Thursday, 12 June 2014

"Bekstvo u pobedu" (i o fudbalskom meču odigranom u Ukrajini, 9. avgusta 1942)

Na ključnom meču koji smo igrali na Svetskom prvenstvu u Španiji poveli smo u desetom minutu. 
O, sreće!
No, sudija Sorensen je u 17. minutu svirao nepostojeći penal u korist Španaca.
Pantelić je odbranio prvi šut Lopeza Ufartea sa jedanaest metara. 
O, sreće!
I nakon te Pantelićeve odbrane Sorensen - o, neverice - traži ponavljanje penala, zbog golmanovog preranog napuštanja gol-linije. 
Ufarte iz drugog pokušaja - pogađa, Španci odlaze u naredni krug prvenstva, a ja učim važnu lekciju o relativnosti pravde i nastavljam da glumim da sam Zico, desetka Brazila, dok pikamo fudbal na male golove u ogromnom dvorištu iza stambenih zgrada prekoputa bioskopa Voždovac. 

Tih dana se na stubu ispred bioskopa pojavio novi plakat: Majkl Kejn, Pele i Stalone proslavljaju pobedu obučeni u starinske fudbalske dresove, postavljeni iznad nacističkog orla, simbola neprijatelja, drugog najčešćeg simbola u filmovima koji su našoj generaciji u tim godinama najčešće prikazivani.


"Bekstvo u pobedu" ("Escape to Victory") Džona Hjustona bio je film koji bi svaki učitelj i pionirski vođa preporučio omladini tadašnje socijalističke Jugoslavije: hrabri logoraši pristaju da odigraju meč protiv jačeg tima - reprezentacije nacista da bi dokazali da su barem jednaki zlom osvajaču, rizikujući da postanu deo propagande Trećeg rajha. Sledi poučak o timskom duhu i prijateljstvu, onda bravure Osvalda Ardiljesa, Bobija Mura i drugih i zatim taj obrt u kojem ekipa rešava da ne pobegne na poluvremenu iako je u mogućnosti, jer im to čast ne dozvoljava.
Ne beže, zato što u tom trenutku gube 0:4. Vraćaju se na bojno polje, stižu do 3:4, i u poslednjim trenucima Bobi Mur nabacuje sa desnog krila Peleu, koji makazicama izjednačuje na 4:4! Maks Fon Sidou ustaje i aplaudira iako je na drugoj strani, stadion eksplodira, metež, bekstvo u slobodu, kraj.

Hjuston me kupio jednim običnim slowmotionom.

Ne znam koliko puta sam od tada gledao ovaj film, ali magija Peleovih makazica puštenih u slow motionu zapravo su momenat nakon kojeg sam počeo da gledam fudbal.

No, to nije jedini razlog gledanja repriza. Iako mi je potpuno jasno da je "Bekstvo u pobedu" jedna od lošijih stvari koje je Hjuston snimio tokom karijere - svako novo gledanje bilo je sve zanimljivije, jer sam svaki put znao delić više o predistoriji ovog filma, o onome šta se odista dogodilo. 

Priča o meču koji istorija beleži pod imenom "Death match" zapravo je zanimljivija od samog filma "Bekstvo u pobedu".

Eduardo Galeano u sjajnoj knjizi "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolisa) navodi ovu verziju priče:

"Fudbal je i za naciste bio pitanje od državnog značaja. Jedan spomenik u Ukrajini podignut je u spomen na igrače Dinama iz Kijeva iz 1942. godine. U vreme nemačke okupacije, oni su počinili ludost porazivši na lokalnom stadionu Hitlerovu izabranu ekipu. A bili su upozoreni: "Ako pobedite - mrtvi ste." Ušli su u susret unapred se pomirivši sa porazom, tresući se od straha i od gladi, ali nisu mogli da suzbiju svoju želju za dostojanstvom. Kada se utakmica završila, svih jedanaest igrača bilo je streljano, onako u dresovima, na vrhu tribina."

Ovako ispričana priča o "meču smrti" odista je nekoliko decenija bila i zvanična verzija o rezultatu meča, i onome što usledilo posle. Takva verzija priče plasirana je 1943. godine od strane vlasti SSSR-a, odmah nakon oslobođenja Kijeva od Nemaca. 

Šezdesetih godina, nakon smrti Staljina, ova priča je ponovo stavljena pod reflektore i od tada je dobila drugačiji oblik, ali, još uvek nije dobila - konačni. O ovom meču snimljeno je (najmanje) pet filmova, a jedan planiran za premijeru 2012, zabranjen je >> od strane Ukrajinskih vlasti.

U knjizi "Fudbalom protiv neprijatelja" (Samizdat, 2007) Sajmon Kuper pominje da je u traganju za istinom došao do jednog od preživelih učesnika meča i, "koji sad ima osamdeset i šest godina... ali mudro drži usta zatvorena." (Kuper je posetio Ukrajinu krajem osamdesetih godina XX veka)

Šta se zaista dogodilo tog 9. avgusta 1942 na gradskom stadionu u Kijevu pred 2000 gledalaca?


Možemo početi scenom u kojoj odred Hitlerove vojske korača ulicom u Kijevu ka pekari u kojoj od početka okupacije Ukrajine radi veći deo nekadašnjih fudbalera Dinama iz Kijeva, koji su osnovali pripadnici tajne policije - Čeka.

Nemački oficir prvi ulazi u pekaru, iz džepa na uniformi izvlači list na kojem su imena Kuzmenka, Truševiča, Klimenka, Gončarenka i drugih bivših fudbalera - određenih za tim koji će se pod imenom FK "Start" suprotstaviti izabranom timu nemačkih oficira Luftvafea, donedavno nepobedivnog tima pod imenom "Flakelf"

Prvi meč, odigran u julu između domaćih i nacista završio se pobedom pekara sa 5:1. Drugi, zakazan za 9. avgust trebalo je da dokaže superiornost arijevaca. Dvadeset i dva igrača izašlo je na teren oko kojeg je bilo 2000 gledalaca. 
Sudija meča, SS oficir, obratio se kapitenu Starta na njegovom jeziku: "Znam da ste dobar tim. Poštujte pravila, igrajte po pravilima, nemojte ih kršiti. Pozdravite vašeg protivnika u skladu sa njihovim pravilima."

Po komandi, Nemački tim je salutirao uz "Sieg Heil!"
Po komandi, ukrajinski igrači su podigli desnu ruku u visinu čela i uzvratili: "Fiz-kult-Hura!" - tada uobičajenim sovjetskim pozdravom koji je slavio fizičku kulturu.

Publika na stadionu bila je oduševljena tim gestom svojih fudbalera.

I ta scena je, sama po sebi, filmska.

Tok meča nije preterano zanimljiv za ovu priču. Važno je znati da je do poluvremena FK Start vodio sa 3:1, te da su ih pre početka drugog posetila dva čoveka: jedan je bio Švecov, kvisling, a drugi SS oficir nepoznatog imena koji je ukrajince upozorio da će snositi konsekvence ukoliko ne prepuste pobedu nacistima.

Meč se završio rezultatom 5:3 za FK Start. 

Štaviše, Klimenko - odbrambeni igrač - je poslednji gol postigao tako što je najpre predriblao nemačkog golmana a onda se okrenuo leđima i loptu poslao u gol - petom.

Ovde bih ja iskoristio slowmotion. 
Klimenko uzima loptu, zaobilazi golmana koji pada na zemlju nemoćan da ga zaustavi, zatim usporava, okreće se leđima ka golu, dakle licem ka golmanu koji ga gleda sleđenog lica, a zatim, samo naizgled miran, petom gura loptu ka gol liniji, možda svestan da je taj potez nogom istovremeno i korak u smrt.

Čist film.

No nacisti nisu, iako je zvanična propaganda nakon rata to tvrdila - streljali čitav tim nakon meča.
Sedam dana nakon utakmice gestapovci su se zaputili u pekaru u kojoj su fudbaleri nastavili da rade. Svi su bili uhapšeni i poslati na ispitivanje, tokom kojeg su iz fudbalera pokušali da iznude priznanja da su kriminalci ili protivnici nemačke vlasti. Nijedan od fudbalera nije potpisao priznanje. 
Jedan, Nikolaj Korotki je tokom ispitivanja umro.

Preostala desetorica poslata su u radni logor Sirec. Nakon napada ukrajinskih partizana na logor 1943, u vreme borbi za oslobođenje Ukrajine, komadant logora rešio je da strelja svakog trećeg logoraša. Tokom te odmazde streljani su, ne zato što su bili fudbaleri FK Starta - Truševič, Kuzmenko i Klimenko, isti onaj čovek koji im je gol dao petom.
Možemo nagađati da li je i to poslednja stvar na koju je pomislio dok je gledao ka puščanim cevima streljačkog voda.

O Gonračenku, Tiučevu i Sviridovskom se znalo da su uspeli da pobegnu iz logora, o ostalima - ništa.

Kada su Sovjeti ponovo osvojili Kijev 1943, verzija priče o meču postala je ona u kojoj je meč odigran u atmosferi straha od odmazde, sa nemačkim vojnicima postrojenim duž aut linija i psima, te da su nakon meča svi igrači pobedničkog tima - streljani.

Nakon rata snimljen je i film "Treće poluvreme" koji je pričao tu verziju priče. Film je, zvanično, videlo 32 miliona gledalaca u SSSR-u.

No, u vreme Brežnjeva, priča je dobila novi oblik: vrhovna odbrana SSSR-a posthumno je odlikovala streljane igrače medaljom za hrabrost, dok su preživeli odlikovani ordenom za zasluge u borbi, iako je KGB insistirao na tome da je sam meč predstavljao akt kolaboracije sa okupatorima. 1971. godine kraj stadiona na kojem je meč igran igračima je podignut i spomenik.

Kasnije izjave očevidaca i igrača dodatno su narušile zvaničnu verziju priče: igrači su tvrdili da nije bilo posete u poluvremenu, te da tokom meča nije bilo prisustva nemačkih vojnika kraj aut-linija.

U prilog toj verziji ide i ova fotografija snimljena pre početka meča. 
Ukoliko je autentična.


Čak pedeset godina nakon meča, a u vreme raspada SSSR-a, jedan od igrača - Gonračenko -  ispričao je priču koja se nije podudarala sa zvaničnom. Tom prilikom je rekao i ovo: "Četvorica mojih saigrača stradala su ne zato što su bili sjajni fudbaleri... Stradali su kao i mnogi drugi građani SSSR-a dok su se dva totalitarna sistema borila jedan protiv drugog."

Pored filma iz pedesetih, istorija kinematografije beleži i mađarsku verziju filma "Dva poluvremena u paklu" (>>), koji je zapravo bio uzor Hjustonu za snimanje "Escape to Victory", sada već sasvim jasno - romansirane verzije priče. (Uzgred, Hjuston je za snimanje filma izabrao stadion koji danas nosi ime Nandora Hidekutija, fantastičnog igrača Mađarske reprezentacije iz 1956, o kojem sa oduševljenjem i ljubavlju piše i Boža Koprivica u knjizi "Samo bogovi mogu obećati") i koji je trebalo da bude i deo eseja o fudbalu koji je nedovršenim ostavio Danilo Kiš.)

Iako je od te utakmice prošlo više od sedamdeset godina, pričati o njoj i dalje izaziva kontraverze: gore pomenuti film koji je 2012. godine sniman, baziran na prvobitnoj verziji - u kojoj nacisti streljaju kompletan tim odmah nakon meča - prekinut je i zabranjen za projekciju , planiranu u vreme odigravanja evropskog prvenstva 2012. godine. 
Stav državnog aparata bio je "moguće vređanje Nemačkog naroda neistinom".

Ipak, nakon toliko špartanja istorijom, delovima knjiga, kroz izjave svedoka i tekstove koji se bave ovim mečom, meni je na umu samo jedno.

Svi ti Čeka-agenti, Gestapo odredi, crni mantili KGB-ovaca koji urgiraju kod Brežnjeva da se igrači ne odlikuju, ostaju gotovo nevažni pred tom jedanaestoricom, koji salutiraju "Fiz-kult-hura!" naspram jedanaest oficira Luftvafea ruku uzdignutih u nacistički pozdrav, i sasvim sigurno postoji nešto istovremeno i herojski i bezobrazno i ludo u tom potezu Klimenka koji najpre ševa braniča više rase a zatim se okreće ka njemu i loptu šalje u gol - petom, makar se vremenom dokazalo da je bio u potpunosti prijateljski meč, čak i na takvoj utakmici ti ne ponižavaš protivnika na taj način, naročito ne ukoliko u igri nije ništa izuzev - fudbala - taj tajac koji traje dok se lopta kotrlja ka gol-liniji, smračeno lice SS oficira koji je organizovao meč i poklič 2000 ljudi koji proslavljaju gol - Eduardo Galeano u onoj knjizi tvrdi da je gol fudbalski orgazam, to raspiruje strasti - ne gledamo mi samo dvadeset i dva preskupo plaćena tipa koji guraju loptu tamo-amo po terenu, već gledamo nadmetanje čekajući da neko izvede potez koji niko nikada ranije nije uradio, uveravamo se da i slabiji može da pobedi a da je nepravda sastavni deo svega, pa i fudbala, koji gledam od onog popodneva u kojem sam u sali bioskopa "Voždovac" video te Peleove filmske makazice i Maksa Fon Sidoua kako ustaje sa stolice i aplaudira, iako je - poražen.
Iako je sve to bila - filmska priča.



.

7 comments:

  1. Bojša, svaka ti čast na tekstu, uvod u novu knjigu - "42 utakmice" (za 42 rođendan) Bora

    ReplyDelete
  2. Hvala druže!
    Teško ću stići do 42 tako brzo, izuzev ukoliko ne budem pisao o mečevima u balonu u kojima sam lično učestvovao :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. I o tome, ipak, mogao si da OSTANEŠ na tereni, srećom nisi ;.)

      Delete
    2. "Teško ću stići do 42 tako brzo"


      U jes' baš ima mnogo da se načekaš do tada...

      No dobro, neki SMO ove godine najzad stigli do KONAČNOG ODGOVORA a neki klinci još ima da vežbaju i uče
      :P

      Delete
    3. Jes' mogao sam da ostanem na terenu, bilo bi to pomalo ironično, da ostanem da ležim na travi pokošen pre no što me stigla svetska slava, no, očigledno sam malo tvrđi nego što sam mislio :)

      @vrabac: želeo sam da kažem - do 42 priče u tako kratkom roku, to...

      I, jel' to stvarno konačni odgovor ili ne? Kako je u 42? :)

      Delete
    4. ma jeste, to je odgovor, nego, kako ono beše pitanje, nešto sam zaboravio (jebiga, godine, senilnost i taj rad) :)

      Delete
  3. Pa to nešto... šta je smisao života, kako se priprema dobar prebranac, čemu sve ovo i ima li šta ukusnije od zelenih jabuka u komšijskom dvorištu... :)

    ReplyDelete