davanju – i trenucima kada je vreme da se srce ili preda ili pripazi.

Ali, ko još zna kada je - vreme?

Uzgred, kažu da je Noćurak dobar za srce.

U ovoj epizodi sviraju i pevaju:
The Magnetic Fields, R.E.M, Beck, Everything But the Girl, Sakamoto & David Sylvian & Shavez, Feist, James Blake, Air, Marissa Nadler, Dee Dee Bridgewater, Melody Gardot, Paul Simon, Bob Dylan, Peter Gabriel obrađuje Lou Reeda, Susheela Raman - obrađuje Joy Division... Tu su i Neil Young i Bill Fay 
... + odlomci iz knjiga Paola Sorentina i Nila Janga.

Tomas Bernhard: "Državna istorija"

"Jedan predsednik države u Srednjoj Evropi, u kojoj danas predsednici u svakom trenutku strahuju za svoj život, i to s pravom, otkrio je svom bliskom saradniku plan na koji je utrošio stotine besanih noći, a koji bi predsedniku države omogućio da svoju državu, koju je dosledno vodio u propast kao i svi drugi predsednici država u Srednjoj Evropi, ostavi na cedilu preko noći, i odnese veliko bogatstvo koje bi mu omogućilo, bez obzira koliko će još dugo poživeti, siguran i luksuzan život u nekoj drugoj zemlji koja bi bila pogodna za to. 

Nameravao je da u najkraćem roku sprovede svoj plan, ali bilo je neophodno da njegov bliski saradnik sačuva to u potpunoj tajnosti. Bliski saradnik, koji je već decenijama uživao poverenje predsednika države, obećao je predsedniku države da će o tome ćutati, a predsednik države ja zauzvrat obećao svom bliskom saradniku veliko bogatstvo, koje će mu omogućiti da, kao i on, predsednik države, posle uspešnog bekstva živi do kraja života bezbrižnim i zaista luksuznim životom. 

Od dogovora predsednika države i njegovog bliskog saradnika nije prošlo ni dva minuta, a bliski saradnik je već rešio da čitavu stvar pojednostavi, pa je vešto izvedenim pucnjem u potiljak ubio predsednika države, a onda i samog sebe proglasio predsednikom države. Smesta je likvidirao sve pristalice svog prethodnika i uzora, a onoga ko je pobio najveći broj pristalica njegovog prethodnika i uzora proglasio je svojim bliskim saradnikom. Kako je sada već poznavao prasliku državne istorije, čekao je, po prirodi stvari, samo još najpovoljniju priliku da se reši svog saradnika pre nego što ga ovaj likvidira.
Ali bio je suviše spor."

(Tomas Bernhard, "Imitator glasova", str. 103, 
izdavač LOM, 2015, prevod Sanja Karanović)

Radio Dan: snimak iz "Zaokreta" (24/05/2016)

Ivan je bio sjajan domaćin i vodio je razgovor tako da smo u 90 minuta uspeli da pričamo o radiju, Mreži, knjigama, filmovima, Subi... i kako su mi svojevremeno usred emisije zalepili tortu u lice - a stigli smo da zavrtimo i The Farm, Straight Mickey & the Boyz, Los Fabulossos Cadillacs, Arcade Fire i Veliki prezir... i to po izboru publike :)

Ko je propustio u utorak "Radio dan" u Zaokretu - evo snimka!

Vežbajte stopala, glasove i kuraž :) [muzika za 25/05/2015]

Sa stranice "Ne davimo Beograd" >>

Pedeset minuta muzike za trening stopala, glasnih žica i kuraži.

Ako ti je problem moguća kiša - nismo valjda od šećera?
Ako nema takvih problema - vidimo se sutra u 18 časova.

Uz poslednju pesmu u miksu može da se hoda do slobode i natrag po one koji kasne.

Playlista za vežbanje:
Chuck D, James Brown, Sly & The Family Stone, Monophonics, Public Enemy... & Philadelphia International AllStars - "Let's Clean Up the Ghetto".

(Dan Mladosti, eeeeej!)

Baka Dobrila (1926-2016)

Iako je poticala iz ugledne i izuzetno bogate sarajevske porodice - sa četrnaest godina postaje jedan od Valterovih kurira.

Odlazi u rat, zajedno sa starijom braćom.

Igmanski marš je preživela zahvaljujući čudu i dobroti komšije, Sarajlije.

Po završetku rata su se i ona i braća odrekli kompletne imovine u Sarajevu i raselili po različitim delovima Jugoslavije. 
Od njih najbolje pamtim Slobodana, koji je plovio na 'Galebu', godinama, ali često boravio i u Beogradu.


Na fotografiji iz maja 1945 je vidimo sa titovkom i širokim osmehom na licu. 

Po završetku rata Dobrila odbija 'Partizansku spomenicu' 

(Nisam zbog toga išla u rat.)

Prvo dete joj umire od meningitisa.

U tridesetoj je ostala bez drugog muža, Milenka Milovanova, kojeg Sovjeti ubijaju u 
ambasadi Jugoslavije, za vreme revolucije 1956. 

Od odštete koju je nakon dosta ubeđivanja prihvatila od strane SSSR-a kupila je klavir za kojim je svirala moja majka.

U četrdeset i četvrtoj je postala baka prvi put.

Nakon trećeg razvoda, odbila je poslednjeg prosca, diplomatu koji se spremao za službu u Africi. 
Želela je da "uživa u unucima".

Otkrivala mi je važnost knjiga, lepog vaspitanja ('hvala lepa' posle svake vožnje vozićem na Kalemegdanu, posle svake kugle sladoleda na uglu Kneza i tadašnje ulice Sedmog jula) i šta je hrabrost i neodustajanje.

(Uspela je da mi obezbedi i potpis Desanke Maksimović u "pionirskoj knjižici".)

Dobrila Živanović-Tomić je doživela 90 godina.
Ispratile su je tri ćerke, petoro unučadi i jedno praunuče.

Kakav život.

Hvala ti,
na svemu.

Noćurak o vremenu koje (mislimo da) imamo :: playlist

Filmu "Le tout nouveau testament" postavlja jedno od najvažnijih pitanja: kako bismo se ponašali kada bismo znali tačan dan i čas sopstvene smrti, odnosno – koliko nam je vremena ostalo?
Tu je i pitanje da li bismo bili drugačiji kada bismo znali koliko vremena imaju oni koji su nam važni.

Stabljika ovog Noćurka su pesme o vremenu. Neki cvetovi su pesme o ljubavi, neki listovi su pesme o smrti. 

Pevaju ih:

The The, Chris Eckman & Carla Thorgennson (The Walkabouts), R.E.M, Patti & Fred Smith, Laurie Anderson & Lou Reed, Bob Dylan, Richard Hawley, David Bowie, Damien Jurado, Ben Howard, Nick Drake, Sufjan Stevens, Brian Eno, Tori Amos, Joanna Newsom... i The Muppet Show, obrađuju pesmu koju je davno napisao Jim Croce.

Možda ti neko od njih pruži odgovor na pitanje šta možeš i moraš da promeniš, dok vremena još uvek ima.