Preparations for A Journey [putnička playlista]

Blez Sandrar je od nemogućnosti iskrcavanja na ostrvo kraj kojeg prolazi stvorio poeziju ("ostrva na koja se nikada neću iskrcati/Bacam svoju odeću preko ograde jer bih žarko želeo da odem do vas") a Judita Šalanski je napisala fantastični "Atlas zabačenih ostrva" >> koristeći verovatno iste stihove kao navigaciju (podnaslov: "pedeset ostrva na kojima nikad nisam bila i na koja nikada neću otići"). 
Uostalom - i Karl Maj je ispisao stotine živopisnih stranica nikada ne zakoračivši na američko tlo, a Kant je sve shvatio a da za života, tvrde, nije napustio rodni Kenigsberg.

U kišnim danima poput ovog izgleda ti neverovatno da je leto blizu, stigne te nemogućnost putovanja, pomišljaš kako ti talasi neće dozvoliti iskrcavanje na ostrvčić, glavom ti prolaze 

Hristićevi stihovi, 
odlomci Pola Valerija, 
onaj Kamijev pasus o Mediteranu,
odlomci iz Darelovih knjiga, 
Lakarijeovo "Grčko leto".

Preostaje ti da zažmuriš,
putuješ muzikom, 
oko sveta
za dva sata.

Rovinj, u suton

Dan je počeo pljuskom, što nije osujetilo moj plan - rano ustajanje i lunjanje po ulicama još uvek uspavanog grada, ali kiša je rasterala mačke sa svakog dovratka na kojem su me već tradicionalno dočekivale, vlasnici prodavnica su odložili otvaranje izloga punih fotogeničnih andrmolja a kolori su zgasnuli i nikako nisu hteli da uđu u objektiv kako sam želeo.

Kada je kiša konačno stala, nešto utehe donelo je i dalje toplo more i upijanje poslednjih tragova topline stena kraj opustele plaže.

No jutros obogaćena kišnim kadrovima, kolekcija fotografija grada u kojem sam već treći put i koji i dalje smatram idealnim mestom za kraj i dalje je manjkala za par kadrova onih kitchy sumraka, kao sa razglednica - sve do večeras, kada smo se na konačno sreli sunce, Rovinj i ja u suton, i srcu se čula nepoznata muzika, kako bi rekao Tišma.

(slike se uvećavaju na klik)

Korčula - Hvar - Mostar (crtice)

Dok ponovo otkrivam toponime na mapi otoka počinjem da verujem u istinitost one teorije - da su imena sela, rtova i zaliva koje su svojevremeno savesni kartografi beležili u mape zapravo bile rezultat trenutnog nadahnuća meštana okupljenih oko činovnika države koja je u tom trenutku smatrala Dalmaciju svojim posedom. Tako je možda najlakše objasniti (i zapamtiti) niz imena: Ražnjić, Žrnovo, Pupnat, Zavalatica, Prižba, Grščica, Proizd, Vela Pržina, Privala... 
Korčulani su verovatno bili izuzetno nadahnuti Plavcem ili Pošipom dok su smišljali sva ova imena.



Siguran sam, naravno, da se iza svakog od ovih imena krije zanimljiva priča ili mit - ali je moja glava bila željna sunca, soli i zrikavaca, a imena nakon prvog skoka u more i nisu više bila važna - mesta smo počeli da pamtimo po šiframa: "uvala-sa-belim-peskom-na-dnu", "ona-gde-se-parkiramo-u-šumi", "severno-od-Blata"; "neudobne-stene"; "ona-blizu".
Plaže su stenovite i ne mame na fotografisanje već na kupanje: more je na svakoj tački ostrva besprekorno: čisto, prozirno, dovoljno toplo i mirno.

Otočani su prijatni i druželjubivi, a kuća u kojoj smo bili smešteni u centru grada redefinisala je listu životnih planova.

Grad Korčula je i dalje prijatan i zadivljujuće tih i pust posle jedanaest sati uveče, sve do sedam-osam ujutro, kada se stariji okupe u kafiću na obali ili u bašti starog hotela "Korčula". 


* * *

Za razliku od Korčule koja je dosledna u svojoj otmenosti, Hvar je preuređen tako da je sve na usluzi gostima - i onima koji beže od skupljih kafića i ležaljki i koji prave sendviče sa salamom na klupi u parku, što je sasvim uobičajena scena na ostrvu, kao što su uobičajena i specijalna mesta na plažama pod baldahinima i uz prisustvo ličnog poslužitelja.

No, grad je i dalje prijatan za bazanje, plivanje i sedenje trgu do večernjih sati, kada počne da menja svoje lice i postaje centar glasne zabave.

* * * 

Vožnja kroz Mostar do Starog mosta otkriva previše toga.

Na parkingu nedaleko od Starog mosta dočekuje nas najpre ovaj... grafit.

U prodavnicama suvenira uz predivno oslikane marame, tanjire, nakit i bakroreze prodaju se i čaure, u raznim veličanama. 
Red ibrika, red metaka.

Mladić od dvadesetak godina stoji na mostu držeći se za ogradu sa spoljne strane i licitira koliko smo spremni da mu platimo da bi skočio u Neretvu.

Sa minareta se čuje muzejin.
Iz kafića nedaleko od mosta čuje se Child in Time.
Nedaleko od njega čiča koji prodaje instrumente prebira tradicionale.
Plakati najavljuju koncerte kojekakvih i sutrašnje skokove sa mosta, 448. po redu.

Iako je sunce visoko a dan vreo, uživamo u ćevapima dok gledamo oblake uz Neretvu; utrkivaćemo se sa njima sve do Beograda; vozeći od Mostara preko Tuzle ka Županji, vijugavi drum će isparavati pred našim očima satima, dok će kiša usporavati ionako sporu vožnju a munje osvetljavati mrku šumu sa obe strane našeg puta; no, dokle god je ispred nas asfaltirani komad druma i GPS signal je stabilan - sve je u redu - ne spuštam stopalo sa papučice, sa zvučnika počinju "Riders on the Storm", u brdima smo u kojima je prozor sa upaljenim svetlom znak ohrabrenja da ćemo imati kome da pokucamo na vrata ukoliko kijamet postane neprijatan za dalju vožnju; žurimo, žurimo, žurimo kroz kišu, iako je spisak razloga za povratak kući neprikladno kratak.

* * *

Nekoliko korisnih praktikalija:

• Hrana je supermarketima tek nešto skuplja nego u Beogradu, tako da je uzimanje apartmana sa kuhinjom sasvim praktično rešenje. Postoje i sasvim pristojni restorani u kojima se može odlično jesti za iste novce kao u Grčkoj, na primer.
• Ukoliko naručujete lignje u restoranu, napomenite da li je želite očišćenu ili ne :)
• Parking se, naravno, naplaćuje, gdegod je to moguće. U centru Korčule je cena 25 kuna na sat (3.3 EUR), ali je parking na bregu iznad grada, kod Svetog Luke (groblje), na desetak minuta hoda od centra i dalje besplatan. Oko plaža ima mesta (u julu) za parkiranje i "sa strane".
• Na čitavom otoku smo otkrili svega tri benzinske pumpe: prva je kod pristaništa trajekta iz Orebića (kod Lumbarde), druga u Smokvici (selo na sred otoka), treća u Veloj Luci. Putevi su u odličnom stanju, a sa kraja na kraj otoka vam ne treba više od sat vremena (45 km).
• Ne nosite suncobrane na plaže u gradu Hvaru.
• Centar Hvara pokriven je besplatnim wi-fi signalom.
• Ukoliko putujete automobilom kroz Bosnu, razmenite negde usput novac - na pumpama ne primaju evre.
• U Mostaru ih primaju. Ukoliko vam je potrebna - menjačnica koja radi subotom popodne je na samom početku pešačke zone (istočna strana grada)
• Možda je putovanje trajektom od obale do Trpnja na Pelješcu kraće, ali je vožnja preko Pelješca - lepša.
• GPS u bilo kom obliku (može i smartphone aplikacija) nije samo korisna alatka već u nekim trenucima i jedini vid ohrabrenja da vredi nastaviti voziti baš tim putem :)
• Ukoliko putujete po danu, ruta preko Zvornika, Sarajeva, Mostara i Metkovića je zaista uživanje. Put preko Županje i Tuzle je samo naizgled brži, jer su gužve na graničnim prelazima u špicu sezone neverovatne.

p.s. Više fotografija >>

p.p.s. Aleksandrine fotografije >>

.

Šta čitati na Mediteranu ili o izboru knjiga za putovanje

"Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

i videćeš isti suri predeo šta će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo".

(Jovan Hristić, iz "Tri pesme o letu")

"Ne treba mešati knjige koje se čitaju na putovanju 

sa onima koje na putovanje navode." 

(Andre Breton, 

citat na početku "Grčkog leta" Žaka Lakarijera)

Kako biramo knjige koje ćemo poneti na putovanje? 
Zašto posezati samo za novim, među čijim koricama zapravo ne znamo šta se krije i možemo samo da nagađamo da li će nam prijati dok bube skrivene u makiji zriču ostani a miris smilja ti govori da si stigao kući (jer "moguće je, bez obzira na mesto rođenja ili prebivanja postati mediterancem. Mediteranstvo se ne nasljeđuje, već stiče", kaže Matvejević). 
Pakovanje muzike odavno nije problem - ali sa knjigama, onim pravim uvek bude muka, no ta muka je od one slatke vrste.

Dobro, slane.

I opet taj dan kada valja napraviti izbor između onih za koje znaš da ih vredi čitati samo na toploj steni, jednom godišnje i tih novih, koje bi trebalo da prošire pogled ka pučini.

A valja paziti i na jednu tehnikaliju: važno je da knjiga-za-poneti bude manjeg formata, laka za pakovanje, otpornih korica i dobrog poveza. Tu lekciju naučite dok jurite za vetrom nošenim stranicama Erlanda Lua po obalama Krita.

Još važnije, bilo bi dobro da knjige budu od one sorte kojima pauze ne smetaju. Pročitaš pasus, onda se zaletiš u vodu, skačeš, dremaš, voziš na drugu plažu, pronađeš novu zgodnu stenu i - nastaviš.

Najtanja i najstarija u koferu ponovo će biti "Sabrane pesme" Jovana Hristića, jedina knjiga koju posedujem u dva primerka. Stranice i korice tog putnog primerka već su pune neravnina od morskih kapi i zapalih zrnaca soli sa Lefkade, Kefalonije, Pilija i Sicilije i taj primerak je zaslužio da krene sa nama i na obalu na kojoj nisam bio predugo i na kojoj sam pre trideset godina čitao isključivo "Alana Forda".
Iako deluje krhko i kao da će je prvi jači nalet maestrala razleteti po celoj plaži - ovu knjigu, kao i Hristićevu "Terasu na dva mora" valja poneti sa sobom i čitati isključivo na toploj steni, slanih usana, dok se sunce spušta ka pučini.

U koferu će se ovoga puta naći i gore citirani Matvejevićev "Mediteranski brevijar", koju nisam čitao godinama. Izuzev Darela, nisam do sada otkrio nekoga ko o Mediteranu i moru piše sa toliko razumevanja i ljubavi.  

("Grci su imali više naziva za more: hals je sol, more kao tvar; pelagos je pučina, more kao prizor; pontos je more kao prostranstvo i put; thalassa je opći pojam (nepoznata porijekla, možda kretskog), more kao iskustvo ili događaj, kolpos znači njedro ili okrilje te na prisan način označava dio mora koje je obgrilo obalo: dragu ili zaljev; laitma je morska dubina, draga pjesnicima i samoubojicama. U tekstovima raznih pripovjedača ti se nazivi dodaju jedan drugom tako da, sastavljeni, umnažaju vlastita značenja: tvar-prisutnost, dubina-prostranstvo, put-pučina, prizor-događaj i tako u nedogled, kao što se i sami oblici mora dopunjuju i prelaze jedan u drugi. To odaje izobilje i bogatstvo iskustva koje su stari Heleni stekli živeći uz Mediteran, ploveći njime, slaveći ga i bojeći ga se.

(* * *) 

Razlikuju se oni koji more vide prvi put i koji ga prepoznaju, oni koji su ga ponovo ugledali i koji mu se vraćaju. Ponetko ga svaki put vidi kao prvi put: to ovisi o moru i o nama samima.")

Možda je trenutak i za ponovno čitanje Baretićevog "Osmog povjerenika", prava je prilika?

Na sreću, na policama još uvek imam dovoljno nepročitanih knjiga Tabukija i Kolakovskog, koje uvek valja poneti sa sobom. Ukoliko im pridružim nedavno kupljenu "Desolation Angels" Keruaka, jednog Bornstina ili Barikove eseje - biće to dovoljno hrane za glavu, koja se jede u off-line modu u kojem tišinu ne remeti ništa izuzev zrikavaca i talasa. A možda će se i u lokalnim knjižarama naći neko džepno izdanje lokalne istorije - neka knjiga koja ti svakoga dana otkriva istoriju tih komada uglačanog mermera ili zgrade na uglu, otkriva ti zašto je tu i kakve tajne zidovi kriju.

Zašto je, uopšte, važno dobro izabrati šta poneti?

Poneti pogrešnu knjigu na obalu je malo manje strašno nego otići na odmor sa pogrešnim društvom. I veće su šanse da tokom letovanja upoznaš neke ljude koje će ti prijati - nego što ima šanse da ćeš u lokalnoj novinarnici na stranom tlu pronaći nešto što možeš ili želiš da čitaš. 

(O pravu čitaoca da prekine sa čitanjem kada to poželi ćemo drugom prilikom. )

I zato pri biranju valja imati na umu da ima sjajnih pisaca i fenomenalnih knjiga koje čekaju na čitanje, ali koje nikako neće funkcionisati u tom okruženju - stena, talasi, sunce, so, zrikavci - i da bi valjalo birati pažljivo, makar to bilo rađeno onom metodom čitanja 99. stranice u knjizi, pre no što je ubaciš u kofer.

Jer, kada ćeš u narednih dvanaest meseci imati priliku da čitaš u off-line modu, neuznemiravan pozivima, e-mailovima i gomilom uglavnog besmislenog sadržaja sa mreže, kada ćete te knjige i ti biti ponovo nasamo?

Iskoristi trenutak, dragocen je.

.

(Jutro, Kan)

Jutarnje sunce još uvek nije razbilo oblake iznad uvale nad kojom se mešaju glasovi galebova, golubova i kosova, i to je jedino što se čuje; jutarnje isporuke hrane, pića i svega što je potrebno već su prošle gradom oko pola sedam, pijačne tezge su otvorene ali još uvek nema gužve, pošten svet još uvek spava, ulice su puste i čistači će tek proći kroz grad, ponegde se vide tragovi sinoćnih žurki, nedogoreli tompusi i cigarilosi, poneka zaboravljena čaša rozea ostavljena na žardinjeri; nema previše toga za fotografisanje: fasade su identične i perfektno očuvane i izgledaju kao da su osmišljavane, pravljene i krečene u istom danu; nema grafita, nijedan grafički ili kontekstualni incident koje bi mogao da zabeležiš, zato se spuštam na plažu, skidam patike, prvi ostavljam trag u tek izravnatom pesku, stopala se raduju; na plaži pored rasklapaju stolice i suncobrane, onda donose udobne jastuke i zastore; evo i džogera koji se od osam sati pojavljuju na rivijeri iz svih pravaca i u neverovatnom broju; nema vetra, zato oblaci i dalje stoje nad zalivom, more miriše dovoljno primamljivo da se zatrčiš u hladnu vodu koja bistri glavu i priprema je za još dan u kojem će ti dokazani majstori pokazivati kako ideje - i dalje i uprkos svemu - mogu menjati svet, ali o tome više drugom prilikom.

Više fotografija (i jutarnjih i drugih) dostupno je 0vde >> 

"Atlas zabačenih ostrva" (Judita Šalanski)

U ono vreme beskrajno dosadnih časova geografije, na kojima su pokušavali da nas nauče svemu osim onome što nas je najviše zanimalo - kako je veliki ovaj svet i zašto ga još uvek nismo istražili do kraja - drugar iz klupe i ja smislili smo igru zanimljiviju od "zanimljive geografije".

Jedan uzme Atlas sveta i, dok drugi ne gleda, šara prstima po karti birajući mesto koje će ovom drugom dati u zadatak da pronađe. Igra se na vreme - što brže pronađeš ono što ti je drugar zadao, to više poena osvajaš, a ukoliko tražiš pomoć, oduzima ti se polovina poena.
Tako sam, između ostalog, otkrio da naš Beograd nije jedini na svetu, već da postoji još jedan u Montani (ili Vajomingu?) koji je čak i aerodrom imao, otkrio na karti Bosne naselje koje se zvalo Crni padež te usred Arabije otkrio mesto pod imenom Sekira, zabodeno nasred poluostrva, poput tamnog zrna u pesku izbeljenog od sunca.

Na tu staru igru (besmislenu u eri interaktivnih i lako pretraživih mapa) podsetio me uvod kojim Judita Šalanski počinje knjigu "Atlas zabačenih ostrva", o kojoj nisam do pre tri večeri znao ništa - izuzev onoga što sam ugledao na njenim koricama, stojeći oko pola dva ujutro zagledan u izlog knjižare. 
Njen podnaslov, parafraza-citat meni omiljene pesme Bleza Sandrara >> žuljao me sve do kupovine knjige:

"Pedeset ostrva
na kojim nikada nisam bila
i na koja nikad neću otići."

"Atlas zabačenih ostrva" nije tek puki zbir pedeset tekstova o ostrvčićima zagubljenim po mapama sveta, većinom zaboravljenih od strane pomoraca, naučnika i običnih ljudi. Svaka od priča je ostrvo za sebe, materijal za istorijsku dramu, film ili maštarije koje greju hladne noći: ostrva koja su ostala nenaseljena, oivičena nepristupačnim obalama ili milionima rakova koji tokom zvezdanih noći ratuju sa velikim armijom džinovskih žutih mrava; ostrva davno naseljena na kojima je zavladao gen koji čini da svi njegovi stanovnici ne vide boje već samo crno, belo i sivo; ostrvo sa kojeg je iseljen čitav jedan mali narod da bi se na njemu napravila vojna baza; ostrvo na kojem je Napoleon proveo poslednje dane, i ono na kojem je živeo pravi Robinson; ostrvo koje služi isključivo kao podstanica za pod-atlantske kablove od Afrike do Južne Amerike; ostrvo na kojem je mladi francuz Mark Liblan pronašao ženu svog života, nakon što je na njega doputovao gonjen činjenicom da je šestoj godini u snu progovorio na jeziku koji niko nije razumeo a koji se govorio samo na Rapa Iti, 3600 kilometara od Novog Zelanda; ono na kojem pevaju Saudade; ostrvo na kojem se žene preporučuju za brak time što su već rodile decu i tako dokazale da su plodne i ona na kojem su sva deca umirala između sedmog i dvanaestog dana od rođenja, iz razloga koje ljudi nisu uspeli da otkriju; ostrvo na kojem je nastala najpoznatija ratna fotografija dvadesetog veka i ono 560 kilometara udaljeno od Severne zemlje, na kojem je poručnik Julijus Pajer, nakon što je svim toponima na ostrvu dao imena njegovih ljubavi iz mladićkih dana, ime vladarke i cele njene rodbine zapisao: 
"Fligenijev rt, 12. april 1874, 82 stepena, 5 minuta, najsevernija tačka. 
Dovde i ne dalje."

Čitanje ovih priča je poput plivanja kroz med.

Ono što pričama (od kojih mnoge deluju kao fantazmagorija Roberta Luisa Stivensona, neobjavljena epizoda Korta Maltezea ili stranica koju je Šeklton namerno istrgao iz dnevnika, ubeđen da mu niko neće verovati šta je zatekao u snegu i ledu) daje dodatnu avanturističko-maštarsku patinu (sada već staromodnu) jesu - mape. Uz svaku priču tu je i mapa, perfektno iscrtana rukom i okom nekoga ko je godine proveo nad atlasima i starim mapama sveta, sa uredno obeležnim visovima, nazivima zaliva ili retkih naselja sabijenih u uvale zaštićene od vetra. I onda dođe trenutak u kojem mape, ti staromodni crteži na papiru raspale maštu više od priče koja je prati, jer ne možeš a da ne zastaneš nad mapom Ostrva vaznesenja, 1560 kilometara od Obale Slonovače a 2.250 kilometara od Brazila, na kojem je neko, nekad, jednom vrhu dao ime Devil's Riding School a drugom, nedaleko od njega Comfortless Cove, i ta imena govore o ljudima koji su se jednom iskrcali na do tada bezimene stene, do njih doplovivši iz muke ili nade da će tamo pronaći svoj mir - ili kraj, poput Amelie Irhart, Poručnika Flečera i čitave posade broda Baunti, koji takođe krstare ili proleću kroz zapise u ovoj knjizi.

I tako, zato što znam da u kasici-prasici još uvek nema dovoljno za odlazak na jedno od ovih ostrva, prsti uz šum putuju po papiru povezujući visoravni egzotičnih imena, tabani svrbe a u glavi čujem odjeke pesama ptica kojima ne znam imena ali za koje sam siguran da imaju nešto od rajskog u sebi, a iz sećanja izroni i ona pesma o odlasku u neku topliju klimu, dok pred očima sve jasnije vidim pučinu, oduvek istu, 
nezainteresovanu 
i za nas 
i za granice kojima pokušavamo 
da zemlju i mora isparcelišemo 
i tako sebi damo privid 
da ih posedujemo. 
.

Plivanje! (Valeri, Hristić, Sandrar, Kami i Mediteran)

Dok sam prošlog leta ponovo čitao Hristićeve priče o moru i Mediteranu, "Terasu na dva mora", izležavajući se nadomak morskih talasa, obećao sam sebi ponovno čitanje Pola Valerija, koji često ulazi i prolazi kroz njegove priče.

(Pokojni profesor tvrdi da je Valeri napisao i najveću pesmu ikada ispevanu podnevu na Mediteranu. O zorama i sumracima nad pučinom nije teško pisati. Pisati o podnevu je zadatak za majstora. Hristić kaže: "Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete")

Početkom zime sam na policama "Beopolisa" konačno pronašao "Mediteranska nadahnuća" Pola Valerija, na čijim stranicama otkrivam i ovaj pasus, posvećen - plivanju.

"Baciti se u masu i pokret, delati do svojih krajnjih mogućnosti, od potiljka do palca na nozi; obrtati se u čistoj i dubokoj supstanciji; piti i izbacivati tu božansku gorčinu, to je za moje biće igra ravna ljubavi, čin kojim moje telo otkriva sve znakove i moći, kao što se jedna ruka otvara i zatvara, govori i dela. U moru, čitavo telo se daje, uzima, začinje, troši i kao da želi da iscrpe sve svoje mogućnosti. Ono želi da ugradi tu vodu, da je obgrli, ono postaje ludo od života i svoje slobodne pokretljivosti, ono je poseduje, ono izrađa s njom hiljade najčudnijih ideja. Zahvaljujući njoj, čovek sam kakav želim da jesam. Moje telo postaje direktni instrument duha, a ipak tvorac svih svojih ideja.
Sve mi postaje jasno. Shvatam šta bi ljubav mogla da bude u svojoj konačnosti.
(...)

Plivaj, dakle! 

Zagnjuri glavu u taj val koji se valja prema tebi, s tobom se razbija i valja!

U jednom trenutku, učini mi se da nikada neću moći izaći iz mora.

Stalno me bacalo, i ponovo hvatalo u svoj neodoljivi nabor. Povlačenje ogromnog vala koji me je izbljuvao na pesak valjalo je zajedno samnom i taj pesak. Uzalud sam zavlačio ruke u pesak, jer on se spuštao zajedno s čitavim mojim telom.

Kako sam se još malo borio, jedan mnogo veći val stiže, i kao olupinu izbaci me na rub kritičnoga područja.

Najzad koračam ogromnom plažom, drhteći i pijući vetar. Srećni bosonogi čovek, hodam pijan od hoda po ogledalu koje neprestano glača nežan val."

* * * 

U ovom popodnevu mislim 

na šljunak Egremnija na Lefkadi koji se uvija pod našim nogama,

mislim na crveni pesak južne plaže Kefalonije,

pesak i male uvale Elafonizija na zapadu Krita,

tišinu dugačke plaže posle Lindosa na Rodosu,

bele oblutke koji podsećaju na golubija jaja kod Sidarija na Krfu,
mislim na talase koji iz pravca Skiatosa stižu do obala Pilia samo da bih ja u njih uskakao,

čak mi i neudobna crna stena na istoku Sicilije nedostaje,

sve dajem za smolu na prstima i miris soli na koži,

"dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca", kako bi to rekao Alber Kami.

Mislim na ostrva na kojima smo bili 
i ona na koja se nikada nećemo iskrcati 
poput Bleza Sandrara koji baca svoju odeću preko ograde broda, 
želeći da stigne do njih.

Plivam ka.

Fotografije: Lefkada, 2011-12, Sicilija, 2008.

Rovinj, #2

Prvi put posle mnogo godina na biciklu, najpre pomalo nesigurno teram premali bajs izvijenog volana uz obalu dok šljunak prska pod točkovima a vetar šumi u ušima, a zatim već siguran u pedale i ravnotežu jurim da bih bio u moru što duže, voda je hladna u prvih nekoliko minuta a nakon toga postane sasvim prijatno, sunce i blagi vetar će me brzo osušiti, ležim i upijam iz stena poslednje tragove topline koje prošlonedeljne bure nisu odnele, so se skuplja u kosi i lako je zadremati na tom suncu kasnog septembra nakon noći u kojoj se pilo samo belo vino.

Prošlogodišnje oduševljenje prvim susretom >> sa Rovinjom nakon dvadeset i nešto godina sada razmenjujem za opušteno uživanje i lovim sebe u ideji da je kupovina nešto vina, medice i premaza sa tartufima zapravo prioritet dok hodam ulicama u rano jutro, tezge na pijaci se tek otvaraju, vratiću se kasnije, nastavljam da se šunjam uličicama i tražim prave uglove za snimanje tek razbuđenog grada a to nije lak zadatak nakon prošlogodišnje serije fotografija, grad nije prevelik - ali bi se u njemu sigurno mogao pronaći u budućnosti neki kvadrat i za nas i sigurno ima toliko toga za lagano otkrivanje, sve što je potrebno je da usporim.

Miris novinarnice na podnevnom suncu me podseti na to da bi bilo sasvim prikladno ponovo kupiti York, nakon toliko godina, baš tu. 

"Sa cigaretom nisi sam."

U knjižari prekoputa pronalazim knjigu koju sam iščekivao dugo a na kojoj, neočekivano, pronalazim mali citat sa ovog bloga i sopstveno ime, kao preporuku za autore i te kratke priče o muzici, čiji sam prvi deo davno hvalio, kupujem jedini primerak.

Dobra muzika i dobra priča uvek pronađu put do onoga kome su namenjene.

Više o tome u narednoj priči.

Tog popodneva dobijam priliku da mojih "39 pesama" konačno predam i Amiri i Zvezdani bez kojih jedne od priča nikada ne bi ni bilo, ali i Mariji i Hajdi koje te večeri upoznajem. Mirzi ostajem dužan primerak, nisam poneo dovoljno iz Beograda. 
Uskoro priča teče kao da se svi dugo, dugo poznajemo.

Mesec je pun, 

noć miriše na jesen,

galeb nadleće ulicu.

Sad ću da zaćutim, 

da gledamo fotke.

Više fotografija dostupno je i u FB galeriji >>

.

Pilion [Grčka]

Nakon Lefkade i Kefalonije postaje teško pronaći novo mesto koje "oduzima dah", kako to vole da zabeleže putopisci i autori tekstova u turističkim vodičima. A Pilio je ionako mesto od druge vrste: na ovom poluostrvu može se "disati punim plućima" i slan i sladak vazduh.
Šumovita planina koja se uzdiže iznad mora, plaže na zapadnoj i još lepše na istočnoj obali postoje da se diše duboko, gleda preko pučine ili ka okolnim ostrvima, osluškuju tišina i zrikavci, usporava srce, oporavlja glava i uči jezik zrikavaca i talasa.

Može i da se vozi: miljama, do mile volje, iako Pilio nije preveliki.

Od luke Volos kroz koju se ulazi na poluostrvo do najjužnije naseljene tačke i plaže izuvijano je sedamdesetak kilometara puta. Od zapadne do istočne obale - uglavnom nema više od četrdeset kilometara uspona i krivina. Putevi su od one sorte koja ne dozvoljava vožnju bržu od 40-50 na sat, puni krivina, skrivenih makadama, koje GPS ponekad preterano favorizuje - ali nema razloga slepo slušati Nevenu. (Nas je, jednog nedeljnog prepodneva bez drhtaja u glasu doterala do zadnjeg ulaza dvorišta Crkve, sela koje nismo ni tražili, sve do ulaza za koji verovatno znaju samo lokalni pop i njegov 4x4 Cruiser parkiran u hladovini). Na putevima možete sresti i potpuno opuštene životinje koje drumove prihvataju i kao svoje putanje (zato ćete, kada naiđete na kornjaču usred šume zakočiti, uključiti četiri migavca, iskočiti iz automobila i istu vratiti u rastinje, koliko god se one džilitale).
Vredi zakočiti i kada drum preseče vodopad, poput ovog.

Plaže na istoku su lepše i uglavnom manje posećene od onih na zapadu (izuzev Milopotamosa, on je gužovit), ali zapadne imaju prednost kupanja u zlatnom sumraku i mirnom moru.
More je sa obe strane poluostrva prijatno, možda i pretoplo, talasa ima taman toliko da pesma zrikavaca ne bude jedini zvuk koji ispunjava uši, osim u danima kada se pučine ka istočnoj obali krenu lepi, veliki, glasni talasi u koje je uživanje bacati se.

No, iako Pilio nije preveliki - nema kratkih vožnji, ukoliko ste željni otkrivanja svih kutova poluostrva. Mreža puteva je takva da se odluka o današnjoj plaži donosi pre stiskanja papučice za gas, jer svaka naknadna promena plana znači ne mnogo kilometara - ali mnogo krivina. Putevi jesu povezani - ali uglavnom ne idu uz vodu, a brdo je brdo i greh je provesti dan u kabini automobila.

* * *

Ukoliko je, dakle, cilj "otkriti sve" nijedno mesto, dakle, nije idealna baza. Svaka od lepih tačaka podjednako je udaljena od drugih važnih tačaka. Ukoliko se spava na zapadnoj obali - bliži su luka Volos, retki hipermarketi (svakako prijemčivijih cena nego u "supermarketi") i zalasci sunca na plaži. Ukoliko se spava na istočnoj obali: deo oko Tzangar(a)de je sjajan (i raskošniji), ali ste usmereni na plaže u blizini (Milopotamos, Ag. Ioanis, Papa Nero). Središnji deo pojasa (plaže istočne strane: Potistika, Melani, Palsti, Mouritas, zapadna strana: Afisos, Leftokastro, Kalamos) - sa obe strane poluostrva su nevelika seoca iz kojih se može voziti u svim pravcima, dok na južnom delu nije loše biti u Plataniasu, prijatnom mestu sa dobrom klopom, malom plažom i - polazištem jedinog brodića koji vozi do Skiatosa, svaki dan.

Zbog plaže Potistika će se priča na ovom mestu usporiti. 
Od petnaestak plaža na kojima smo bili, ova je, bez dilema, najlepše mesto poluostrva.
Ukoliko cilj nije otkriti sve, ovde vredi spavati i istraživati okolne uvale i plaže (odmah iza prvog grebena je i izgleda jedina nudistička plaža, a Mijović nam je otkrio da je u blizini i pećina po čijim zidovima su razne hipi-komune ostavljale crtane tragove, do nje ipak nismo stigli). Sa grebena se vidi kako je i na tom delu ostrva, kao i na obližnjoj plaži Melani sasvim prirodno kampovati uz vodu i paliti vatre.

Severni deo (Zagora u brdima, plaže Horefto i Agii Saranto, jezero severno od Volosa) ostavljamo za neku drugu priliku (edit: otišli smo četiri godine kasnije, audio razglednica je ovde >>) . Na fotografijama izgledaju spektakularno - i u letnjem periodu i u vreme snegova, ali je već pređenih 800 kilometara po polostrvu odveć previše, čak i za nas.
Na odmoru smo, ipak.

* * *

Pilio, trenutno, ne postoji zbog turista.
Barem ne - zbog stranaca.
Ovde letuju (i zimuju) uglavnom Grci.
U naseljima nema džidžabidžarnica punih brendiranih majica, tanjira, kapa i vaza, engleski je retko u upotrebi, izgovor je pomalo nemušt i tvrd; nema prodavnica slatkiša, meda i vina koja se mogu kupiti za poklon (možete ih kupiti od bakica koje ih prodaju uz drum), u noćnim satima nema glasne muzike i na plažama gotovo da nema izbegle dece Afrike koja prodaju naočare za sunce ili šarene pantljike. Većina gostiju su Grci, koji su najčešće i vlasnici raskošnih kuća u priobalju i brdima, sve napravljene od specifičnih kamenih ploča i drveta, zanimljiv spoj zimskih brvnara i kuća koje u letnjim danima čuvaju hladovinu. Nema grčkih belih zidova, plavih vrata i krovova. U selu u našoj blizini nije bilo ni fast food objekta, jedina opcija je da se sedne na obalu i uživa u krajoliku, mirisima i jelu.
Ništa na brzinu.

Sve to ne znači da domaćini nisu ljubazni - štaviše: retki stranci koji se nađu u selu dobijaju iskrene, široke osmehe i pozdrave, naročito u zabačenijim ribarskim mestašcima, čiča na pumpi u dalekom brdu nas dočekuje zvonkim: "Dobar dan! Zdravo!" pre no što pređe na šturi engleski, a naši domaćini se trude oko svake sitnice, potpuno nenametljivo, i to prija.

* * *

Sve ono turističko dostupno je na susednom Skiatosu, do kojeg se stiže pomenutim brodićem (25 EUR po osobi). Uz zaustavljanja za kupanje pre i posle obilaska grada, izlet traje gotovo ceo dan. Ulice Skiatosa (grada) su ono u čemu prepoznajemo Grčku: usporena vrelina, sunce na belom kamenu, miris smole koji podseća na Dalmaciju, lenje mačke opružene na pločnicima, desetine prodavnica raznih umetnina, krpica i smicalica i uglavnom lepe, ali prenapučene plaže. 
Voda je i ovde nestvarno blaga, ježevi u lukama su valjda dokaz da je more čisto.

* * * 
Skopelos drema u daljini. Sledeći put.

* * * 

Pilio ima "ničeg previše" (Meden agan). 
Toplote julskog sunca koliko je potrebno da koža uživa, brzo se suši i prekrije slojem soli, noći su prijatno sveže, vetra taman toliko da se šum mora ujednači sa pesmom zrikavaca, more je "bistro i hladno poput vina" (Darel), stanovnici su prijatni i nenametljivi domaćini.

* * * 

Nevreme nas podseća zašto su pisci mitologija tvrdili da su se na obroncima nalazili letnjikovci bogova. 
Oblaci sakriju vrhove od pogleda, a zvuk koji stiže do nas, ispresecan čestim munjama, trese prozore kao da se pomeraju čitavi blokovi stena. 

To boginje naređuju novi razmeštaj po terasi letnjikovca, Zevs gunđa, munje mu izbijaju iz očiju i gura levi vrh planine bliže drvetu fikusa. 

Pred zoru se ta akcija završi.

* * * 

Desetine kuća skrivenih šibljem, maslinama i morskom zelenikom na morskim rtovima
redefinišu životne ciljeve. 

* * * 
Usamljene uvale teraju na razmišljanje o posedovanju nekakvog plovila, barem sa kabinom i nekakvim motorom.

* * * 

Fotoaparati miruju u torbi pod glavom. 
Sve do čega se moglo stići i što je delovalo zanimljivo je zabeleženo, gledam u pučinu i slušam talase.
Bez mirisa mora i pesme zrikavaca, neke scene nema smisla beležiti.

"Uostalom, u mirne dane leta, sve što se na sredozemnim morima događa od izlaska do zalaska sunca po banalnosti daleko nadmaša  banalne fotografije - plavetnilo mora, belina kamena, stidljivo zelenilo nisko priobalnog žbunja, uobraženo zelenilo borova, pod svetlim plavim nebom koje ima boju haljina u koje su odevene svetice u seoskim baroknim crkvama." (*)

* * * 

Dve generacije mačaka dremaju na kamenim pločama naše terase, tople od sunca.

Sunce se spušta iza obronaka planine, more je zlatno.
Ribarska brodica ide ka otvorenom moru.
Početak avgusta je, plaže se polako pune, kolone automobila slivaju se svim drumovima ka obalama Grčke.

Skrivene bube iz šume i ovde danima zriču: 

"ne odlazi".

Ali toliko obala čeka da budu otkrivene.
Ukoliko pokazivač kilometraže ne laže, sva naša dosadašnja putovanja Cliom dugačka su tek koliko polovina obima Planete.

Ne znam koliko puteva čovek mora da pređe, 
ali znam da moramo da požurimo.

* * *

Praktični, korisni detalji:

• Od Beograda do Volosa čeka vas cca. 840 kilometara vožnje + kilometri do mesta u kojem odsedate. Planirajte dolazak za dnevnog svetla ukoliko nemate potpunu, 100% preciznu, proverenu i pouzdano tačnu adresu na kojoj vas čeka krevet (primera radi "23 km road from Volos" nije potpuna adresa a u mraku se čovek lako izgubi na nepoznatom drumu...)
• Benzin je i dalje jeftiniji u Makedoniji nego u Grčkoj (1.45-1.5 vs. 1.7-1.8)
• Na naplatnim rampama u Makedoniji više ne primaju metalne eure, kusur vraćaju denarima (ali konačno sve rampe izdaju i fiskalne račune)
• Parking u Volosu nalazi se odmah kraj tačke ukrcavanja na trajekte za Skiatos i Skopelos. Nije preskup.
• Lidl i Veropoulos na izlazu iz Volosa su svakako jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.
• Najlepša plaža: Potistika i okoliš (da ponovim :)
• Karte za brod (turistički) ka Skiatosu valja rezervisati ranije (najavite se barem dan ranije - koristan link >>, telefon na dnu strane), trajekti idu svaki dan iz Volosa.
• U nekim delovima poluostrva signala mobilne telefonije gotovo i da nema. Ali, šta će vam? :)

(*) - Jovan Hristić, iz knjige "Terasa na dva mora", priča "Tajanstveno ostrvo", strana 28.


UPDATE: Audio razglednica iz Horefta, Pilio, 2017 >>

Vesna odlazi na sever [ekspedicija]

Za ovu priču je najmanje važno što Vesnu poznajem "od malena".
Važnije je da se nismo videli... predugo, zapravo od kako je napustila Beograd i otišla preko bare, da bi na drugom kontinentu započela i ostvarila sjajnu karijeru.

Važnije je zato mi je Vesna tek nedavnom prepiskom najpre otkrila deo onoga čime se trenutno bavi (fenomenalno! Link >>), a zatim i da planira da krene u pravcu Severnog pola, sama.

Ovo je priča kojom najavljuje planiranu avanturu i traži podršku za ostvaranje ideje koja zaslužuje pažnju.

Nekadašnja devojčica sa Karaburme, nakon što je osvojila mnoge litice i vrhove po raznim delovima sveta kreće ka Severu, tragajući za mnogim odgovorima.

Želim da se njen plan ostvari, kao što želim da taj njen put vidim, kao film, fotografije i priču koju će napisati po povratku.

Vesna kaže:

"Uvod ili o sredovečnoj ženi i njenoj solo alpinističkoj ekspediciji usred ledene nedođije

Film koji planiram da snimim - "Odoh na sever" ("Gone North") - biće dokumentarac o jednoj takvoj ženi, ali i više od toga.  

Zašto bi žena iz dobre kuće odlučila da se smrzava u šatoru, bez tuša i hrani isklučivo instant supama za večeru tokom pet nedelja, severno od arktičkog kruga? Šta je toliko privlači divljini, ili samoći?  
Zašto alpinizam ima više smisla od karijerizma?  
Zašto je penjanje po vrletima vrednije od uspinjanja uz lestvice karijere u kompaniji?

Nisam sigurna da znam odgovore na sva ova pitanja - ali sam rešila da snimim moj put do tamo, dok pokušavam da formulišem odgovore, u arktičkoj Norveškoj.

Dve decenije sam skoro sve radila po prinicpu: "red je".
Onda sam priznala sebi da mi taj 'red' jednostavno - nije logičan.  To je loša preporuka za 'red', s obzirom da sam bila debelo plaćena za primenu mojih analitičkih sposobnosti na najkompleksnije zakone prirode, i bila sam uspešna u tome. 

Trenutno tragam za nekim alternativnim redom, živim vrlo jednostavan život i bavim se istraživanjem svega što može da inspiriše i mene i druge.  
Jedna od inspiracija dolazi iz planina.

Lofotens u Norveškoj je dom poslednjih devičanskih planina u Evropi i mesto koje sam žudela da istražujem odavno - zapravo od kako sam u sedmom razredu osnovne škole pročitala prvi roman Knuta Hamsuna.  
Sada, konačno, imam dovoljno vremena - iako ne i para - da to ostvarim i podelim sa svima kroz dokumentarac "Odoh na sever" koji ći snimati za vreme puta.

Ekspedicija ili gde sam pošla

Početkom marta ove godine poći ću na dug put do stena Austvagoja (najvećeg Lofotenskog ostrva) preko Osla, Trondhajma i Bodoa avionom, zatim u selo Svolvaer brodom.  Provešću nekoliko noći u selu nabavljajući hranu i učeći o lokalnim putevima od samih lokalaca.  Onda tovarim alpinističku i filmsku opremu na sanke i na skijama ih odvlačim u belu pustinju.  Neće mi biti prvi put da tako nešto radim, ali ću ovaj put ići bez mape poznatih staza, naoružana isključivo sopstvenom veštinom orijentacije uz pomoć staromodne mape i kompasa. I staromodnom procenom vremenskih uslova.

Zatim idem iza granitnih rogova koji se vide na fotografijama, što dalje od direktnog zagrevajućeg uticaja Golfske struje, u potrazi za debelim ledenim smerima ususkanim u usecima narezanim po granitnim stranama širom ostrva.  Podižem kamp (i najverovatnije ga pomeram nekoliko puta) blizu stena, što dalje od mogućih lavina.  I tako ću živeti oko 4 nedelje. Verovatno ću jednom morati u selo po namirnice.

U zavisnosti od stanja leda, u nekom trenutku ću se prebaciti na ostrvo Senja, s istom namerom.  Pošto je Senja jos dalje na severu, biće hladnije, i sa više leda, no i dalje dovoljno topla u martu za mršavu južnjakinju.

Zašto idem solo, tj. sama? 
Pogledajte moju internet stranicu http://gonenorth.weebly.com, tamo ćete saznati kako je sve počelo.

Pošto sam amater-zemljoradnik i pobornik male poljoprivrede, pokušaću da volontiram na lokalnoj farmi par nedelja posle moje ekspedicije. Želim da iz prve ruke naučim kako su ljudi vekovima preživljavali i hranili se, tako daleko, na severu.

Dokumentarac "Odoh ka severu", ili šta snimam

Snimaću sve: uspešne uspone (od kojih će neki verovatno biti prvi, ikada napravljeni), propale pokušaje, rutinu kampovanja, verovatno će biti i pomalo kenjakanja i kukanja, kao i razmišljanja i sumnji, inspirisanih životom u potpunoj izolaciji usred predivne prirode koja je tako blizu civilizacije - ali je uspela da izbegne iskorišćavanje ljudi.  Kada se budem vratila u civilizaciju, svakako ću imati materijala za priču o potrazi za smislom i lepotom, van konvencija zadatog života.

Sada znate deo razloga zašto me ovaj projekat ispunjava i unapred oduševljava na mnogo načina. Ovo su dodatni, važni:

Volim kad mogu da ispičam zanimljivu priču i oduvek sam volela film, naročito dokumentarce.  Izrežirala sam hiljade njih u prošlosti, no samo u mislima.  Ovim dokumentarcem konačno ću moći da ispričam priču za koju verujem da je važna: priču o sredovečnoj ženi u potpuno subjektivnoj misiji, kojom testiram granice sopstvene veštine i iskustva, potpuno van ograničenja koje su život i društvo pokušavali da mi nametnu do sada.  Ovo nije priča o uspehu, nito o porazu - već priča o pokušaju da se nađe razumevanje i ravnoteža sa sobom, društvom i prirodom - a da se u isto vreme održi ono najbolje u sva tri.  

Zapravo, idem na sever da bih ispricala priču o odlasku na sever, i sviđa mi se ta cirkularnost.

Volim tehnički izazov, a snimanje ovog dokumentarca će to biti. Na većinu smeri ću se penjati više puta - da bih pričvrstila potpore za kameru na sred litice - želim da snimim sebe iz ptičje perspektive, dok napredujem uz glavice ledenih karfiola.  Zašto verujem da ću moći da se nosim sa tehničkom stranom snimanja filma?  Sticajem okolnosti, većinu moje naučne karijere provela sam snimajući mikroskopske pojave u metalima, polimerima i živim ćelijama, sve u visokoj rezoluciji. Koristila sam kompleksnije kamere, scenarije snimanja i video programe, konstruisala video sisteme,  pisala programe za video obradu i nosila se sa mnogo gorim alama (na primer: dekani i šefovi katedre) nego malo mećave.  Ovaj film će, zapravo, biti lakše napraviti. Jedini izazov je u drugačijem uglu napada i u tome što ću snimati sebe, kako pokušavam da drzim moj poveći nos van kadra...  
I ne mogu da dočekam - da počnem!

Koliko me sve to košta?

Ovaj projekat zavisi od donacija. Vaša donacija biće racionalno iskorišćena na plaćanje velikog broja troškova snimanja dokumentarca i dela troškova ekspedicije.  
Kao alpinista i svetski putnik, budite sigurni da sam apsolvirala umetnost škrtarenja. Na listi troškova su, recimo, bolja kamera i tripodi, dodatne baterije i digitalna memorija, solarni punjač baterija, kao i dodatni troškovi povećanog prtljaga, dodatna alpinistička oprema za montiranje kamere na litici, novi hard drajv, ali i nove trake za penjanje (koje se lepe za donji deo skija, da mogu da se krećem uzbrdo dok vučem teške sanke sa opremom)... 

Bez Vaše pomoći - ja ću moći da ostvarim ekspediciju po planu - ali ne i da snimim dokumentarac.  A ovaj dokumentarac mi je važniji od prvih uspona koje ću prijaviti na kraju.

Podrška je važna

Indiegogo na kojem sam pokrenula projekat sakupljanja donacija je odlična internet platforma koja pomaže običnim ljudima da ostvare neobične projekte, koji inače ne bi mogli da napreduju dalje od maštarije.

Svaki $1 doprinosi uspehu moje akcije: što se više ljudi uključi, to će moj projekat imati veću vidljivost na Mreži, među potencijalnim donorima koji su van mog ličnog kruga.  

Ukoliko verujete da je ovo dobra ideja, razmislite, na primer, o doniranju iznosa koji je cena bioskopske ulaznice (i grickalica)!

Možete mi pomoći i tako što ćete proslediti adresu moje Indiegogo akcije prijateljima, ali i tako što ćete me 'lajkovati' na Facebooku - naročito moje obaveštenje o akciji koju planiram.

Facebook stranica akcije je: http://www.facebook.com/GoneNorth2013

A kada akcija bude uspešno finansirana i dokumentarac završen, postoji i sistem nagrada, odnosno znakova zahvalnosti, u zavisnosti od iznosa donacije. Sve informacije dostupne su na http://www.indiegogo.com/GoneNorth2013

Ipak, još o znacima zahvalnosti

Prvo i najvažnije, bićete deo ove priče, odnosno filma, jer priče neće biti bez Vaše podrske.
Tu su 'nagrade' za svaku donaciju i svaka je izraz zahvalnosti na podršci. A jedna od nagrada je inspirisana raspravom sa prijateljima muškog roda na temu provokativnih kalendara i alpinističke fotografije. Videćete već.

Po povratku iz Norveške, selekciju najboljih fotografija biće dostupna na http://gonenorth.weebly.com, moći ćete da birate koje želite.

Ukratko, to je moja priča i moj plan.
Iskreno zahvaljujem svima koji su posvetili vreme čitanju ove priče.

Vesna."

Da li će sve uspeti kako je Vesna planirala, zavisi i od nje i od Vas.

Na dan objavljivanja ove priče, Vesna je na Indiegogo platformi sakupila oko 25% planiranih sredstava. .
.