"Treblebass" [Svadbas, 39 pesama, #29]

Lekcije iz fizike naučene tokom srednjeg obrazovanja (generacija takozvanih „šuvarovih reformi“) pomažu mi da izračunam: ovaj zvuk je, zapravo, mogao dopreti od Zagreba do Beograda za najviše 19 minuta i 26 sekundi - da je pušten da putuje direktno, brzinom zvuka.

. 

Još brže bi stigao da je emitovan na talasima zagrebačkog radija „101“, koji ovih godina slušam samo kada vozimo ka moru.

. 

Putem kabla, tj. Mreže stigao bi najbrže, za tren.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.

No, nisam bio te sreće: umesto za tih devetnaest minuta i dvadeset šest sekundi - ova pesma je stigla do mene sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine. A potpuno sam siguran da bi mi život bio lepši da je do mene stigla ranije. 

. 

Kako u srednjoj školi iz fizike nikada nisam imao više od trojke, te me i nije preterano zanimala, iako sam po toj Šuvarovoj podeli učio za "saradnika u prirodnim naukama" - nisam zapamtio šta fizika kaže kada su u pitanju zakoni propusnosti. No - verovatno postoji neki koji definiše da kada postave predebeli zid ispred tebe – onda i zvuk putuje sporije no što bi ti želeo. 
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane. 

("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")

. 

Kako god - pesma „Treblebass“ je došla do mene sa četiri godine zakašnjenja, ali je na prvo slušanje lako prošla uzengiju, čekić i eustahijevu tubu - i naselila se, ovo je naravno metafora - u nekoj od pretkomora srca - i svakim slušanjem čini da je svijet opet mlad.

Koliko god sam najpre sebe optuživao da su mi muzičke mape zastarele i da sam se pretvorio u konzervu kojoj se jugoslovenska muzika završava raspadom domovine, kasnije me je iznenadilo otkriće da Svadbas ni u Hrvatskoj nisu preterano popularni - čak ni nagrada koju su dobili te godine za najbolju pesmu nije promenila stanje na sceni. Tek poneka recenzija oduševljenih kritičara; nepristojno mali broj slušalaca na Last.Fm platformi i nešto veći broj gledanja na YouTube-u. (Bolje merilo popularnosti trenutno ne znam.)

. 

Možda je problem u njihovoj žanrovskoj nedefinisanosti (a žanr je jasan i zove se „dobra muzika“), možda u njihovoj medijskoj ne-eksponiranosti, možda u tome što stvaraju muziku i tekstove koji zahtevaju nešto intelektualnog napora kojem smo sve manje skloni, 
i mi i oni, 
i "treble" i "bass".

. 
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota -  Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.

. 

U to verujem jer "Treblebass" sadrži sve što jednu pesmu čini velikom: sjajno postavljenu zvučnu sliku, pametan aranžman, zarazan refren, liriku u kojoj se može naći i ponešto Rundekovštine (iznenađen sam - o toj sličnosti niko nikad ne piše, a ja ga sve vreme čujem u njihovim stihovima), tu je zavodljivi prkosni glas Ljubice Gurdulić u kojem me nešto na tren podseti na Vesnu Vrandečić (Xenia, Rijeka-Zagreb), a poseduje ova pesma i neverovatnu vibraciju koju stvaraju te akustične gitare i ritam mašina, sinkopirani galop koji me pri svakom slušanju odnosi daleko od mraka, gde bolje ćemo znati i ništa nije teško.

. 

(„Raširi ruke, ruke su ti snažne
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,

idemo na ples
i svijet je opet mlad“)

. 

„Treblebass“ je, zapravo, veličanstvena pesma: od one sorte kakve na našem jeziku nastaju jednom u deset godina. Za sada je prošlo šest. Kako vreme bude odmicalo, a ti zidovi sa početka priče budu sve tanji i zvuk bude sve brže putovao od Zagreba do Beograda – postajaće sve jasnije koliko je drugačija i zašto će tek biti još više obožavana i slušana kao pesma koja dolazi na kraju, kada se sve umiri i kada postane jasno da je zlatni kraj ipak, moguć.
.
"Sve je gotovo 
i mi smo spašeni."
.. 

Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

“Shine On” (The House of Love, 39 pesama, #28)

Makedonska ulica miriše na najlepši april.

Toplo je i pod nadstrešnicom PGP RTB prodavnice ploča, u kojoj vidim novi album The House of Love, prvi CD koji ću ikada kupiti a koji je licencno objavljen kod nas, i koji plaćam za kasom iako još nemam plejer u svojoj sobi. Nekoliko meseci ranije ćale je kupio Technics čudo koje je primalo pet diskova: „da bih mogao da slušam dve opere u nizu, a da ne ustajem.“

Prvi put u životu slušam muziku bez krckanja, pucketanja i šumova koji albumu i ne pripadaju a koji su oduvek bili rezultat lošeg otiska u lošem vinilu, u čemu je pominjani PGP tih godina bio neprevaziđen. Slušam, dakle, prvi put u životu jedan album onako kako je snimljen i kako su ga Gaj, Teri i ostali članovi benda slušali s master trake u tamo nekom studiju u Engleskoj, svega nekoliko nedelja pre mene.

Nakon pedeset dva minuta slušanja albuma koji se danas najčešće indeksira kao „The House of Love (Butterfly)“, zauvek sam lišen nostalgije prema krckavim vinilima i kasetama kao takvim.

Danas sve to izgleda potpuno anahrono, ali u tom trenutku zvuk je bio potpuno omamljujući.

Taj prvi CD sam, naravno, kupio zbog prvog singla koji se uveliko vrteo na tada dostupnom MTV-u i talasima Radija B92 - „Shine On“ predivan komad pop muzike, sročen po pravilu – predivan rif Terija Bajkersa - onda strofa/strofa/refren/solo/refren/odjava – i sve to preliveno sjajnim tekstom Gaja Čedvika, čiji stih: „But I won't fight/I won't hate/well not today“ često citiram i bez pevanja.

Ukoliko bih pokušao da sebi objasnim zašto baš ta pesma sa tog albuma (a zašto ne „Beatles and Stones“ ili „I don't know why I love you?“) - bio bi to pokušaj samoobmane. 

Jer, to iskreno – ne znam, odnosno ne umem da tačno definišem. 

Možda obožavanje ove pesme dolazi iz snage i lepote njenog rifa; možda iz širine koju poseduje, možda zbog tog „I'm so Young, just eighteen“, ili zbog količine dopamina i endorfina koji njene vibracije izazivaju u mojoj glavi i danas, toliko godina nakon prvog slušanja, možda zbog tog aprilskog popodneva u kojem sam kupio CD - imao sam svega 17 godina i bio sam oduševljen idejom digitalnog zapisa muzike. Možda je sve to zajedno, nemam pojma i nije mi važno – neke ljubavi žive i bez „zato“.

Ovaj CD je preživeo prvi plejer koji sam kupio, od honorara za nošenje džakova u jednom magacinu tokom tri nedelje. Nadživeo je i drugi i treći plejer, i bio je na gotovo svim emisijama koje sam radio, a bilo ih je na stotine. Nije svaki put bio stavljan na emitovanje, ali bio je tu. Preživeo je nekoliko čišćenja polica od suvišnih izdanja i selidbe. Bio je u torbi na nekim putovanjima i nekoliko žurki je preživeo a ipak ostao neobjašnjivo neoštećen, sa svega nekoliko sitnih ogrebotina.

Sada je jedan od pedesetak diskova koji su ostali na polici nakon svega, iako odavno van funkcije. Sve sam odavno prebacio u drugačiji format, koji mi omogućava da tu dozu endorfina ubrizgam sebi gde god se nalazio i kada god poželim da čujem jednu od veličanstvenih pesama pop muzike devedesetih, a koja će u istoriju popularne muzike uvesti i Gaja Čedvika, pomalo skrajnutog majstora koji je tokom karijere napisao još nekoliko podjednako sjajnih komada.

„The House of Love (Butterfly)“ objavljen je na dan u kojem pišem ovaj tekst, pre tačno dvadeset dve godine. Bend je nakon duge pauze najavio da će se ponovo okupiti i odsvirati nekoliko koncerata.

Voleo bih da budem tamo.

. 

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.

„Old Pine“ (Ben Howard, „39 pesama“, #27)

Krit, krošnje Knososa, 2005.

Uz ovu pesmu još uvek nisam, zapravo, doživeo ništa veliko.

Trenutno je za priču preporučuje to što bih ovu zimu teže pregurao da je nisam otkrio s kraja prošle jeseni, kao i pretpostavka da će biti uz mene u mnogim trenucima koje planiram.
Verujem da je vredi čuvati u plejeru kao idealnu podlogu za mnoge zlatne dane koji dolaze.

Za neko jutro narednog leta koje će nas zateći u hotelu koji smo pronašli preko Mreže, a koji je samo usputna stanica do cilja.

Za onaj sumrak u kojem ćemo se nakon mnogo sati vožnje iskrcati na obalu mora i čekati trajekt ka Ostrvima; so će se hvatati za kožu, a desno stopalo će me boleti od stalnog pritiskanja papučice za gas. Na prstima će mi se pomešati miris pojedenih sendviča, duvana i soli, i po tom mirisu ću znati da je putovanje počelo.

A onda će doći i onaj tren u kojem ću se zatrčati kroz rastinje i vruć pesak ka plićaku plaže na kojoj nema nikoga osim nas dvoje, i automobila iz kojeg će svirati ova pesma, a huk talasa će pokušati da je nadjača.

Za neko predveče koje ćemo provesti na jednom od najlepših mesta koje sam ikada video i koje želim ponovo da osvojim: Mala sestrica, ostrvčić nasred mora između Pelješca i Korčule. (Sećam se rastinja, mirisa, jednog drveta na steni i guštera koji mi se popeo uz nogu i tako ušao i u naš čamac.)

Možda i za noć koju ćemo prespavati baš na tom mestu pod vedrim nebom. Toplota stena grejaće nas i kroz vreće za spavanje, dok se uspavljujemo brojeći zvezde.

Za trenutak, u kojem ćemo se spuštati niz drum ugašenog motora, samo zrikavci se čuju presecani ravnomernim udarcima točkova o loše spojeve asfalta na drumu, dok na nepcima još osećam ukus najlepše žele-pite od jabuka koja se može probati na jednom odmorištu pri vrhu Učke.
Čuvaću je za veče u kojem ćemo se ponovo okupiti s prijateljima kojima je muzika na engleskom odavno postala domaća muzika.
Za popodne u kojem ću konačno ponovo uzeti gitaru u ruke i shvatiti da je vreme da odložim trzalicu i sviram ponovo prstima.

I kako se maštarije rascvetavaju, postaje jasnije da će se upravo ova pesma čuti sa zvučnika u trenutku u kojem ću shvatiti da, realno, do kraja imamo još malo godišnjih odmora, te da bi zapravo bilo bolje promeniti plan što pre i početi s reorganizacijom života.

Za trenutak u kojem ću razbiti kasicu-prasicu i prestati da se štedim.

Sve te scene imaće zlatnožuti ton i neće izbledeti.

I nije slučajno jedan ugledni kritičar napisao u prikazu albuma „Every Kingdom“ Bena Hauarda: 
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada.“

"Hot sand on toes, cold sand in sleeping bags/ I’ve come to know that memories/ Were the best things you ever had/ The summer shone beat down on bony backs/ So far from home where the ocean stood/ Down dust and pine cone tracks. We slept like dogs down by the fire side/ Awoke to the fog all around us/ The boom of summer time/ We stood/ Steady as the stars in the woods/ So happy-hearted/ And the warmth rang true inside these bones/ As the old pine fell we sang/ Just to bless the morning."

Sve je tu: otkrića, trenuci, sreća.

.

..
("nezvanični" video)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

"Ono što pokušavam sad" [39 pesama, #26]

Leto je, 1992.

Nisam još uvek student, kao ni većina prijatelja sa kojima sam tih dana u koloni - no, dok se kolona kreće gradom - to nije ni važno.
Činjenica da sam konačno dobio pravo glasa daje mi, verujem, pravo da se bunim.

Petnaestak dana ranije, tadašnjoj Jugoslaviji su po prvi put uvedene sankcije.

Ništa ne izgleda dobro. 

Mi pokušavamo da nešto promenimo..
.

Niko od nas u koloni, zapravo, ne zna šta nam se još sprema.

No, instinkt nam govori više od zvaničnih vesti, kao i obećanja da smo jači i od sudbine.

.

Znam da tog leta nisam otišao na more. 

Znam da nema cigareta - odnosno - kada ih ima - nema onih kojih je bilo juče.

Ne dopada mi se korov koji raste iz TV ekrana.

I znam da mi se ne dopada u kakvom stanju su se, nekoliko meseci pre toga sa linija vratili prijatelji koji su bili prva generacija onih koji su pucali pravom municijom u prave mete.

.

Zato, mi hodamo, pravimo put.

.

Veličanstvena je ta reka ljudi koja se vidi sa vrha Kneza Miloša, kao i onaj tren kada se osvrneš oko sebe i vidiš da je još mnogo njih iza. 
.
Mladi smo i ne plašimo se - verovatno zato što ne znamo koliko glava aždaja zapravo ima.

Silazimo niz Kneza Miloša i penjemo se ka Dedinju.

Pokušaj probijanja kordona ispred njegove kuće nije, pak, nimalo veličanstven, dok je Borisova opaska usred pokušaja proboja kroz kordon gotovo zabavna u tom trenutku:

"Jebote, pa ja sam prvi do pandura!". 

Nema kamenica, niti previše modrica, ipak su ovo samo studenti i čak i policija to dobro zna, nema prekomerne upotrebe sile.

.

Kordon, naravno, nije probijen. Pokušali smo, ali nismo stigli do njegove kuće, nismo mu došli pod prozor.

Idemo nazad, gotovo u tišini.

Nismo napravili put.
.

Toplo je. 
Na zemunskoj strani, sa druge strane reke se vide oblaci.

.

Kasno popodne je, vratili smo se na Plato.

Ekipa se razišla.

.

Oblaci su sada već iznad Studentskog trga, dok se zraci sunca probijaju iz pravca Knez Mihajlove i osvetljavaju krošnje u parku.

.

Vasina ulica je još uvek zatvorena za saobraćaj i potpuno je tiho.

Jedino vozilo u pokretu je "mobilni razglas" - kamion opremljen agregatom i zvučnicima (možda isti onaj sa kojeg su par nedelja ranije Milan, Čavke, Cane, Gile i prijatelji pevali "Mir, brate, mir") lagano se udaljava od Platoa.

.

A sa zvučnika zagrmi jedan od najmoćnijih Antonovih rifova.

Taj rif je zapravo tu umesto grmljavine.

.

Počinje kiša, blaga, letnja.

.

Palim cigaretu, tog dana se puši "sarajevski" Bond. 

(Naravno da pamtim svaki detalj.)

.

Stojim sam na sredini kolovoza.

Kiša postaje sve jača i ja uživam na tom pljusku.
.
Gotovo da se osećam slobodnim, barem na tren, 

iako mi nebo pada na glavu, 
što, zapravo, još uvek ne znam.
Saznaću to tek kasnije, u godinama koje su dolazile.



Dvadeset godina nakon tog leta - i dalje žalim što nismo došli do njegovog prozora. Nešto bi, svakako, bilo drugačije. 

Ovako, ostaje ti samo gorak osećaj da taj pokušaj nismo iskoristili.

.

Zoran Kostić Cane je imao manje od 25 godina kada je napisao ovu pesmu.

Ja sam sada blizu 40. 
Cane je nešto kasnije utehu pronašao u veri, ja verujem sve manje.
.
Izuzev u činjenicu da vredi pokušavati i "šutirati mrak, dok iz njega ne poteče svetlost."
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

„Heroes“ (David Bowie, 39 pesama, #25)

I

Imam dvanaest godina, desetak kaseta, sedam-osam albuma na polici, nemam još uvek moj gramofon, ali je zato tu kasetofon, moj, dva zvučnika + opcija „wide stereo“.

Dva od 7-8 albuma su Bouvijevi, kao i dve od desetak kaseta.

Specijalno izdanje magazina „ITD“, objavljeno pred novu godinu 1985, posvećeno Bouviju, znam (verovatno i danas) - napamet. (Posmatrano sa distance – ta „romansirana biografija“ je itekako uticala na moj dalji razvoj - u tom izdanju sam prvi put čuo/saznao za: Čarlija Parkera, Džeka Kerouaka, Endija Vorhola, Lu Rida, Igija Popa i Brajena Ina. Sasvim dovoljno za višedecenijsku indoktrinaciju.)

Pominjani kasetofon povezan je kablom za TV (mono izlaz), spreman za snimanje „Live Aid“ koncerta. Trinaesti juli 1985. godine: sedeo sam ispred TV ekrana nekih 14 sati, nisam imao snage za više. Ali, bilo je sasvim dovoljno: pored svih čuda koje sam uspeo da vidim tog dana, u 19 Bouvijevih minuta – prvi put sam čuo „Heroes“.

Na prvo slušanje nisam shvatio sve.

Ali refren – plutajuća gitara i epska širina – bili su sasvim dovoljni za drugo slušanje i spoznaju da je verovatno važnije znati napamet tekst te pesme nego na primer „Pesme o majci“, koja je bila obavezna lektira za šesti razred.
Premotavao sam traku sa snimkom mnogo puta: treće, peto, petnaesto preslušavanje – sve snimljeno mono, s televizora.
Mali zvučnici i mono-tehnologija ne mogu zaustaviti velike pesme.

Zato i jesu velike.

.

II (opšti nivoi, množina)

.
„Heroes“ je zapravo  dokaz da su u rok muzici priča o pesmi, sama pesma i kontekst - podjednako važni. Iako tehnički "Heroes" nije bila ni blizu hita po objavi (1977; jedva Top 25 u Britaniji, ni Top 100 u Americi), njena veličina postajala je jasnija iz godine u godinu.

.

Njena epska širina dolazi najpre iz zvuka - i nema boljeg dokaza za tvrdnju od nemačke i francuske verzija iste pesme. Naravno da bi bilo bolje da ih Bouvi nikada nije otpevao, ali - da nije – možda bi bilo potrebno još više vremena da se nađe na panteonu važnih stvari odrastanja.
Ali, njen zvuk je nastao greškom - i to Tonyja Viscontia, koji će se u ovoj priči pojaviti još jednom: nakon što je Robert Fripp i treći put odsvirao gitarsku deonicu, Viskonti je čitavoj ekipi greškom pustio sva tri kanala, jedan preko drugog. 

I to je bilo - to!

"Svima su nam pale vilice. Danas je to trenutno prepoznatljiv zvuk, sačuvan u našoj kolektivnoj psihi" - zapisaće Viskonti u svojoj autobiografiji.
.
A kolektivna psiha je kodirala pesmu na različite načine.

"Heroes" smo najpre čitali kao pesmu o hrabosti, nastalu tokom berlinskih dana ekipe koja je snimala jedan od najvećih albuma rok muzike u Hansa studiju - u prostoru koji je bio sala za balove SS divizija i čiji su prozori zaista bili na puškomet od vojnika Istočne Nemačke; otvaranje pesme stihom „I will be King/And You, You'll be my queen“; sastanci pod zidom, nepoznati ljubavnici, podeljeni grad, tenzija, prkos; "We can beat them/just for one day.“ - sve je, nekako, tu.

Takvom berlinskom shvatanju pomogla su i „Deca sa kolodvora Zoo“, ali i Bouvijev koncert održan pored Zida („Da je to bila poslednja velika stvar koju sam uradio u životu, to bi bilo potpuno u redu") - nakon kojeg je tvrdio da je čuo glasove ljudi sa druge strane Zida kako pevaju, hiljade glasova.

.

Postoji frakcija obožavalaca koji tvrde da je pesma dobila najblistaviju formu kada je zasvirao na Live Aid koncertu – jer je dobila drugačiji kontekst. No, uprkos tome što je to bio i moj prvi susret sa pesmom, ta verzija i kontekst nisu mi najomiljeniji. 

Petnaest godina kasnije - Zida više nije bilo, ali više nije bilo ni Kula World Trade Centra. Na koncertu održanom nakon katastrofe u Njujorku - u gradu u kojem je praktično živeo već godinama – otpevao je svega dve pesme: „America“ Simona & Garfunkela i – „Heroes“, ponovo. I sve je dobilo novo značenje.

.

Kada je, konačno - i za sada poslednji put svirao uživo, tokom „Reality“ turneje, pesma je dobila je i tu oduvek željenu dimenziju - himne koja te uverava da je pobeda moguća. 
Snimak iz Berlina iz 2002 - to i dokazuje.

.

I onda dolazi - do obrta.
.

Nakon svih tumačenja i momenata veličanstvenosti koje smo proživljavali uz nju, Bouvi je konačno razotkrio deo mita - i učinio ga, zapravo, još većim: prava inspiracija za pesmu bio je već pominjani grešni Viskonti - koji se u to vreme zaista sastajao sa Antoniom Maas, pratećim vokalom u bendu, pod zidom, tako da su ga Dejvid i ostali iz benda mogli i videti iz studija. Toni je u to vreme bio u braku. Dejvid je prećutkivao ovaj podatak sve do 2004, kada se Toni razveo od svoje žene.

.

Ljubavna pesma, ipak. I konačno razotkrivanje istine: sada smo znali zašto je ova pesma imala znake navoda u nazivu, svih ovih godina.

(„Heroes“, ne Heroes.)

.

III (privatni kontekst, jednina)

.

Bez obzira na izvođenja i mnoge verzije - oduvek mi je najdraža bila ona izvorna - treća pesma na albumu, šest minuta i deset sekundi, integralni ep.

.
Zanimljivo, iako je preslušavam više od dvadeset godina, ne mogu da izdvojim nijedan specijalni momenat u kojem sam je slušao i koji ću pamtiti po pesmi. "Heroes" se nalazila u svakoj verziji ručnog prtljaga na mnogim letovanjima, tokom služenja vojnog roka, u vokmenu, diskmenu, plejeru, svuda. 
Zapravo, samo slušanje ove pesme je taj momenat, u kojem ti nije važno gde si i kakav si i kuda si krenuo.

I to je, valjda, čini velikom pesmom.

.

IV

.

„Heroes“ nikada nisam čuo uživo.

Prvu šansu sam imao u septembru 1990.

No, verovatno sam bio premali da bih herojski, sam pokušao da odem u Zagreb u tom trenutku, te jeseni - zid je već počeo da se podiže, između njih i nas.

Drugi put, kada je ponovo svirao u Zagrebu aprila 1997. nisam imao pasoš, a nije mi se baš jurila potvrda vojnog odseka da sam odslužio rok, nije mi se kucalo na ta vrata, nakon svega.

.

Na oba koncerta je svirao tu pesmu.

.

Sad, sve je manje šansi da ću „Heroes“ ikada čuti uživo.

Bouvi ne nastupa uživo već osmu godinu.

Danas proslavlja 65. rođendan.

.

Nisam, jbga, na vreme bio „heroj, na jedan dan“.

Ali, dokle god postoji šansa da će se vratiti na scenu, preostaje mi da verujem da je taj dan - ipak moguć.

.
Hoću da bude - ovako.

Just for one day.

.

.
p.s. Nekoliko meseci nakon objavljivanja ovog teksta, Dejvid se vratio na scenu albumom "The Next Day". No, najave koncerata i dalje nema.

p.p.s. Šansa više ne postoji. Januar 2016.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde.  Svi tekstovi iz serijala su naknadno prilagođeni za štampano izdanje knjige.].
.

“Where the streets have no name” (39 pesama, #24)

Ukoliko pokušam sve da zapišem, možda se neki delići sećanja vrate.

U ovom trenu, zagledan u ekran, osećam da delići nedostaju, a da se neki segmenti čuju poput razmagnetisane trake, one koja dugo nije preslušana - dešava se to zamućivanje protokom vremena, te ukoliko se trake ne čuvaju na suvom i tamnom mestu, a ja moju glavu nisam čuvao kako valja, to je sasvim sigurno.

Među tim pomalo mrljavim sećanjima, jedna činjenica baca sjaj koji deluje i pomalo nadrealno: nekim čudom, licencnom zavrzlamom ili brzinom Siniše Škarice - tadašnjeg urednika zagrebačkog „Jugotona“ - album „The Joshua Tree“ U2 objavljen je u SFR Jugoslaviji dan pre no što će se pojaviti na ostatku planete.

Iz današnje perspektive, tadašnja važnost te činjenice danas deluje presmešno.

Ali, kada imaš 14 godina, sedmi si razred osnovne škole i sve ti je bliža ideja da ćeš uskoro kupiti taj čuveni Interrail Pass i otići na put po širokom svetu; kada tek otkrivaš muziku i patiš zbog silnih novih albuma koji su dostupni svuda samo ne u tvojoj domovini – onda ti je slatko što možeš pre njih čuti taj uvodni huk na „Where the Streets have No name“, koji slušaš odmah, jer si već na izlazu iz podruma tadašnje prodavnice „Kultura“ ubacio u vokmen tu šuštavu traku, koja donosi huk kojeg najpre nisi svestan od gradske vreve, sve dok lagano ne izađe iz tog fejda i taj huk ti ubrza korak, Edge počinje da raspliće uvodni D-dur i sve se stopi u impozantan zvučni zid: D-G-Bmol-G-Bmol-A-G-D - bend melje – i sve ti u trenutku deluje ostvarivo: znaš da su pre svega nekoliko godina svirali prvi koncert pred 9 (devet) ljudi, a sada slušaš taj novi snimak, znaš da je svako od njih tek prevalio 25. godinu života i da svaki obrtaj kasete jasno pokazuje da su rešili - ne da dotaknu zenit, već da dokažu da su već tamo, gore.
..

*

Sledećeg leta, Andrej se pojavljuje u „The Joshua Tree“ crnoj majici kratkih rukava, koju mi nesebično daje - najpre na nošenje, a onda na zauvek. Nosio sam je godinama, dok i poslednji trag tipografije i lica sa majice nije izbledeo. (I nikada mu nisam dovoljno zahvalio na tom poklonu – a znao sam da mu nije lako – jer, ima petnaest godina a prijatelj mu otuđuje majicu koja bi mu olakšala pristup mnogim nepoznatim devojčicama. Tadašnje devojčice, naravno, sa tog albuma više vole „With or Without You“, a mi uporniji znamo da b-strana „Joshue“ krije mnoge bisere, poput „In God's Country“ ili strašne pesme „Exit“. Takođe, samo mi verujemo da je Amerika velika koliko i prostor koji odzvanja oko svakog akorda koji Edge svira. Zapravo ništa ne znamo, pojma nemamo - ali verujemo da je to tako.)

*

U bioskop stiže „Rattle and Hum“, film o američkoj turneji U2. Kasnije shvatam – to je zapravo prvi od Bonovih ego-tripova, koji im je obezbedio trajno mesto u Sazvežđu Velikih, iako su u tom momentu već ispod zenita. Danima zaredom bežim iz škole - popodnevna smena – i sedim u sali „Odeona“ među desetak ljudi, projekcija od četiri, upijam svaki kadar, ton. Kad dođe vreme za ovu pesmu - uvek se upitam zašto Edge svira čak i brže nego na studijskoj verziji, dok Bonu itekako zadrhti glas u nekoliko navrata. Trema?
Zato bubanj i bas - Adam i Lari - ne jebu živu silu, kakva bre trema, vuku napred kao da to rade od postanka pustinje. A pun stadion? Huk!

*

Nešto ranije te godine Andrej dolazi na letovanje u „Rattle and Hum“ majici. Ekipa na šetalištu u H.Novom  kao foru dobacuje „Š'a ti je taj Rahat-lokum-u-dva?“. Ovu majicu mu, naravno, ne uzimam. I od najboljeg prijatelja, bilo bi previše.

*

Radim sve više noćnih smena na Radiju.

U letnjim mesecima, ništa nije tako dobro nego pustiti „Where the Streets have no name“ u svitanje. I dalje je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju: imam 19 godina i verujem da radim najlepši posao na svetu.

*

U uniformi sam.

Dogovor drugara iz čete je sledeći: nećemo se smenjivati na straži na dva, već na četiri sata. Tako svako spava malo duže no što pravilo službe propisuje.
A ledene noći u vojvođanskoj ravnici lakše su za podneti kada ti je na jednom uhu slušalica prokrijumčarenog vokmena a drugo uho ti je slobodno da bi čuo kad dolazi kontrola. Uvodni stihovi - „I want to run/I want to hide/I want to tear down the walls/that hold me inside“ - dobijaju novo, surovije značenje.

*

Konačno kupujem i digitalno izdanje albuma, čime kaseta i ploča odlaze u kutiju. Kupujem CD ispred SKC-a, za otprilike  5 nemačkih maraka. To skromno, piratsko izdanje donosi novo uživanje u uvodnom huku, konačno lišenog šuma trake i krckanja ploče: konačno taj zvuk slušam kako je snimljen.

*

Na Mreži, nekoliko godina kasnije, otkrivam da je „Where The Streets Have No Name“ u ovom obliku na albumu ostala slučajno. Producent Brian Eno, frustriran činjenicom da je 40% snimajućih sati za album zapravo već otišlo na tu jednu pesmu - čijom formom nikako nije zadovoljan - nagovara ekipu da obrišu snimak i pokušaju sve iznova.

Neko iz ekipe ga, na sreću, nije poslušao, verovatno svestan da ova pesma ne može bolje.

*

Prvi put, posle toliko godina, idemo automobilom ka Sloveniji, auto-put Beograd-Zagreb.

I kako se pesma zahuktava, tako koleginica sve više pritiska gas, što čini da nas negde na drugom refrenu, a nešto pre Zagreba, presreće crna limuzina, bez vidljivih policijskih tablica ali kroz čiji prozor izviruje ruka koja drži tablicu: "Stop!"

Iz limuzine izlazi prijatan čovek koji nas pita da li želimo da gledamo snimak koji prikazuje naših 220 km/h. Kažemo - ne treba, verujemo vam.

Koleginica pita: „Ovaj... možemo li se nekako dogovoriti, da ne platimo celu kaznu?“

On odgovara: „Gospodična, da sam ja spreman za takve dogovore, onda bih nosio crkvenu haljinu, ne ovo odijelo.“
Plaćamo zakonom propisanu kaznu.

*

I danas - bez obzira na sve što je došlo posle, ne mareći za patetike kojima je Bono sklon, i ne mareći za sve što je radio (a nije morao) - svaki put kada čujem taj uvodni huk za koji je Brajen Ino zapravo zaslužniji nego bend – setim se tog vetrovitog predvečerja iz marta (ili beše aprila? 1987). Verovao sam da je to što se album pojavio prvo kod nas a tek onda kod njih sjajan znak, da nam šalju signal da zidovi padaju i da postaje sve manje važno odakle smo (jedno od tumačenja teksta dolazi iz Belfasta – „Reci mi u kojoj ulici živiš, i znaću da li si Katolik ili Protestant“) i da će uskoro i u našim prodavnicama biti svih tih ploča, a možda bude i koncert; ali - ne: Onaj Zid je pao a mi smo počeli da podižemo nove i postajalo je sve važnije odakle smo, a koncerta ne da nije bilo, nego su U2 postali polu-nepoželjni. 

I nakon svega: tamo gde je bila ta prodavnica knjiga i ploča – „Kultura“ -  eno je Banka; bioskop „Odeon“ više ne postoji; kasarna u kojoj sam čuvao stražu je, koliko znam, prilično stradala '99, na Google Earth-u vidim da one stražarske kule više nema, a lepo se videla ravnica sa tog mesta; i konačno - od juče se po medijima provlači i ta priča da će nam i staru školu zatvoriti i od nje verovatno napraviti ko-zna-šta.

Ostaje mi da prebiram po slikama i žicama (lepo kaže poslednji stih: „It's all I can do“) i da se potrudim da jednom stvarno sedemo u Automobil na Istočnoj obali, krenemo preko kontinenta, pesma svakako zvuči drugačije kada se sluša nasred otvorenog druma, idemo Rutom 190, ka mestu gde je bilo to drvo - Wikipedia tvrdi da drveta koje je krasilo omot albuma više nema. Ionako je bilo incidentno, raslo je samo, mimo ostalih, što nije čest slučaj. 

Kako su se redovi ove priče nizali, sećanja su se vratila, traka je premotana,
sve je tu,
na sigurnom.

Samo ulice kojima hodam neprekidno menjaju imena.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

Underworld: „Cow Girl“ [39 pesama, #23]

Nije nam išlo tih dana.
Nismo se svađali,

no nismo se ni viđali ni sviđali.

.

(„Hurt.The necessary feeling.“)

.

A kriške utehe i antidepresiva sam po prvi put pronalazio ne u proverenim standardima već - u plesnoj muzici: tamnije sorte, ali suštinski ipak stvorenoj - za igru.

.

(„Why dont you call me/I feel like flying in two...“)

.

U plejeru se danima vrteo Underworld album „Dubnobasswithmyheadman“.

Hipnotička repeticija vodila je ka zaboravu, pulsirajući bas pokretao je stopala i činio da krvotok ne stane.
.

(„Everything/everything/everything/everything/everything...“)

II

Istovremeno, tih dana su se na ekranu mog računara smenjivali prvi veliki poslovi, za velike klijente. Pripremao se novi Urban Experience, a za mene prvi na kojem sam radio.

Lep projekat, a važan.

Kolega Dragan je svemu tome već dao naziv -„Cyberia“ – i uputio se ka skladištima i otpadima tragajući za raznim retro-elektro zvrkčkama - komponentama od kojih će kreirati identitet događaja. Za to vreme, mi - pisci - dobili smo zadatak da razvijamo priče koje će odisati duhom Cyberie i popuniti prostor između najava zvezda koje će nastupati tih večeri: 8 stranica o zvezdama + 8 stranica prateće brošure, A5 format. Aleksandar je preuzeo na sebe teoretski deo, baveći se primenama Bodrijara na priču. Ja dobijam „neformalni“ deo.

I počinjem da primenjujem sebe na Cyberiu.

(„You know what i mean/This electric stream.“)

I kako se ona i ja tih dana nismo ni svađali, ali ni sviđali ni viđali, a meni stalo, sve što sam pisao uvek je odlazilo u istom pravcu: evakuacija u „Cyberiu“ – u kojoj sam pronašao prostor za nas dvoje, lišen definicija vremena i prostora. Definisani kroz datume rođenja: dan-mesec-godina-ona i dan-mesec-godina-ja, mi počinjemo da komuniciramo kroz te priče u brošuri, u tonu koji priliči Cyberia prostoru.

(„This is my beautiful dream.“)

I sve to, dakle, kroz štampani format koji se radi kao zvaničan book događaja, kreiran da gradi imidž vrste cigareta/brenda koji je veliki klijent agencije, u kojoj sam zapravo jedva počeo da radim.

U srcu izdanja velikog klijenta, u tiražu od nekih 15.000 primeraka, ona i ja.

(„I'm hurting no-one, hurting no-one...“)

Gotovo niko nije znao šta to radim. Tek pred kraj, kada su mnoge vinjete već bile napisane – Mišela me kao vođa projekta pita za koncept – a ja, bez pokušaja muljanja otkrivam šta zapravo radim.

Klimnula glavom, osmehnula se.

Dragan me je, verujem, provalio bez da pita.

Kompletan materijal odlazi u štampu.

(„Everythingeverythingeverythingeverythingeverything...“)

III

Stranice brošure:

IV

Dosta godina kasnije, izvan Cyberie, cela priča deluje i naivno i nevino i potpuno dečački.

Ali, dok ovu priču postavljam u cyberspace,  

ona spava,

tu,

iza mojih leđa.

(„I want to give you everything“)

Jedan od retkih preživelih audio CD-ova u našem stanu - „Dubnobasswithmyheadman“ - stoji na polici kraj kreveta.

Zaslužuje da ostane tu, materijalan, a ne samo binarni niz, u nekom od foldera na hard disku.

Tekstove reklamnih brošura ili letaka čitam nasumično.
Do sada nisam pronašao ni trag ničeg sličnog ovoj našoj priči.



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]