[... Lefkada – Delfi – Atina – Solun] [#2]

Vreme je za povratak.

Put od Lefkade ka Delfima najpre ponovo otkriva radost brze vožnje. Nakon silnih krivudanja Lefkadom – konačno – autoput! Ukoliko krenete ka zapadu preko Vonitze i Amfilochia točkovi počinje da gaze linije autoputa E-65 koji se sliva u regionalni i vodi ka jugu; pored mnogih zelenih jezera i predela koji otkrivaju one lepote kontinentalne Grčke o kojima je pisao i Crnjanski, a onda ponovo do vode, ali je sada pred nama Korintski zaliv i nadrealni most kod Patrasa, koji izgleda kao da je sleteo baš na to mesto, a ne kao da je delo ljudi. O lepotama okolnih plaža smo još ranije saznali možda i previše - i nije bilo lako odreći se kupanja na tom mestu, ali moramo da ih ostavimo za sobom; ne prelazimo na Peloponez i ne pratimo autoput koji bi ubrzao dolazak do Atine, već žurimo ka mestu koje je vekovima zapravo bilo centar Sveta, onog za koji su Evropljani znali i koji su mahom osvajali odlazeći po proročanstvo upravo tamo, daleko u brda.

Mali je broj mesta na planeti na kojem su istorija i mitologija toliko i tako protkane da deluje besmisleno razdvajati ih. I ako bih sada počeo da razmotavam mitologiju/istoriju Delfa – ritam ovog putopisanija postao bi  usporen. Ono što je poznato iz istorije ovog lokaliteta obuhvata ne samo 3500 godina već i mnogo šire područje od same Grčke: jer je svako iz istorije nameran da osvoji vlast, susede na lokalu - ili čitav svet - podršku tražio ovde, putujući sigurno danima čak i od najbliže Atine. I naravno da se toj i takvoj tradiciji teško može suprostaviti nedavno otkriće – da prava snaga proročišta leži ne u onostranom već u izvorištu krečnjačkog gasa koji ima halucinogene efekte po one koji se nađu u blizini, disali ih i pili (etilen je pronađen i na izvorima vode koji i danas rade). Taj gas, naravno, pominje još Plutarh, pišući o proročištu, ali čak i to prosto naučno otkriće ne sprečava današnje političare da dolaze na brdo Parnasus, poštujući tradiciju i rejtinge kod birača, suviše je otkriće mlado i ne može da ugrozi značenje Delfa u tradiciji Evrope, niti za tim ima razloga.

(I verovatno je normalno – da kada osvajaš vlast, Parlament ili Široki Svet dobro ti dođe svaka podrška i svako proročanstvo i elegantnije je ako ga dobiješ od proročice na etilenu nego iz droba rasporene ribe, kako su to radili Gali, na primer.) 

Ima nečeg istovremeno i tužnog i utešnog u susretu sa mestom koje je razvlašćeno sa pozicije centra Sveta, dok lagano tone u tišinu sunčanog popodneva, pre no što u sam smiraj dana grupe turista na sada već prihvatljivoj temperaturi, krenu u osvajanje padine, sveže pristigli iz pravca Atine, ka kojoj mi krećemo, preko nekadašnje Tebe, sada skrivene pod naivnim imenom Thiva. Od nje pa sve do Atine je pred nama ponovo auto-put, koji nas dovodi do samog centra grada, u koji se bez GPS-a zapravo ne ulazi.

Susret sa Atinom u noćnim satima, i to najpre po ulicama koje vode tačno ka Omoniji i čitavom tom kvartu koji jedini u Atini važi zgodnim za izbegavanje, a naročito u noćnim satima – i sve to bez preterano jasne predstave kuda zapravo sve te ulice vode i gde je, za početak – taj kvart u kojem je naš hotel, a nakon toga gde je i ulica u kojoj se nalazi iste – sve to je iskustvo koje uspešno potiskuje sve impresije i Meteora i Delfa i Lefkade i čitavog odmora u par minuta. Onda sledi vožnja gradom u kojem su taksisti upravo u štrajku (a imali smo i plan b: platiti taksisti da nas „navigira“ do hotela, platimo mu da ide ispred nas...) i čiju važnu tačku – trg Sintagma – prepoznajemo zahvaljujući demonstrantima, a ne signalizaciji; i onda nemušti odgovori na engleskom, građanstva koje nije čulo da kvart ka kojem idemo uopšte postoji; te jedan par koji čak ne ume da nam pokaže gde smo mi trenutno („Sori, dont nou ver ju ar on dis mep“) - sve do konačnog pozivanja hotela čiji nas službenik na kraju uverava da smo zapravo fascinantno blizu – sve to je avantura koju valja doživeti (i koju si možete i sami priuštiti ukoliko prethodno isključite GSP i stavite ga u pretinac, kome je baš do takvog avanturizma). Ipak, sve te muke bivaju zaboravljene u ranije izabranom hotelu AcropolisAmi Boutique, čiji su kreveti verovatno najudobniji u čitavoj Grčkoj a naročito nakon ovakve vožnje i čiji je doručak sasvim dobar da vas pripremi za 10-minutnih hod do Akropolja, koliko je od hotela potrebno, sjajno se vidi se terase na šestom spratu.

I kako se o Akropolju može saznati mnogo više na adresama koje se odistinski bave tim lokalitetom, ja ne bih sad usporavao preterano. 
 (Zabavni su ti turisti koji krive lice kada shvate da istorija nije baš u potpunosti renovirana, do njihovog dolaska. Kako sad da fotografišu, kad je sve pod skelama?  
"I thought it was bigger?")

Nakon Akropolja - večera u Plaka kvartu otkriva Atinu u pravom sjaju i ukusu. Izvrsna hrana za pristojne novce. 

(Auto)put od Atine do Soluna je udoban i prijatan i gotovo dosadan u odnosu na sve dotadašnje kilometre, a omogućava i skretanje do plaža na čitavom potezu od Larise ka Solunu, čijem se približavanju moja stopala već umorna od papučica gasa i kvačila raduju kao da smo već kod kuće (valjda moji geni već urlaju „Solun je naš!“ :) Ipak, pred nama je još par stotina kilometara do Beograda ka kojem ćemo poći sutra, nakon sna u rustičnom ali čistom El Greco hotelu u samom centru; puta koji će se završiti noćnom vožnjom auto-putem od Niša ka Beogradu - poslednje stotine kilometara od ukupno pređenih 3.800 kilometara je lakše voziti kroz mrak uz radio-program, preslušali smo već sve diskove i kompilacije i sada jurimo kroz noć ka kući slušajući Dačinu emisiju; glas čoveka zahvaljujući kojem smo se Aleksandra i ja zapravo upoznali, pre dvadesetak godina, čini da ostanemo budni, sve do Beograda, govori nam 

da smo stigli kući.

Kraj.

Prvi deo teksta

Više fotografija: FB 

[Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi...] [#1]

Nije bilo lako ponovo izabrati Lefkadu i otići na isto mesto drugi put u tri godine.

Nije lako – jer dobro znamo - Planeta je premerena, mora isparcelisana, putevi ucrtani a avionski letovi pristupačniji no ikada i malo toga nas sprečava da izaberemo nešto drugo; toliko je mora čiju so bi vredelo imati u kosi i toliko uvalica čeka da bude obeleženo našim stopama - da nam drugi odlazak na isto mesto deluje kao prvi znak usporavanja.

Ipak, Lefkada.
Zašto ne usporiti na takvom mestu?

Ponovo gledam fotografije i čitam stari tekst >>;
Od svega do sada otkrivenog a pristupačnog - ostrvo najlepših plaža Jonskog mora i sa najvećim brojem neotkrivenih mesta na kojima kao da smo sami.
 

Sve sami i organizujemo: od čišćenja dizni motora, preko bukiranja apartmana i biranja tačaka na kojima ćemo odmarati tokom puta. Sate provodim tragajući za idealnim mestima za spavanje, trošeći vreme čak i na čitanje komentara razmaženih turista, među kojima rečenica „Lights around the mirror were not properly placed, and because of that I could'n finish my Make-up“ dobija titulu komentara godine i zapravo pomaže u finalnom izboru hotela.

Danima putujemo Grčkom prstima po karti i ucrtavamo rutu: Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi – Atina – Solun – Beograd. Gruba procena: oko 3500 kilometara, uključujući vozikanje po Ostrvu. Nas dvoje, naš Clio koji ove godine slavi deseti rođendan, booking.com, odštampane nepotpune mape sa ViaMichelin sajta (nepotpune greškom onoga ko je mape „birao“ tj. mene, a ne sajta), dva fotoaparata, cca. 32GB slobodnog prostora na karticama foto aparata, šesnaest dana.

Bez GPS-a, što sam ja u početku smatrao zabavnijim a Aleksandri je nešto kasnije dalo inspiraciju šta će mi kupiti na poklon, a u što skorijem roku.

Idemo!

. . .

Nepotpune odštampane mape već nakon graničnog prelaza iniciraju kupovinu prave mape i sendviča, u suton, nedaleko od prelaza Evzoni.

Aleksandra preuzima funkciju GPS-a. U razmeri 1:160.000, mapa Grčke je nešto manja od našeg automobila, ali čak i takva, detaljna, vodi nas do vožnje sporednim a ne "pravim" puteam u podnožju Meteora, uz koje se penjemo vozeći po mraku; pun mesec, pred farove iskaču lisice usred noćnog lova, u potpuno gluvoj, kamenoj tišini.

(Doživljaj koji nijedan pošten tur-operater koji drži do svog imena ne bi uključio u ponudu.)

Gmilimo brdima, sigurni da ćemo do cilja svakako stići („sreća prati hrabre“; „nada umire poslednja“ i ceo taj koloplet samo-ohrabrujućih samo-ironičnih besmislica), što i uspevamo, pred ponoć, nakon prvih 900-ak pređenih kilometara. 
Stene sijaju na mesečini. 
Obrisi se naziru mraku.

. . .

Pogled sa terase sobe na poslednjem spratu hotela Edelweiss u rano jutro otkriva kako nastaju mitologije.

. . .

Lagano iz pravca Meteora ka obali, vijugamo regionalnim putevima (Metsovo – Panagia – Filothei - Preveza), u dva-tri navrata zalutamo i sporazumevamo se više rukama no rečima jer stanovnici seoca razbacanih po brdima nisu baš english speaking, Aleksandra potvrđuje da će GSP biti pravi poklon za Clia i mene, a meni sad žao što nisam zaustavio automobil nasred tunela kroz koje smo prolazili - da fotografišem magarce i koze koje se od vrućine skrivaju po tim tunelima, gotovo skamenjeni, nadrealni, u polumraku - na sred kolovozne trake.

. . .

Lefkada se za dve godine ipak promenila.

Putevi su bolje označeni, cene značajnije, kao i gustina saobraćaja na drumovima i gužva u Statisovom lokalu koji i dalje pravi najbolje girose na Ostrvu, a možda i šire.

Tek na kraju smo otkrili, da su te gužve bile tek početak – jer smo poslednjih dana jula gledali već ozbiljne gužve u blizini najpoznatijih plaža (Porto Katsiki – Katizma - Milos), a  sve to nas je navigiralo ka otkrivanju nepoznatijih mesta – obala na kojima tišinu remete isključivo talasi i zrikavci i na kojima nećemo sresti više od 5 ljudi po kvadratnom kilometru.

Na skrovitijim mestima je još uvek uobičajeno pronalaziti kampere ušančene u šatorima na plažama koji tu borave danima, odlazeći do civilizacije po vodu i pivo. Štaviše, nekada šatori ostaju napušteni na plažama danima, nedirnuti, dok se vlasnici nakon lutanja po ostrvu ne vrate u njih.

Nudizam je na takvim mestima i dalje prirodna pojava, poput talasa u poslepodnevnim satima i očuvanog duha vozačke solidarnosti na najužim prolazima i serpentinama.

(Uzgred - iako mi je potpuno jasan koren reči „nudizam“; za potrebe našeg jezika bi verovatno bilo zabavnije da se kreira drugačiji odnos kovanica: nudizam (ne-vidi-se-ud, dakle za one u kupaćim gaćama) i udizam (ud-se-vidi, za one druge). Razmisliti kako ova podela funkcioniše za ženski rod ;)

Gialou Skala je skrivena lepota ispod Tsokuladesa, par kilometara od Lefkasa zapadnom stranom. Put do nje je - neobeležen. Nejasna oznaka na mapi nije bila od pomoći, sve dok nismo videli jedno vozilo kako nestaje sa glavnog puta u maslinjaku. Pristojan putić vijuga sve do vode, a nakon toga otkriva ne samo centralni deo plaže, već i niz uvalica do kojih se dolazi relativno lako preko stene ili kroz vodu, a koje se po otvaranju suncobrana proglašavaju osvojenom teritorijom na kojoj vas niko ne uznemirava i na kojoj možete raditi šta vam volja, skriveni stenama.

Usporavanje je – potpuno i prijatno.

Dovoljno smo daleko od Srbije, ostalih gostiju, glasova, svega.

Avali Beach je prošlog puta ostao neotkriven iz nepoznatih razloga. Nedaleko od i dalje veoma prijatne Kalamitzi plaže (isti spust niz brdo, odvajanje desno pre poslednje krivine ka Kalamitziju), Avali nema zrna hlada ali drum vodi gotovo do vode koja se u poslepodnevnim satima pretvara u oveće talase po kojima je uživanje skakati, koliko god to detinjasto bilo.
.

Sada prvi put posećena plaža Ammogostra na samom severu ostrva zapravo predstavlja jedini logičan prelaz od bednih plaža Istočne strane i raskoši Zapadne. Ipak, prijatnu vodu i sitan šljunak kvari blizina nečega što liči na davno napušteno radničko odmaralište, mešavina betona, stakla i gvožđa, sada zabavno išaranog grafitima. Obližnji Ag. Ioannis i dalje je wind-surferski raj, u pravom značenju te reči.

Do Milosa je i dalje moguće doći na svega dva načina: pešice preko brda (uzbrdo-nizbrdo – 20 minuta) ili čamcem koji vozi iz obližnjeg Ag. Nikitasa, ali svega do šest popodne, što onemogućava uživanje u zalasku sunca posmatranog sa zapadne strane, dok su Porto Katsiki i Katisma verovatno prve žrtve rastuće popularnosti Lefkade: gužve postaju nalik onima sa bilo kog drugog prenapučenog ostrva. 

Krstarenje okolnim ostrvčićima nas ponovo dovodi do Kefalonije >> i prijatnog Fiscarda, ali otkriva i punu lepotu Skorpiosa (i dalje u vlasništvu porodice Onazis), Madouria (ostrvčić u vlasništvu jednog pesnika, važnog) i prijatni mir Itake, neočekivan. U gradiću Kioni fotografišem staru kamenu kuću sa natpisom „For Sale“.

Za svaki slučaj.
Ko zna šta nas čeka kada se budemo vratili.
.

Odlazak sa Lefkade otkriva dugački niz vozila koja se slivaju najpre iz pravca Preveze, a zatim i Vonitze, kilometarski niz koji se lagano vuče ka obali mora. Počinje avgust, sezona povećanih cena i kolektivnih godišnjih odmora.

Ovim tempom Lefkada će za koju godinu postati gužovita poput bilo kog drugog grčkog ostrva. I zato je valja obići što pre, svakako u mesecu julu i pre no što i veličanstveni Egremni dobije žičaru ili tako neki olakšani pristup plaži umesto postojećih 300 stepenika ka i dalje najlepšem pesku na Ostrvu.

Mi krećemo ka Delfima, novih 450 km je pred nama.

GPS nam, barem do Atine, nije potreban.

Valjda.

Nastavak >>

Lefkada #3 [Rozoli i čamdžija]

Otvaram bocu, odlivam do polovine čaše i shvatam da nam je ostalo manje od polovine predivnog Rozoli likera, kupljenog na Lefkadi pre dva leta.

„Sir, You have to try it... It's called Rosoli and has taste like Christmas” izgovorila je vlasnica male radnje u centru Lefkasa, simpatična žena kratke sede kose i osmeha osunčanog koliko je to pristojno za jednu britanku i tom rečenicom uz takav osmeh preselila jednu od boca sa polica pravu u našu torbu.

Da je nastavila, u torbi bi verovatno završile i dve boce.

Da smo bili pažljiviji dok smo ga probali u samoj radnji – bilo bi ih i više.

Prvi gutljaj te slatke mešavine cimeta, pomorandže, limuna i „drugih začina” vraća pred oči tu plažu, tihu uvalu sačuvanu od gužve činjenicom da se do nje može doći na dva načina, od kojih jedan košta a drugi nije lak.

Lakši put podrazumeva korišćenje čamca koji polazi na svakih pola sata iz Ag. Nikitosa, obližnjeg seoceta koji krase mnoge sjajne taverne. Drugi, teži put, podrazumeva dvadesetak minuta hoda uskom stazom kroz rastinje a sa malo hlada, preko brda sve do spusta niz kozju stazu koja vodi do jedne od najlepših plaža Mediterana – Milos, tih i pitom, bez ijednog dokaza da je civilizacija iza brega i očigledno nezainteresovan za protok vremena, dovoljno prostran da gužve nema, koliko god čamdžija bio vredan.

Drugi gutljaj likera vraća u misli baš tog čamdžiju i matematiku nastalu tokom poslednjeg popodneva na Milosu, provedenog u stanju potpune fjake, pogled na zalazak sunca, zvuk talasa, srebrne bube što zriču „ostani”, udaljeni zvuk motora čamca koji vredno zuji tamo-amo.

Matematika, dakle:

(Broj prolazaka x prosečan broj ljudi u čamcu x 2EUR u jednom pravcu po osobi x tri meseca sezone) – (gorivo + amortizacija + i neka državi daje i 50% od zarade što je svakako nemoguće) = ...

Jednako?

Uh.

Mnogo.

Para.

I slobodnih dana.

Jednako: 

šta li ti radiš Nebojša u životu i gde li si samo pogrešio?

Treći gutljaj.

Kao na snimku - ništa se ne dešava.

Samo na tren prođe muzika iz „Mediterranea” kroz kadar.

Četvrti gutljaj.

Peti.

Šesti,

i tamo ste.
.

Kefalonija #2 [tips, tricks & štips]

Pod mediteranskim podnevnim suncem, kada senke nestanu i stvari se pojavljuju samo u svom pravom obliku – nije lako razumeti Odiseja i njegovu privrženost Menelaju koja ga je naterala da krene u avanturu i da napusti ovakvo mesto; kao što je teško verovati da je pod tim vrelim suncem, mirisom ruzmarina i borovine Penelopa bila verna svih tih deset godina.

Do takvih misli dolaziš pri prvom spuštanju na Mirtos, uvalu koja je Kefaloniju razglasila svetu. Mirtos krase one boje mora koje je u nekim danima mirno i bez talasa sve do podneva, sitan šljunak je dovoljno udoban za ležanje i dovoljno dubok za ubadanje suncobrana, dovoljno prostran da se na njemu u prećutnoj simbiozi nađu i porodice sa decom i nudisti; parkinga koji je relativno slobodan do 11-12 sati, nakon čega se automobili lagano slažu uzbrdo, sve dalje od plaže, stvarajući oblik bleštave zmije pune odsjaja koja se uzdiže iznad uvale i lagano raste, iz sata u sat.

Ipak, slavu Mirtosa ugrožava možda najlepša neotkrivena plaža Ostrva, koja se ne može naći na svim mapama a pronalaze najuporniji: na jugozapadnom delu, pravo preko brda koje se uzdiže iznad Liksurije, put kroz tiha sela potonula u fjaku, ka manastiru Kipuria - a zatim makadam, na čijem se kraju nalazi dvestotinak stepenika koji pod skoro neprijatnim nagibom vode do skrivenog carstva: plaže Platia Amos. Ova plaža je možda najlepši odgovor Kefalonije na lepote Lefkade: lepo skrivena u uvali koju posećuju zaista retki, krupnijeg šljunka uglancanog talasima i suncem do visokog sjaja nudi najskrovitije mesto za potpunu „obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“: nema glasova, nema vriske koja krasi na primer Makros Gialos; prilaz moru je prijatan a voda je prijatna, iako (prebrzo) i duboka. Povratak sa Platia Amosa vraća u sećanje 300 stepenika Egremnija, ali i otvara pejsaž koji će grejati misli i tokom najbljuzgavijih noći zime koja dolazi.

Jugozapadni deo Kefalonije otkriva najpre zaliv crvenog peska – poznat po plaži Ksi (Xi), čiji je glavni deo prekriven ne-vozećim gostima obližnjih hotela, što je čini previše adastom, ali koja omogućava da svega pet stotina metara dalje, nakon kratkog hoda kroz plićak dođeš do tihe uvale u kojoj su prethodni kupači za sobom ostavili figure žena u realnoj veličini stvorene od gline za koju se priča da je lekovita, a nedaleko od njenih stopala jeste glineni krokodil, u raskoraku ka vodi. U tom prijatnijem, pustom delu se sa vremena na vreme nađu i lokalci – najčešće kreposni, još uvek snažni starci tamne kože i bele kose, iskaču iz svojih transportnih kamioneta i traže osveženje u vodi u ranom popodnevu, a onda te prijatno iznenade ponudom koja dolazi niotkuda: uz širok osmeh pun zuba nude kriške rashlađene dinje, iako te vide prvi, a verovatno poslednji put, ali – ne mari.

Centralni južni deo, od Argostolija ka Skali najpre otkriva prelepu, ali prenaseljenu plažu Mikros Gialos u Lasiju – karipski raj oslikan peskom, dugim plićakom zaštićenim od talasa – što ga istovremeno čini mlađe-maloletničkom rajskom destinacijom, a raj je u njihovim godinama veoma bučno mesto. Nešto dalje, odmah nakon bezobrazno skupog ali prelepog „White Rocks“ kompleksa i njihovih privatnih plaža otkriva se ponovo premala i prenaseljena plaža St. Tomas, iza koje sledi dugačka, prijatna Lurdata – duga peščana obala, do koje opet dolaze retki, iako puteljak od parkinga do same plaže zahteva pet minuta hoda. Na tom delu Ostrva počinje i carstvo kornjača, sektor u kojem se možeš kupati i uživati, ali uz poštovanje određenih pravila - među kojima se nalazi i klauzula da ste dužni da pre odlaska sa plaže za sobom srušite sve zamkove, mostove i kanale koje ste tako mukotrpno stvarali.

Put do Skale ujedno otkriva bogatiji deo Ostrva: putevi su glatki i lakši za vožnju, vode ka skupljim zvezdastim hotelima – sve do centra grada koji krasi i prijatna atmosfera i dugačka kamena plaža sa pogledom na Istok, odnosno kopno, no ta senzacija nije dovoljno jaka da bi nas duže zadržala, već nastavljamo dalje, ka Severu, putem na kojem valja zastati kada se dođe do čuvene pećine – 7 EUR po osobi za vožnju kroz čudo prirode.

Dve ključne tačke istočne obale svakako su gradići Ag. Efimija i Sami – čija je atmosfera mirnija i utegnutija od Argostolija i Liksurije. U Samiju se otkriju gotovo prazni restorani (previše njih sa Kapetanom Korelijem u imenu), valjda rezultat ovogodišnjeg smanjenja broja turista i tada već aktivne benzinske krize. No, svega 3-4 kilometra od Samija krije se lepa plaža Antisamos, na kojoj je vazduh predivno zasićen mirisima svega po čemu se leto pamti: borovina, ruzmarin i so nošeni vetrom po zalivu podsećaju na srednju Dalmaciju i neka pradavna letovanja po Hvaru i Korčuli.

U predvečerje, kada glava postane teška od soli i sunca u kosi a koža ispuca od vetra valja se uputiti ka Fiskardu, Ag. Efimiji ili Argostoliju: Fiskardo je prijatno ribarsko seoce, ali i najveća marina na ostrvu - zastave celog sveta lepršaju na vetru i utrkuju u visini, na rivi se mešaju engleski, holandski, italijanski, grčki i slovenački, najviše pred frižiderima sa dobrim lokalnim sladoledom.

Za razliku od omalene Liksurije koja je prijatna ali nudi samo jedno zaista dobro mesto za jelo („Zorbas“ – a kako bi se drugačije zvala najbolja kafana u gradu?) i koja nema dostojnog zamenika fantasičnom Statisu čiji su Girosi bili najukusniji deo odmora na Lefkadi - Argostoli, kao glavni grad, krije odličnu piceriju „Paparazzi“ u uličici kraj glavnog trga, kao i odlične kolače u „Premieru“ - mada ni palačinke koje se nude nešto dalje na glavnoj štrafti uopšte nisu za potcenjivanje. Još važnije: obavezno probati vafle sa prelivom od čokolade i sladoledom! Argostoli je ujedno jedina i prilika za nesuvernirski šoping, koga zanima.

I kada dnevna tura izmori i noge i oči i isprazni rezervoar (uzgred: 1.7 EUR/l), a moraš nazad ka Liksuriji ili bilo kom delu zapadne obale – nema razloga za vožnju (inače prijatnim) putem oko čitavog zaliva: trajekt na pola sata ide u oba pravca sve do kasnih sati (za vozilo: 3.60 EUR; po glavi 2.40 EUR) i ta vožnja kroz noć punog meseca preko zaliva u kojem se ogledaju svetla Argostolija i Liksurije jeste najlepši kraj dana, kada zrikavci utihnu a preko šuma talasa se prelama zvrndanje cvrčaka i daleka, jedva čujna izvorna grčka muzika iz taverni u kojima se toči belo vino i lagano priprema za jutarnje izvlačenje mreža.

Još ima vremena: dug je mesec avgust; a ni septembar, kažu, na Kefaloniji nije kišovit.

Plaže će biti praznije; pesak topliji a domaćini - još srdačniji.

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“.

(J.H)

(prvi deo teksta >>)

.

Kefalonija [#1]

Iako su sva svetska mora odavno isparcelisana, a onda i mapirana - čak se i na Mediteranu – (svakako najduže crtanom i istraživanom moru u istoriji civilizacije) i dalje mogu pronaći uvale i obale koje su promakle i temeljnijim turističkim vodičima, fotografima i piscima monografija. I upravo zato je oduševljenje skrivenim uvalama još veće: kada ne očekuješ ništa spektakularno na kraju makadama koji te trucka i prašnjavi već treći kilometar, dok se voziš kroz stereo zrikavce koji svrdlaju sa obe strane puta; a voziš na leru jer grčki prevoznici ponovo štrajkuju i na ostrvo već danima ne dolazi ni kap goriva – i kada iza borovog šumarka izviri uvala koja ne staje ni u širokougaoni objektiv, a insistira da na nju zakoračiš, uskočiš, legneš i sanjaš ispod slamnatog šešira - ostaje ti samo da je poslušaš.

To je, ukratko, Kefalonija: najveće ostrvo Jonskog mora, južni sused prošlogodišnjeg otkrića - Lefkade, ovogodišnje ostrvo isceljenja.

Ako je plan za odmor avion+rent-a-car+apartman - dobićeš najmanje tri mape Kefalonije, koje se međusobno razlikuju – u putanjama asfaltiranih drumova; (ne)upisanim plažama, ali i planinskim selima; čak i rasporedom ulica u najvećem gradu - Argostoliju. Sve to predstavlja izazov kojim se valja baviti danima: zapadni krak ostrva (op. Pali – okolina Luksurije) deluje siromašnije: putevi su stariji; oznake zarđale, automobili prašnjaviji, koze češće idu drumom nego vozila - ali su i cene niže a najbolje plaže – nestvarno puste. Istočni deo (a ponajviše op. Eleios–Pronoi, okolina Skale) pak nudi glatke puteve, utegnutije taverne, naseljenije plaže i viziju svega što će kompletno ostrvo svakako postati u skoroj budućnosti, jer je turizam jedan od glavnih izvora prihoda za ostrvljane.

Zato na Kefaloniju valja požuriti.

Iznenađenje tim kartografskim nedoslednostima postaju još veća, kada se posegne za knjigama koje tvrde da je Kefalonija naseljena još pre više od 50.000, mada sigurni dokazi postoje za poslednjih 10.000 godina. Ipak, ni toliko dugo prisustvo ljudi nije, čini se, mnogo promenilo krajolik: osim poneke usamljene tvrđave, nema mnogo tragova o dugom boravku civilizacije na ovom ostrvu koje se, kao i Lefkada, velikim zemljotresom 1953. ponovo vratilo u pred-civilizacijsko stanje: gotovo je sve je srušeno. Samo je Fiskardo - mala luka na severu ostrva koja neodoljivo podseća na mala mesta na Hvaru - ostao relativno neoštećen. Ipak, za razliku od Lefkade, na čijim se kućama se još uvek mogu videti limene ploče umesto zidova i krovova, Kefalonija je pukotine nastale zemljotresom zašila i počela da živi - iznova.

Umesto antičkih građevina – postoje mnoge legende: da je pre početka vremena ostrvo dobilo ime po Kefalusu koji ga je pak dobio na poklon nakon silnih ljubavno-preljubničko-ratničkih peripetija i odolevanja čarima boginje Io; da je Kefalonija zapravo dom Odiseja, koji je svoje brodove pravio od specifične vrste kefalonijskog bora i sada je zaista jasno zašto se tako dugo trudio da se vrati ovoj kući; da se deo Homerove Odiseje odnosi na Melisani pećinu, smeštenoj u srce ostrva (kao stvorenu za pirate, ljute odmetnike ali i tajne ljubavnike); da je zapravo na Kefaloniji počelo osipanje italijanske vojske u Drugom ratu; da nije čudno što ima ljudi koji nose i po dva ili više imena – jer deca imaju više kumova, a po broju kumova se procenjuje i veličina i važnost svadbi; da se u dane Svetkovine (polovina avgusta) bezopasne zmije upućuju ka ikoni Device Marije i nakon službe netragom nestaju... Najveće ostrvo Jonskog mora krije mnoge takve sočne detalje, koji bi se dali slušati verovatno danima uz lokalno belo – Robolu – ali, sve te glasove ostavljamo iza nas, željni da „dodirom peska na koži oklopljenoj suhim vetrom podneva“ sebi dokažemo da smo, nakon duge zime i lenjog proleća – i dalje živi.

Iz aviona se videlo da postoje mnoge uvale do kojih se ne može drugačije no čamcem.

Ali, plaže poput Steliate (ako se tako zvala, mape se razlikuju u iskazima), Antisamosa, Skale, Lurdate, Makris Gialosa – te svakako Mirtosa i Plati Amosa bile su dovoljne da umire tugu što se do nekih mesta ne može: nakon što je vrućina u prva tri dana iz nas iscedila i poslednju kap gradske vode i umora - moglo je slobodno da se leži licem uz kamen topao od sunca, izgubi smisao za vreme od neprekidne pesme zrikavaca koji su jedina konstanta i gradova i divljine i podjednako glasno pevaju i u centru glavnog grada i na najzabitijim plažama; da se bezbrižno sanja u sred dana na uglačanim oblutcima, go pod suncem, nezainteresovan za juče i sutra.

A kada se prvi put uhvatiš u polusnu, u koji si utonuo

iako ti sunce prži kožu
a talasi huče kraj levog uha,

odmor je zapravo,

tek tada počeo.

(najbolji rezultat u dostizanju nirvane za proteklih nekoliko godina: već četvrti dan, rano popodne )

Iako najveće ostrvo Jonskog mora, čitava Kefalonija ima sedamstotinak kvadratnih kilometara; najduža razdaljina ne iznosi više od sedamdeset - što omogućava da pri polasku iz apartmana tek na prvoj raskrsnici zapravo donesete odluku kuda će se ići, jer sve je blizu i svaki krak ostrva krije poneku pustu plažu. Tokom vožnje neće nedostajati ni car-drive-summerfling muzika, opet brižljivo pripremana za ovu priliku, ali, brzo se pokazalo – suvišna. Ukoliko još imate sreće da su vam domaćini poput naših (udoban i od civilizacije prijatno dislociran apartman "Lazaratos") - spremni da rešavaju probleme državne benzinske krize po mrkloj noći i preko prijateljskih veza – ne postoji ništa što može pokvariti odmor na ostrvu koje svojim imenom asocira da je idealno za isceljenje – glave.

Nastavak: više konkretnih detalja;

 

Lefkada [deo drugi]

Pred svitanje, dok ribarske brodice lagano klize ka obali Lignija i jednom od najboljih ribljih restorana, nebo iznad Lefkade još uvek je puno putokaza ka mlečnom putu. Na ostrvu, kao i okolini, nema veštačkog svetla koje bi ometalo uživanje u nebu krcatom zvezdama koje tiho klize nebom iznad terase sa pogledom na potpunu bonacu. Tiha svitanja pripadaju spisku prednosti noćenja na istočnoj strani.
.
Nidri je mesto u kojem ćeš najverovatnije pronaći smeštaj: seoce čine dve paralelne "glavne" ulice i malo naselje u zaleđu. Prijatna marina oivičena je klubovima i kafićima jasno profilisane publike (iz jednog sjajno (ne)osvetljenog kafića puzi rani Tom Waits; u drugom, ukrašenog natpisom "Try to survive a night in here!" šiba AC/DC; iz trećeg Thievery Corporation; dok u četvrtom penzioneri igraju tombolu. Niko nikome ne smeta, svako grize svoju krišku letnje večeri), no sve to verovatno nije ideal kojem streme mlađe generacije, što je dobro. (Nidri, kao i kompletno ostrvo kao da nema "in" mesta, klubova i opcija za "ludu zabavu", kao što nema ni preteranu količinu porodičnih hotela i plaža. Verujem da najbolje noćne žurke zapravo prave kamperi na plažama na zapadnoj strani.) Red je spomenuti i posetiti gotovo neugledni, ali neprekidno krcati lokal gos'n Statisa – njegove božanstvene giros-pite te spasavaju uključivanja šporeta – tj. ideje da ima smisla bilo šta kuvati tokom odmora, iako si u apartmanu.

.

Idealno lociran na početku dugačkog fjorda, Nidri se ponosi i statuom Onazisa, koji je svojevremeno kupio jedan od ostrvčića u blizini i koji gledaš sa terase apartmana. To izaziva manji uzdah od činjenice da je ostrvo pored (Madouri) kupio Aristotel Valaoritis, pesnik. Ponoviću: pesnik koji je kupio ostrvo. Sad je uzdah dublji. A možda najveći uzdah izaziva priča o bakici koja igra pred publikom sa stolom na glavi, ali to je već druga tema, sekcija: izleti.

Iza Nidrija krije se neveliki, prijatni vodopad koji valja posetiti, ali i okupati se u njemu – što je moguće ranije, jer već od ranog prepodneva postaje meta radoznalih turista – kojih nema previše, ali klisura koja vodi ka vodopadu jednostavno svojom širinom i akustikom ne može podneti više od 20 turista, a da isti ne smetaju jedni drugima.

Grad Lefkas, najsevernija tačka ostrva zapravo je idealna baza za one namerene da prevrnu baš svaki kamen i zarone u svaki talas. U večernjim satima, Lefkas nije preterano bučan (u poređenju sa nekim drugim gradićima Mediterana koje znamo), nakrcan neverovatnim brojem taverni i kafića ali i prodavnicama prepunih neverovatnih drangulija – od kojih ne mali deo stvarno nisu ni kič ni prosti gipsani suveniri: u mnogima od njih rade dobrodržeće gospođe anglosaksonskog porekla - kratke kose, perfektnog akcenta i neočekivanih objašnjenja ("Sir, it's called Rosolie and you have to try – it taste like Christmas!"), očigledno davno oduševljene ovim delom Jonskog folklora, rešene da penziju i starost prožive upravo ovde.

Dnevni obilazak grada otkriva i neke ožiljke: iako je od velikog zemljotresa prošlo više od pedeset godina u mnogim delovima grada (kao i na celom ostrvu) mogu se naći kuće čiji su spoljni zidovi velike ploče rebrastog lima, prekrivenih istim takvim materijalom, premazanih mnogim slojevima farbe – a viđeni su i zvonici i gradski satovi postavljeni na gvozdene konstrukcije, verovatno "privremeno". Ipak – to, kao ni mnogi drugi rustični detalji prosto ne smetaju – jer Lekada je takva cela - sređena dovoljno da ništa ključno ne nedostaje, ničega da ne bude koliko ne valja. Lefkas je strateški važan i zbog ovoga: samo u ovom gradu postoje Spar, Marinopulos/Carrefour i Lidl – tri hrama čije se prisustvo možda ne uklapa u krajolik ali štede priličnu količinu novca – jer su osetno jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.

Dosta o naseljima i civilizaciji, vreme je za plažu.

Odlazak na bilo koju od zaista esencijalnih plaža nemoguć je bez iznajmljivanja vozila, dobre volje i ponekad dobre obuće. Izaberi auto ne slabiji od 1.4 jer neki usponi, vreme će pokazati, jednostavno nisu lako savladivi. (Flashforward: Na vrhu uspona kod Atanija, kraj samog druma čiča od stotinu ljeta aplaudira svima koji se probiju do sela! Bravo!). Razmisli i o sledećem: Milos i Egremni, na primer, ne nude ništa od civilizacijskih komfora, tako da su sopstveni suncobran, cooler-bag/ručni frižider i hrana neophodni za celodnevnu nirvanu. Zapravo, celo ostrvo odiše prilično kamperskom atmosferom, te se tako valja i ponašati.

Ukoliko tragaš za totalnim mirom, prvu od većih plaža na zapadnoj strani ćeš izbeći: Katisma je velika i lepa plaža ali istovremeno i najposećenija. Zato se odmah nakon nje, niz drum otkriva Pefkulia – lepa, dugačka šljunkovita plaža, uvertira za mnogo veće egzibicije ovog dela Mediterana ali istovremeno i putokaz kuda uživanje na Lefkadi ide: ukoliko si nudista – budi. Ukoliko nisi – ne moraš. Ukoliko želiš da postaviš šator među četinarima kraj obale – uradi to i ostani danima. Ukoliko ne želiš – dobrodošao si kao gost: svaka od plaža duž zapadne obale ima svoje stanovnike – uglavnom klince kojima nije teško da s vremena na vreme dovuku do šatora kartone vode i piva i tu plutaju danima, zaboravljeni od hotelijera, agencija, turističke policije. Nikome ne smetaju, niko im ne smeta, plaža je dovoljno velika da se raspon između kupača može meriti desetinama metara - ako ste zainteresovani za nekakvu intimu, zaboravljeni pojam mnogih turističkih destinacija.

Odmah nakon Pefkulije, na samom obodu zaliva ulazi se u Agios Nikitas, seoce od više restorana no kuća, pristojne hrane i odličnog domaćeg vina, sa kojeg se čamcem može doći do jednog od tri bisera ostrva a to je Milos. Uporniji i odvažniji će ka Milosu krenuti peške, stazom koja počinje u sred mesta a koja vodi preko omanjeg brda, da bi se nakon 20-ak minuta hoda, koji podseća na put do plaže iza kampa u Jelsi (Hvar) otkrio jedan od predela koji ćeš pamtiti bez obzira na mora koja si do sada video. Milos će, ukoliko se apartmani koji upravo niču na samom bregu ne budu prebrzo širili sigurno još nekoliko godina biti jedna od plaža zbog kojih se na Lefkadu dolazi i nema razloga i smisla pokušavati sad s nekakvim opisima: to je mesto koje si tražio svih ovih godina, koje si zamišljao u kišnim noćima kasnog novembra, prizivajući zvuk zrikavaca i talasa, nirvana koja uništava taj kamen koji si nosio u glavi, čitave godine.

Nakon silaska na Milos otkrivanje ostalih plaža jednostavno se ostavlja za neki drugi dan: konačna katarza nastupa kada brodić odveze i poslednje turiste ka Nikitasu te na plaži ostane tek nekoliko parova, sunce u zalasku i - tišina.

Dole, niz drum ka jugu sledeća zanimljiva tačka je Kalamitsi – koja se na mapi lako prepoznaje po putu koji se račva na tri kraka. Centralni put vodi do nevelike ali prijatne plaže izbrazdane gromadama razbacanim tako da deluju kao da ih je Zevs bacao sa obližnjeg vrha – što je stvorilo uvale dovoljno velike da svako ima svoje parče plaže, dok se talasi probijaju kroz te uvale prskajući na sve strane. Put do ove plaže je, kao i do svih koje slede izuvijan, loš i uzan taman toliko da se automobili jedva mimoilaze. Ali, ni to ti ne smeta. Gialos možda i previše podseća na Pefkuliju tako da ga sada ostavljamo za nama i silazimo ka Egremniju, druge plaže zbog koje si na Lefkadu došao.

Zanemarićeš vijugavi put, usta i automobil pun sitne, pred-antičke prašine (poslednjih nekoliko stotina metara je gadan makadam), neće te zastrašiti ni 350 stepenika koji vode do plaže, zaboravićeš i to da ćeš morati kasnije tim istim putem natrag: Egremni krije nešto kampera i beach bar sumnjivog nivoa turističkih usluga ali slobodnog duha (vidi sliku, dole :), dugačka je tri kilometra, potpuno prijatne obale, savršenih oblutaka i zgodnih zaklona u stenama koji pružaju i hlad i mogućnost totalnog potonuća u ništa. Iako ćeš nakon prvog pentranja natrag pomisliti da te više ništa nikada neće vratiti na tih 350 stepenika, već sutra ćeš krenuti istim putem, ostavljajući za neki drugi dan jednu od zvanično najlepših plaža na Mediteranu – Porto Katsiki, "Luku divokoza".

Porto Katsiki jedna je od najpristupačnijih plaža na ostrvu. Ali, ni gužva joj ne može umanjiti lepotu: fascinantne stene i ugibanje najfinijeg vlažnog peska pod nogama, idealnog za zatrčavanje ka talasima. Kako je Porto Katsiki nastajao svih ovih stotina hiljada godina možeš gledati i uživo: svaki jači udar vetra blago kruni litice iznad i razbacuje kamenčiće po plaži, tako da je otvaranje suncobrana u takvim danima preporučljivo, makar sunce još uvek bilo na istočnoj strani. Najčešća slika: matori konji skaču po talasima, dok devojke opremljene aparatima i kamerama beleže trenutke te čiste, zaboravljene dečačke radosti, po kojoj će se ovo leto takođe pamtiti.

Povratak na istočnu obalu, a sa južne strane odnedavno je lakši: nakon što ste večerali u Ataniju (najlepši pogled na zalazak) i krenuli onako ošamućeni domaćim vinom natrag, na ulazu u Dragano postoji novi asfaltirani put koji se odvaja nadesno i čiji drugi kraj izbija nedaleko od Vasilikija, raja za vind-surfere i malu decu, iz kojeg brodice idu ka susednoj Kefaloniji i okolnim plažama. Za pola sata vožnje si u Nidriju, u kojem se zaustavljaš da bi maznuo giros od Statisa i onda se zatrčao ka apartmanu: nevoljno spiranje soli sa kože i iz kose, onda pravo ka stolici na terasi i pogled ka noćnom nebu koje lagano, ponovo, otkriva mlečni put. Sve je tako pastoralno, tiho i ljupko da pomisliš da i obično parče stene nesrećno uhvaćeno i sprženo atmosferom donosi neku sreću, ako primetiš na vreme njen trag na nebu i poželiš pravu želju.

Želim da ostanem.

Kraj.

prvi deo teksta dostupan je ovde >>

+
NOVO! Lefkada 2011, ponovni odlazak >>

.

Lefkada [#1]

U odnosu na mnoga ostrva Mediterana, mitologija i istorija nisu bile preterano izdašne prema Lefkadi. Najbolji pripovedač među posvećenim obožavaocima grčkog arhipelaga, Lorens Darel*, navodi svega dva značajnija istorijska događaja – činjenicu da su Antonije i Kleopatra upravo pored Lefkade napravili veliku zabavu u suton poslednjeg, ključnog pomorskog poraza njihovog vojnog saveza, te podatak da je pesnikinja Sapfo izvršila samoubistvo skočivši sa hridi na samom jugu ostrva. Konačno, mnogi tragovi ljudskog prisustva tokom prethodnih vekova (Stara Grčka, Rimljani, Mlečani, Englezi, Osmanlije...) dobrim delom su zbrisani velikim zemljotresom koji je protresao istoriju Jonskog arhipelaga 1953.

Ostrvo je, poput psa koji izlazi iz vode, jednostavno streslo sa sebe viševekovne građevine, vraćajući krajolik u prvobitno, gotovo pred-civilizacijsko stanje.

A krajolik Lefkade, naročito zapadna strana, je ono što ostaje urezano u sećanje.

Prelazak pokretnog mosta koji povezuje kopno i Ostrvo i ulazak u grad Lefkadu otvara dve mogućnosti: na istočnoj strani možete pratiti (sasvim pristojan) drum koji dobrim delom prati obalu i povezuje niz malih, uglavnom „turističkih“ mesta punih neprebrojivim konobama, apartmanima, hotelima i nevelikim plažama, često prenaseljenim gostima svih tih hotela.Istočna strana donosi i pogled na niz pitomih, zelenih ostrva (često u privatnom posedu) razbacanih po zalivu tako da se ne nazire njihov početak i kraj, konačni oblik (Pomorci iz ovog dela arhipelaga navode da ona zapravo i nemaju konačnu formu – svaki dan su drugačija). Ostrvčići donose zaštitu od talasa i vetrova, popunjavaju zaliv koji svoj kraj nalazi u dugačkom fjordu, prepunom jedrilica koje iz daljine deluju kao stotine vilin-konjica u sumrak. Na samom jugu, kriju se Mikros Gialos, Poros i Sivota, te u velikom zalivu ušuškani Vasiliki, omiljeno mesto i surfera i porodica – zahvaljujući mešavini peska i povoljnog vetra, sa pogledom na pučinu. Sve to, ipak, nije spektakl.

Druga mogućnost: migavac i okret volana na desno pri ulasku u grad Lefkas – pravo na put ka Zapadnoj obali otkrivaju drugo, osunčano lice Lefkade (ime je, uzgred, dobila od grčke reči za bele stene).

Odmah nakon Ag. Ioanisa, jedne od retkih plaža čiju fizionomiju definiše i trag ljudske ruke – ruševine tri vetrenjače - nakon prvog brežuljka otkriva se pogled ka obali sa koje možete dugo brojati nijanse plave boje mora, sve dok vam se brojevi i nijanse ne pomešaju i zapravo postanu nevažni. Neki tvrde da se u kristalno čistim danima sa vrhova zapadne strane može videti i Italija, ali to deluje poput mita koji pripada nekom vremenu u kojem su mora bila neisparcelisana a morski vazduh više slan – te je i nevažno, jer sa tog mesta nema više razloga da se gleda u drugim pravcima, sve što je potrebno je tu, pod nogama.

Zapadna obala otkriva bisere u nizu: Katizmu, Pefkuli, Ag. Nikitas, odmah iza grebena fenomenalni Milos; zatim Kalamitsi, Gialos, Egremni i konačno Porto Katsiki, jedna od, tvrde, tri najlepše plaže ovog dela Mediterana. Mada postoje još barem dve koje opasno ugrožavaju slavu navedenog mesta. 

Nakon nje, kada i poslednji ushićeni glas sa zlatnog peska Katsikija ostane dovoljno daleko iza nas i utopi se u huk vetra, na samom jugu ostrva prevladaju bele visoke hridi i usamljeni svetionik, mesto čudne, gotovo neprijatne tišine sa pogledom na susednu Kefaloniju i mesto samoubistva spominjane Sapfo, koja te inspiriše da utišaš brižljivo i dugo pravljene kompilacije i slušaš huk sumraka koji stiže nošen talasima sa pučine.

Iako je ostrvo malo (50 km po dužini) i samim tim omogućava brzo premotavanje krajolika kroz prozor rentiranog automobila, mirisa borova začinjenih ruzmarinom i morskom solju, ništa se od navedenih mesta ne može konzumirati u jednom danu i u brzini. Zato i ne pišem o svemu tome u jednom dahu, nemoguće je. Svako mesto nudi drugi način odvojenosti od civilizacijskih dostignuća, drugačiju tišinu i pogled na mesta koja nisu uobičena civilizacijom tokom svih ovih hiljada godina. Nadam se, neće se menjati ni u narednim hiljadama, sve dok se taverna na Olimpu ne otvori ponovo a Ostrvom zavladaju nedavno iščezle male foke i čudesne kornjače, sada atrakcija u okolini Zakintosa.

Sva esencijalna lepota Lefkade izbija iz netaknutih, bezvremenih mesta i polu-pustih plaža na kojima je šljunak već postao savršena okruglica a ne samo običan oblutak a mediteranske bube zriču "ostani", oblikuju zvuk koji čini ram za tišinu lepšu od svega što poznaješ i koja ti je tako bila potrebna, nakon svega.

Nastavak  >>.

* - „Grčka ostrva“ (objavljena kod nas 2008.) je dobrodošla neobavezna lektira tokom odmora. Pisana uglavnom šezdesetih i sedamdesetih, sabira Darelove impresije koje su nastajale decenijama.