Najdraže iz 2017! (Godišnja lista & komentari :)

Ne znam koliko sam toga preslušao u 2017.
Ne smem da zapišem koliko sati (odokativno procenjeno) sam proveo isključivo slušajući muziku, 
nemam pojma koliko je pesama palo na testu '120 sekundi' (mnogo),
ali po folderu u koji sam tokom godine gurao sve što me mrdalo - 
imam dovoljno dokaza da je ove godine dobro rodilo.

Izabrati najdraže iz čitave godine je bilo poput ulaska kod sladoledžije u Taormini,
kao stajanje ispred tezgi sa kobasicama na trgu u Budimpešti usred onog prolećnog festivala ili kao kruženje oko svih kolača u Anđeli Cookie Shopu u Kneginje Zorke: znaš da ne možeš sve da probaš i da ne može sve da stane u tanjir,
znaš da ćeš nešto sigurno zaboraviti. 

(Nakon snimanja emisije sam shvatio da je album Marka Eitzela takođe izašao 2017, zato ga nema...)

Kakogod:
četrdesetak omiljenih pesama spakovanih u tri sata je na klik od tebe. 

Za upornije istraživače tu je i pedesetak... dobro, šezdesetak... albuma koje bi valjalo preslušati.

Ovo je 100. emisija koju stavljam na mrežu,
jedanaesta godina postojanja Prešlicavanja je nedavno počela da teče,
brojač kaže da ovaj blog ima više od milion klikova,
hvala ti.
I srećna nova! ;)

Albumi, po abecednom redu:

Ahmad Jamal – Marseille

Aldous Harding - Party

Algiers - The Underside Of Power

Anouar Brahem - Blue Maqams

Basheskia - Opasan čovjek (Pjesme Mehmeda Begića)

Bonobo – Migration

Charlotte Gainsbourg – Rest

Chuck Prophett - Bobby Fuller Died for Your Sins

Curtis Harding - Face Your Fear
Dan Auerbach - Waiting On A Song

Daymé Arocena – Cubafonía

Declan McKenna - What Do You Think About the Car

Elbow - Little Fictions

Emily Haines & the Soft Skeleton – Choir of the Mind

Father John Misty - Pure Comedy

Fleet Foxes - Crack-Up

Hiss Golden Messenger - Hallelujah Anyhow

Hugo Race And Michelangelo Russo - John Lee Hooker's World Today

Hurray for the Riff Raff - The Navigator

Jarvis Cocker And Chilly Gonzales - Room 29

Jay-Jay Johanson - Bury The Hatchet

Jens Lekman - Life Will See You Now

Kelley Stoltz - Que Aura

Kommode - Analog Dance Music

Laura Marling - Semper Femina

LCD Soundsystem - American Dream

Lizz Wright – Grace

Lord Echo – Harmonies

Mark Eitzel - Hey Mr Ferryman

Mavis Staples - If All I Was Was Black

Melanie De Biasio – Lilies

Nick Hakim - Green Twins

Nick Mulvey - Wake Up Now

Nikola Vranjković – Veronautika

Omar Sosa & Seckou Keita - Transparent Water

Para Lele - Para Lele

Paul Weller - A Kind Revolution

Peter Mulvey - Are You Listening

Philippe Baden Powell - Notes Over Poetry

Phoebe Bridgers - Stranger in the Alps
Robert Plant - Carry Fire

Roger Waters - Is This The Life We Really Want

Rostam - Half-Light

Ryuichi Sakamoto – async

Sharon Jones & The Dap-Kings - Soul Of A Woman

Sinkane - Life & Livin' It

Slowdive – Slowdive

Son Little - New Magic

St. Vincent – Masseduction
The Barr Brothers - Queens Of The Breakers

The Clientele - Music For The Age Of Miracles

The Magnetic Fields - 50 Song Memoir

The Mountain Goats - Goths

The National - Sleep Well Beast

The War On Drugs - A Deeper Understanding

Thomas Dybdahl - The Great Plains

Tori Amos - Native Invader

Trio Da Kali and Kronos Quartet – Ladilikan

Valerie June - The Order Of Time

Valparaiso - Broken Homeland

Woods - Love Is Love
.

Eduardo Galeano: "Knjiga zagrljaja" (fragmenti)

Neverovatna knjiga kratkih beleški o ljubavi, slobodi, životu pod diktatorima, snovima, Latinskoj americi, bogu, veri, rečima i pričama.
Biram ovih pet zapisa i prekucavam ih da bih te uverio:

*

Kuća reči

Elena Viljagra je sanjala da su kuću reči pohodili pesnici. Reči su, čuvane u starinskim bočicama od stakla, čekale na pesnike i nudile im se, lude od želje da budu izabrane: one su pesnike preklinjale da ih pogledaju, pomirišu, dodirnu ili liznu. Pesnici su bočice otvarali, prstom probali reči, a zatim se oblizivali ili pak mrštili nos. Oni su tražili reči koje nisu poznavali, ali i one koje su znali, a izgubili.

U kući reči se nalazio i sto sa bojama. Ove su služene u velikim činijama i svaki je pesnik uzimao boju koja mu je nedostajala: limun ili sunčano žutu, morsko ili dim plavu, vosak crvenu, crvenu kao krv ili vino...

*

Slavljenje ljudskog glasa / 2

Ruke su im bile vezane ili okovane, ali su njihovi prsti ipak igrali, leteli, crtali reči. Zatvorenici su imali navučene kapuljače: ali bi, naginjući se, ipak uspevali da vide nešto, malčice, odozdo. I mada je razgovor bio zabranjen, oni su pričali rukama.

Pinio Ungerfeld mi je pokazao azbuku prstiju koju je bez profesora naučio u zatvoru.
- Neki od nas su imali ružan rukopis - rekao mi je - dok su drugi bili pravi umetnici kaligrafije.

Urugvajska diktatura je od svakog zahtevala da bude samo jedinka, da u stvari ne bude niko: po zatvorima i kasarnama, po celoj zemlji, sporazumevanje je bilo prekršaj.

Neki od zatvorenika su proveli više od decenije zakopani u samicama veličine mrtvačkog kovčega, slušajući samo cviljenje rešetaka ili odzvanjanje čizama po hodnicima. Fernandes Uidobro i Maurisio Rosenkof, osuđenici na takvu samoću, spasli su se razgovarajući kroz zid laganim udarcima. Tako su jedan drugom pričali snove i uspomene, ljubavi i odljubljivanja; raspravljali su se, grlili i svađali; delili izvesnosti i lepote, ali i sumnje i krivice, i ona pitanja na koje nema odgovora.

Kada je istinski, rođen iz potrebe da se kaže, ljudski glas je nezaustavljiv. Ako mu odreknu usta, govori rukama, očima, porama ili bilo čim. Jer svi, baš svi, imamo nešto da kažemo ostalima, nešto što zaslužuje da ga drugi slave ili da to opraštaju.

*

Slavljenje mašte

Bilo je to na ulazu u selo Oljantajtambo, blizu Kuska. Odvojivši se od grupe turista, stajao sam sâm i izdaleka posmatrao kamene ruševine kad mi je prišao jedan seoski klinja, sav dronjav, i na poklon zatražio hemijsku olovku. Svoju nisam mogao da mu dam jer mi je trebala za ne znam kakve dosadne beleške, ali sam se ponudio da mu na ruci nacrtam jedno prasence.

Glas se brzo proneo. U tren oka sam se našao okružen rojem dečaka koji su, na sav glas, tražili da im crtam životinje po ručicama ispucalim od hladnoće i prljavštine, po puti nalik nagoreloj koži: bilo ih je koji su tražili kondora i onih koji su hteli zmiju, drugi su radije bili za papagaje ili sove, a nije nedostajalo ni onih koji su želeli fantoma ili zmaja.

A onda mi je usred te galame jedan siromaško, ne viši od pola metra, pokazao na svojoj ruci sat nacrtan crnim mastilom:

– Poslao mi ga je stric koji živi u Limi – rekao je.
– I dobro ide? – upitao sam ga.
– Malo kasni – priznao je.

*

Elenini snovi

Snovi su te noći stajali u redu želeći da budu sanjani, ali Elena nikako nije mogla da ih sanja sve. Jedan nepoznati san se preporučivao:

- Sanjajte me, odgovaraće vam. Sanjajte me, svideće vam se.

U redu je čekalo nekoliko novih, nikada ranije sanjanih snova, ali je Elena prepoznavala onaj glupi, koji se uvek vraćao, pa onaj teški, i ostale komične ili turobne snove, njene stare znance iz noći dugih letenja.

*

Badnje veče

Fernando Silva je upravnik dečije bolice u Managvi.
Uoči Božića je ostao da radi do kasno. Već su praskale petarde i počinjao vatromet kad je Fernando odlučio da pođe. Kod kuće ga je čekalo slavlje.

Napravio je poslednji obilazak soba, proveravajući da li je sve u redu, i u tome začu da ga prate neki koraci. Koraci kao od pamuka: okrenuo se i otkrio da ga prati jedan bolesni mališan. U polumraku ga je prepoznao. Bio je to mališa bez ikoga. Fernando je prepoznao njegovo lice već obeleženo smrću i oči koje su se izvinjavale ili možda tražile dozvolu.

Približio mu se i dečko ga je dotakao rukom:
- Recite... - prošaputalo je dete - Recite nekom da sam ja ovde.

*

Prekucano iz "Knjige zagrljaja" Eduarda Galeana, izdanje Službenog glasnika, 2017, prevod: Dubravka Sužnjević.
Pronađena u "Beopolisu".

Novi Subin materijal: "Wayang" (2018.)

U emisiji "Novosadski talas" emitovanoj 17. decembra objavljeno je da će se do sada nepoznati materijal koji je Mitar Subotić Suba snimao tokom 1995. pojaviti početkom godine pod imenom "Wayang". 
Materijal je sniman u Subinom studiju "WahWah" u Sao Paulu ubrzo nakon što je Suba završio rad na albumu "Angel's Breath" sa Milanom Mladenovićem, Žoao Paraibom i prijateljima iz Brazila.

Izdavač novog vinila je Vladimir Ivković odnosno "Offen Music" iz Dizeldorfa, koji je tokom prethodnih godina već objavio "In the Moon Cage" >>, kao i snimak Subinog koncerta održanog u SNP 1983. godine, a što je tek deo materijala koji se planira za objavu i koji je tokom prethodnih godina digitalizovao i remasterovao Slobodan Misailović uz podršku i odobrenje Subine majke, Ruže Subotić.

Vladimir Ivković za Novosadski Talas kaže: 

"Wayang" je magičan album. Svojevremeno sam mislio da će moj fokus biti na jugoslovenski period (Subine karijere) jer on najviše ima veze sa mojim odrastanjem, životom i okruženjem iz kojeg potičem. Međutim, stalno sam se vraćao ovom albumu. Preslušavao sam ga i zamišljao kojim bi putem svetska muzika krenula da je "Wayang" objavljen te 1995. godine. Taj album jasno spaja Subino znanje, veštinu, kontinentalnu evropsku elektroniku kojom se on bavio još u Jugoslaviji, sa onim sa čime se Suba suočio u Brazilu, a to su: novi
ritmovi, teksture, mentalitet, novi ljudi, istorija i novo okruženje.

On se s vremena na vreme vraćao starim motivima i idejama koje je usavršavao i izlagao drugim okolnostima i uticajima. U tom periodu kao da je bio svestan sopstvenih mogućnosti u Brazilu, a delovi albuma zvuče kao skica nečega što će četiri godine kasnije postati deo njegovog čuvenog albuma "Sao Paulo Confessions" >>".

U istoj emisiji Vladimir je potvrdio da je u planu za objavljivanje još Subine muzike.

"Ljudi će uz ova nova izdanja stare muzike imati mogućnost da zarone u Subin čaroban svet. Danas, kada se priča o Mitru, priča se uglavnom o "Sao Paulo confessions" i saradnji sa poznatom brazilskom pevačicom Bebel Žilberto. Uz te albume svet će moći da otkrije ono što je prethodilo albumu "Sao Paulo Confessions". Reč je o stvarima koje potiču iz određenog kulturno-istorijskog konteksta koji je za mene i moju generaciju jako bitan. A ako se mi sami ne pobrinemo za to,onda niko neće i onda će jedan intenzivan period našeg života ili pasti u zaborav ili će neko našoj deci pričati o nečemu što se nikada nije dogodilo. To su lepe stvari. To je neko univerzalno dobro, kako ga ja vidim. I to treba čuvati. Jer ako ga ne čuvamo i ne gajimo, mangupi će nam doći glava"

Muzički producent Radio Novog Sada Slobodan Misailović je takođe sagovornik autora "Novosadskog talasa", kao čovek koji je kompletnu arhivu Subine muzike digitalizovao.

"Ideja o digitalizaciji došla je 2003. godine od gospođe Ruže i Subinog prijatelja iz detinjstva Zorana Janjetova. Sam proces je trajao četiri godine jer je trebalo prikupiti materijal sa svih strana sveta, a koji se nalazio na master i audio trakama, širokim dvoinčnim Basf-ovim trakama. I onda lagano. Kako je šta dolazilo, tako sam ja pristupao digitalizaciji. Podelili smo njegovo stvaralaštvo na dva osnovna opusa. Prvi deo smo nazvali "Ex-yu" opus,gde je Suba poznat pod pseudonimom Rex Ilusivii i na brazilski "World Wide" opus. Nakon četiri godine digitalizacije došli smo do broja od 46 neobjavljenih albuma, 46 kompletiranih cikličnih muzičkih dela koja i dalje čekaju da ugledaju svetlost dana", kaže Slobodan.

Misailović se u emisiji priseća 1987. godine kada je kao učenik Srednje muzičke škole odabrao da zimsku praksu provede u Radio Novom Sadu i kada je baš u pomenutoj režiji PR-1 slučajno naleteo na Mitra Subotića i Jana Šaša kako rade na Subinim "Mesečevim kavezima". Godinu dana kasnije, Suba će za to delo biti nagrađen priznanjem UNESKA za promociju kulture, koje će ga odvesti u Pariz, a potom i u Brazil.

"To je bio moj prvi kontakt sa njim. I onda kasnije, budući da sam video da je reč o dva vrsna majstora muzike i zvuka, samo sam u sekundi shvatio "to je to" i postao sam prilepak, kao i mnogi pre mene i mnogi posle mene. Jednostavno, zalepiš se za muziku i studio. Tu je prošlo dve tri godine druženja sa Subom i intenzivnog učenja i upijanja onog što je on mogao i umeo da kaže i objasni".

Snimak emisije i razgovori sa Vladimirom i Slobodanom dostupаn je ovde.
(Deo o Subi počinje oko 30. minuta)

Deo materijala sa "Wayanga" dostupan je za preslušavanje.
Još jedna spona neophodna za povezivanje orbita kojima se kretala Subina muzika i komadići koji su nedostajali između njegovih prethodnih radova i remek-dela "Sao Paulo Confessions" konačno stižu.

Noćurak iz '87 [emisija]

To je bila dobra godina.

Prvo brijanje,

doček Nove godine van kuće,

prva gitara,

proba benda na ruševinama stare biblioteke na Kosančićevom,

koncerti Azre,

prvo ljubavno pismo i prvi poljubac ali sa drugom devojkom,

prvi originalni vinili i kasete,

cigarete kupljene pre koncerta Ekatarine u decembru...

Sve je veličanstveno.

Večeras Noćurak radi kao vremeplov. 

Idemo u '87.

Učestvuju: 10,000 Maniacs, Bruno Ganz & Rex Ilusivii, Bryan Ferry, Carmel, David Bowie, David Sylvian, Depeche Mode, Echo & The Bunnymen, Grad, Hoodoo Gurus, Lloyd Cole, New Order, Prince, R.E.M, Robbie Robertson, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, Sinead O'Connor, Siouxsie & The Banshees, Sting, The Cure, The Go-Betweens, The Gun Club, The Jesus And Mary Chain, The Pogues Feat. Kirsty MacColl, The Sisters of Mercy, The Smiths, The The, U2, XTC

Alehandro Sambra: Faksimil ('Šta je ova knjiga...?')

Da je Alehandro Sambra ozbiljno dobar pisac - ili hajde da se ne trudim da budem objektivan - da je Alehandro Sambra pisac sa kojim se izuzetno dobro razumem shvatio sam završavajući "Načine povratka kući" >> koju je Geopoetika objavila pre nekoliko godina. Ta knjiga, pisana iz vizure dece koja su odrastala u vreme dok su njihovi roditelji bili ili žrtve ili deo surove Pinočeove diktature tokom osamdesetih godina u Čileu u meni je pronašla čitaoca koji se lako poistovećuje sa temom, tonom i bolom: možda zato što smo generacijski bliski, verovatnije zato što je svaka diktatura bez obzira na stepen surovosti koji iskazuje zasnovana na identičnim premisama.

Engleski prevod "Faksimila" ("Multiply choice") je možda upotrebljiviji za razumevanje funkcionisanja ove knjige, ali je izvorni naslov tačniji i teži, kada se sagleda njegovo značenje koje nas čeka na prvoj stranici knjige:

'Struktura Faksimila je bazirana na Testu jezičke sposobnosti i rečitosti od 1993. 
*Faksimil je najčešće naziv za reprodukciju u svim pojedinostima nalik na original: autografa, potpisa, crteža, grafičkih listova, dokumenata. No reč 'faksimil' u Čileu nedvosmisleno asocira na Ispit akademske sposobnosti koji je bio na snazi od 1967 do 2003. Slični se testovi, inače, rade svuda po svetu.'

U Sambrinoj izvedbi - "Faksimil" postaje zbirka zadataka - jezičkih vežbi, vežbi razumevanja konteksta i moralnih pouka u čijoj se strukturi i narativu kriju priče o potrebi za laganjem i traganju za istinom, porodičnim odnosima i odnosu prema državi odnosno njenoj nedavnoj istoriji i ljudima koji su bili njene žrtve ili njeni maljevi.
Metode koje Sambra koristi u narativu su, pak, čist pank i ogoljavanje stvari do njihove suštine.

Na stotinak stranica "Faksimila" očekuju te pet "testova":
Izbaci neodgovarajuću reč;
Redosled rečenica;
Dopuni rečenicu;
Ukloni neodgovarajuće rečenice;
Razumevanje pročitanog teksta.
Na nekima od tih stotinak stranica zadržaćeš se mnogo duže nego nad dvadeset stranica neke druge knjige. Obrtaćeš im značenja, otkrivati gorka značenja, ironiju i samoironiju, svest o nezaštićenosti pred državnim aparatom.

Zato je, između ostalog, ova knjiga genijalna.

Evo prvog testa.
Uzmi olovku.
Učestvuj u konstrukciji teksta.
Rešenja možeš da zaokružuješ i povežeš na kraju knjige.

I 
IZBACI NEODGOVARAJUĆU REČ

U zadacima od 1 do 24 zaokruži odgovor čije značenje nije u vezi ni s ponuđenom glavnom reči ni sa ostalim rečima iz grupe.

1. Faksimil

A) kopija
B) falsifikat
C) obmana
D) test
E) zamka

2. Replika

A) prepis
B) duplikat
C) fotokopija
D) strah
E) molba

3. Obrazovati

A) učiti
B) pokazati
C) fotokopija
D) strah
E) molba

4. Kopirati

A) iseći
B) zalepiti
C) iseći
D) zalepiti
E) uništiti

5. Izbriši

A) izbaci
B) poništi
C) ispravi
D) ukloni
E) talog

6. Slovo

A) veliko
B) malo
C) u kurzivu
D) mrtvo
E) skoro nevidljivo

7. Hunta

A) strah
B) mrtvi
C) volja
D) voda
E) valuta

8. Spasilačka/i

A) brana
B) branik
C) branilac
D) spasilac
E) fantomka

9. Maska

A) bal
B) prerušavanje
C) veo
D) kapuljača
E) ronilačka

10. Nestanak struje

A) senka
B) polumrak
C) mrkli mrak
D) noć
E) besana noć

11. Sravniti

A) izravnati
B) povratiti
C) istražiti
D) napasti
E) spljeskati

12. Otpor

A) istrajnost
B) održivost
C) muškost
D) strpljivost
E) upornost

13. Zaštititi

A) prikrivati
B) čuvati
C) obožavati
D) starati se
E) nadgledati

14. Obećavam

A) potpuno
B) ćutanje
C) obećavam
D) potpuno
E) ćutanje

15. Sačuvati

A) otvoriti
B) zatvoriti
C) kopirati
D) zalepiti
E) jako

16. Tajnu

A) prečistim
B) krijem
C) znam
D) otkrivam
E) poričem

17. (Ne) kažem

A) ništa
B) trči
C) odmagli
D) ništa
E) ništa

18. Porodica

A) rodbina
B) potomci
C) naslednici
D) alfahor*
E) pedofilija

19. Krivica

A) greh
B) preljuba
C) pad
D) pogrešan korak
E) tvoja

20. Novi

A) duh
B) nar
C) običaj
D) stav
E) zavet

21. Kašljati

A) pušiti
B) kašljati
C) pušiti
D) kašljati
E) pušiti

22. Tišina

A) nemost
B) bezglasnost
C) tajna
D) izostavljanje
E) kukavičluk

23. Tišina

A) vernost
B) saučesništvo
C) hrabrost
D) odanost
E) poverljivost

24. Tišina

A) tišina
B) tišina
C) tišina
D) tišina
E) tišina

*Špansko tradicionalno čajno pecivo, popularno i u većini zemalja Latinske Amerike. Postoji više varijanti kolača, najčešći je s filom od mlečnog karamel krema između dva pečena kolačića, posut prah šećerom - prim. prev.

(Prekucano sa stranica "Faksimila", izdanje Geopoetika 2017, prevod: Zorica Novakov Kovačević)

Najdraže pesme četvrtog frtalja 2017 :: [emisija]

Najdraže pesme poslednje četvrtine godine: tridesetak novih plus provereni stariteti koji su reizdati, remiksovani ili reinterpretirani.

Abedecnim redom:

Baobab, 

Basheskia & Mehmed Begić, 

Baxter Dury, 

Charlotte Gainsbourg, 

Daniele Luppi & Parquet Courts, 

Don Bryant, 

Električni Orgazam, 

Fever Ray, 

Glen Hansard, 

Keziah Jones, 

LCD Soundsystem, 

Lizz Wright, 

Mad Professor Meets Jah9, 

Mavis Staples, 

Mravi, 

Nick Mulvey, 

Nikola Vranjković, 

Noel Gallagher's High Flying Birds, 

Para Lele, 

Phoebe Bridgers, 

Robert Plant, 

Seamus Fogarty, 

Son Little, 

St. Vincent, 

Turisti, 

Valparaiso, 

Warhaus + 

David Bowie 

R.E.M.

Basheskia: "Opasan čovjek" (pesme Mehmeda Begića, ozvučene)

"Ako poludim od nečega, biće to od pjesama Mehmeda Begića" 

(Nedim Zlatar, a.k.a. Basheskia ***)

Mehmeda sam otkrio prošlog proleća zahvaljujući Sonji koja je nesebično delila njegova "Pisma iz Paname" po mreži. Pisao je kao da odapinje strele: video je celinu ali je gađao tamo gde su nam oklopi najslabiji. Nisam znao da li je tu veštinu razvijao tokom vremena, udaljen od svega ovde ili je nešto drugo, ti odgovori došli su tek kasnije. Bilo mi je jasno - ovaj tip poznaje vreme i muziku! Mešao je džez, Koena i vlagu dalekih ostrva, provejavale su tu razne reference ali sve postrojene u službi priče; pravio je čudne mešavine dodajući i gorčine i šećera od kojih je znalo da se zavrti u glavi.
Onda nas je Sonja povezala, dobro procenivši da ćemo Mehmed i ja imati šta jedan drugom da kažemo, da razmenimo misli i linkove. Testirali smo onda i lenje poštare Nikaragve i Srbije slanjem knjiga jedan drugome, čitao sam ga prvi put pod trodnevnim pljuskom na obroncima Peliona i našao u njegovoj poeziji sve što od poezije tražim.
Između naših prepiski stigao je do mene i "Opasan čovjek", album njegovih pesama koje su uglazbili Nedim Zlatar a.k.a Basheskia i prijatelji a koji je izdao Periskop records.
Mehmedova poezija ovde izvire iz četiri glasa, praćena opakom muzikom.

Znao sam, dakle, da je Mehmed opasan pesnik a znao sam i da Basheskia i Edward EQ prave opasnu muziku. 
Ipak, nesmotreno sam odlučio da album prvi put slušam jureći auto-putem po sivom danu, izgledalo je kao da će se za koji kilometar ogromni oblaci spustiti pravo na drum i da će mi se hauba zabiti pravo u njih, toliko su izgledali gusto i nisko.
Sam sam u automobilu, slušam album glasno da se motor ne čuje, već samo muzika: opijajuće, hipnotičke zvučne slike i svaka reč, čak i one izgovorene šapatom.
Nakon prva dva snimka počinjem da usporavam, previše je sjajnih slika koje zahtevaju pažnju.
Nešto kasnije sam morao da skrenem na odmorište, izađem iz automobila, malo udišem vazduh a onda zapalim cigaretu, bilo je tu udaraca koji su izbacivali vazduh iz stomaka. Upravo se završio Poslijeponoćni bokser. 
Zatim sam parkirao i slušao album, do kraja.
I tek kada su poslednji tonovi odjavne stvari - 7.57 - zamrli krenuo sam dalje, vozeći u tišini, zamišljajući Mehmeda kako piše, Amru, Albana, Maju i Benjamina kako ih čitaju u studiju udaljeni od njega hiljadama kilometara, Basheskiu kako ih prati i smišlja gde stati i pustiti slušaoca da uzme vazduh.

Odavno nisam slušao album poput "Opasnog čovjeka" i ne znam ko je za to više kriv - Mehmed ili Basheskia ili Amra, Maja, Alban i Benjamin ili prijatelji koji su dodavali na snimke poneki instrument ili prateći glas. Jedini odgovor je da su krivi svi.
Mehmed je stihove izbrusio do visokog sjaja i opasne oštrine, Basheskia je na pravim mestima podizao i spuštao reglere, ređao rafale ritma gde je potrebno ili prostirao tepihe klavijatura i gitara, dok su ovo četvoro čitali stihove kao da su upravo ispali iz njih, čitajući ih kao svoje i kao da će ih zaboraviti ukoliko baš sada ne iščitaju u mikrofon i tako ostave zabeležene zauvek. A to rade smireno, čak i kada ispaljuju u mikrofon neverovatne Mešine akrobacije, poput:
"...Oduvijek ti je bilo jasno 
da žena sa pištoljem vrijedi više
od deset muškaraca sa puškama"

I nakon ovog citata ću se zaustaviti i ostaviti vas u njihovim rukama jer je potpuno jasno: pisanje o Mehmedovoj poeziji i muzici Bashkeskie je baš nezahvalan posao. Ne mogu ja rečima uspeti da uradim ono što su Mehmed ume u tri reda, pa još pojačan glasovima i muzikom.

Sad ste u njegovim rukama:

Vida Nueva (fragment)

"...Prestajem gledati filmove.
Umjesto toga 
zauzimam kasnonoćnu terasu,
ostavljajući mačkama labavu autonomiju
na istoj.
Sa flašom u ruci,
odričem se svog glasa.
Ne interesuje me ni tvoj.
Ipak na određeno prihvatam 
liječenje književnošću, no to bi bilo to.
Zanijemiću samo dok tretman traje,
i dok ne pročitam sve knjige
Zbog kojih sam napravio komad namještaja
predosjećajući da će jednog oktobarskog jutra
postati bitna komponenta novog života."

A sada ste u rukama tizera i svih njih koji su na albumu radili:




Odvojite sat vremena za "Opasnog čovjeka".
Nakon preslušavanja nećete biti ista osoba.
Ili će svet postati drugačiji.
Da ostane sve na istom, 
nema šanse.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje na nekoliko mesta:

YouTube >  Dezeer >  iTunes >  Tidal >    

p.s. Prethodni album sa Mehmedovim pesmama a koji su uglazbili Basheskia i Edward EQ dostupan je za preslušavanje ovde >>

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)

"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 

Bilo je to odvratno doba." 

(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).
Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na

Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.

Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu
scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*

U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>

Srećna Petkovača :: Happy Friday #13

Novembru je, zapravo, Petkovača najpotrebnija.
Zato - novi sat muzike za bolji petak!

U koktel se umešali:

Fabienne Delsol

Gaspard Royant

Grale Vuk

Jerry Lee Lewis

Jim Noir

Kostas Bezos and the White Birds

Louis Prima

Manu Dibango

Medeski Martin & Wood

Michelle Shocked

Nick Waterhouse

Pasteur Lappe

Talking Heads

The Babe Rainbow

The Bobby Fuller Four

They Might Be Giants

Vaudou Game

Vicki Sue Robinson

Vulfpeck feat. Bootsy Collins

Noćurak za Beograd [emisija]

Noćurak za Beograd koji znam i onaj koji vidim.

Anais Mitchell

Bettye Lavette

Bob Dylan

Bruce Springsteen

Dan Auerbach

Darko Rundek, Arsen Dedic & Rade Serbedzija

David Bowie

Destroyer

Ekatarina Velika

Eleni Mandell

Hurray for The Riff Raff

Idoli

Joan Baez

Johnny Cash

Kralj Čačka

Leonard Cohen

Madrugada

Mark Lanegan

Nick Cave & The Bad Seeds

Nikola Vranjković

Psihopolis

R.E.M. 

Richard Hawley

Siouxsie And The Banshees

The Go-Betweens

The Magnetic Fields

The Pretenders

The Smiths

The Specials

U pol' 9 kod Sabe