Prešlicavanje u "Pojačalu" (podkast)

Kada se uključi "Pojačalo" i mikrofon, ja pričam o radiju, muzici, reklami u kojoj sam zaprosio Aleksandru, kako odložiti vojni rok 1992. i zašto i dalje želim da delim muziku na svaki mogući način ;)

I deo:

II deo:

Zašto je pesma "Niko kao ja" važna,
kada smo prestali da slušamo U2,
koliko pesama čovek mora da presluša da bi pronašao one koje su stvorene samo za njega,
i kako jedna knjiga (posvećena jednom muzičaru) nastaje i zahvaljujući internet forumima i entuzijazmu ;)

Ekatarina Velika: „Neko nas posmatra“ (remaster, 2023)

 

Poslednji albumi velikih i voljenih bendova obično su tema naknadnih osvrta, novih preslušavanja i preispitivanja koja vode ka novim spoznajama ili maštanjima o muzici za koju smo ostali uskraćeni.

Album EKV „Neko nas posmatra" (PGP, 1993) to do sada nije doživeo. 
Objavljen tokom jedne od najgroznijih godina u našoj novijoj istoriji, usred združenog brišućeg naleta ratova, inflacije i nadirućih muzičkih mutanata koji su doslovce uništavali i grizli sve pred našim očima – ovaj album je uglavnom dočekan ocenom „najslabija ploča u opusu EKV“, te se i danas najčešće samo pominje kao poslednja i najmanje važna tačka jedne izuzetne diskografije.

Trideset poroznih godina kasnije PGP je u saradnji sa Zadužbinom Milana Mladenovića objavio remaster ovog izdanja u digitalnom formatu, i to je dobar povod za još jedno preslušavanje.

*

Upuštam se priču o njemu ne samo zato što remasterizovana verzija otkriva donedavno zamućen energetski naboj, i kompaktniju sliku. 

Iako je neprijatno podsećati se te godine – upuštam se u ovo zato što sam i ja nakon prvih nekoliko slušanja u kasno proleće 1993. bio iznenađen tim zvukom i novom lirikom.
Sada znam zašto sam tako reagovao, i zašto se ovom albumu u prvoj godini objavljivanja nisam često vraćao.

Kada imaš dvadeset godina i živiš u takvom vremenu, mahnito tragaš za muzikom koja će te izmestiti iz realnosti.
„Neko nas posmatra“ je od nas tražio suprotno.
Ali, za suočavanje sa stvarnim svetom je tada bila potrebna hrabrost, koju nisam imao.
Shvatio sam to godinu dana kasnije, slušajući ga nedeljama, u drugačijim životnim okolnostima, ne znajući da više neće biti prilike da čujem nijednu od tih pesama na koncertu.

Želja da vidim Milana kako uživo prži oslobađajući rif za „Zajedno“ ostala mi je neispunjena.

*

Sve je bilo u raskoraku, i prepuno paradoksa.

Uprkos trenutku, Milan je u intervjuima, iako gorak i ljut, pričao o novom optimizmu.

„Album „Par godina za nas" govorio je o tome kako će nešto strašno da nam se desi. Zatim, ploča 'Dum dum' govorila je o tome kako nam se to upravo dešava, dok ova najnovija ploča na svoj način sugeriše kako da izađemo iz svega toga. Reč je o tome da iz jednog užasnog bedaka ne možemo izaći kukajući i gledajući unazad, nego treba gledati unapred sa nekim jednostavnim optimizmom. Ništa ne upućuje na taj optimizam, ali ako ga mi nemamo u sebi, ne vidim način kako bi mogli da isplivamo.”

U tom trenutku ništa nije upućivalo, ili davalo razlog za optimizam (izuzev – možda –  ideje da smo dotakli ono dno iz pesme „Dolce Vita“, i da je došlo vreme da se odupremo ka površini. Naredni meseci su pokazali da je i ta ideja bila pogrešna.)

Naknadno otkriven kratki Milanov autorski tekst objavljen u „Borbi“ na Novu godinu 1991/1992. („Potrebni su Novi stavovi. Nova etika. Nova estetika...”) najavljivao je promenu i rešenost da se krene sa popravljanjem nekih stvari.
To se oseća i u razgovorima iz 1993:

Milan: „Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom – ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nešto uradiš, nešto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. (...)
U ovo vreme ne biti angažovan ravno je zločinu iz gluposti ili s predumišljajem, svejedno. Moramo se angažovati da bi nešto, do čega nam je stalo, opstalo i potrajalo (...) Život je ovde postao nemoguć (...) Grad se jezivo promenio, uopšte ne mogu da ga prepoznam. Ne samo da je grad, nego su i ljudi bili drukčiji. Moj prijatelj ima babu od devedeset godina koja mi je jednom rekla: 'Dete moje, ovi Srbi danas, to nisu oni Srbi koje ja poznajem iz mog vremena, kad sam ja bila mlada. Ovo nije taj isti narod.' Ja isto mislim da to više nije taj isti narod. Nešto se tu desilo.”



Koncerti tokom 1992. godine (poput onog u letnjoj bašti KST-a, a isto se čuje i na nedavno objavljenom Unplugged >> albumu iz Skoplja) pokazali su da je Ekatarina Velika i dalje odlično usvirana. Margiti, Milanu i Marku se u jesen 1991. priključio Dragiša Uskoković Ćima –muzički obrazovan, vanredno talentovan (i za džez zagrejani) basista, što je ponovo blago redefinisalo zvuk grupe. (Marko Milivojević kaže „To je bend koji je svaki put ostvarivao sinergiju svojih članova, svako je davao svoj originalni deo.“)

Mnogo godina kasnije Ćima će mi otkriti da su Milan, Marko i on šest meseci uvežbavali novi materijal u Domu omladine Beograda. To se na ovom albumu čuje. EKV u tom periodu zvuči kao rokenrol bend koji je upravo otkrio novu energiju i koji je voljan da proba nešto novo. 

Tekstovi pesama su prepuni direktnih, ličnih poruka („Nije sve izgorelo, nešto sam ugasio“), ispevanih novim, drugačijim glasom. Tu su i otvorena obraćanja publici („Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko“) i poziva na promene („Zaboravi prošlost i javi, ima li promene u tvojoj glavi?“)

Nova direktnost je bila česta tema intervjua 1993:

„Oduvek smo imali angažovane tekstove. Sada su ovakvi jer više nema vremena za uvijanje, metafore ili bilo kakve zatvorene forme. Treba rеći sve u lice. Treba razgovarati o problemu. Mi smo se osetili odgovornim da tako nešto uradimo. Pošto se obraćamo lјudima treba pokušati dopreti do svakog neoštеćenog mozga i pokušati popraviti stvari. Zajedno. Mi to možemo.”

Album je doneo ne samo novi zvuk, već i novi način upotrebe zvukova. 

„Neko nas posmatra“ je jedini album benda na kojem se čuju spoljni zvuci, i delovi drugih pesama.
Milan je kao producent u zvučnu sliku albuma uvodio huk ulice, zvuk tramvaja, glas dispečerke na železničkoj stanici („...za Paraćin“), svirku garažnog benda, deliće „Rock’n’roll music“ u verzijama Čaka Berija i Bitlsa, segment sa albuma „In the Mooncage“ Mitra Subotića Sube, kao i citat Martina Lutera Kinga „Naša generacija će se kajati ne samo zbog reči i dela dece tame, već i zbog straha dece svetlosti.”

Tu je prva obrada tuđe pesme koju je bend ikada objavio („Istina mašina“ Dada Topića, tj. grupe Time) – što bi pre trebalo slušati kao žestoko odsvirani omaž jednom od Milanovih muzičkih heroja, a zatim i kao hrabar čin načinjen u vreme kada je muzika „iz Hrvatske“ proterana sa radio talasa i TV ekrana u Srbiji.

Imamo pravo, i slobodu da sve te zvuke i zahvate slušamo kao upade stvarnosti koju je trebalo menjati.

Promenio se i likovni identitet benda. Novi logotip i dizajn omota (rad tada mladog Slavimira Stojanovića) doneo je promemu u odnosu na izgled prethodna tri albuma. („...na omotu se vidi uspostavljanje aktivnog kontakta s onim koji nas posmatra.” - Magi) 

Foto: Aleksandar Kujučev.
Više fotografija dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovićа >>

Novi početak bio je i prilika da se iskoriste do tada sakupljena iskustva.

Zlatomir Gajić u knjizi „Milan Mladenović – rok poeta“ kaže: „Milan je godinama plamteo u nastojanju da promeni svet i izleči čoveka, da mu pomogne na putu ka sreći, trudeći se pritom da reši i brojne sizifovske zamke, da bi se odjednom oglasio mirnim pesničkim saopštenjem o velikoj istine do koje se stiže samo upornim traganjem, i tek na kraju puta.“

U izdanju “Ko je ko u Srbiji” (1991) za Milana je zapisano da se izjašnjava kao agnostik, mada je u svakodnevnom životu i razgovorima tvrdio da je ateista. 
Na pitanja novinara u vezi sa nazivom albuma (i naslovnom pesmom) Milan je odgovarao: „Činjenica da ljudi žive, rade, prave decu, bave se svojim zanimanjima i to u toku svih strašnih stvari koje se događaju na našim prostorima, znak je da neko brine o nama i posmatra nas.” U drugom intervjuu će dodati – „taj neko je veoma blagonaklon prema nama”.

Ako se zagledate u hronologiju dešavanja na ovim prostorima tokom tog doba, verovatno ćete doći do odgovora o kojoj vrsti blagonaklonosti je reč, i da li su neki tumači njegovih stihova u pravu kada tvrde da je u vreme oblikovanja ovog albuma Milan zaista „otkrio boga”.

*

Uprkos rastrzanosti, koja se oseća i koja doprinosi da neke od pesama zvuče nezavršeno, „Neko nas posmatra” sadrži neke od najvažnijih momenata čitave karijere benda.

„Zajedno”, na čijem početku Milan nabraja imena stvarnih ljudi, bliskih prijatelja koji su napustili Beograd i Jugoslaviju, postala je ključni poklič dekade, i jedna od retkih pesama koje blistavo i strašno sažimaju osećanje života u Srbiji u tom trenutku. 

„Anestezija” savršeno dopunjuje, ili – ako želite – završava ne samo prvu stranu stranu albuma, već i niz briljantnih ljubavnih pesama koje je Milan za života napisao.

Druga strana ovog albuma krije još izuzetnih trenutaka, poput „Just Let Me Play Some Modern R’N’R Music”, ili pesme „Jadransko more”, čiji je naboj sada možda neshvatljiv, ali koja je 1993. zvučala duboko potresno.

Album – a neplanirano i karijeru benda – zatvara jedna od pesama koje su važne za razumevanje Milana kao čoveka, ali i pesnika.

„Ponos”.

U intervjuima sa Milanom iz tog vremena mogu se pronaći dva slična citata o istoj temi - a to je pitanje ponosa. Evo onog koji se ređe citira na internetu:

„Ako sve propadne i ako sve bude onako kako niko nije očekivao ili kako smo svi očekivali u potaji, ono što nam ostaje jeste da smo nešto radili sa svešću šta činimo i bili iskreni i pošteni u svemu.
Ne samo mi kao grupa ljudi, već mislim da je to najvažnija stvar u životu svakog čoveka. Znači, tvoja svest o tome šta radiš. Ako si sam sa sobom iskren i pošten, onda ne postoji nikakav problem već samo može da ti bude teško ili... Znači, ponos je ono što ti ostaje.” (intervju za „Huper”, 1993)

 

„Počašćeni smo pločom idiotskog naziva 'Neko nas posmatra' koja ne zaslužuje ništa osim jednog preslušavanja.” zabeležiće jedan od kritičara u osvrtu na koncert održan u KST-u sledećеg leta. Bojan Žikić će u magazinu „Ritam“ biti podjednako kritičan: „Ono što se čuje sa 'Neko nas posmatra' zvuči kao sastav koji je tek počeo da se bavi muzikom (izuzev klavijatura) (...) Pesme su, jednostavno, dosadne (...) Verbalne poruke su, slično kao na 'Dum dum', između nebuloznog i naivnog, skoro patetičnog, protesta. Druga je stvar, kako se neko uopšte može baviti protestom ako snima za državnu diskografsku kuću.”

Petar Janjatović će album posmatrati iz drugačijeg ugla: „...Koncizniji u izrazu, oslonjeni na jednostavnije gitarske forme, ispunjene finim, gotovo pop klavijaturističkim tkanjem, ponudili su svetliju, otvoreniju ploču...”

Magazin „Ritam” će po Milanovoj smrti pokušati da definiše njeno mesto u diskografiji EKV rečima „Najslabija ploča EKV. Neizbežan osećaj nedovoljne dorađenosti pesama, bio je donekle ublažen opštim, robusnijim rock’n’roll stavom posebno naglašenim u intervjuima. Pošten do kraja, pod stare dane otkrivajući stav nepomirljivog rockera, Milan je time dao možda i najveći mogući doprinos u poslednjoj fazi svog rada. Za buljuk brzih bendova Srbije on je ipak predstavljao pravovernog zaštitnika nekih vrednosti koje rock'n'roll doneo u ovu sredinu. I imao je šta da im prenese.”

Aleksandar Žikić se u knjizi “Mesto u mećavi” (1999) poziva na tu rečenicu, te otvara prostor za nova, moguća tumačenja:

„O poslednjoj rečenici (osvrta magazina Ritam, prim. N) svakako nema spora. Doduše, nema ga mnogo ni u pogledu prve, uz pojašnjenje da 'najslabija ploča EKV' ne znači nužno i 'loša ploča'. Ipak, 'Neko nas posmatra' zaustavio je grupu u trenutku kad nije bila sigurna ne samo u to kojim putem zaista želi da krene nego i da li uopšte ima preostalih puteva kojima bi vredelo krenuti uz punu motivaciju da se stigne do njihovog kraja. Kao i većina ljudi ovde, i Milan i EKV su neminovno počeli da lutaju i gube orijentaciju. U vreme kad su radili na 'Neko nas posmatra' bilo im je jasno da je vreme „metafora i pesničkih struktura” iza njih. Ali bez toga, šta je ostajalo?

Beskompromisni rokerski stav? Robustnost? O tome je Milan, doduše, imao štošta da kaže, ali da li bi se to moglo označiti kao ključni deo njegovog generalnog stava? Da li je to bilo ono što bi on zaista želeo i voleo da radi, bez obzira na situaciju, nevolje i osećanje da ne može ostati po strani? Da li je, drugim rečima, 'Neko nas posmatra' upravo onakva ploča kakvu bi Milan i EKV zaista želeli da snime, ili je njen finalni izgled bio diktiran kolektivnim stresom u kojem su iznenada isplivale stvari o kojima se do juče nije ni razmišljalo? Je li ona rezultat pune umetničke slobode ili neminovni produkt vremena i prilika?

Nema pravih odgovora na sva ova pitanja, ali ostaje činjenica da je 'Neko nas posmatra'
samo jedan od mogućih odgovora kako je mogao izgledati album EKV 1993.”

*

Dan pre jednog od najvažnijih koncerata karijere (održanog na neobičnom mestu, u Sava centru) Peca Popović piše u „Politici":

„...Braneći sebe oni su pesmom, kao svojim oružjem i ponosom, otišli dalje, dublje i nepovratnije nego ijedan drugi bend ikada osnovan u Beogradu. Udaljeni od entuzijazma prve pobede, ostavši vremenom bez nekih kapitalnih muzičara i saradnika, siromašniji za mnoge tinejdžerske snove, danas su oličenje najvrednijeg od popularne muzike glavnog grada koji nije ustuknuo pred sramotnim stampedom novoizniklih vrednosti. EKV su, sada i ovde, dah i duh Beograda koji neće istaći belu zastavu pred jurišnicima sviklim na pobede u ime potreba trenutka.”

Tu istu sliku ljudi koji ne ističu belu zastavu, i ne predaju se bez obzira na sve i uprkos svemu – Milan je oslikao drugačijim rečima u intervjuu za Rock Starz 1993.

Novinar: EKV je odavno postala perjanica svoga grada. Kakva je klima u gradu i da li ti je Beograd danas ružan grad?

Milan: Beograd nikako nije ružan grad ali je definitivno pukao. Pukao je jer u njemu živi previše usranaca koji su mogli da pomognu ali nisu. Usrali su se na samom početku i sada kao poslednje pičke žive u agoniji.

Novinar: A ti? Da li si ti među njima?

Milan: Nikako, ja sam hrabar čovek. Dela govore.

*

Ovaj album je dobro delo hrabrih ljudi.

Remasterizovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića objaviti u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.

Ostali tekstovi iz serijala:
Dum Dum >>
Samo par godina za nas >> 
Ljubav >>

SUBAsoba u Beogradu - ili o rečima, slikama, zvucima i vibracijama

Sličan osećaj me obuzeo u novembru prošle godine, kada sam prvi put ušao u SUBAsobu u Novom Sadu.
Tada sam shvatio. Izloženi artefakti - fotografije, plakati, Subine sprave, pisma i instrumenti su dragoceni i dirljivi, i pružaju drugačije uvide u delo i život Mitra Subotića Sube.
Ali, ono što je stvaralo magičnu vibraciju u tom prostoru bili su ljudi, i Subina muzika koja lebdi između nas.

Slično je bilo i prošle nedelje u SUBAsobi u Beogradu, tokom Kontakt konferencije.

Muzika, reči, priče, osmesi i ljubav - mama Ruže, Janje, Branke, Bose, Leke, Rajka, Vere, Ivana, Firčija, Vladimira, Milana, DJ Brke, Petra, Marine, Mome, Igora, Saše, Tijane, Žoaa... Svi oni su učinili da SUBAsoba tokom tih nekoliko dana bude mesto sreće koje slavi muziku, maštovitost, hrabrost i duhovitost – a to sve zajedno raspaljuje želju za novim otkrićima.

Hvala vam, svima!
(I hvala na prilici da propitujem goste!)

Ukoliko niste bili u SUBAsobi, ili želite da ponovo čujete neke priče - svi razgovori iz programa su snimljeni i postavljeni na YouTube kanal SUBA fondacije >>

Меđu klipovima ćete pronaći i neke nove ekranizacije Subine muzike >>, kao i razgovor koji sam vodio sa Marinom Perazić, Igorom Popovićem, Firčijem, Momom Rajinom, Aleksandrom Žikićem i Petrom Janjatovićem o o Subi >>

Ipak, ono što prvo preporučujem za gledanje je priča muzikologa Milana Milojkovića, o temi "Thank You, Mr. Rorschach". U sat vremena Milan nas je vodio - od Satija, preko postmodernizma do Kejdža - i Hrundija Bakšija (!!!), tokom kojeg me uhvatio onaj divni osećaj da ne znam ništa, ali i oduševljenje, zato što mi je dao putokaze ka jednom svetu i načinu razmišljanja koje ću tek otkrivati. 

I taj osećaj je predivan.

Ekatarina Velika: „Samo par godina za nas” (PGP RTS / remaster, 2023)

– Da si mogao da pogledaš neizrecivo dalje u prošlost nego što je tvoja snaga dopuštala, onda bi za tebe prošlost postala budućnošću. A da si mogao još više da izdržiš, budućnost bi se za tebe vratila u korito sadašnjosti.

– Šta znači taj krug?

– Nema drugog kruga nego krug iluzija o rađanju i smrti,
za koji je neznalica svojim mislima i delima prikovan.
Ali taj se krug sastoji samo od vremena, a i vreme nije ništa drugo nego iluzija.

(Lafkadio Hern, 1850–1906, „U krugu”)

Nedavno objavljivanje remasterizovanih verzija poslednja četiri albuma Ekatarine Velike jeste radostan dan za uši.
Nakon nekoliko ponovnih preslušavanja i proživljavanja, pošto se nesvesno privučemo tom kraju i zvuk stane – neka pitanja se neminovno otvaraju.

Šta su nam ti albumi tada poručivali? Šta osećamo prema njima trideset godina kasnije, posle svega što nam se dogodilo?

U tom nizu ponovo objavljenih naslova pisanje o „Samo par godina za nas” je najkompleksniji zadatak.

*

To je poput dve potpuno različite strane ploče.

Muzički kritičari po objavljivanju “Samo par godina za nas” uglavnom proglašavaju za „čisto samoponavljanje”.
Istovremeno, ovaj album je etablirao Ekatarinu Veliku kao najpopularniji alternativni bend Jugoslavije, koji će odsvirati turneju od gotovo 200 koncerata pred oko 150.000 ljudi.

Na tom albumu, o kojem je pisano da „nema nijedan do kraja razrađen hitoidni adut” (Z. Gall), nalaze se i najmanje dve pesme od pet najpoznatijih koje je bend ikada snimio.
Ona najpoznatija proglašena je 2006. godine i najboljom pesmom jugoslovenskog rokenrola svih vremena po izboru slušalaca Radija B92.

Album koji je predstavljao „lični i kolektivni debakl nekadašnje izuzetno talentovane grupe” (D. Piljak, Ritam) bio je i finale jedne faze benda. Ekatarina Velika je dosegla vrhunce slave, i dalje ne napravivši ustupak očekivanjima publike i kritike.

O albumu „Samo par godina za nas” nije lako pisati između ostalog i zato što on jeste neka vrsta poslednjeg trzaja pre „ličnog i kolektivnog debakla” koje kritičar pominje, ali taj debakl nije bio muzički – i bio je debakl svih nas.
Površan prelet preko novinskih naslova i tekstova iz tog doba o „antibirokratskoj revoluciji”, promeni Ustava Srbije, demonstracijama u Ljubljani, prvom bojkotu robe iz Slovenije... otkriva brojne stvari koje osmeh Anta Markovića, poslednjeg Premijera Jugoslavije nije mogao da prekrije.
(Uzgred, postoji mogućnost da su se taj osmeh i ovaj album pojavili istog dana.)

Ako se setimo i da je tri meseca nakon objave „Samo par godina za nas” izgovoreno i da nam „slede bitke koje nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”, sada bi trebalo da drugačije razumemo Milanove stihove o tuđoj kući i ničijoj zemlji, i odakle to „mi smo na granici, i nema povratka/ mi smo na granici, i snaga otiče”.

Redakcija magazina „Ritam” će nešto kasnije za “Par godina...” napisati: „Čim neko napravi korak u mestu, postaje prihvatljiv za masovni ukus”.
To je, najčešće, tačno.
Ali, iz ove perspektive je teško prihvatiti da je masovnom ukusu ideja da sve odlazi dovraga, i kako nam je ostalo par godina – prijala, ili da je stvorena iz želje za podilaženjem.

Darko Glavan je u prikazu jednog od koncerata sa turneje 1989. bio nešto bliži suštini: „Oni su – da parafraziram tekst skladbe „Krug” s posljednje ploče – sami smislili, sami stvorili i sami razbili taj krug. Tjerajući svoje vlastite fantome, Milan, Margita, Bojan i Žika iznenađujuće su se približili masovnim jugoslavenskim psihozama i neurozama uspijevajući osobnu pometnju podići na razinu kolektivne emocionalnosti.”

Koliko je Glavanova teza tačna, potvrdiće i Milan.
U razgovoru za magazin „Studio” tokom turneje 1989. kaže: „Mislim da većina zna o čemu pevamo. Ja vidim face s pozornice. Mislim da im to znači nešto, da su to kod kuće preslušali, da ih je pogodilo na neku foru... To je princip na kojem cela rock muzika funkcioniše: tri reči i pet taktova koji nešto znače u nekom životu, koje su zajedničke za neke ljude i oni se u njima prepoznaju.”

Godinu dana kasnije će se vratiti ovoj temi u razgovoru sa Zoranom Trbovićem: “Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča... a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali, unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo... To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih”.

Isti stav iskazaće i u razgovoru sa Rajinom i Ambrozićem za “Ritam” 1989. (“Ljudi pribegavaju bežanju od stvarnosti. Od velikih grupa niko ne govori ni o čemu što se stvarno događa (...) Ja imam potrebu da kažem nešto povodom svega toga.”)

Za razliku od recenzija albuma - osvrti na koncerte sa turneje koja je usledila nakon albuma su horski pozitivni. Jedan od njih dotiče se i teme pozicije Ekatarine Velike na tadašnjoj sceni Jugoslavije: “... Svojevremeno je ovaj bend bio avandarda na domaćim prostorima, ali je vremenom uspeo da etablira. Zar je to loše? Avangarda je ispunila svoju kulturološku misiju tek kada je uspela da zaživi u masama. Kada se to desi, javiće se nova avangarda i to je jedan prirodan tok. Ekatarina je svoju misiju izvela, i grabi dalje.”
(N. Radosavljević, Pop Rock)

Foto: Goranka Matić

Možda u tom trenutku, pre tačno trideset i četiri godine, jednostavno nismo dobro razumeli sve što nam poručuju?

Možda se suština nije dobro čula od opšteg meteža i buke u medijima.
Možda nismo to primetili od lavine uglavnom besmislenih pitanja novinara upućivanih grupi koja je, sada je to očigledno, želela da priča o ozbiljnijim stvarima.

Možda smo nakon međusobno različita prethodna četiri studijska albuma očekivali da će peti u nizu takođe predstavljati veliki iskorak u nešto novo?

A možda smo razumeli šta nam poručuju - ali nismo želeli da prihvatimo da se sve bliži svom kraju: jedna umetnički bogata decenija, jedna država, i jedna ideja.

Možda nismo bili spremni da mislimo na to.

Možda preslušavanje ovog albuma opterećuju naknadno dopisivana tragikomična (i tragično netačna) tumačenja nekih pesama.

U intervjuima sa članovima benda se može pronaći šta je bila inspracija za neke od pesama.
Znamo da je „Iznad grada” pesma o jednoj noći provedenoj u gradu sa prijateljima”. Da „Krug" govori o krugu koji čovek obiđe u toku svog života i opet se vrati na početnu tačku, o prolaznosti vremena”. Da je „Samo par godina za nas” o trenutnoj izgubljenosti ljudi koji žive u Jugoslaviji i tome koliko ljudi ne vide nikakvu budućnost. O životu od danas do sutra.” „Amerika” je o tome kako nas je „malo ovde ostalo da se borimo sa surovošću života”.
I znamo da je „Srce” posvećeno Maji.

Toliko znamo, za sada.
Za ostale pesme ćemo već pronaći direktne putokaze - od onog koji je napisao i tekst pesme "Svetilište", ili indirektne - poput Lafkadija Herna sa početka ove priče za kojeg će se proveriti da li je zaista bio inspiracija za tekst pesme "Krug".

Do tada, možemo se prepustiti novom preslušavanju i razumevanju ovog albuma - bez razmišljanja o tiražima, mukama snimanja albuma, tekstovima kritičara,
i decenijama koje stoje između njega, njih i nas.

Muzika je ponovo ovde,
i može nam kazati nešto novo, o nama.



Remasterizovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će PGP RTS i Zadužbina Milana Mladenovića objaviti u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.

*

Ostali tekstovi iz serijala:

Ljubav >>
Dum Dum >>
Neko nas posmatra >>

Čista "LJUBAV" (Ekatarina Velika / remasteri, 2023)

Danas je nalik na praznik!

Nakon dužeg odsustva sa streaming platformi - poslednja četiri albuma Ekatarine Velike su ponovo tu, u remasterizovanoj verziji rađenoj sa master traka.

Oni čije su uši godinama patile pri slušanju ovih albuma znaju zašto citiram stih iz pesme „Prvi i poslednji dan“ sa albuma „Ljubav“. O kvalitetu zvuka originalnih izdanja ovih albuma (objavljivanih od 1987. do 1993.) mogao bi da se napiše esej pod nazivom „PGP RTB - ili zvučna represija nad omladinom jugoslovenskog socijalizma, uz poseban osvrt na večitost šuma audio-kaseta i tragičan zvuk završnih pesama na vinilima - kao najave bučnog završetka Jugoslavije“.

Mogućnost ponovnog preslušavanja tih albuma u potpunijoj jasnoći i pravoj dimenziji (potpunu ćemo imati po objavljivanju remasterovanih vinila) - jeste nalik na praznik. Iako pričamo o bendu čija je zaostavština odavno prevazišla pojam zvuka, i pesmama koje uveliko pripadaju dimenzijama nedostupnim tehnologiji - preslušavanje ovih remastera menja doživljaj muzike koju dobro znamo (najviše na albumu "Dum dum" koji smo tri decenije slušali uskraćeni za mnoge stvari, o čemu će na drugom mestu biti više reči).

Ovaj i naredni tekstovi o tim albumima biće lični remaster priče o tom bendu, vremenu u kojem su se ovi albumi pojavili, i kako oni odjekuju danas.

Pišem ih nakon ponovnog čitanja starih intervjua sa članovima benda, osvrta sa koncerata, recenzija albuma, i nedavnim razgovorima sa ljudima koji su bili i tamo, i tu.

Pišem ih s ljubavlju - u ime klinca koji je u oktobru 1987. kupio prvu kopiju „Ljubavi“ u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici; u ime mladića koji je čitajući tekst pesme „Zabranjujem“ pre njenog objavljivanja (i bez znanja o tome kako će pesma zvučati) u kasno proleće 1991. shvatio da ostaje bez domovine; u ime onog koji je nešto kasnije krišom slušao „Neko nas posmatra“ u uniformi i sa puškom na ramenu - i kao čovek koji tridesetak godina kasnije možda bolje razume te pesme.

Počinjem od albuma "Ljubav".



„LJUBAV“ (PGP RTB/RTS, 1987/ remaster 2023)

Na početku ove priče je važno biti iskren prema sebi, i hrabro priznati:
na prvo slušanje nisi mnogo razumeo.

Imao si četrnaest godina. Nisi razumeo šta je ljubav, ni slutio da će se uskoro sve promeniti i potonuti. Nisi mogao da sagledaš slojevitost tih pesama, razumeti simbole na omotu albuma, i da ti peva čovek koji nije snimio samo „Ljubavnu priču” Šarla Akrobate, već i onaj koji je pre toga pevao i svirao muziku na stihove Stevana Raičkovića i Alekse Šantića.
Imao si četrnaest godina i tek si počeo da otkrivaš šta ti radi muzika. U malecnoj kolekciji vinila i kaseta imao si možda deset zaista važnih albuma, ostalo je bila prolazna konfekcija - ali to tada nisi znao.

Bez obzira na sva neznanja i uskraćenosti - nešto te je snažno privlačilo da slušaš „Ljubav”, sve dok zvuk na kasetama i vinilu od mnogih preslušavanja nije postao još gori.

*

Iako će muzički kritičari u to vreme (kao i u kasnijim godinama) tvrditi drugačije - vreme će pokazati da je „Ljubav” bila taj trenutak.

Ekatarina Velika je konačno postala poznat bend.

Ova tvrdnja sada možda zvuči čudno. Ali, ako se zagledamo u činjenice neće biti teško da je razumemo. Prvi album „Katarine II” štampan je u svega 3000 primeraka. Poređenja radi – i bez posezanja za primerima iz nekih drugih žanrova tadašnje Jugoslavije – VIS Idoli su u to vreme prodali oko 350.000 primeraka albuma „Čokolada”. Spotovi Ekatarine Velike nisu često emitovani van termina emisija poput „Petkom u 22” ili „Hita meseca”, a na radio-programu se, uglavnom, smenjivalo tek nekoliko “hitičnijih” pesama.

Bez obzira na to – a u skladu sa Milanovom rečenicom "Sad il’ nikad” na početku karijere Katarine II - nakon tri i po godine neprekidnog sviranja bend je počeo da puni manje prostore i po nekoliko večeri zaredom.
Stih “i treba mi soba / da primi pet hiljada ljudi” je do tada odzvanjao u manjim prostorima.

U februaru 1987. sam ih gledao tokom jedne od tri večeri u krcatom Domu omladine, i zauvek se i bezrezervno zaljubio u tu muziku.
Nakon objavljivanja „Ljubavi” sam ih gledao u punoj Hali Pionir, i doživljaj te muzike je bio drugačiji.
Ali, bend je konačno ispunio san o koncertima pred većom publikom.

To se promenilo zahvaljujući ovom albumu.

Ekatarina Velika je na inicijativu Pece Popovića upravo promenila izdavačku kuću, i tako se „vratila u Beograd”. To je uticalo i na promenu odnosa medija prema bendu, kao i veći početni tiraž albuma (40.000).
Ali - promenio se i bubnjar, producent, zvuk, tekstovi, dizajn, i Milanov glas.
Na neki način, redefinisali su i ime. Skraćenica EKV - prvi put upotrebljena na omotu albuma Live’86 - postala je sastavni deo identiteta grupe, i ime po kojem su bend najčešće zvali novi slušaoci.

Odjednom, bend je počeo da se pojavljuje na do tada neočekivanim mestima.
Primera radi - intervju sa Milanom pod naslovom „Opori stihovi” pojavio se u „Politici Ekspres” 22. novembra 1987. na 11. strani, deleći je sa čuvenom pseudo-senzualnom (erotskom?) foto-rubrikom „Žena je žena”.
Nešto kasnije Margita je dala i (veoma dobar) intervju i za tadašnji „Erotikon”.

Milan, Margita, Bojan i Srđan konačno su zadobili zasluženi – ali ne i traženi – tretman zvezda.

Ali, Ekatarina Velika je i dalje bila isti bend: skup nesvakidašnje talentovanih ljudi, rešenih da nastave da sviraju ono što žele i kako žele, bez pravljenja ustupaka očekivanjima publike i muzičke kritike.

Milan (iz intervjua sa Petrom Janjatovićem): „Na ovoj ploči govorimo o nekim stvarima o kojima nismo dosad govorili. Ploča ima vrednost kao ideja. Ideja je iskrena i stvarno treba poslušati šta se tu govori, a ne juriti za nekim manje bitnim stvarima kao što je produkcija ili inovacija u muzici, pošto ovog trenutka ne postoji ni jedan direktniji način na koji možemo da izrazimo ono što hoćemo, osim ovog koji smo uradili. A hteli smo da to bude direktno, jednostavno i do kraja iskreno da ljudi najzad mogu da nas shvate, najzad i da to osete. Jer ove pesme smo stvarno grizli, i one nose neku ideju.”

Pojava albuma pod nazivom „Ljubav” kao da je zbunio muzičke kritičare. Dok su jedni tražili paralele sa aktuelnom svetskom scenom (The Cult), drugi su otišli još dalje. Jedan od novinara je u intervjuu sa Margitom i Milanom postavio tezu: "(Naziv bi) odgovarao prije nekoj ploči novokomponovane narodne muzike.“

U intervjuu sa Valentinom Rapajić (Rock, 1987) Milan, kao i u mnogim drugim intervjuima iz tog vremena, pokušava da objasni odakle taj naziv:

„Рlоčа se zove "Ljubav" zato što smo se vratili nekim osnovnim emocijama koje su dugo vremena bile zapostavljane, uopšte u kulturi, a ne samo u rokenrolu. Neke reči је gotovo zabranjeno reći, zbog toga što su se otrcale, izlizale, izgubile svoje pravo značenje.
Mi smo shvatali da se nisu izlizale reči, nego su se izIizali Ijudi koji ih upotrebljavaju. Nije važno koja je rеč upotrebljena, važno је ko je kaže i na kakav način. Svaka rеč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem. Neke jako značajne reči kao što su: Ijubav, zemlja, istina, slobodа... su toliko mnogo upotrebljavane da su ljudi počeli da ih izgovaraju sa ironičnim prizvukom... Mi smo rešili da upotrebimo reči onakve kakve jesu, i kakve ih je naš narod upotrebljavao рrе petsto godina, sa pravim osećanjem.”

Stariji se sigurno sećaju koliko su nam omoti vinila bili važni, i kako su uticali na samo slušanje muzike. Dizajn „Ljubavi” je bio jedan od takvih.

Pored skraćenice EKV – na „Ljubavi” svaki član benda dobio je i svoj simbol - i ta četiri simbola postaće jedan od ključnih elemenata vizuelnog jezika Ekatarine Velike sve do albuma „Dum dum”.

Margita je nešto kasnije pričala: „Meni je Vuk Veličković, koji je iscrtao te znakove na našoj trećoj ploči, dao znak – voda! To može da znači promenu (...) Milan je kvadrat u kvadratu. To je sam za sebe smislio. Lepo mi je kad vidim te znakove zato što onda i naše fotografije na omotu ne znače samo to, nego i mi postajemo ilustracija za nešto, što u suštini i jesmo.”

O ovim pesmama nije jednostavno pisati nakon više od trideset i pet godina suživota.
Pesme sa „Ljubavi” su tokom svih godina bile pored mene u nizu poraza i pobeda. Pratile su me - od dečačkih lomova do proživljavanja te reči „dvojina"; od nerazumevanja pesme „Voda” do prihvatanja da je Aleksandar Žikić u pravu kada kaže: „Voda” je apsolutni magnum opus ne samo grupe nego i čitave scene, potpuno dovršena kompozicija kojoj se ništa ne može ni oduzeti ni dodati.“
Konačno - bile su uz mene od vremena kada sam verovao da je ovo zaista zemlja za nas, do večeri kada je ta ista zemlja to prestala da bude.
Menjale su se zajedno sa nama, i postale zajednička lična mesta, što je odlika velikih dela.

Objava ovog remastera (inače izuzetan rad Nenada Kuzmića) je i prilika da se vratimo na početak, i ponovo pretresemo o čemu one, zapravo, pevaju - i da li je došlo vreme za nova čitanja.

Na pitanje Pece Popovića (intervju, 1989) kakvu sliku je imala kada je ispisala prve stihove pesme "Zemlja" Margita kaže:

„Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce, zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena, baš te pleni. Vuče.
Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno, a ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela, pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari, sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka, koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji.”

Iako spektakularno producirane (što remaster albuma potvrđuje) u saradnji sa Teodorom Janijem – pesme snimljene u studiju nisu u potpunosti otkrivale njihov naboj. 
Za to je trebalo sačekati koncerte.

Margita i Milan su u intervjuima govorili da su zadovoljni saradnjom sa Janijem („njegov zadatak i ono što је on uradio bilo је da nam pomogne da dođemo do toga što mi, u stvari, želimo. Zvuk je upravo onakav kakav bi trebalo da bude i na koncertima.“) – ali pesme su na koncertima zvučale još bolje.

Dražen Valentić piše u magazinu „Polet” u oktobru 1987. utiske sa promocije albuma: „Uspoređujući koncertne izvedbe novih stvari s pločom, zamjetna je razlika u čvrstoći zvuka. Dok je ploča ispolirana, uživo zvuče energičnije i rokerskije.”

Dostupni (tehnički loši, ali dragoceni) audio i video snimci sa te turneje ne umanjuju furioznost kojom je bend u to vreme svirao, i vraćaju sećanje sa tih koncerata.
Snimak nastupa iz kluba CDA >> (sada SARTR) u Sarajevu i danas zvuči moćno - uprkos kvalitetu snimka koji se može gledati na mreži.

To je neverovatan osećaj: nekoliko stotina kilometara, trideset i pet godina, četiri rata... čitav život udaljen od večeri kada sam prvi put čuo pesme sa „Ljubavi” uživo – taj, tehnički inferiorni, VHS snimak opet tera žmarce uz kičmu.

(Oni koji budu pogledali taj snimak do kraja otkriće i redak trenutak u kojem Milan skida majicu i odlaže gitaru da bi pevao gradu koji nikada neće izaći iz njega.)

Foto: Zoran Trbović

Nekoliko godina kasnije (1991, u magazinu „Rock Starz“ sa Marijom Tešić) Milan je pričao o toj fazi benda: „Tada smo imali koheziju koja se posle nije ponovila. Postali smo pravi bend. Počeli smo da sviramo po velikim halama i da prolazimo svuda veoma dobro, što ranije nije bio slučaj. Ranije smo znali — naši su veliki gradovi. U manjim mestima nismo bili tako dobro primani. To je lep osećaj kada grupa ljudi putuje kroz našu zemlju i svuda nailazi na raširene ruke. Tako smo i svirali (...) Ta kohezija bila je nekako najbliža stereotipnom rokendrol bendu i mi smo se približili tom stereotipu u postavi Bojan, Margita, Žika i ja. Imali smo osećaj kao da se nalazimo u jednoj pravoj američkoj grupi.“

Iako „Ljubav” važi za poslednji album benda koji su muzički kritičari hvalili - uvid u sačuvane osvrte i recenzije albuma otkriva mixed reviews.
Svega tu ima.
Od „do sad najozbiljnijeg kandidata za ploču godine” i „njihov najbolji album”, preko „sve što Ekatarina danas čini proizlazi mnogo više iz proračunatog djelovanja negoli iz nesputanosti čula” do „Ljubav po mnogo čemu znači stagnaciju”.

Sedam godina kasnije, redakcija „Ritma” će u osvrtu na Milanovu diskografiju napisati: „Poslednja zaista provokativna ploča EKV. Bez obzira na očigledno potonuće u manirizam, oni su ovde ipak uspeli da se preispitaju i vrate se nekim svojim osnovnim polazištima. Tamo su našli ovu rock ploču za nova vremena, pošten pokušaj da se kod nas najzad napravi Velika Umetnička Rock Ploča, skupa sa omotom, spotovima i koncertima na nivou.”

Milan je u više intervjua u vreme „Ljubavi” sugerisao:
„Da bi primetio one stvari koje se stvarno dešavaju unutra... moraš da slušaš ploču malo više. A to se primećuje tek posle, ne znam... petnaestog slušanja.”

Izgleda da je bilo potrebno malo više vremena.

Deset godina nakon objavljivanja albuma / Petar Luković piše u XZabavi:

„... Album „Ljubav” sav je u Opomenama; to je neka vrsta rok-proviđenja, vrlo često opsesivno tragičnog, katastrofičnog, mračnog, utopljenog u frustracije opšteg i posebnog; to jeste ploča generacije koja ništa nije razumela – generacije koja je lakonski prihvatila Opštenarodno Ludilo i učestvovala u njemu, ali, istovremeno i album koji je – daleko pre svih – imao Viziju onoga što nam se danas dešava. I sam naslov ploče “Ljubav” bio je (možda) poslednji Milanov pokušaj da zaustavi Zlo: nažalost, ne samo da u tome nije uspeo nego je u čitavom procesu masovnog rastakanja svih moralnih vrednosti i sam izgubio život.

Posle toliko godina, album „Ljubav” više je od ploče ili dokumenta; ovo je Iskaz čoveka koji je znao šta će nam se desiti, ovo je muzika koja ubija raspoloženjem, ovo je mrak na putu ka tami, ovo je kraj Ljubavi kao takve, ovo je, konačno, jedan od najboljih albuma ikad snimljenih na Balkanu.”

Naizgled i na prvo čitanje - ove Lukovićeve reči o „zaustavljanju Zla” deluju preteško.
Ali, ovaj album se može razumeti i tako.

Pošto znamo da je tokom oblikovanja pesama za „Ljubav” bendu ostao jedan neiskorišćeni stih - i da će se taj stih dve godine kasnije pojaviti kao lajt-motiv jedne druge važne pesme - i takvo čitanje "Ljubavi" ima smisla.

Magi (iz intervjua, 1987) kaže: „Jedan fragment koji nije ušao u pesmu „Tonemo", glasi:
„Voli me onako kako nikad nisi voleo". To je taj smisao da su sve pesme u suštini ljubavne, i zavisi od emotivnosti čoveka u kojoj meri ćе do njega dopreti svest o njegovoj ljubavi, o tuđој ljubavi, o postojanju ljubavi.”

*

I evo nas, trideset i pet godina kasnije ponovo pred ovim albumom, nikada zvučno raskošnijeg nego danas, čistog.

Ljudi iz gradova su se u međuvremenu promenili.
Neki su potonuli.

Svi ljudi sa kojima sam išao na koncerte Ekatarine Velike u vreme objavljivanja “Ljubavi” su vremenom odustali od ove zemlje, i otišli.
 
Od večeras možemo ponovo da ga slušamo zajedno, svako iz svog grada.

Poslednja nota, odsvirana na klaviru
odjekuje do večnosti.

Remasterovani albumi dostupni su na streaming servisima Spotify >>, Dezeer, Tidal, YouTube, Apple Music i Amazon. Na konferenciji za medije povodom objavljivanja remastera najavljen je i vinilni boks-set koji će obuhvatiti sve albume Ekatarine Velike od 1984. do 1994, kao i "Unplugged" iz 1992, a koji će biti objavljen u saradnji sa ZKP RTV Ljubljana.

Ostali tekstovi iz serijala:

Samo par godina za nas >>
Dum Dum >>
Neko nas posmatra >>

"Kako, ovde?" (ili o albumu „s ivice sanjanja“ benda proto tip)

To je prirodan i normalan proces.
Decenijama slušaš muziku, tragaš za muzikama i vibracijama koje mućkaju idealne hormonske koktele u glavi, pratiš vidljive i nevidljive niti kroz lavirinte (a koje te često izvode iz sigurnosne zone i otkrivaju koliko su naizgled raznorodne muzike suštinski - srodne), i sve to čini da se vremenom pojavljuje sve manji broj novih pesama i zvukova koji se brzo gnezde u ušima, glavi i plejlisti koju nosim u džepu.

S godinama, takođe prirodno, taj kamen u glavi postaje sve teži. „Slabosti množe se“, a uši postaju sve češće željne jednostavne, umirujuće tišine.
Postoje i naučna istraživanja koja tvrde da se taj kamen u proseku izglača do neke 33. godine, i da je to – to.

Mene, ipak, ideja da živim u svetu koji će me s godinama sve ređe nagrađivati novim spojevima akorda i teksta koji pomeraju kičmu čini izuzetno neveselim. Neprihvatljivo mi je da se davni osećaj ushićenja prvog slušanja pesme „Ima li nešto?“ (Grad / Rijeka, 1987.), „Zabranjujem“ (EKV, 1991.), „Treblebass“ (Svadbas, 2004.) ili „Zablude“ Jarbola (2013.) – da izaberem te četiri sa ovih prostora - više neće ponavljati.

Zato i dalje, svakodnevno, osluškujem novu muziku, vrebajući onaj trenutak sreće kada mi neki zvuk na prvo slušanje pomrsi niti, sruši zid gorepomenutog lavirinta, i pokaže da postoje mnogi putevi do katarze.

U proteklih nekoliko godina to mi se - ako pričamo o našoj muzici - dogodilo nekoliko puta: na prvo slušanje singla „Da li“ benda Sitzpinker; nekoliko pesama grupe Bohemija (najviše – „Sidro“), i albuma-prvenca benda KOIKOI.

*

I evo ga ponovo! - na prvo (i drugo, i treće...) slušanje albuma „S ivice sanjanja“ benda proto tip, dok sam hodao gradom svesno izbegavajući ulice sa kojima imam nekakvu emotivnu istoriju, jer to je jedini način proći kroz Beograd nepovređen.

Kada se pre godinu i po dana pojavila pesma „Kako ovde“ – kao najava ovog albuma, priznajem da nisam bio u stanju da provedem mnogo vremena u toj rupi od smole, koliko god njena tama bila privlačna. I to je prirodno - neke pesme su toliko strme da zahtevaju vreme za nabavku opreme uz pomoć koje ćeš se spustiti niz nju, a bez da slomiš vrat.

Zatim se pojavila opora himna - „Krećem se“, kojoj sam se često vraćao.
„Duša u šaci“ je bila puna bodlji, ali sam počeo da shvatam.

Navedene tri pesme bile bi već dovoljne za pošten album, i razlog da mu se radujem.

Ali, na albumu „S ivice sanjanja“ kriju se još veća čuda - ili najmanje dve pesme koje intra-ušno sipam u glavu već nekoliko dana, i nikako da mi bude dosta.

(Na ovom mestu ću prestati da pokušavam da razumnim rečima raznjašnjavam muziku, ima trenutaka kada to jednostavno ne funkcioniše.)

Nakon mnogih slušanja, još uvek ne znam u koji me tačno nerv - i kako - udara „Svet se menja“. Nemam pojma šta izaziva tu slatku slabost: vajb, fon, reskost, poziv da se nagnem preko ivice? Najverovatniji tačan odgovor je - sve to zajedno (i još neke stvari koje su previše lične, i usporile bi ovu priču)
O drugoj pesmi, čudesno pulsirajućem srcu ovog albuma je sve tačno i lepo već napisao Ivan Loncarevic, ali to me apsolutno neće zaustaviti u želji da i ja pokušam da je, koliko je moguće, stavim u neki ram od reči.

„Sve što boli proći će“ u početku prozviždi kroz srce praveći ozbiljnu prostrelnu ranu, ali ne i smrtonosnu. Ali - posle tri minuta toj ozbiljnoj elegiji - u kojoj Proto tip ponovo gasi svetlo - se, van svakog očekivanja, priključuju duvači (!!!) – koji razduvavaju svaku ideju mirenja sa krajem – i čine da sve što boli zaista i prođe.
To je jedini obrt koji ne očekuješ nakon stihova o lošem glasu koji se žuri, izgubljenosti i nepripadanja.
I to te, bukvalno, oduva – ako umeš da slušaš.

Kada se nakon osme pesme (i ukupno trideset četiri minuta muzike) konačno popnete na sigurno i nađete u tišini, sami sa sobom, verovatno nećete biti ista osoba sa početka ovog albuma.
Bićete bolji.
To se zove „katarza“.

Ne znam da li smo je i čime zaslužili,
ali je važno da nam se dogodila: sada, i ovde.

*

Album „S ivice sanjanja“ je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na kanalu Pop Depression // Pop Depresija >> 

(Spektularna pesma je pod brojem šest)

Peter Gabriel, 73 - ili o pogledu sa proplanka

Kako vreme odmiče - sve je duža lista imena ljudi čija su nam dela, reči i muzika služili kao sklonište, merdevine ili putokazi, a koji su tokom godina zalutali u razne sumanutosti.

To je prirodan proces.
I ljudi se, kao i sve drugo, vremenom kvare.

Nama preostaje da biramo koliko i da li ćemo tolerisati nove stavove (ili lošu muziku) nekada važnih idola, da li ćemo preseći niti koje nas povezuju (“‘Til I thought of what I'd say/Which connection I should cut”), ili - još snažnije prigrliti one koji su ostali dosledni i uspeli da p/ostanu anđeli za života.

Čika Piter je, na sreću, od te druge vrste.

Piter Gebriel je napravio ne mali broj meni životno važnih pesama, zvukova i slika.

Danas sam shvatio da ta lista nije kratka.
Na njoj je, naravno, i “Solsbury Hill” (koja me, priznajem, konačno pogodila u živac mnogo godina nakon što sam je prvi put čuo). Tu su “I don’t Remember”, “No Self Control”, “Excellent Birds” sa Lori Anderson, muzika za “The Last Temptation of Christ”, ceo album “So” - od početnog haj-heta na “Red Rain” preko na svako slušanje ubitačnog “Sledgehammera”, do odjavnog dubokog glasa koji pevuši “In-Your-Eyes” na kraju pesme koja mi je važna koliko i Lojdu Dobleru.

I kako da ne stavim na spisak “Come Talk To Me” koju je pevao sa Šinejd O’Konor, ili “Growing up”?

 Sve te pesme su me decenijama vodile ka proplanku sa kojeg je pogled na svet drugačiji.

Ne manje važno je ono što je Piter radio tokom proteklih decenija boreći se za bolji, povezaniji i normalniji svet. Nekoliko godina pre no što je termin “world music” postao globalno popularan – Piter je 1980. postao jedan od od osnivača organizacije WOMAD (World of Music, Arts and Dance), i tako pomogao svetu da otkrije mnoge čudne muzike.

Lista imena na “Real World” etiketi koju je osnovao sa ciljem da ta muzička čuda budu dostupna svuda u svetu je impresivna: Nusrat Fateh Ali Khan, Youssou N’Dour, Rokia Kone, The Blind Boys of Alabama, Susanna Bacca, i još desetine drugih.

Ako na tren utišamo muziku – videćemo ga i čuti kako radi sa Amnesty International, Nelsonom Mendelom, kako formira WITNESS (organizaciju koja dokumentuje probleme kršenja ljudskih prava i bori se za izmene zakona koji štite ugrožene), ali i osniva prve striming servise na planeti Zemlji.
Zbog svega toga je bio i na listi najuticajnijih ljudi planete Zemlje po magazinu TIME 2006. godine.

*

Piter danas puni 73 godine.

Nakon duge pauze - od januara ove godine je počeo da deli sa svetom kriške novog albuma “i/o”. Kako za sada stoje stvari - album će izlaziti tokom čitave 2023. godine: pesma po pesma, koje će biti objavljene u noćima punog meseca.

Ono o čemu peva i kako peva u prve dve dostupne pesme (“Panopticom”, te fenomenalna “The Court” koja zvuči kao da je stigla sa njegovog III ili IV albuma) otkriće ti da se - uprkos godinama – Piter nije umorio i odustao od onoga što je ispravno, i korisno.

Malo potrage za značenjima i slikama koje prate te pesme - ponovo će nas povesti ka nekom drugom proplanku.

Sudeći po onome šta i o čemu priču u najnovijim intervjuima - Piter je i dalje onaj divni, neverovatno normalan tip radoznalih očiju, koji se u bekstejdžu “Arene” 5. oktobra 2013. trudi da “nauči srpski”, okružen sa nas četvoro koji mu pomažemo oko izgovora “nj”, “lj” i “ž”, menjamo reči u planiranom govoru sinonimima koje će lakše izgovoriti pred publikom, na čemu nam se zahvaljuje uz širok osmeh.

Malo kasnije će stati pred beogradsku publiku i podsetiti nas zašto je važno boriti se,
ne odustajati od borbe i penjanja ka vrhu,
bez obzira na cenu.

Came in close, I heard a voice
Standing, stretching every nerve
Had to listen, had no choice
I did not believe the information
Just had to trust imagination
My heart going boom, boom, boom
"Son", he said, "grab your things, I've come to take you home"

Dejvid Bouvi kao hipertekst

"Moram neprekidno da preispitujem svoj život,
da bih bio siguran da sam u stalnim promenama.”

(Dejvid Bouvi)

Nik Stivenson u knjizi "Dejvid Bouvi: slava, zvuk i vizija" tvrdi:

„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju (...) Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.”

Izučavanje Bouvijeve karijere je poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop.

Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši; preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog džeza koji je ostavio za kraj (“Black Star”).
Ponekad deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, i trenutak koji dolazi, u kojem će biti drugač-č-č-čiji.

U koji god delić kaleidoskopa da se zagledate van muzike - njegov scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, finansijske ideje (svojevremeno je pominjan i kao izazivač ekonomske krize 2008), izbor ljudi sa kojima je sarađivao, ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstovima pesama, kriptičnim zapisima (u “Bowie 42 criptic words >>” iz 2013 pojavljuje se i reč “Balkan”, odmah pre reči “Burial”) – svaki delić je prelep po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.

Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu. 

Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.

Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja.

*

Pre četrdeset godina audio-video eksplozija tek osnovanog MTV-a poremetila je i programe Jugoslovenske radio televizije. Uz malo sreće i pažljivog čitanja TV programa imali ste šansu da vidite Bouvijeve spotove čak i nekoliko puta mesečno (!!!), a pojavile su se i prve specijalizovane emisije (poput "Kva kva top", RTV Skopje)

Na talasu popularnosti tada najnovijeg albuma “Let’s Dance”, koji se (tvrde neki, nema dokaza) u Jugoslaviji bolje prodavao nego u Italiji - tinejdžerski magazin ITD je objavio “specijalni broj" posvećen Bouviju.

Imao sam jedva jedanaest godina, i ušao sam u svet o kojem ništa nisam znao, ali su putokazi bili dobro postavljeni: džez, Džon Koltrejn, bitnici, Džek Kerouak, Lindzi Kemp, Zigi Stardast, Fridrih Niče, Džordž Orvel, soul, Lu Rid, The Velvet Underground, Endi Vorhol, Igi Pop, Brajen Ino, Robert Frip, Berlinski zid, Nikolas Reg, Toni Skot, “Čovek-slon”, Najl Rodžers, ideje, pristupi, zaobilazne strategije, put do slave.
Četrdeset godina kasnije, i dalje pratim te putokaze.

Hronologija Bouvijeg života mi je odavno poznata, kao i delo.

Ali, uvek se pojavljuju nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost. 

  


Bouvi je rođen na današnji dan.
U utorak ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.

Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju.

Spektakularni film Breta Morgena “Moonage Daydream” o Bouviju je u 2022. godini bio globalno najgledaniji bioskopski dokumentarac, i zaradio je osam puta više novca na blagajnama od drugoplasiranog.

Na listi najprodavanijih vinila u 2022. godini Bouvi je jedini koji ima dva naslova:
“Hunky Dory” i “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust and The Spiders From Mars”,
oba objavljena pre više od pedeset godina. (update: na istoj listi je bio i na kraju 2023 ;)

Spotify je nedavno objavio da Bouvi svakog meseca ima preko petnaest miliona slušalaca, više od Elvisa, Prinsa i Džona Lenona.

U njegovom zvuku, rečima i delima i dalje tragamo za značenjima, inspiracijom, i lepotom.
I pronalazimo ih.

*

Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.

U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton.
Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas,
ili kreiraju svoj lik.

Dejvid Bouvi je bio kreacija,
izmišljena priča.

A kreacije ne mogu nestati, 

besmrtne su.

*

Knjige:

Nik Stivenson: “Dejvid Bouvi: Slava, zvuk, vizija” (Clio, 2007) >>
Pol Morli: “Bouvi i njegovo doba” (Vuković & Runjić, Zagreb) >> (delić je ovde)
Mark Špic: "Bouvi" >>

+ "100 knjiga koje bi trebalo pročitati", Bouvijev izbor >>

Filmovi:

Bret Morgen: “Moonage Daydream” (2022), o filmu >>
“Finding Fame” (Showtime, 2019), trailer>>
“Five Years” (BBC, 2013), trailer >> 
“The Last Five Years” (BBC, 2017), trailer >>

+ filmovi u kojima je glumio Pontija Pilata, Teslu i vampira ;)

Vizije:

Vilijem Barouz i Bouvi pričaju o hologramima, 1973 >>
Intervju iz 1999, Džeremi Paksman BBC >>

Zvuci:
Mix David Bowie Special >>
Happy Birthday, Mr. Bowie, mix iz 2016 >>
Izbor albuma na Consequence of Sound >>

“Now it's time to
leave the capsule,
If you dare.”

Siguran hod po žicama ("EKV unplugged Skopje, 1992")

Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.

Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.

Gledao sam ih kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom olovkom na nadlakticama.
Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude, kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.

Ali, čega se zaista sećam?

Nakon trideset godina u sećanju pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.

Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i – najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.

Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.

Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću tehniku tog vremena.

Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.

Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije, dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.

Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića >> u saradnji sa Universalom.

„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.

Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.

Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana, vredna nagrada.

Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. 
(„Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade Vukovara.
(„Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana Golubović mnogo godina kasnije.) 

Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i „Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.

„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve ljude.

Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“  predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.

Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.

Ne postoji bolji način da osetiš
kako je bilo nekad,
i kako je bilo tu.

Album je dostupan za preslušavanje i na drugim streaming platformama >>

Ana Ristović: "Knjiga nestajanja" ili kratka šetnja kroz iščezlo

"Ono što ne može da se promeni je fiziološka nostalgija." 

(Aleksandar Genis - Borisu Miljkoviću, u serijalu "Put u budućnost" >>)

"I tada su, kako se kaže, navrla sećanja. 

Mora da su se krila u ovim prnjama pa su se sada probila van."

(Sergej Dovlatov, "Kofer")

Tako se poklopilo.
Počeo sam sa čitanjem ove knjige na otoku na kojem sam pre četrdeset i osam godina prvi put video more.

Odavno sam odustao od pokušaja da u sećanju pronađem neki trag tog prvog susreta.
Ali, umesto sećanja imam snimak iz leta 1974. godine napravljen "Super osmicom", kamerom koja se pojavljuje i u ovoj knjizi (epizoda "Kućni projektor").

Okružen krajolikom koji smo ovog leta fotografisali i delili "u sekundi" sa prijateljima širom sveta - osvestio sam koliko se toga promenilo od vremena kada su u našim životima postojale stvari nabrojane u ovoj knjizi.
U Jugoslaviji nije postojao studio koji je razvijao filmove ovog formata, tako da su se snimljene trake slale na razvijanje u Beč ili Nemačku, nakon čega su poštom vraćane u Beograd. Tako se događalo da između snimanja i gledanja snimka na kućnom projektoru prođe i po nekoliko meseci, a ta razvijena traka bila je jedina kopija koja postoji, jedini dokaz da si oduševljeno trčao ka kameri široko nasmejan, da si zaista napravio žabicu kamenom, da ti je vetar oduvao šešir, da smo bili na moru.

*

Kamera je tek jedna od stotinu i jedne stvari koje su nestale iz naših života zauvek, ili se kriju po odavno neotvorenim kutijama na tavanima ili podrumima, a o kojima Ana Ristović piše u "Knjizi nestajanja".
Na impozantnom spisku predmeta, stvari ili pojava koje je u sećanju već uglavnom prekrio veo zaborava nalaze se i ručni mlin za kafu, metalni vikleri, rolšue, jambolija, telefonski dvojnici, crveni kiosk, pisaća mašina, indigo papir, lastiš, plehane šolje, mašina za ručno mlevenje mesa, fotoaparat "Idiot", polaroidne fotografije, kolor-filter za crno-beli televizor, ručni aspirator, tranzistor, praćka, sodadžije, foto-tapet... i kliker.

Poetično mešajući (ručnim mikserom!) kratke opise predmeta koji mlađima sada sigurno deluju najblaže rečeno čudno (zato su tu i fotografije); scene iz porodične istorije i opise vremena u kojem su ti predmeti bili deo svakodnevice i najava još sjajnije budućnosti - Ana Ristović nas vodi u šetnju koja traje mnogo duže od samog čitanja.

Svako ko je imao u rukama, koristio, kvario, popravljao, živeo u društvu tih predmeta će na kraju svake priče neminovno otvoriti davno zatvorene kutije sećanja i početi da traga za porodičnim pričama, priseća se prve radosti pojavljivanja kontura iz emulzije polaroidnog foto-papira, prvog dobijenog naliv-pera, patrona za obična pera, dedinih platnenih maramica i svega što je činilo to vreme.
Oni mlađi koji nemaju problem sa "fiziološkom nostalgijom" će u ovoj knjizi pronaći crvotočinu kroz koju će stići u epohu o kojoj se sada previše često priča u pogrešnom registru.

Šarmatni humor ("Odjednom, niko više neće da jede mućena jaja za dezert"), slatka nostalgija i grudvice razočaranja daju "Knjizi nestajanja" drugačiji tonalitet od mnogih zašećerenih priča posvećenih tom vremenu i dokazuju Genisovu tezu o nostalgiji sa početka ove priče.
Još važnije, ove priče inspirišu na prisećanje na predmete koji su nam bili lično važni, a kojih u ovoj knjizi nema.

Završavajući čitanje knjige na otoku na čijim se rivama i dalje čuju Animatori, a na štandovima prodaju majice sa likom Bada Spensera (!!!), iz sećanja su mi se vratile one zgodne čaše-na-rasklapanje koje smo nosili na kampovanje, "sladoled u fudbalskoj lopti", prva jugoslovenska verzija igre "Monopol" (čista subverzija i provokacija kapitalizma, aha!), zatim i prvi dobijeni kaleidoskop kroz koji kao da sam gledao u budućnost koja će biti sjajna kako god da se boje i oblici postave, i uživao sam u tom talasu nostalgije koja me zapljusnula na obali mora, mnogo godina kasnije.

*

Knjiga je dostupna u Beopolisu >>

Kraj materije ili umesto putopisa o letu 2022.

Nakon petnaest dana švrljanja,
dve hiljade kilometara vožnje
od Beograda preko Brača do Pirana i Italije
pa natrag kroz Sloveniju - došli smo do kraja Materije!

Otkriće ovog mesta otvara i neke paradokse.

Pored toga što se vožnjom u različitim pravcima ispostavilo da Materija ima dva kraja, otkrili smo i da se iza kraja Materije u oba pravca nalaze nepregledni zeleni brežuljci i savršeno održavan regionalni drum.

Tim drumovima je uživanje voziti, kao i kroz čitavu Sloveniju,
deo nekadašnje domovine koja mi, paradoksalno, sve više nedostaje.