Sedmi april, 2020.

Pola sata od početka policijskog časa, ulica je utihnula.
Kroz prozor komšijskog stana čuje se glas Mileta Zdravkovića,
"umro je drug Tito".

Možda sam samo sanjao ovih četrdeset godina između.

Tri put proverite, jednom delite (o lažnim vestima i zaraznim glupostima)

Molim vas,
molim vas,
molim vas.

'Vesti' o 'divljanju migranata', Greti Tunberg i kineskim štapićima; teorije o poreklu i širenju COVID19 virusa; teze o vakcinama... čitajte to i prihvatajte kao male testove inteligencije, zdravog razuma i plemenitosti vašeg srca.

Ukoliko Vam je stalo do istine - proverajte izvore. (Ukoliko Vam je stalo do privlačenja pažnje, možete da prekinete čitanje već sada.)
Tri puta proverite, jednom delite.

Tražite "druga mišljenja", čitajte medije koji ne pišu samo ono što nežno miluje Vaš čvrsti Stav. Upoređujte, ako je potrebno zamolite prijatelje za prevod originala, ako ga i kada ga ima.

Ukoliko se zagledate u te 'vesti', shvatićete da amateri i zlikovci koji ih generišu uvek previde neki detalj ili podatak u konstruisanju poluistina. Pozivaju se na nepostojeći izvor ili sopstvene tekstove ili već prokazane generatore laži. Uvale Vam jednu tačnu činjenicu pa tri trule jabuke, to im je stil. Ili vam uvale sve četiri trule, zato što ne gledate pažljivo, a iza njihove ponude se najčešće kriju zla namera, mržnja, pohlepa ili jednostavna želja za pažnjom.

Pogrešno interpretirane činjenice – raspaljene neznanjem, neobaveštenošću i zlim namerama već su napravile dosta štete ovoj sluđenoj civilizaciji i dosta pomora u ovom zatrovanom društvu.
Dvadeset i prvi vek je: svako je odgovaran za sebe, svako-je-Medij, post-truth društvo, ovo-ono.

Širenjem lažnih vesti ugrožavate nečiji život, nečije zdravlje, često šutirate empatiju u stomak, i još dodatno hranite uobrazilje budala, jbmmmumiša.

Hajde malo koristite jedan važan organ smešten između ušiju, evolucija ga je baš dugo usavršavala da bismo mogli da spoznamo, analiziramo, zaključujemo i delamo u skladu sa zaključkom. A možda se osetite i nadmoćno kada sami uhvatite laž sa mreže u mrežu i gledate kako se koprca i kopni, ne može da ide dalje, jer je razotkrivena.

Izvin'te što je duže, ali važno je.
I muka mi je.

Dobro veče Srbijo, ovo su vesti za 20. novembar 2119. godine

Fotografija >>

Poštovani gledaoci, dobro veče, ovo su najvažnije vesti za 20. novembar.

Zahvaljujući glasovima srpske manjine u Skupštini Srbije danas je izglasan novi set zakona koji će ubrzati intergraciju naše zemlje u Evroatlantsko-Afričku Uniju. Najviše rasprave je izazvao Predlog zakona da se svaki građanin može samovoljno isključiti sa interneta na trideset minuta ili dva puta dnevno po petnaest minuta. Protivnici ovog predloga zakona iz pro-Evroazijskih stranaka isticali su u raspravi pogubnost takve ideje i podsetili da je sličan zakon koštao vlasti Vladimira Putina Prvog koji je morao da se povuče sa mesta Predsedijera Ruskog carstva nakon 70 godina vladavine i prepusti funkciju sinu, Vladimiru Putinu Prvorođenom. Jedanaest poslanika je glasalo za usvajanje predloga ovog zakona, dok su četiri poslanika bila protiv. Ostalih sedamstotina osamdeset i pet poslanika je i dalje nedostupno organima gonjenja.

Srbska Pravoslavna Crkva danas je objavila da će ponovo omogućiti građanima Srbije da obrađuju njihove njive i imanja a po reprogramiranim uslovima za kulučenje. Porez na korišćenje njihovih polja od sada će iznositi 80% od stvorene vrednosti, što je za 3% manje no ranije. Vlada Srbije pozdravila je ovu odluku i istakla da su nova radna mesta najvažnija, te je na račun SPC uplatila novih milijardu bitkoina za završetak Hrama Svetog Save. Taj novac biće iskorišćen za izgradnju digitalizovanog heliodroma na placu koji je dat na korišćenje SPC nakon rušenja zgrade Narodne biblioteke na Vračaru 2027. godine.

Građani će se ove subote oprostiti od poslednjeg živog drveta Topole u Srbiji, koje će Gradsko zelenilo Novog Sombora i Vršca već u nedelju poslati na oporavak u Sofiju, odnosno susednu Severoistočnu Makedoniju u kojoj ova vrsta ima veće šanse za oporavak. Podsećamo da je ova vrsta postaja ugrožena zahvaljujući Pokretu Mamika koji je početkom prošlog veka tvrdio da je ova vrsta potomak Protopole koja je rasla nedaleko od groba Pavla Rakovičkog, te da njeno lišće ima lekovita svojstva kada njeno lišće stavi na glavu u noći punog meseca. Ova vrsta drveta se nikada nije oporavila, a Pokret Mamika je tokom vremena izumro zbog nevakcinacije. 

Pobednik ovogodišnjeg takmičenja u traženju dobrih vesti je Pavle Petrović, student iz Novog Bora, koji je izdržao čak 77 sati čitajući i tražeći po svetu neku dobru vest. Njegov poslednji rival zaspao je posle 64 sata, izjavivši prethodno da ga je napustila sva nada, dok je Petrović primajući medalju izjavio "Bio sam toliko zgrožen pročitanim da nisam mogao da zaspim". Petrović je objavio da će dobijenu nagradu uložiti u promenu pola i vrste i da će od sada biti ženka delfina.

Od ostalih vesti izdvajamo: Članovi pokreta za rehabilitaciju Vojvode Momčila Bajagić-Đorđevića danas su ponovo demonstrirali pred Prvim Crkvenim Sudom i javnosti predočili nove dokaze da Bajagić i Đorđević nisu bili jedna ličnost, iako istoričari i dalje sumnjaju u to.

Premijera filma "Boj na Marici" o borbi Devet Jugovića, Petra Petrovića Njeguša i Žikice Jovanovića Španca protiv Zmajčeka u kvalifikacijama za Evroatlantsko prvenstvo biće održana večeras u bioskopu u Kalemegdanskoj Gondoli, poslednjem čudu srednjovekovne srpske arhitekture. Oni koji su imali priliku da pretpremijerno pogledaju film tvrde da će budući kandidat za Oskara ispraviti viševekovnu nepravdu nanetu Žikici Jovanoviću – Špancu. Važan segment ovog filma posvećen je utakmici u kojoj je Španac dobio ovaj nadimak, kada je igrajući za Real Madrid postigao het-trik protiv Istočne republike Nemačke, 27. marta 1941.

Vreme sutra: u prepodnevnim časovima očekuju se kisele kiše praćene burom, dok za poslepodne meteorolozi najavljuju razvedravanje praćeno tajfunom. Podsećamo vozače da ovakve vremenske prilike izazivaju čudno ponašanje robota-vozača autobusa na liniji 95 i da ne polaze na put bez preke potrebe.

Ovo je bio Dnevnik za 20. novembar 2119, želimo Vam prijatno veče uz naš program.

Jesen u mom kraju, Srbija u jednom kadru

Rano jutro.

Jedan radnik gradske čistoće sedamnaest minuta 

razduvava dvadesetak listova oko jednog drveta. 

Duvaljka kurcu ne valja, 

ali zato stvara izuzetnu buku. 

Radnik posle nekog vremena odustaje.

Buka ostaje da visi u vazduhu.

Lišće je gde je i bilo.

"I to bi, uglavnom, bilo sve."

Slava autorima "istorije na bilbordima"

"... Na 127 lokacija građani Beograda i naši gosti moći će da se podsete slavnih događaja i ličnosti iz srpske srednjovekovne istorije. Na ovaj način slavimo našu slavnu prošlost, ali i Beograd i Srbiju (...) a mlađe generacije će možda nešto i naučiti."
(Iz najave kampanje "Slava Beogradu, Slava Srbiji", ovih dana)

Korisno je podsećati se slavne prošlosti, kad je ima.

Sagledaš šta su preci radili, uporediš njihovo i sopstveno delo, inspirišeš se i odlučiš da budeš bolji i pokušaš da nadmašiš prethodnike. 

Učiti istoriju sa bilborda takođe može biti korisno, ali je nešto teže. Istorija nije nabrajanje datuma i imena, već nauka. Fuko je tvrdio da istoričar ima znanja koja mu omogućavaju da objasni genezu današnjih fenomena, da pokaže šta je sve uticalo na to da sadašnjost bude baš ovakva kakva je, a istoriju možemo "posmatrati kao proces" (tvrdi Dubravka Stojanović). 

Zato je još teže događaje i dela slavnih predaka skraćivati na po jednu rečenicu, što je uslovnost formata bilborda. A najteže je kada onaj kojem je zapala ta neprijatna dužnost da strašne i slavne događaje skrati na prostoprošireni iskaz ignoriše kontekste, ili ne zna šta skraćuje, u ovom slučaju postoje obe mogućnosti.

Za ovu priču nisu važni stvarni razlozi postojanja ove "kampanje".
Važnije je šta se krije u njenim delovima, da li su ti delovi slučajno ili namerno pogrešni - i to će nam možda i rasvetliti stvarne razloge njenog stvaranja.

Brzi prelet preko dvadesetak različitih bilborda koji čine ovu kampanju otkriva ozbiljne greške, nekoliko zanimljivih previda ili namernih krivih srastanja. U kampanji se pojavljuju jedan do prekjuče nepostojeći vladar; jedan izmišljeni junak epskih pesama koji je za slavu Srbije i slavu Beograda konkretnim delima učinio isto koliko i Huan iz Bajagine pesme "Tekila Gerila"; tu je i Miloš Obilić koji je u istoriju upisan naknadno; zatim jedan vladar koji je Papi Inoćentiju III pisao "kao svom duhovnom ocu"; bitka koju je teško okarakterisati kao slavnu, te jedna u kojoj je Despot Stefan Lazarević učestvovao kao turski vazal - što nije činio za slavu Srbije, već da bi Srbiji omogućio eventualni mali predah i dokazao odanost sultanu Bajazitu I ("ne voljom, nego po nuždi", tvrdi Kontanstin Filozof).

Da ne dužim:

"Despot Stefan Nemanja" nije postojao. Postojao je Stefan Nemanja (Veliki župan, vladao 1166 - 1196), kao što je postojao i gore pomenuti Lazarević, koji je imao titulu despota, u periodu od 1402. do 1427. (po nekim izvorima ta titula je bila dvojna, odnosno data i od Ugara i od Turaka). Zanimljivo - na mreži se mogu naći svi delovi kampanje, osim ovog "oglasa", koji je verovatno sklonjen sa stranice kad je pukla bruka, ali je dostupan ovde >>.

Boško Jugović takođe nije postojao (nije, dakle, "ličnost iz srpske istorije", videti najavu). Ovaj Jugović postoji samo u pesmi, te se teško mogao boriti za slavu Srbije, a još manje Beograda, koji u vreme njegove 'borbe' nije pripadao Srbiji. Ukoliko je 'ideja kampanje' ipak bila umešati međ' slavne heroje i neke mitske junake - gde nam je Kraljević Marko? Da nije Marko nepoželjan zbog činjenice da je poginuo kao Turski vazal u borbi sa Vojvodom Mirčetom na Rovinama, 1395? 

Stefan Prvovenčani ima važno mesto u istoriji Srbije i loze Nemanjića, ali nam bilbord ne govori mnogo o tome da je za vreme borbe za presto, i u strahu od napada brata Vukana pisao Papi Inoćentiju III tražeći mu da ovaj "pošalje krunu". Da bi dokazao privrženost papi Stefan je, po svemu sudeći, iz doma isterao i ženu, grčku princezu Jevdokiju ("oterao je golu, samo u košulji").
Koliko su ta dela slavna, mogli bismo raspravljati.

Bitka na Marici se takođe teško može nazvati slavnom, i to ne samo zato što se završila strašnim porazom i pogibijom Kralja Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića. Sve što joj je prethodilo - a to su međusobne borbe i čarke srpskih velmoža, potpuna nezainteresovanost srpske vlastele sa severa da se pridruže u "odbacivanju dolazeće Turske sile", brzoplete pripreme i noćni prepad u kojem su izgubili glave je pre slika mentaliteta srpske vladajuće kaste, odnosno onoga što su srpske velmože spremne da (u)rade zarad prevlasti, i danas.

Tu je, konačno i bitka kod Angore u kojoj je Despot Stefan Lazarević, prema svim izvorima, pokazao neverovatnu hrabrost boreći se 1402. za Bajazita a protiv Tamerlana, te bismo i o tome koliko je ta borba bila za slavu Srbije mogli da raspravljamo. Despot Stefan je učinio neka druga hrabra dela. Borba u statusu vazala nije najslavnija stvar koju je za života učinio.
(Da, Despot Stefan je prvi sa ovog spiska u čije vreme je Beograd bio srpski, dok je prethodno navedenima Beograd bio važan koliko i mnoga druga pogranična mesta Ugarske, ili bilo koje susedne zemlje.)

Bavim se ovim "detaljima" zato što me ozbiljno boli jetra od krivih srastanja i trenutaka u kojima iz slavne istorije uzimamo samo ono što nam "odgovara" (za šta?) i u količini koja nam odgovara.
Rezultate takvog "cut-up" postupka u tumačenju istorije možete videti odlaskom do prozora ili do ogledala, a to što vidite kroz staklo ili u staklu je, između ostalog delo i zbrda-zdola nabacanih mitova u kojima je "Branković izdao" (nije), "Mi smo jeli zlatnim viljuškama dok su oni prstima" (nismo), "Kosovo je oduvek bilo srpsko" (nije), ili - ako se zagledamo u noviju istoriju - Slobodan Milošević je bio "dobar" (nasuprot).

Svi ti "stavovi", odnosno stvari u koje većinski verujemo nisu samo pitanje percepcije, odnosno (ne)prihvatanja istorijskih činjenica, već nam tako više "odgovara", iako krivi našu sliku o nama samima.

U društvu koje "učiteljicu života" svakodnevno siluje - netačnosti, nejasnosti i nedorečenosti u ovoj kampanji samo pomažu budućim krivim srastanjima, te za neku deceniju možemo očekivati da se na nekim novim, budućim bilbordima pojavi i "ulje-na-hologramu" sa likom Vladimira Jugovića, "jednog od Jugovića koji je sa osmoro braće leta gospodnjeg 995 stigao do papskoga Rima i tamo nakon strašnog boja sa vitezom Ajaksom, najjačim iz zle Ered-divizije milošću božijom dodirnuo Sveti Gral i poljubio ga, dok mu je okupljana masa klicala - "Juven-tus", što je na starolatinskom značilo: "slava mladiću", mada se istoričari glože da li je slovo "m" veliko il' malo.

Nije smešno.

I ukoliko se nešto sa tih bilborda i "nauči" - to, dakle, ili neće biti tačno, ili neće biti jasno, ili će biti pogrešno shvaćeno, pa neka je i besplatno.
Autori svega ovoga su, čini se, savršeno svesni da je "istorija proces", i da bi taj proces valjalo iskoristiti za dodatno sluđivanje sadašnjice.

*
"Ukoliko istoriju posmatramo kao proces, onda su prošlost i sadašnjost samo njegove etape. Tačnije, one se i ne mogu odvojiti. Sadašnjost bez svoje prošlosti ne bi bila ovakva kakva je. Prošlost se bolje razume tek kad se vidi do čega su u sadašnjosti doveli njeni prepleteni tokovi. Sadašnjost i prošlost osvetljavaju jedna drugu, pisao je Fernan Brodel. „Istorija, nauka o prošlosti, nauka o sadašnjosti“, pisao je Lisjen Fevr. Svako bavljenje prošlošću u stvari je traženje tumačenja sadašnjosti. Zbog toga ću još jednom citirati reči tvorca društvene istorije, Lisjena Fevra: „Istorija razume i omogućava da mi razumemo. Istorija – odgovor na pitanja koje čovek danas sebi neizbežno postavlja. Objašnjenje zamršenih situacija u kojima se čovek neće više tako slepo batrgati ako im zna poreklo. (...) Tako će oni delovati na svoju epohu. Tako će oni pružiti najdragocenije elemente rešenja za probleme koji muče ljude njihovog vremena“.
(Dubravka Stojanović, "Ulje na vodi")

p.s. Moje razumevanje i znanje o istoriji Srbije zasnovano je na čitanju tekstova i knjiga Georgija Ostrogorskog, Vladimira Ćorovića, Radivoja Radića, kao romana o junacima srednjovekovne Srbije poput onih koje je pisao Slavoljub Nastasijević, a koje sam čitao kao klinac (usred komunizma, majku mu!) Ukoliko sam čitao pogrešnu literaturu - izvolite, otvoren sam za nove, verodostojne istoričare i izvore.

p.p.s. Više materijala iz kampanje dostupno je ovde >>

p.p.p.s Ovaj osvrt na kampanju je vredan čitanja >>

Po šumama i ravnim gorama... [skica za priču ili film]

"Dan nakon Promena u našoj maloj Državi, Predsedavajući Ujedinjenih nacija objavio je da će prvi vid pomoći biti slanje spasilačkih trupa koje će činiti 10.000 psihijatara. Njihov zadatak biće da tokom naredna tri meseca razgovaraju sa svim našim građanima i procene zatečeno stanje.
Tek nakon rasprave o njihovom izveštaju, a o šteti nastaloj tokom proteklih decenija, UN i ostale organizacije zainteresovane za uključenje naše male a promenjene Države u svetske tokove ideja, robe i novca, proceniće da li je vreme za otvaranje pristupnih fondova, odnosno novčanu pomoć, ili će biti procenjeno da je za novčanu pomoć preuranjeno."

Radoje, krmeljiv od slavljenja slobode prethodne noći, uznemireno zaklapa novine.
Navlači čizme. Uzima povodac za psa, zatim otvara fioku. Metke stavlja u džep, tri preostale konzerve i otvarač u ranac.

Pušku je očistio preksinoć, iz drugih razloga.

Radoje izlazi na prag kuće i doziva psa, gledajući u pravcu oboda šume koja počinje nedaleko od njegovog imanja. 

Žmirka dok procenjuje gde bi bilo najbolje kamuflirati se i pritajiti.

Onda promrmlja: "Psihijatri, jebote. Nikad."
I krene ka šumi.

*

Još ovakvih komada >>

Posaditi drvo

Građani ove države su, izgleda, postigli prećutni i konačni konsenzus oko barem jedne stvari: želimo da se se samouništimo, kad već drugi nisu uspeli da nas unište.

Oko toga kako ćemo to uraditi ne možemo da se složimo, te ubrzano otvaramo što je moguće više opcija: zagađenje ili uništavanje voda, gušenje smogom, samozatrpavanje đubretom, nevakcinisanje, samobetoniranje i seča drveća a zarad povećanja temperature i zagađenja - trenutno vode na listi, te ćemo već videti šta će biti najprikladnije kada kucne čas.
Naravno, najviše bismo voleli da skončamo u nekom slavnom ratu, ali više niko neće da se bije sa nama.

E, sad.
Ako je verovati statistikama i izveštajima o prosečnom životnom veku muškaraca u Srbiji, ja imam fore da još tridesetak puta stavim zimske gume i to bi bilo to. Iako smo brzi u satiranju - preteći će neka debela lepa lipa da posedim pod njom kad potpuno osedim, za to ne brinem.

Nemam dece, odnosno naslednike zbog čije budućnosti bih sigurno bio sleđen i sluđen; nemam ni neku imovinu koja bi me trajno ukorenila ovde, a nemam ni osećaj vezanosti za državu-naslednicu moje domovine, kao što ga nema ni ona prema meni.

Sve u svemu trebalo bi da me boli đon, ali nije tako.

Trenutno nisam u mogućnosti da zaustavim izlivanje otpadnih voda u reke, stavljam filtere na dimnjake ili kvarim testere i sekire Orcima, ali mogu da pomognem da Šuma Peva >> zasadi neko drvo - donacijom, podrškom, uzimanjem ašova u ruke.

I to je nekakav oblik otpora.

[Beograd, na sv. Savu]

"You can't stop running water
You can't kill the fire that burns inside
Don't deny our flesh and blood
And don't forsake our sons and daughters"

(The Neville Brothers)

Padaju *****

Zaglavljen izmedu dva trolejbusa u traci koja se ne miče buljim u pahulje, sa zvučnika krene 

"I got caught in a storm

And carried away

I got turned, turned around ..." 

i drmnu me ti stihovi iako znam da su oluje o kojima je ona pisala bile burnije i ozbiljnije od mojih. 
Sve se, u trenutku, čudno isprepletalo. 
Sneg je u Montrealu padao četiri dana kada je Lhasa umrla. 
Zaglavljen sam pod prozorom drugarice koja je nedavno otišla u daleki svet.
Žedan sam.
Mislim na prijatelje koji su daleko i sa kojima bih pio nešto egzotično, na tuđoj zemlji ali na istom jeziku; mislim na Lhasu i Mešin tekst sa početka godine i da je krajnje vreme da mu pišem, da bi trebalo raditi, montirati, osluškivati i otkrivati kako žice sve umeju da bruje, jer taj zvuk je jedina preostala odbrana.
Trolejbusi i dalje stoje, neće se pomeriti sve dok ne prihvatim da su oni metafora, vezana žicom za nebo iz kojeg ispadaju *****.

Mešin tekst je ovde >>

Politikin Zabavnik i Dimitrije Ljotić

Dimitrije Mita Ljotić i ZBOR su, dakle, "brinuli o miru u Srbiji", spasavali masone iz logora, osuđivali pogrome Jevreja... dakle, stvarno su se trudili oko Srbije i uopšte nisu bili fašisti, nego im zla sila ubacila agente u pokret te su ga onda "delom vezali za sebe".

Nedostaje još da su bili baš bliski i neizmerno voleli kragujevčane.

Mrš.

Politikin zabavnik, 18. januar 2019, u okviru teksta Nemanje Baćkovića.

.

P.S. Reakcija na ovu svinjariju je konačno izazvala nekakvo

izvinjenje glavnog urednika Politikinog Zabavnika četiri dana kasnije, koji je najavio i da će se u narednom broju stvari razjasniti. Čekamo.

Noćurak za 05/10 :: My Dear Country [emisija]

Večeras neće biti pesama o slobodi iz tih dana.
Većina tih pesama se uglavnom izlizala i ukoliko bi nešto čak i uspele da pokrenu, 

to bi bilo gorko.

Zato slušamo pesme koje će te pitati:

Da li smo se bunili zbog njih, ili zbog sebe?
Zbog drugih, ili zbog tvojih? 

Dal' bi opet išao u rovove, kao što bi rekao Džoni; 

šta ćemo sledeći put uraditi bolje i 

gde sledeći put ne smemo da zajebemo.

Bob Dylan, Bright Eyes, Bruce Springsteen, Curtis Mayfield, Devendra Banhart, Horace Andy, Hurray for the Riff Raff, Jarvis Cocker, Jimmy Cliff, Joan Baez, Kralj Čačka, Laura Marling, Ljubičice, Marc Ribot & Tom Waits, Massive Attack, Mavis Staples, Norah Jones, PJ Harvey, R.E.M, Roots Manuva, The Clash, The The, Tom Petty...

"Knjiga zagrljaja", još jednom

Prvi put sam je pročitao pre nekoliko meseci. Čitao sam nakon nje mnoge druge, ali ovoj se vraćam gotovo svakog dana. Nakon preletanja kroz naslove vesti, ili na kraju dana, uzimam je sa police, brzo premećem stranice i tragam za zapisom ili pričom iz knjige koja odgovara svinjariji koja se upravo događa ili koju upravo najavljuju gromoglasnim, teškim naslovima koji stvaraju zaglušujuću buku.

Ukoliko pronađem odgovarajući pasus ili priču odahnem: sve je u redu.
Šta je tu u redu?

"Knjiga zagrljaja" Eduarda Galeana nije samo savršeni instrument za mapiranje skrivenih mesta na koja beže srce i snovi kada ih pojuri stvarnost. Ova knjiga je još bolji vodič kroz život pod presijom države, tehničko upustvo za život u diktaturi, hrestomatija tekstova za razumevanje ljudi koji se od užasa brane nezainteresovanošću, šifrarnik autocenzure.

Zato po knjizi tragam za istim modelima. 

Kada ih više ne budem nalazio, znaću da smo u novom poglavlju, da smo prešli crtu i da više ne pomažu ni knjige ni zagrljaji.

Svako malo je uzimam u ruke, 

sve sigurniji da ova knjiga ima dualnu prirodu. 


Kada je otvoriš i počneš da čitaš zapljusnu te čemer i gorki osmesi,
kada je zatvoriš počinje da radi kao štit, zagrli te.

Nabavi ovu knjigu,
drži je pored uzglavlja,
neka uvek bude u prostoriji u kojoj boraviš,
a kada izlaziš iz stana stavi je u ranac.

Dovoljno je debela da zaustavi metak koji ti je upućen.
Naravno da će napasti s leđa.

*

Prekucavam ti još tri delića iz "Knjige zagrljaja":

Birokratija / 3

Siksto Martinez je odslužio vojni rok u jednoj kasarni u Sevilji.
Nasred dvorišta te kasarne nalazila se jedna klupa. Pored klupe je jedan vojnik čuvao stražu. Niko nije znao zbog čega se kraj nje čuvala straža. Straža se držala jer se držala, i danju i noću, svakog dana i svake noći, i iz generacije u generaciju su oficiri prenosili naredbu, a vojnici je izvršavali. Niko nikada nije posumnjao, niko se nikada nije upitao, Ako se tako radilo, a oduvek se tako činilo, moralo je biti nečega.

I tako se to nastavljalo dok neko, ne znam koji general ili pukovnik, nije hteo da upozna prvobitnu naredbu. Trebalo je do dna pretražiti arhive. I posle mnogo pretrage se saznalo. Trideset i jednu godinu, dva meseca i četiri dana ranije, jedan je oficir naredio postavljanje straže pored tek obojene klupe kako nikome ne bi palo na pamet da sedne na svežu boju.

*

Kultura strahovlade / 6

Advokat Pedro Algorta mi je pokazao debeli dosije ubistva dve žene. Dvostruko ubistvo je izvršeno nožem, krajem 1982, u jednom predgrađu Montevidea.

Optužena, Alma di Agosto, priznala je zločin. Bila je u zatvoru već godinu dana; i činilo se da je osuđena da istrune u njemu.

Kao što je to bio običaj, policajci su je silovali i mučili. Nakon mesec dana stalnog batinanja, izvukli su joj nekoliko priznanja. Njene ispovesti nisu mnogo ličile jedna na drugu, kao da je zločin počinila na nekoliko veoma različitih načina. U svakoj od njih je bilo je drugačijih likova, slikovitih aveti bez imena i adrese, jer električna palica svakog pretvara u plodnog romanopisca; i u svima je autorka pokazivala okretnost olimpijske atletičarke, mišićavost vašarske snagatorke i veštinu profesionalnog ubice. Ali ono što je najviše iznenađivalo beše obilje pojedinosti: u svakoj ispovesti, optužena je s milimetarskom preciznošću opisivala odeću, pokrete, okolnosti, situacije, predmete...

Alma di Agosti je bila slepa.
Njeni susedi, koji su je poznavali i voleli, bili su ubeđeni da je kriva:

- Zašto? - upitao je advokat.
- Jer tako kažu novine.
- Ali, novine lažu - rekao je advokat.
- Ali to isto kaže i radio - objasnili su susedi. - I televizija!

*

Sistem / 1

Funkcioneri ne funkcionišu.
Političari govore, ali ništa ne kazuju.
Glasači glasaju, ali ne biraju.
Sredstva informisanja dezinformišu.
Školski centri uče neznanju.
Sudije osuđuju žrtve.
Vojna lica ratuju protiv svojih sunarodnika.
Policajci ne suzbijaju zločine, jer su zauzeti njihovim vršenjem.
Bankroti se socijalizuju, profiti se privatizuju.
Novac je slobodniji od ljudi.
Ljudi su u službi stvari.

*
(Eduardo Galeano, "Knjiga zagrljaja", prekucano sa stranica 56, 123 i 140, izdanje Službenog Glasnika, 2017, prevod Dubravka Sužnjević.
Još priča iz knjige prekucano je ovde >>) 

Zašto sam odlepio na pesmu 'Veliko hvala (i zdravo)' benda Ljubičice

Na svako pominjanje 'protestnih domaćih pesama' većina nas najpre pomisli da ih više-manje odavno nema. Zatim pomislimo na ljute Canetove stihove i Antonove rifove; Kojine pokliče i zamašćeni zvuk basa; na Milana; Kojota ili  Kandu, Kodžu i Nebojšu; u poslednje vreme na 'Ay Karmelu'; nešto stariji Džonijeva tri akorda i šamare koje je delio preko tih durova, tek poneko na "Zabludu" od Jarbola, razoružavajuću studiju stanja u kojem smo - možda tako retko pomislimo na nju zbog toga što je isuviše potresna, verovatnije zato što nema rif, bubanj, bas, već melanholičnu gitaru, onu pratnju duvača i glas koji peva sve ono što osećamo, a ipak se ne pretvori u jecaj do kraja pesme.

Kakogod, pesmu poput "Veliko hvala (i zdravo)" koju su Ljubičice >> objavile pre dva dana, odnosno na 25. maj do sada nismo imali.

Slušam je peti put zaredom, 
treći put bez gledanja u spot i pokušavam da osvestim šta me je to oduševilo na prvo slušanje. I ne mogu da se odredim - da li me više raspamećuje taj spoj parodije i ironije; ili je to drugi deo pesme koji zvuči poput oproštaja grupe ljudi koja je uspela da preživi oluju i ima snage da se mirno osvrne na decenije prošle sa (pod)smehom na licu ili, najverovatnije - plima koja počinje bubnjem i gitarom u trećem delu, odsvirana i otpevana s merom kakva priliči onima koje nije strah od onoga što dolazi, jer znamo da je borba uzaludna, ali od nje nećemo odustati.
A najverovatnije me na sada već šesto slušanje tera sve to zajedno.

Ovako neobična i višeslojna pesma poput "Veliko hvala (i zdravo)" neće tako lako i odmah postati himna nekih budućih protesta ili pesma po kojoj će se pamtiti ove godine. 

Ovo je sporopuzeća ozvučena ljutnja koja putuje lagano ali stiže daleko.

*

"Veliko hvala (i zdravo)" je deo EP-a benda Ljubičice "Rad na zemlji" koji je za preslušanje dostupan ovde >>

Predizborna Petkovača :: mix

Ja ćutim... ali 

Lyn Collins, 

Stevie Wonder, 

Peter Tosh, 

Bob Marley, 

Linton Kwesi Johnson, 

Jimmy Cliff, 

The Clash, 

Sex Pistols, 

Straight Mickey and the Boyz, 

Jarboli, 

Koja & Hor Čuperak, 

Gile & prijatelji, 

Buffy Saint-Marie, 

i Sharon Jones imaju nekoliko poruka za tebe. 

U miksu korišćeni džinglovi iz serijala "Radio Sloboda" koje je Miloš Jovanović - Hammer snimao i emitovao 2000. godine na Radiju 021.

Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>

(Šta možeš da učiniš kada ti se neko razboli, u Srbiji)

Da  odmah odgovorim: prilično je crno i još malo crnje i ne možete učiniti gotovo ništa. 

Tačnije - malo od onoga što bi bilo normalno na kontinentu na kojem je pre dve i po hiljade godina zabeležena Hipokratova zakletva.

Tako da uglavnom možete da se zagrlite i zajedno plačete,
ili da se držite hrabro pred bolesnikom kao da je sve pod kontrolom, kao što će se i on pred vama junačiti a svima je zapravo ostalo samo da se nadaju da se čuda dešavaju.

Ne pišem ovo zato što verujem da će reči nešto promeniti. 
Ovde rečima ne možeš da promeniš ništa, više šansi imaš neartikulisanim urlikom od kojeg će se možda druga strana uplašiti za sopstvenu sigurnost te uraditi ono što joj je posao.

Pišem za one koji nisu do sada imali nesreću da leče nekoga ili sebe u Srbiji od teške bolesti. 
Možda vam pomogne da se na neke stvari pripremite. 
A možete samo da se pripremate, jer većinu tih stvari ne možete izbeći.

Pišem i zato što bi moj pokojni Brana više voleo da nakon svega uradim nešto možda korisno za druge, a ne samo da samo bljujem vatru i prolivam čemer.

*

Za nešto više od dva meseca, koliko je trajao naš pokušaj borbe, mi nismo ni stigli do lečenja. 
Prvi razlog je što bolest nije otkrivena na vreme. 
Drugi je taj što smo za svaki novi korak - pregled, pretragu, proveru, rezultat - čekali danima i danima, čak i kada smo išli sa preporukama, a najčešće zato što većina ustanova nema poverenje u rezultate druge ustanove, te se insistira na dodatnim pretragama, proverama i "najnovijim rezultatima", što nam je kralo vreme kojeg smo, sada znamo, imali premalo.

Zato je prva nadam se korisna stvar koju moram da vam kažem: idite na kontrole i ne dozvoljavajte roditeljima da ih izbegavaju.

Ne verujte ni sebi ni roditeljima ni bilo kome kad se počne sa "nije to ništa", da "će proći" i da je to "malo umora" ili "od godina". 
I nadajte se da za to zaposleno lice ume da čita te rezultate.
Nemojte se iznenaditi ako ne zna i zato tražite tumačenje istog rezultata od više doktora, makar to plaćali kao savete u privatnim klinikama. 
Dragoceno je.

Rešenje za ovo drugo, odnosno tu igru između dve vatre koju ustanove igraju međusobno, gađajući vas novim zahtevima da svako malo radite nove analize (koje ćete, naravno, najbrže završiti u privatnim domovima zdravlja ali možda ni to ne bude dovoljno brzo) nemam savet, ni rešenje. 

Spremite novce, 
naoružajte se strpljenjem.

*

Ukoliko se (nakon dosta napora, borbi i molbi) domognete smeštaja za bolesnika u državnoj bolnici, ne očekujte - ništa.

Primera radi, na palijativnom odeljenju Zemunske bolnice nema ni toplog čaja za bolesnike.
To je, znate, onaj napitak koji se pravi tako što kesicu osušene trave stavite u kipuću vodu.
Nema toga, nego donosite bolesniku to od kuće.
Ali ništa za to - nema ni empatije, koja je na tom odeljenju važnija od toplog čaja. 
Ono malo empatije koju smo osetili došla je od doktora kojem na odeljenju najviše problema prave njegove kolege zato što se trudi da svoj posao valjano.

Na istom tom odeljenju nema funkcionalne komunikacije (to je, za one koji ne znaju, jebeni plastični taster, par metara dvožilnog kabla i lampica ili zujalica sa druge strane žice) kojom bi bolesnik mogao da dozove sestru kada je žedan. 

Ali, hej, nema ni stolice da se sedne pored kreveta u kojem neko umire, nego sednete na krevet.

Ako prozor ne može da se otvori a jedan od pokretnijih pacijenata ga popravi sam posle osam dana čekanja - taj će popiti vaspitno ribanje od strane načelnice, jer "će se majstori naljutiti što ste im uzeli posao"

Uzgred, nemojte uzaludno moliti sestre da vam eventualno dojave telefonom da li se pacijent osvestio da biste se oprostili od njega - jer "nije po pravilu službe". 

Na sve navedeno se pripremite, 
kako znate. 

Možete u časovima nemoći, odnosno nemogućnosti da nešto promenite na bolje - da se zapitate gde su nestali silni novci od doprinosa na plate koji su plaćani decenijama unatrag i da li ni to nije dovoljan razlog da budete besni i ljuti i nezainteresovani za politiku.

Jedini savet koji imamo za sve gore navedeno je - pravite scene. 
Ako ne ide milom, onda probate vikom. 
Ponekad upali.
Na suze i molbe su, izgleda, imuni.

*

Treća stvar, najčešće najteže rešiva: novac.
Dosta novca. 
Ne za mito, već za ozbiljno skupe lekove koje bolnice nemaju te će ih naručiti "od sledeće nedelje". A ukoliko vas lekar diskretno zamoli da ne tražite refundaciju za lekove koje kupujete - jer će oni imati probleme što su prepisali "skupe lekove" - nemojte se čuditi.

*

Konačno, nemojte se premišljati da pitate za savet, kontakt, vezu, tražite pomoć od familije, prijatelja ili poznanika. 
Iznenadićete se koliko ljudi oko vas je imalo bliski susret sa raznim užasima, koliko su spremni da pomognu, koliko ljubavi i empatije će isplivati tamo gde je ne očekujete. 
To je, zapravo, najdragocenije otkriće u ova dva meseca. 
Nisu svi postali nezainteresovani za druge i ne znači da pomoć neće dolaziti i od onih koje nikada niste upoznali.

Beskrajno smo zahvalni svima koji su bili uz nas rečima ohrabrenja, savetima, kontaktima, lekovima, novcem, rečima utehe, sve do kraja. 

*

Ukoliko ništa ne uspe, ne krivite samo osiromašeni uranijum. 
Srbija je, po statistikama koje sam čitao ovih dana - 18. u Evropi po broju obolelih od raka, 
ali je zato prva po broju preminulih. 

Nije to, dakle, samo osiromašeni uranijum, već i osiromašena država i njeni stanovnici odučeni od ideje da se uopšte vredi boriti i živeti.

*

Nemojte na sve ovo samo coktati, odmahivati tužno glavom i konstatovati da je sve otišlo u kurac. 

Borite se protiv toga - tako što ćete tražiti ono što vam ili što joj ili što mu - nakon godina plaćanja doprinosa i poreza - pripada.

Možda je u šesnaestom veku, u vreme Montenja bilo čudno ako neko premine "od odliva snage izazvanog dubokom starošću". 

Danas je to, valjda, naše pravo.

*

Počinje vikend, dani porodičnih ručkova.

Uživajte u njima, 
dok ih ima.
Potrudite se da traju što duže.

Spomenik?

flipboard.com

Aktuelna 'inicijativa' za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, nije prva od 5. oktobra 2000. godine. 
U septembru 2011. je ista ideja predstavljena odbornicima skupštine opštine Prokuplje, ali se od realizacije ideje odustalo. Ne verujem da je odustajanje bilo zbog negativnih reakcija u javnosti (bilo ih je, ne preterano glasnih). Veća je verovatnoća da su predlagači izračunali da bi novce za spomenik možda bilo bolje uložiti u sopstveno blagoutrobije, biznis, automobil, treći sprat kuće. Iskustvo mi kaže da se iza ideja poput ove obično krije takav soj ljudi.

Možda nove inicijative ne bi bilo da se pre pet godina malo glasnije podviknulo na lokalu, 

a svakako bi bila opšte prepoznata kao totalno bizarna da su pre petnaest godina neke stvari stavljene na svoje mesto na opštem nivou.

Nismo i nisu, 
eto nas opet na početku.

Najlakše je boriti se protiv ove ideje argumentima koji dolaze iz ličnog.
Ali, u ovom slučaju to nije ni potrebno. 

Prepričavanje toga kako nam je život postao tužan devedesetih godina, reminscencije susreta sa tenkovima na ulici ili priče kako su izgledali rafovi 1993. bi ovoga puta trebalo ostaviti sa strane.

Uostalom, ima ljudi koji su tokom devedesetih živeli sjajno, nikad bolje.

Nema potrebe za potezanjem ličnih argumenata - jer toliko je konkretnih brojeva o opštim zlodelima, zabeleženih odluka ili izjava koje bi trebalo da imaju veću težinu od svakog našeg ličnog, gorkog sećanja na imenovanog.

Hladne glave, da se prebrojimo.
Imamo, dakle, pred sobom ideju da se podigne spomenik čoveku koji je dva puta uhvaćen sa rukama u vreći punoj glasačkih listića (te dve krađe su dokumentovane, o 300.000 glasova sa Kosova na izborima 1997. se više i ne priča); suočeni smo sa idejom da se podigne spomenik čoveku koji je naredio barem jedno kidnapovanje i ubistvo; čoveku koji je direktno ugurao ili pomagao da se njegova zemlja umeša u četiri rata i sva četiri izgubio, od čega je dva negirao a poslednji proglasio pobedom?
Da izvinete, već ovo je više nego dovoljno da se priča o spomeniku koji bi slavio navedenog odmah završi, a ovo je tek deo od velikih stvari koje je za vladavine priredio, praveći opštu štetu.

"Spomenik" je, po definiciji, "objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj ili kao znak slavljenja osobe ili događaja."

Ja nemam ništa protiv podizanja istog, 
naravno u znak sećanja.

Srbiji je potreban barem jedan spomenik koji će nas podsećati na to da smo deset godina proveli pod vladavinom čoveka koji je dokazani lopov, ubica i lažov.

I većinski smo glasali za njega, a ta činjenica baca na ovo društvo senku strašniju od svakog spomenika.

S tim u vezi - može spomenik, ukoliko na njegovom postolju piše: "Ne ponovilo se".

Ili ukoliko i njemu obojimo ruke u crveno, a na postolju se ukleše ono ovde omiljeno "Da se ne zaboravi."

Ili se postavi žičana ograda, da nas podseti na ono što je činio.

Ili se postavi u Batajnici, kraj masovne grobnice koja je tamo otkrivena.

A mogla bi da se uradi i interaktivna instalacija, koja bi se premeštala od grada do grada: uđete u prazan supermarket, u kojem ima da se kupi imalin, recimo sirće i možda "Step" sok, dok radnice ubrzano menjaju cene tih proizvoda u još više milijardi a Njegov hologram kruži prostorom i veselo otpozdravlja uz "Volim i ja vas", ili "Sankcije su izazov za našu privredu" ili "Srbija nije u ratu", dok se sa zvučnika čuju snimci iz "Dodatka dnevnikovog dodatka".

Verovatno je cela ova šamšulacija verovatno štos i dimna bomba, da imamo oko čega da se nerviramo.
Što ne znači da bi trebalo okrenuti drugi obraz.
Verovatnije je to da oni koji promovišu ovu ideju taj isti spomenik vide kao jedan od načina da se njihova nedela takođe zaborave. Ne može jednostavnije: samo valja uzidati nedela u temelje tog čuda i kao da ništa nije ni bilo.

Ako nastavimo da ćutimo i na kraju se taj spomenik stvarno uspravi, 

a bez gore predloženih poruka, 

ostaje vam da po spomeniku ostavite što više hrane za ptice. 

Ali slaba je to satisfakcija za sva sranja koja su tada padala po našim glavama.

I još uvek rominjaju.