Thursday, 5 April 2012

Sarajevo, april ("Dom pisaca", Miljenko Jergović)


Sarajevo, antiratni protest, april 1992.

,"Trećeg aprila 1992., bilo je osam navečer, u Dom pisaca ušao je visoki, uredni čovjek u uniformi potpukovnika JNA. Sjeo je za stol do staklenog zida, skinuo šapku i zagladio sijedu kosu dlanom, nalaktio se i lijeno čekao konobara. Naručio je vezirske mahmudije i času kisele. Pokreti tog čovjeka, izraz njegovog lica, način na koji je uzimao času, sve sto je činio odavalo je mir i onu vrstu dostojanstva što ju je najlakše primijetiti u ljudi koji su sve brige prebrinuli, djecu odškolovali, bolesti odbolovali i spremaju se na godišnji odmor, sasvim prazni od zlih i dobrih duhova.
,
Oni koji su te večeri vidjeli potpukovnika i još povjerovali da je baš on taj glasnik koji bi mogao dati odgovore na sva pitanja naših života, oni su mogli biti sigurni da nikakvoga rata biti neće i da nijedno zlo ne smije da se desi, barem do trenutka kada će taj čovjek izrazom lica ili pokretom pokazati da bi moglo biti drugačije. Ali on je mirno dovršio svoje vezirske mahmudije, pažljivo obrisao usta platnenom salvetom i duboko uzdahnuo (...)
,
Platio je, osmjehnuo se konobaru tačno onoliko koliko treba i sasvim lagano odšetao iz Doma pisaca i iz naših života. Potpukovnika više nikada nismo vidjeli. Ako se ikada i pojavio bilo je to u nekom drugom, neprepoznatljivom obličju, u kojemu je najavljivao neku novu sudbinsku istinu."
,
(Miljenko Jergović, priča "Dom pisaca", iz "Historijske čitanke 1")
,
,

32 comments:

  1. ...oni su mogli biti sigurni da nikakvoga rata biti neće i da nijedno zlo ne smije da se desi, barem do trenutka kada će taj čovjek izrazom lica ili pokretom pokazati da bi MOGLO biti drugačije!

    (YUGOoslovenka)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Kod drugarice pronalazim ovaj link, fotografije u ovom slucaju zaista govore mnogo vise od tekstova: http://www.slobodnaevropa.org/media/photogallery/24500616.html

      Delete
    2. thanx:)
      i da,ne znam kome moze da bude sve ovo pateticno...upravo je mucno i strasno ali dobro..

      Delete
  2. @vrabac: uh, borise... Verovatno ti je onda i ovo patetično: http://www.radiosarajevo.ba/novost/78220
    Meni je više mučno i strašno.

    ReplyDelete
  3. kako da ti kažem, nikada nisam imamo sluh za vajb mome kapora. pa tako ni jergovića.

    ReplyDelete
  4. Iako se ne slažemo da su njih dvojica od iste sorte, evo jednog drugačije, topla preporuka. Aleksandar Hemon: http://pescanik.net/2012/02/psi-rata/

    ReplyDelete
  5. na stranu jergovicev stil, sama prica je vise nego simbolicna. strasno je pomisliti da su oficiri jna znali. moj drug b.b., sin potpukovnika, napustio je sarajevo cetvrtog aprila. sjecam se jos mojih pitanja: pa gdje ces? pa zasto? a njemu na licu neka pomirenost sa sudbinom i osjecaj da ce svaka rijec viska biti kobna...

    ReplyDelete
  6. "... početkom devedesetih svršena je naša povijest i započelo je neko novo vrijeme, ono vrijeme u kojem ćemo postati gorko svjesni da nikada nećemo osvojiti svijet.

    Mi nikada nećemo vladati, nikada nećemo doista odrasti i više nikada nećemo živjeti u svome vremenu. Naše vrijeme je iskočilo iz zgloba i otišlo negdje mimo nas. Otišlo je tamo gdje su svi oni ljudi koji su umrli zajedno s njim..." (M.J.)

    ReplyDelete
  7. pi' ja mislio vezirske mahmudije neka orijentalna poslastica koja se davi u šećeru i sirupu (njam njam) kad ono rižoto sa pečurkama i teletinom...

    što se tiče samog teksta, ovo me podseća na raspravu koju sam na času imao sa profesorom psihologije borisom tadićem u proleće 1996. on je tu zastupao mišljenje da do pomirenja srba i muslimana nužno mora doći, ja sam rekao nema šanse. i razumem obe strane zašto je to tako, i uprkos želji za objektivnošću, imam svoju stranu u toj krvavoj predstavi, da sad ne širim bezveze priču u nedogled do ludila, znam da su ti svi ti stavovi vrlo dobro poznati i nema potrebe da ih ponavljam. uglavnom je tu ćutanje najbolje reakcija, ali reko' sebi aj' da prekršim malo tu okrepljujuću omertu.

    zbog toga se i slažem sa vrapcem u oceni kako tvog, tako i ostalih tekstova koji su se našli u ponudi.

    m

    ReplyDelete
  8. Ovoga puta se ne slažemo, ćutanje nikako nije najbolja reakcija, jer ako se o nečem ćuti, onda bude i zaboravljeno.

    Ovo što je u komentaru ostavila @fantastična i ovaj citat koji je dodala @anamnesis su autentične rečenice ljudi koji su kroz to prošli, ili barem bili tamo da poslednjeg trenutka.

    Postoji razlika između patetike i patosa, a citirani i linkovani tekst su, meni barem, primer patosa, ne patetike:

    patos (gr. pathos) - "stanje patnje, ali i stanje strasti , uzvisenosti, dirljivosti."

    ReplyDelete
  9. prvo, ne bih se baš složio sa maretom da "nema šanse" ali da su šanse vrlo male ako se nastavi ovako, jesu.
    a autentičnih rečenica je mnogo i vrlo često su oprečne. cela jedna kakofonija autentičnih rečenica.

    p.s.
    kada sam preksinoć prvi put otvorio ovaj tvoj post, kaže mi žena gledajuči mi preko ramena u onu sliku "e među onim tamo glavama je negde i moja, poslednje okupljanje za mir..." (upisala srednju umetničku u sarajevu 91). ima i ona neke "autetntične" rečenice, samo je izgleda, baš kao i mare, pristalica doktrine "ćutanje je zlato".

    ili kako je juče na jednom drugom mestu neko slikovito objasnio takvo stanovište:

    ja o Bosni ne volim da raspravljam i retko učestvujem u takvim diskusijama. Ili me povuče ali brzo uteknem.
    Zašto? Zato što mislim da ta priča nije gotova, i da je to Pandorina kutija koju ne valja čačkati i Gremlin kome ne treba prinositi vodu.

    ReplyDelete
  10. Jergovića volim da čitam, ali ovaj tekst stvarno nije ništa naročito, pogotovo što se radi o tako dramatičnim stvarima - kao da je napisao nešto tek da bude na broju onih koji su "rekli koju". Ima on mnoooogo boljih tekstova.
    Međutim, delim Nebojšino mišljenje da je ćutanje najgora reakcija. Nek se priča, piše, raspreda... o svemu što je bilo. Svako sa svoje strane, pa kad se "nekoliko istina" sukobi, doći će do nekog poravnanja, promene mišljenja, dirnuće se neko srce.. kako god, samo da se ne ćuti.
    Sasvim je druga stvar što se nude "gotove istine" i "jedino ispravno mišljenje" koji neodoljivo podsećaju na komunistički manir i partijske direktive. Nije baš sve bilo onako kako nam serviraju "ispravni". Tek ako se bude pričalo, pisalo, raspravljalo... doći će do nekog prosvetljenja.
    I da, pomirenje je moguće, ali tek kad se doživi katarza. Na obe strane.
    A katarza je nemoguća bez patosa.

    ReplyDelete
  11. Neki ljudi ćute jer su se umorili i dosta im je borbe s vetrenjačama. Shvatiću ćutanje samo kao predah - misleći ljudi jednostavno ne mogu da budu ravnodušni. Oteće im se makar uzdah kad-tad.

    ReplyDelete
  12. kapiram šta mi pričate, ali istine obe strane su toliko oprečne i međusobno se isključuju da se ćutanje čini kao najbolja reakcija.

    ono što meni lično smeta kod tipova kao što je hemon npr. što on neće propustiti priliku da naširoko piše o etničkim čišćenjima u istočnoj bosni kojih je nesumnjivo bilo, opisujući pijane i zabrađene srpske vojnike, i time stvara optičku iluziju da su bošnjački vojnici, čiji je jedini ratni uspeh u tom ratu bio ubijanje sopstvenog naroda u cazinskoj krajini, obrijani i kul tipovi koji u rovovima čitaju svetske klasike.

    da ne pričam o 160 hiljada sarajlija srpske nacionalnosti, kapiram da su se oni svi samoubili jer ih u sarajevu odavno nema, a uloge žrtve i zločinca je neko već podelio. eto, s time se ne slažem, i ne verujem u katarzu onih koji zamišljaju taj posao kao dehumanizaciju čitave jedne strane, pa ceo svet zna za srebrenicu (i treba da zna) a niko ne zna za dretelj ili čelebiće (i to treba da zna). za rat su ipak potrebne dve strane.

    eto možda sam prekardašio, ali ste tražili moje mišljenje. ako sam nekog uvredio, jbg, izvinjavam se, neću više.

    ReplyDelete
  13. Eto, Marko, pišeš o tome, i to je dobro: "... i ne verujem u katarzu onih koji zamišljaju taj posao kao dehumanizaciju čitave jedne strane." Svaka strana treba da se obavesti o svemu što se događalo, a to se neće desiti ako se ćuti.

    ReplyDelete
  14. mare:
    eto možda sam prekardašio, ali ste tražili moje mišljenje. ako sam nekog uvredio, jbg, izvinjavam se, neću više

    Mene nisi kao ni ET, naprotiv. Upravo se radi o tome sto ti pises. I jos mnogim drugim stvarima.

    ReplyDelete
  15. (uglavnom se slažemo - za sada sam dužan jedno objašnjenje...)

    Ovaj Jergovićev pasus mi se motao po glavi tog dana jer me podsetio na ono šta sam ja proživljavao 23. i 24. marta do 20h uveče u Beogradu 1999. godine. U ta dva dana su me neki ljudi koji su u to vreme važili za veoma dobro obaveštene uveravali da je sve ok i da se 25. vidimo na poslu. Tog popodneva, 24. ja sam sa ćaletom otišao da kupim boks cigareta "za svaki slučaj" a ti koji su me uveravali su zapravo već gazili gas i šibali van zemlje. To sam, naravno, shvatio tek nešto kasnije. A podsetio me taj pasus i na jedan delić knjige "Crni Labud" Nasima Taleba, knjiga se, naravno bavi drugačijom tematikom, no on na jednom mestu takođe navodi taj momenat iz ličnog iskustva - kada prvih dana rata njegove komšije prelaze da žive u hotelima, sigurni da će se sve završiti za koji dan, jer su ih prethodno iskustvo i istorija naučili da je prosto nemoguće da rat u njihovom gradu traje duže od 2 dana. Štaviše, taj prostor je vekovima bio znan kao "rajsko mesto", na kojem su zajedno živeli Muslimani, Hrišćani, "Levantinci". To mesto znamo pod imenom Liban.

    Ima Jergović i boljih i dirljivijih i surovijih momenata, ali ovaj mi je prosto obuzeo pamet u tom trenutku. Što se Hemona tiče, dokle god, što kaže Vrabac, obe strane kažu svojim ljudima šta se sve zbivalo, smatram da nemam pravo da prigovaram bilo šta bilo kome a ko je bio prisiljen da napusti svoj dom i živi, u ovom slučaju, desetak hiljada kilometara daleko od mesta u kojem se rodio. Kad raščistimo neke detalje, možemo da bistrimo ko je šta zlonamerno učitavao, ako je bilo zle namere.

    ReplyDelete
  16. što se tiče prigovaranja, u pravu si, samo što ako to dovedemo do krajnjih logičkih konsekvenci upadamo u apsurd nakon koga ostaje samo ćutanje, a o njemu je već bilo reči (još jedan apsurd). ili su svi krivi ili niko nije kriv.

    e sad, od uopštenih i dobro poznatih slika, mom senzibilitetu više leže i teže uvidi koji razbijaju uobičajenu podelu karata. sad pomalo klizim ka digresiji, ali svideo mi se tekst nenada kecmanovića (za koga mislim da je najveći živi srpski politikolog, njegove "domete demokratije" bi svako trebalo da pročita, može i na engleskom http://www.amazon.com/Reaches-Democracy-Nenad-Kecmanovic/dp/1591026512 ) o dobrici (o kome nemam visoko mišljenje): http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/bosnjacka-hajka-na-dobricu.html poslednji pasus me prilično zamislio.

    ReplyDelete
  17. strasno pogadjaju diskusije ovog tipa kad svi znamo da je matematika egzaktna nauka i da je broj zrtava jednog naroda neizmjerno, ali neizmjerno veci. neizmjerno vise zrtvava neizmjerno vise ranjenih, neizmjerno vise silovanih zena, puno vise dozivotnih invalida, neuporedivo vise prognanih. cinjenica da je bilo zrtava i na srpskoj strani ne umanjuje srpsku krivicu. i nema nekoliko istina, postoji samo jedna i dok je pojedinci ne svare nece biti nikakvog pomirenja na opstem nivou. nazalost.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Razumemo se, a dokle god pričamo o tome, postoji šansa da se neke stvari razreše. Ako budemo ćutali, ništa neće na dobro izaći.
      Tako da, nada postoji.

      Delete
    2. jako cijenim to sto radis i kako razmisljas, ako je to moguce ovako virtualno. dok god se bude pricalo, bice nade, u pravu si. i zato ti hvala.

      ps. problem je vrlo jednostavan: bosna i kako sam negdje procitala" te bosanske vukojebine" su jako daleke u kolektivnom (ne)svjesnom okolnih naroda. doci autobusom u sarajevo, sjesti u kafanu i slusati price prezivjelih ili se dati da te neko povede za ruku na sarajevski horror tour bi bilo vrlo lako osvjestenje za dosta ljudi, vjeruj mi. evo sa mog balkona bi moji roditelji, inace sarajevski srbi, mogli ispricati bezbroj prestrasnih prica koje bi svima onima koji ne vjeruju mogle unijeti prijeko potrebni crv sumnje u "nepokolebljivost" zasnovanoj na godinama, pardon, decenijama propagande.

      Delete
    3. bosna i kako sam negdje procitala" te bosanske vukojebine" su jako daleke u kolektivnom (ne)svjesnom okolnih naroda

      o varaš se, grdno se varaš uopšte nisu daleke.

      dakle ti misliš da mi ovako razmišljamo zato što smo zadojeni propagandom i ne znamo kako je u stvari bilo.
      a kada bi kojim slučajem saznali onda bi svakom čoveku sa imalo dobrog u sebi sve postalo jasno, zar ne?
      ako sam dobro shvatio tvoju poentu?

      Delete
    4. Ja bih po ovome što je fantastična ostavila kao odgovor rekao da ona govori o malo širem periodu i prostoru no što je Sarajevo 1992-1995?

      Ukoliko grešim, ona će me već ispraviti.

      Delete
    5. niko ne govori da su stvari crno-bijele. niti takvima mogu biti. moja bi srpska porodica u ratnom sarajevu trebala nesto znati o tome, rajt?
      ne, poenta je da je od banalnosti i kolicine pocinjenog zla u BiH gore samo relativiziranje istog recenicama tipa: "svi smo krivi". nismo. ima krivljih, jbga. prihvatis to i ides dalje.

      Delete
    6. uz dužno poštovanje, tvoja porodica nije bila jedina porodica u ratnom sarajevu, rajt?
      ona svakako zaslužuje ljudsko saosećanje zbog pretrpljenog užasa tokom tih godina, ali nema od boga datu ekskluzivnu licencu da bude jedini i vrhovni presuditelj. niko pojedinačno nema tu priveligiju.

      isto tako, to što je jedna strana na početku napravila katastrofalno lošu procenu svojih mogučnosti pa posle nije uspela da napravi ekvivalentnu količinu zuluma kao ona druga, oslobađa je isključivo i samo "brojčane odgovornosti". svakako je ne stavlja na neupitni moralni pijadestal. a upravo tu predstavu gledamo zadnjih 17 godina. ma i duže, još od kako je sve počelo.

      Delete
    7. vec 2x spominjes moral. to je vjerovatno zato sto jezik uvijek ide na zub koji boli :) zao mi je, ali ne mozes suditi o proslosti tako sto ces u mislima pripisati drugoj strani namjere koje se nisu ostvarile. istorijski vrijedi samo konkretno podvlacenje crte. pa bilo to i u brojkama. nadam se da razumijes da ne govorim ni o kakvoj egzistencijalistickoj krivici sprskog naroda, govorim konkretno o ratu u bih gdje su srpska zlodjela, posluzimo se tebi dragom rijeci, neupitna. i neupitno veca. to sto se poslijeratni bh muslimani valjaju bezizlazno u svojoj ulozi zrtve je sasvim druga prica.

      Delete
    8. a kada sam ja to dovodio u pitanje srpske zločine? (kada smo ih već krstili kao "neupitne")
      evo nebojša može da posvedoči da sam ih pre samo par dana spominjao kao nešto čega moramo biti svesni i što treba da razrešimo sa sobom pre svega. a o njima sam pričao još tokom samog rata kada je to bilo mnogo više, da se blago izrazim, "nepoželjno".

      žao mi je, ali ono što ne mogu pripisati u mislima je izvršenje. ovakav kakav sam nemoralan, namere mogu i to bez ikakvog problema. i to ne u mislima. vrlo dobro se sećam priča baš po toj nesrećnoj istočnoj bosni kako će vlaški psi leteti dal preko drine, dal u drinu.

      a ovde je upravo to "valjanje u ulozi žrtve" prva priča. bar ja, a mislim i mare, o tome pričamo.

      Delete
  18. matematika jeste egzaktna nauka, ali broj žrtava nije nikakvo merilo u određivanju krivice, posebno u ovom ratu jer kao što sam već napomenuo gore, broj žrtava jedne strane ne znači da ih je ubijala druga strana, pričali mi ljudi iz bihaća i velike kladuše, oni koji su preživeli "svoje".

    i meni je strašno i kao čoveka me pogađa kada vidim da pojedinke mašu brojem žrtava kao da su od papira a ne žele da vide da stvari uopšte nisu tako crno-bele kao što neko želi da ih takvima predstavi. i dok se to ne bude utvrdilo kao nepobitna činjenica, zaista nema nikakvog napretka. što se tiče pomirenja ja lično se ni sa kim nisam ni svađao da bih osećao potrebu da se mirim.

    m

    ReplyDelete
  19. ...a pomalo su i najzapadnija od sviju braće pridonela skoru, nisu ni oni bili cvećke

    što se tiče konkretnih zločina, odnosno broja žrtava tu možemo pričati o srpskoj krivici, kao aritmetički največoj. međutim, največi broj odgovornih je procesuiran, što se ne može reči za onu drugu stranu. naravno, teško je to, oduzelo bi taj status isključive žrtve koja osuđuje sa neupitnih moralnih visina.

    što se tiče krivice za početak rata tu stvari stoje malo drugačije i tome se da diskutovati. Bio jednom jedan Kutiljerov plan...A bila pre toga neka preglasavanja, svesna kršenja ustavnih odredbi itd.

    a kada pričamo o svedočanstvima, evo ga jedno zanimljivo koje upravo pokazuje da stvari nisu bile baš crno-bele.

    http://www.bhdani.com/arhiva/144/t441.htm

    ReplyDelete
  20. Ilija T. Radaković: Besmislena YU ratovanja 1991-1995

    http://www.znaci.net/00001/23.htm

    Topla preporuka, svima koji nisu bili u prilici pročitati.

    ReplyDelete