Kada je Sloba Konjović jednog utorka pre trideset godina pustio sa tek objavljenog "The Secrets of the Beehive" pesmu "Orpheus" nisam znao mnogo o Dejvidu Silvijenu. Znao sam da album na kojem se nalazi takva pesma želim da imam u bilo kom formatu, što pre. Sledećeg utorka je, ukoliko se dobro sećam, u "Paradi albuma" pustio "The Boy with a Gun", treće nedelje je išla "Maria", zatim "September"... Bio je na listi najboljih albuma četiri-pet nedelja, a onda je 'ispao sa liste'. Ja sam svaku od snimljenih pesama ili delove koje sam uspeo da uhvatim imao razbacane po trakama, na kojima su su mešale sa drugim snimcima drugih bendova nasumičnom i neplaniranom cut-up tehnikom. Nepostojanje 'duplog deka' onemogućavalo je slaganje svega snimljenog na jedno mesto i u nekakvu celinu. Bez obzira na to, preslušavao sam to što sam imao, istovremeno shvatajući da za dobru pesmu nema loše trake, odnosno da ni mali stereo kasetofon ne može umanjiti lepotu onoga što slušam. "There's a beauty here I cannot deny And bottles that tumble and crash on the stairs Are just so many people I knew never cared Down below on the wreck of the ship Are a stronghold of pleasures I couldn't regret But the baggage is swallowed up by the tide As Orpheus keeps to his promise and stays by my side"
Do prve kopije celog albuma sa nečije već 'šuštave' kasete sam došao godinu dana kasnije. Pored šumova imala je 'dropove' na par mesta, što mi, takođe nije smetalo. Iako je od te kasete prošlo mnogo godina - i danas kada slušam ovaj album 'čujem' šum trake i te dropove sa prve kasete te se i dalje iznenađujem što ih više nema. Ta šuštava kopija se umnožavala dalje i danas odjekuje u tom nekom krugu drugarica i drugara: kroz link ka nekoj od pesama sa albuma koje ubacujemo u mejl ili citat iz neke od pesama koji se stavlja uz fotku klinaca i drage na društvene mreže. Te pesme odjekuju među nama, iako smo udaljeni hiljadama kilometara.
*
O, sreće! kada mi je komšija i prijatelj Mića Ćorić nekoliko godina (još) kasnije doneo jedan od prvih 'narezanih' diskova sa kompletnim albumom, u omotu koji je napravio za mene. Nakon ne malo čekanja, konačno sam ga slušao onako kako je bio i napravljen. (Disk i omot čuvam i danas, kao sećanje na Miću. Originalni omot, koji su pravili u ono vreme veoma traženi "23 envelope" dostupan mi je u svakom trenutku na klik.) * Trideset godina udaljen od tog utorka u kojem sam prvi put prislonio uho na uspavanu košnicu i nakon mnogo stotina sati provedenih uz Silvijenovu muziku, poredim njegove albume sa delima slikara. Ukoliko je njegov prethodni album - "Gone To Earth" - zvučao kao slike koje je stvarao Mark Rotko, ovaj album je poput fotografija Roberta Duanoa. Naredni je već zvučao kao slike Hauarda Hodžkina. Silvijen muzikom stvara scene i dokazuje da lepota ipak može spasiti svet.
"The Secrets of the Beehive" je mnogo puta spašavao moj.
Sve ređe pešačim kroz centar grada i sve češće biram da hodam ulicama sa kojima nemam zajedničku istoriju. Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van.
Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao. Biram muziku koju poznajem.
*
Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću. Devet od deset tih prozora je u mraku. Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.
Izbrojao sam deset mesta na kojem je nekada bilo drveće. Svako od tih mesta zaslužuje da, kada se ovo završi, ponovo pravi prijatni hlad i ostavlja kestenje po trotoaru. Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice. Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno. Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.
Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće. Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra. Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča. Zaklanjaju. Sunce. Jebote. Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana. "Push the Sky Away" dolazi do kraja. *
Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi. Niste uspeli sve da zabetonirate. I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.
Doni Mekaslin počinje uvodnu temu 'Lazarusa' na saksofonu,
ja se raspadam.
Naravno da Doni zaslužuje da se o njemu piše i misli ne samo kao saksofonisti-čiji-je-bend-svirao-na-poslednjem-Bouvijevom-albumu,
ali ja to trenutno ne umem da pišem,
Nedeljama nakon izlaska "The Skeleton Tree" sam se pitao zašto kreće na turneju i kako je to moguće slušati uživo i ostati čitav.
Nakon gledanja "One more time with a feeling" >>sam počinjao da nazirem, od večeras verujem da razumem. Tokom prve tri pesme kretao se binom poput zatvorenika.
Na trećoj je počeo da komunicira sa prvim redovima publike, više je dodirujući nego pričajući.
Nakon tri groma - "From Her To Eternity", "Tupela" i "Jubilee Street" usledila je "The Ship Song" tokom koje sam, valjda, shvatio. Pred nama je bio čovek koji je, nakon svega što je prošao, pun gneva i pun ljubavi. Taj gnev, izgleda, može da ispusti samo tako što će stati pred publiku i pevati, dodirivati je. Lepiće na sebe poglede, uzdahe, uzvike i dlanove publike poput pijavica i puštati krv, jedino tako može da smanji količinu otrova u sebi. Ali taj otrov, to što iz njega izlazi, to u nama izaziva oduševljenje i ljubav. Ona svita koja mu se pridružila na bini tokom bisa i poslednja pesma koju je otpevao - Push the Sky Away - uverile su me da je pred nama bio Propovednik koji zna prirodu svih demona. Ukrotio ih je i zarobio u instrumentima The Bad Seeds. Kada je potrebno, na jedan njegov mig ili pokret ruke ti demoni izlete napolje i izvrište se, ali će na drugi pokret njegove ruke ućutati, zato što je red na njega da nam kaže nešto o ljubavi i izdržljivosti. I podeli usput poneki autogram između pesama uz komentar - 'You're fuckin' awesome'. Mi koji smo večeras bili, mi smo spaseni.
"Dega je verovao da reči nisu neophodne: hm, hi, ha, i sve je rečeno."
(strana 201.)
Pred sam kraj knjige, na izlazu iz galerije nakon duže šetnje kroz dela Žerika, Manea, Sezana, Degae, Braka, Magrita, Oldenburga i drugih umetnika 19. i 20. veka Džulijan Barns citira Floberovu rečenicu: "Objašnjavati jednu umetničku formu sredstvima druge je monstruozno. Nećete naći nijednu dobru sliku u svim muzejima sveta kojoj je potreban komentar. Što je više teksta u vodičima galerija, to je slika lošija". Ipak, tri reda kasnije navodi da je sam Flober ostavio dosta ličnih beleški o slikarstvu u pismima i dnevnicima, dajući tako i sebi ohrabrenje i opravdanje za pisanje o slikama. "Širom otvorenih očiju" (originalni naslov je, ipak, bolji: "Keeping an eye open") je zbirka eseja o umetnosti koje je Barns pisao u rasponu od gotovo dvadeset i pet godina. Svega jedan nam je bio ranije dostupan - a to je izuzetan tekst o Žerikoovom "Splavu Meduze", prvi put preveden u okviru njegove "Istorije sveta u 10 1/2 poglavlja" (Geopoetika, 1994), no u novom prevodu, većem formatu i sa kvalitetno štampanim reprodukcijama finalnog dela i skica za nju ovaj esej postaje ono zbog čega je pisan: uvodni tekst kustosa ili vodiča kroz izložbu koji zna sve o svakom detalju slike, razlozima postojanja određenih zahvata i njihovim značenjima - ali vodiča koji je svestan (ne)znanja okupljene grupe (čitaoca) te će pričati o onome što je zaista važno, što će držati pažnju i što će nam pomoći da razumemo.
Zato ovu knjigu valja otvoriti poput vrata Galerije ili Muzeja u koji je odavno trebalo ući, čitati poput višesatne šetnje u društvu tipa čija će nam svaka rečenica držati oči širom otvorene i izazivati želju da se nastavi do naredne prostorije - iako priča o delima čijeg značaja do pre petnaest minuta nismo bili ni svesni. Iako je sigurno imao i mogućnost i da ovu knjigu-izložbu postavi drugačije - Barns bira teži put i tokom te ture kroz devetnaesti i dvadeseti vek piše o autorima koja su mu očigledno lično važni, ne osvrćući se na to da li su i najpoznatiji. Kada se pak posvećuje autorima o kojima bismo morali da imamo osnovno predznanje, širi nam vidik usmeravajući diskretna svetla na dela koja su značajna za razumevanje uticaja umetnosti na nas:
"Premalo verujemo, a estetički znamo previše; stoga, mi ponovo stvaramo, iznalazimo nove vrste zadovoljstava u umetničkim delima (...) Ono što je bitno je sačuvani objekat i naša reakcija na njega. Provere su jednostavne: da li ta dela privlače oko, uzbuđuje intelekt, podstiču um na razmišljanje i pokreću srce; sem toga, da li se primećuje koliko je prisutna veština? Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo oko i nakratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Možda, da upotrebimo staru dihotomiju - lepo retko sadrži značajnu dubinu (O ovoj temi, uzgred budi rečeno, trebalo bi da pratimo ne Kitsa već Larkina: "Uvek sam verovao da je lepota u lepoti, istina u istini, da nije sve u tome da znate sve na svetu niti da je potrebno da znate".) Jedno od trajnih zadovoljstava koje nam pruža umetnost leži u njenoj sposobnosti da nam se približi iz neočekivanog ugla i da nas navede da naglo zastanemo čudu." (str. 184)
Ovih sedamnaest eseja, pisanih po narudžbini za New York Review of Books, Guardian, Modern Painters i druge publikacije moj-gladni-ali-za-likovnu-umetnost-ne-baš-istrenirani-mozak podsećaju i na fenomenalnu BBC-jevu seriju "How Art Made the World" Najdžela Spajvija ali i to koliko nam ovakvi naratori/vodiči/kustosi/putokazi nedostaju a čiji bi doprinos u preživljavanju ovog raspada sistema bio dragocen i lekovit po oči, glavu i srce. Ono što Barnsa preporučuje za jednog od tih idealnih vodiča nije samo njegovo znanje i opipljiva ljubav, odnosno naklonost prema nekim delima ili autorima, već i njegov nenametljiv pristup, koji odlikuje one kojima je sve jasno, ali koji vam neće saopštiti to sve, već ukazati na to koje putokaze vredi pratiti da bi nam se svet otkrio, u velikom formatu.
"Kada iznova stanem ispred meni poznate slike nakon nekoliko godina, hvatam sebe kako mrmljam: "Da, svakako", ili "Dobro", ili "Tako je". Ili ponekad: "Sada počinjem da shvatam". Kao što i ove banalne reči mog odobravanja govore, moje stalno druženje s njegovim (Hodžkinovim) slikama, i moja sve veća preokupiranost njima i udubljenost u njih, retko kada mogu da se pretoče u suvisli komentar. Svakako, mogu da govorim o naslovima i da razmišljam o tome kako je slika nastala, o tome koliko je slična ili drugačija od neke druge; mogu da opišem šta vidim ispred sebe poput književnika koji vodi beleške s puta. Ove slike se obraćaju mom oku, duši i mom umu - ali ne delu ume koji može to da artikuliše. Uglavnom, ja im se obraćam u onoj idealnoj tišini o kojoj govori Brak. One se opiru rečima - bar rečima koje prenose ono što se dešava u meni kada ih gledam. Ne mislim da je ovo važno, sem u društvenom smislu. Jedino što je bitno je da se ono što se desi, desi se, i da se ponavlja, i da se ponavlja iznova i iznova kroz godine.
Pa, dosta je bilo reči."
(Prekucano iz "Širom otvorenih očiju", prevod Nikole S. Krznarića, Službeni Glasnik, 2017 >>, strane 184, 201, 210.)
