Imamo problem ako vi nemate problem sa filmom "Houston, we have a problem"

Nemam problem što na plakatu-najavi za film bolje vidite jednog Tita protiv pet američkih Predsednika i tako previđate rečenicu "Myth or Reality?"

Nemam problem što niste svi prepoznali Božidara Smiljanića kao 'Inženjera Ivana Pavića', kao ni njegovu 'ćerku' - odnosno glumicu Branku Šelić. 
Ta 'paralelna' radnja je u ovom filmu ionako motor rakete koji ne radi, već samo bljuje dim da bi se zabašurile slabosti ove priče.

Nemam problem ni što vam nije problematična scena u kojoj Tito 'gleda' reklamu za Yugo za američko tržište, inače snimljenu 1986/7. Imam problem sa argumentom od publike sa mreže: "Prototip Yuga je napravljen 1980, Tito ga je video".

Imam problem i sa onima koji veruju da Slavoj Žižek priča kako se priča o "jugoslovenskom svemirskom programu" skrivala od vas decenijama,
zato što ne priča o tome.

Većina problema koje, pak, imam sa ovim filmom i namerama njegovih autora je raketno-inženjerski precizno definisao Sloba Vujanović u tekstu na mislitemojomglavom >> i ja ih neću ponavljati. 
Dodao bih da imam utisak da autori ovog filma ne prave pseudoistorijski bosanski lonac sa zlim namerama kao, na primer Malagurski, što im je plus.

Najveći problem koji imam ipak je broj ljudi koji veruju da je sve to "stvarno bilo", "kao što smo videli u filmu".

Očekivano je da ovaj film raspaljuje maštu i dodatno opušta inače nekritički odnos prema državi koja vam očigledno nedostaje od glave do pete ili od poda do plafona, zato što je, eto, imala neku tehnologiju, industriju, inženjere, podzemne aerodrome (vojne, ne za potrebe "svemirske agencije", frižidere koji su radili po trideset godina i onakvog Predsednika.

To je sasvim u redu i autori su sasvim sigurno računali i na to.
No - i ja sam odrastao u toj državi, i dalje je smatram jedinom državom u kojoj sam živeo (ovo drugo nisu države) i jedinom domovinom koju sam imao - ali, ni tada, kao ni danas, ne verujem da smo bili, ono, treća najjača vojska na svetu i nekakva sila.

Imam, dakle, problem što živim okružen prevelikim brojem ljudi koji su za protekle dve-tri decenije morali da razviju kritički odnos prema onome što vide na ekranu a nisu - 
te bez problema prihvataju i ovu priču kao 100% tačnu. 

Zato i prolazimo poput Lajke.
Ukoliko se ne sećate, to je onaj nesrećni pas iz SSSR-a lansiran u kosmos 1957, 
da je niko ne pita ima li ona nešto protiv toga da se ne vrati.
Ali je to je bilo za više ciljeve.

Ovaj film je pokazna vežba zaluđivanja gledalaca. 
Zato je vredan vašeg vremena.
(Dobro, i zbog kadra u kojem Bora Jović aplaudira Titu.)

Možda malo kritičkog gledanja pomogne da evoluiramo do šimpanze Hame. 

Njega su nakon leta oko planete vratili kući.




p.s. Uzgred, izvorna rečenica je glasila: "Houston, we've had a problem" :)

Noćurak za san [emisija]

Večerašnji Noćurak je tako nešto sanjiv, uspavan, zeva, dremao bi, sanjao bi.

The Decemberists, 
R.E.M, 
Patti Smith, 
Sivert Hoyem, 
John Grant, 
The War On Drugs, 
Pretenders, 
K.D. Lang, 
Bryan Ferry, 
Leonard Cohen, 
Kate Bush, 
David Sylvian, 
Simple Minds, 
David Bowie... 
i još neka iznenađenja na kraju :)

O hodoljublju ili "Hadžiluk plemenitom snu" Borisa Maksimovića [knjiga]

Dobar putopis je poput dobre pesme. 

Zgrabi te uvodnim tonovima ili zviždukavom temom, nekada te udari već prvim udarcem u doboš, osetiš kako je zategnut taman koliko treba i prija ti ta vibracija; do kraja prve strofe te endorfin i dopamin rade kao da si baš ti napisao tu pesmu (ili bio tamo odakle ili o čemu putopisac piše); na refrenu se osećaš kao da je to pesma koju si čekao čitav život da čuješ, poput predela koji prvi put otkrivaš; sinkope i prelazi su na pravom mestu a majstor koji je pisao (i pesmu i putopis) ostavili su dovoljno prostora da se i ti smestiš u predeo ili poslednji krug refrena, jer si upravo otkrio nešto novo i rešio si da tu ostaneš.

(U skladu sa tim - loš putopis je poput loše pesme, ali to sada ne bih obrazlagao, žurim da otkucam sledeći red)

Knjiga Borisa Maksimovića "Hadžiluk plemenitom snu", zbirka putopisa nastalih na različitim razdaljinama od doma, prožetih lajtmotivom koji ih sve vezuje u celinu je poput dobrog dvostrukog albuma (u moru takvih - preslušao sam nekoliko stvarno dobrih, kao što sam među mnogim putopisnim knjigama pronašao tek par stvarno magičnih, poput ove). Priče se prirodno nadopunjuju i ne oseća se da su nastajali u dužem razdoblju i zajedno čine smislenu, lepo oblikovanu celinu koja - poziva na putovanje (i pisanje). 

Bez obzira da li piše o 
Andaluziji, 
Berlinu, 
Kopenhagenu,
Amsterdamu,
Veroni.
Bariju, 
Rimu, 
Plovdivu, 
manastirima po Srbiji ili 
"stopajući hercegovačkim vukojebinama" (ovako se stvarno zove jedan od zapisa) - 
ovaj hodoljub u svakoj priči ostaje dosledan propovedi koju je nekako i sam najbolje zapisao na kraju teksta o Iberijskom poluostrvu: "Ako ti se u povratku ćošak na putu do tvoje kuće obrati na novom jeziku, tad znaš da je putovanje imalo smisla, nebitno koliko daleko si išao."

Zapise iz "Hadžiluka plemenitom snu" privlačnim čini nekoliko stvari. 
Najpre - Boris piše autentično, drugačije i hrabrije od mnogih putopisaca koje sam čitao. 
Tamo gde bi svaki radoznalac tražio faktografiju o svim tim mestima koje je pisac prehodao - pronaćićete iskreni, intimni doživljaj trenutka u kojem se našao. Faktografija je - što on dobro razume te je i koristi samo kada je neophodna za tok priče - dostupnija nego ikada na različitim turističkim sajtovima, interaktivnim mapama i ostalim pomagalima koja putnici pre nas nisu imali gde da pronađu. 
Tamo gde očekuješ digresiju na temu čuvene zidine, kuće ili trga, ovaj pisac će ponuditi onaj deo prostora kojeg u knjigama iz serijala "Top places" nećeš pronaći. 
Tamo gde ima prostor da gnjavi o kilometraži, načinu kupovine karata ili proverenim hotelima i hostelima, on će iskoristiti za često veoma zabavnu kontemplaciju na temu smisla svega toga, što je odlika onih vozača kojima je dosadno da voze po već poznatim drumovima i znaju prečice koje vode do skrivenih krajolika. 
Ima tu još iznenađenja, ali ja ih neću sve otkriti jer čemu onda poziv na putovanje kroz njegovu knjigu.

"Hadžiluk plemenitom snu" nastajao je najpre na blogu Borisa Maksimovića -https://hodoljub.wordpress.com/ >>, ali je doživljaj putovanja ipak snažniji od kako je pretočen u knjigu. 
Još je bolje ukoliko tu knjigu poneseš sa sobom, na neki svoj put.
A kada se preplete ono gde si sa onim o čemu čitaš, iako su to najčešće potpuno različita mesta, vremena a često i kontinenti, onda ćeš osetiti ono o čemu je Keruak toliko pisao - 
da put nema kraj.

Za kraj, još ovaj citat:

"...Nervira me što moram sve ovo da zapisujem (a pišem po maramici jer nemam papira) kao da se bojim da će mi ovaj pogled  pobjeći, da će se nešto promijeniti u krajoliku, da će izgubiti onaj svoj čarobni sastojak, onu prečicu do sreće. 
Nervira me što ovaj osjećaj sreće ne mogu da prenesem nekome, već će svi kad pročitaju reći da sam patetičan i da ponavljam klišeje. 
Nervira me i što ovaj prizor ne mogu da urežem u mozak kao fotografiju i znam da će mi ga kako vrijeme prolazi uvijek kvariti magle zaborava i trošnost ljudskog pamćenja. Nervira me i što ne mogu da vidim more dok pišem ove redove. I što ne mogu biti ovdje do zalaska sunca, i to me nervira. 
A opet sam srećan. 
Sreća, da bi bila sreća, mora da ima malo prolaznosti u sebi, inače bi smo se previše navikli na nju. Takvo smo mi ljudi. 
Moram zato ovdje da prekinem, izvinite za to. 
Ali, jednostavno moram da gledam more."

("Hadžiluk plemenitom snu", str. 226-227, I izdanje)

*

p.s. Drugo izdanje knjige dostupno je u Beopolisu. Nove avanture autora možete pratiti i ovde >>

"Ne zna on mene koliko ja znam njega" (Rovinj, septembar 2016)

Evo nas, opet.

Mačke porasle, lenjo se protežu na jutarnjem suncu.

Štrudle sa sirom i višnjama za doručak.

Miris čistog veša razapetog ispod prozora meša se sa povetarcem koji dolazi sa pučine.

Ta gore citirana rečenica iz razgovora uhvaćenog između prozora u dvorištu u rano popodne.

Toplo more i stena još uvek topla od sunca, dok se na njoj mešaju jezici, dijalekti i generacije.

Susreti koji nikako da se dese u Beogradu.

Barem tri predavanja koja su bila "otvarači za oči".

Rakija od smokvi u "Limbu" na Casale stepeništu dok sa zvučnika svira free jazz u kasni sat.

Još uvek mogu da se izgubim u lavirintu uličica, ali se ne osećam izgubljenim.

Od tri dana u Rovinju u septembru - nisam tražio ništa više.

Rovinj 2012 >>
Rovinj 2013 >>
Rovinj 2014>>

Najdraže iz trećeg frtalja 2016 :: Best of 3/4 2016 [emisija]

I tako prođe leto,

ostavljajući na računu... nekoliko trenutaka potpunog mira na obali mora, nekoliko fotografija... i trideset i tri i jednu trećinu pesme - 

pesme koje bi trebalo da poneseš sa sobom za jesen.

Možda ti je neka od ovih pesama promakla slučajno, zbog odmora, mora ili umora, možda ti je promakla većina – zato što na FM skali gotovo da nema ovakvih novih ovakvih pesama, možda su ti promakle sve – u svakom slučaju - naredna dva sata biće ti kao upad u prodavnicu slatkiša noć pred svečano otvaranje.

Među tridesetak glasova koji će ti pevati ima onih koje dobro znaš, a koji su se od juna do septembra vratili na scenu: Norah Jones, Van Morrison, Nick Cave, Peter Gabriel, Divine Comedy, Massive Attack... ali ima i nekoliko čudesnih novijih imena, koja ću ti otkrivati polako, ukoliko ti već nisu privukli pažnju u preživelim emisijama na mreži – poput Pop Depresije >>, Kepinog OFFa >> ili mikseva koje prave Moma Rajin >> ili Ceca Đolović >> u serijalu "Svetla na kraju sveta".

I ovoga puta sam naj naj naj naj naj najdraže i one koje sam najviše puta preslušavao ostavio za kraj tako da možeš sve ovo da slušaš i kao nekakvu top-listu.

Pominjani Freedomov tekst o seriji "The Get Down" je ovde >>

>


Srodne liste:
Najbolje iz 2/4 >>
Najbolje iz 1/4 >>
Najbolje iz 2015 (godišnja lista) >>

.

Noćurak o teškim pitanjima :: Complicated Game

Fotografisano u Solunu 2012.

Pesme o raskrsnicama u životu, prekretnicama, naporima, greškama, pogrešnim izborima, slatkoj mladosti i onome što je u životu važno.

Biće i nekoliko neobično bučnih pesama u odnosu na one kakve najčešće čuješ u Noćurku.  

Ipak su ovo pesme o velikim temama i ne može sve da prođe tiho i nenametljivo.

Na raskrsnicama te čekaju i: 

Prefab Sprout, 

Frente, 

Wilco, 

Johnny Cash, 

Ben Howard,

The The, 

Bauhaus, 

Youth,

David Bowie, 

Chris Staples,

Darko Rundek,

U pol devet kod Sabe, 

The Rolling Stones...

Elena Ferante: "Moja genijalna prijateljica" (fragment)

"... Reče kako ništa ne znamo, ni kao male, a ni danas, te da zbog toga i nismo u stanju da išta razumemo, kako je svaka stvar u rejonu, svaki kamen ili komad drveta, bilo šta, postojalo i pre nas, ali mi smo porasle nesvesne toga, čak i ne razmišljajući. 
Ne samo mi. 
Njen otac se pravio kako ničega pre nije bilo. 
Isto je činila i njena majka, moja majka, moj otac. Rino takođe. 
Ipak, Stefanova delikatesna radnja pre je bila stolarska radnja Peluzovih, Paskvaleovog oca. Ipak, don Akileov novac zarađen je pre. Isto važi i za novac porodice Solara. Ona je to probala sa svojim ocem i svojom majkom. 
Ništa nisu znali, nisu želeli ni o čemu da govore. 
Ništa fašizam, ništa kralj. Ništa zlostavljanje, ništa uznemiravanje, ništa iskorišćavanje. Mrzeli su don Akilea i plašili su se Solarinih. Međutim, prelazili su preko toga i odlazili da troše svoj novac kako kod Akileovog sina tako i kod Solare, čak su i nas slali. I glasali su za fašiste, za monarhiste, kao što su Solarini želeli da tako učine. I mislili su da ono što se desilo ranije, da je to prošlo, i mirnog života radi stavljali su na to kameni poklopac, iako su ostajali unutra sa svim stvarima od pre, a držali su unutra i nas; tako su, ne znajući šta čine, nastavljali.

Taj razgovor o onome "pre" zapanjio me je mnogo više od mračnih razgovora u koje me je uvukla tokom leta. Božićni raspust prošao je u neprekidnom pričanju, u obućarskoj radnji, na ulici, u dvorištu. O svemu smo se poveravala jedna drugoj, čak i o najmanjim stvarima, i bilo nam je dobro."

(Prekucano iz knjige "Moja genijalna prijateljica", Elena Ferante, strane 159/160, Booka, 2016. Prevod: Mirjana Ognjanović.
Više o knjizi i prvih dvadesetak stranica dostupno je ovde >>)

Jubilarnu Petkovaču proslavljamo radno: živeli :)

Muzej nauke i tehnike, 2016.

Jubilarna deseta Petkovača,
smešna smeša od sastojaka starih i do šezdeset godina, sakupljanih po Brazilu, Italiji, Karibima, Azurnoj obali, čak i Kanadi!

Neke sastojke u najavi namerno prećutkujem. 

Otkrivam ove:
Harry Belafonte, 
Robert Mitchum, 
Serge Gainsbourg, 
Cyro Baptista, 
Forro In The Dark, 
Senor Coconut, 
Georgie Fame, 
Matt Bianco, 
Kid Creole & The Coconuts, 
The Lost Fingers, 
Erlend Oye 
iiiiii
Rafella Carra! 

Spomenik?

flipboard.com

Aktuelna 'inicijativa' za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, nije prva od 5. oktobra 2000. godine. 
U septembru 2011. je ista ideja predstavljena odbornicima skupštine opštine Prokuplje, ali se od realizacije ideje odustalo. Ne verujem da je odustajanje bilo zbog negativnih reakcija u javnosti (bilo ih je, ne preterano glasnih). Veća je verovatnoća da su predlagači izračunali da bi novce za spomenik možda bilo bolje uložiti u sopstveno blagoutrobije, biznis, automobil, treći sprat kuće. Iskustvo mi kaže da se iza ideja poput ove obično krije takav soj ljudi.

Možda nove inicijative ne bi bilo da se pre pet godina malo glasnije podviknulo na lokalu, 

a svakako bi bila opšte prepoznata kao totalno bizarna da su pre petnaest godina neke stvari stavljene na svoje mesto na opštem nivou.

Nismo i nisu, 
eto nas opet na početku.

Najlakše je boriti se protiv ove ideje argumentima koji dolaze iz ličnog.
Ali, u ovom slučaju to nije ni potrebno. 

Prepričavanje toga kako nam je život postao tužan devedesetih godina, reminscencije susreta sa tenkovima na ulici ili priče kako su izgledali rafovi 1993. bi ovoga puta trebalo ostaviti sa strane.

Uostalom, ima ljudi koji su tokom devedesetih živeli sjajno, nikad bolje.

Nema potrebe za potezanjem ličnih argumenata - jer toliko je konkretnih brojeva o opštim zlodelima, zabeleženih odluka ili izjava koje bi trebalo da imaju veću težinu od svakog našeg ličnog, gorkog sećanja na imenovanog.

Hladne glave, da se prebrojimo.
Imamo, dakle, pred sobom ideju da se podigne spomenik čoveku koji je dva puta uhvaćen sa rukama u vreći punoj glasačkih listića (te dve krađe su dokumentovane, o 300.000 glasova sa Kosova na izborima 1997. se više i ne priča); suočeni smo sa idejom da se podigne spomenik čoveku koji je naredio barem jedno kidnapovanje i ubistvo; čoveku koji je direktno ugurao ili pomagao da se njegova zemlja umeša u četiri rata i sva četiri izgubio, od čega je dva negirao a poslednji proglasio pobedom?
Da izvinete, već ovo je više nego dovoljno da se priča o spomeniku koji bi slavio navedenog odmah završi, a ovo je tek deo od velikih stvari koje je za vladavine priredio, praveći opštu štetu.

"Spomenik" je, po definiciji, "objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj ili kao znak slavljenja osobe ili događaja."

Ja nemam ništa protiv podizanja istog, 
naravno u znak sećanja.

Srbiji je potreban barem jedan spomenik koji će nas podsećati na to da smo deset godina proveli pod vladavinom čoveka koji je dokazani lopov, ubica i lažov.

I većinski smo glasali za njega, a ta činjenica baca na ovo društvo senku strašniju od svakog spomenika.

S tim u vezi - može spomenik, ukoliko na njegovom postolju piše: "Ne ponovilo se".

Ili ukoliko i njemu obojimo ruke u crveno, a na postolju se ukleše ono ovde omiljeno "Da se ne zaboravi."

Ili se postavi žičana ograda, da nas podseti na ono što je činio.

Ili se postavi u Batajnici, kraj masovne grobnice koja je tamo otkrivena.

A mogla bi da se uradi i interaktivna instalacija, koja bi se premeštala od grada do grada: uđete u prazan supermarket, u kojem ima da se kupi imalin, recimo sirće i možda "Step" sok, dok radnice ubrzano menjaju cene tih proizvoda u još više milijardi a Njegov hologram kruži prostorom i veselo otpozdravlja uz "Volim i ja vas", ili "Sankcije su izazov za našu privredu" ili "Srbija nije u ratu", dok se sa zvučnika čuju snimci iz "Dodatka dnevnikovog dodatka".

Verovatno je cela ova šamšulacija verovatno štos i dimna bomba, da imamo oko čega da se nerviramo.
Što ne znači da bi trebalo okrenuti drugi obraz.
Verovatnije je to da oni koji promovišu ovu ideju taj isti spomenik vide kao jedan od načina da se njihova nedela takođe zaborave. Ne može jednostavnije: samo valja uzidati nedela u temelje tog čuda i kao da ništa nije ni bilo.

Ako nastavimo da ćutimo i na kraju se taj spomenik stvarno uspravi, 

a bez gore predloženih poruka, 

ostaje vam da po spomeniku ostavite što više hrane za ptice. 

Ali slaba je to satisfakcija za sva sranja koja su tada padala po našim glavama.

I još uvek rominjaju.

Može jedna Petkovača? [playlist]

Beograd, grafit, 2010.

Nakon nekoliko meseci,
smućkana nova Petkovača, 

bez etikete na flaši, najava i odjava pesama.

Sastojci:

Bing Crosby & The Andrew Sisters; Slim Harpo; The Sweet Vandals obrađuju Jamesa Browna; Funkadelic; Rose Royce; Kutiman i žena-truba; King Stitt; The Paragons regenerišu "The Tide is High"; Lee Perry And The Upsetters; The Melodians; Osibisa; Senor Coconut u obradi "Da Da Da (Ich Lieb Dich Nicht Du Liebst Mich Nicht)", to dođe kao neki ča-ča-ča; Cyro Baptista; Russo Passapusso, Mop Mop i fenomenalni Anthony Joseph; Tim Maia i na kraju - 

Svi Na Pod.

Jer konzumacija ovakvog koktela mora da se završi 
na podu.

Zato - neka bez reči, 
a kakvo je leto ovih dana - može i bez leda!

Umberto Eko: "Nulti broj" (fragment)

Ilustracija Clifford Harper/Agraphia.co.uk/Preuzeto sa stranice Guardiana >>

(Prekucano iz knjige "Nulti broj" Umberta Eka, prevod Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi, izdavač "Vulkan", 2016.)

"Čitalac upravo očekuje te izraze, na njih su ga navikle sve novine. 
Čitalac će shvatiti šta se dešava samo ako kažemo da je došlo do polarizacije u društvu, da vlada najavljuje bolne rezove, da još uvek postoji tračak nade, da je narušen predsednikov kredibilitet, da su najavljene mere pucanja u prazno, da se uspešno hvatamo u koštac s gorućim problemima, da je ekonomska situacija alarmantna, da je pevaljkin put do uspeha bio posut trnjem, da se diktator oglušio o apel, da se golobradi mladić upisao u listu strela ca. (...)

"Novine treba da obuče čitaoce kako da misle”, umešao se Simei.

„Da li novine treba da slede sklonosti ljudi ili da ih stvaraju?”

„I jedno i drugo, gospođice Frezija. Ljudi u početku ne znaju kakve su im sklonosti, naš je zadatak da im ukažemo na njih, a oni će tek onda shvatiti da ih već imaju. Ne treba previše da filozofiramo, već da profesionalno obavljamo zadatke. Hajde, Kolona, nastavite.”

„U redu”, odgovorio sam, „završiću svoj spisak: ne možemo imati i jare i pare, veliki centri moći, mobilisanje svih mogućih resursa, zasukati rukave, prelomni trenutak, vera u bolje sutra, doći na pozitivnu nulu, ključ stabilnosti, ispitati navode, ničija nije gorela do zore, prvi sunčani dan izmamio šetače, saobraćajni kolaps u centru, dobijanje transparentnih podataka, adekvatno rešenje, izbijanje novih nereda, dugogodišnja agonija, predano rade na uklanjanju kvara, dati jasansignal, spustiti gard, iskoreniti stare navike, oslušnuti tržište, snažan zaokret, vratiti se na pravi put, izvesti pred lice pravde, trn u oku vlastima, gomilanje trupa na granici, presudni meč u borbi za opstanak, narušeni kredibilitet, lider pao u Napulju, nezapamćeno divljanje navijača, nastavlja se potraga za preživelima, odlazak poslednjeg velikana, na lice mesta pristigle spasilačke ekipe, brutalno pretučen, najzad stao na ludi kamen, kilometarske kolone na prelazima… A pre svega, izvinjavati se. Anglikanska crkva izvinjava se Darvinu, Virdžinija se izvinjava žrtvama surovih robovlasnika, elektrodistribucija se izvinjava zbog prekida u isporuci struje, kanadska vlada se zvanično izvinila Inuitima. Ne treba nikada reći da je crkva promenila svoje stavove o Zemljinoj rotaciji, već da se papa izvinjava Galileju.”

*

Pročitajte, da biste prestali da svakog dana čitate - besmislice.

*

Samos: mogućnost osame

Odavno naučeni da u paket-aranžmane ne možemo spakovati sve želje i da će u paketu biti stvari koje će nas žuljati poput kamenčića u patikama na plaži - ove godine biramo ostrvo na kojem do sada, izgleda, nije bio niko od prijatelja te neophodne informacije sakupljamo sa (polu)proverenih izvora; koristimo (konačnu uvedenu!) mogućnost kupovine samo avio-karata za čarter-let; smeštaj tražimo preko Bookinga danima (i tako zapravo upoznajemo celo ostrvo unapred), auto iznajmljujemo na trećem mestu, šture vesti o požaru koji je izbio dva dana pre našeg dolaska skupljam od onih koji ga posmatraju sa turske strane (1.6 km razdaljine), prevodim uz pomoć Googlea, 
ugašen, 
idemo.

To je ovde.

Premalo spavamo, slećemo u rano jutro i to čini da prvi dan liči na snoviđenje: od nespavanja, leta i pomeranja sata vreme se odmah raspalo i postalo nevažno. Dočekuje nas (te danima prati i nakon svega ispraća) vetar koji duva u svim pravcima i koji je nežniji prema južnoj obali ostrva; automobil nas čeka na dogovorenom mestu sa "ključevima ispod otirača" (to se dogovorite unapred, tu ćete ga i ostaviti na kraju boravka), tumaramo gradićem u vreme kada su otvorene samo retke pekare; more kod Ireona hladno ali prijatno, u podne silazimo na Balos ispod sela Koumeika i ulazimo u sobu sa terasom iznad talasa.

Panorama je nezaboravna.

Kao i spavanje uz talase, zbog toga smo i birali Amfilisos apartmane.

Klik za uvećanje, pogled sa terase Amfilisosa

Amfilisos >> koji smo izabrali za smeštaj je neverovatno prijatan: sobe su prihvatljivo male i dobro opremljene (i nemaju TV), wi-fi radi neobično dobro, draga Georgia svakog jutra predstavlja šta je njena porodica pripremila za doručak (uvek je drugačiji, domaće pite su mamin specijal i nenormalno su dobre), plaža ispred je taman za jutarnje kupanje a na 500 metara od Amfilisosa je divan mali zaliv sa pećinama u kojima se krijemo od sunca sve do ranog popodneva.

U samom naselju nema prodavnica: tri prebrojane taverne, dva bara (od kojih u jednom uveče sviraju uživo sasvim pristojni funk-jazz), jedan pekar koji svakog jutra stiže do sela i prodaje peciva direktno iz kamioneta. Meden agan, ili ničeg previše, dakle.

Seoce koje smo izabrali kao bazu jeste skrajnuto u odnosu na glavne drumove i naizgled je na neprikladnom mestu za istraživanje celog ostrva, ali su naredni dani pokazali da je Aleksandra bila potpuno u pravu kada ga je birala, jer takav spoj mira, plaže i smeštaja nismo našli otkrivajući deo po deo ostrva, koje je dovoljno malo da na njemu ništa nije daleko (nakon, recimo, 2000 kilometara koje smo na Kritu prešli za 12 dana :)

Nekoliko kilometara vožnje otkriva dva naselja krcata prodavnicama i tavernama – Ormos Maratokampos i Kampou Maratokampos (ima i pristojnu plažu), iza kojeg se krije odlična, uglavnom peščana Votsalakia, dovoljno duga da svako može da se osami, čak i ispod velikog bora u dnu plaže ispod kojeg gotovo nikad nema nikoga, kada god došli (ponekad se prepodne zabodu dva penzionera, odu pre ručka :)
U peščanom plićaku koji traje više desetina metara nema gužve.

Nešto dalje je Limnionas, prijatan zaliv bez vetra u kojem se nalazi i "Taverna at the End of the World".

Klik za uvećanje, plaža Balos.

Do severne strane ostrva: dvadesetak kilometara po zavojitom putu jeste četrdeset minuta vožnje ali su putevi u sasvim dobrom stanju. Karlovasi ne nudi mnogo (i nema Body Shop prodavnicu iako mapa Here aplikacije tvrdi suprotno, prodavnica se nalazi u Vatiju), dok je plaža na 2-3 kilometra ka severu potpuni surferski raj i ne priziva na kupanje.

Kokari je verovatno i najlepše mesto na ostrvu: deo sa tavernama je izuzetno prijatan, cene uglavnom ujednačene, izbor raznovrstan, mačaka ima više nego na Rodosu, plaža je za one koje vole talase.

Glavni grad, Vati je uglavnom pust i tih. Sporadično otvorene prodavnice, tišina, totalna fjaka.

Iz jednog kafića na obali mora čuje se Destroyer, "Downtown". Tada shvatam da se iz kafića i taverni na čitavom ostrvu zapravo uglavnom i ne čuje muzika, što izuzetno prija.

Pošto je Samos  relativno mali (nešto veći od Lefkade, poređenja radi) i do zaliva Kerveli na istoku od glavnog grada nije teško stići (ali valja paziti na savete obe aplikacije za navigaciju: iGo i Here imaju snažno izraženu želju da nas provlače kroz ulice čija je širina takva da uvlačimo retrovizore i jedva prolazimo iako smo u malenom Hyundaiu i10). Kerveli otkriva bezobrazno dobro sređene kamene kuće i vile, koje krasi odmerenost a ne rasipništvo, dok je plaža u uvali pomalo prenapučena ali je voda izuzetno topla.

Kroz izmaglicu se vide planine Turske.

Obišli smo sve plaže do kojih se može doći automobilom, ne žurimo dok se kroz sumrak vraćamo na Balos u kojem se posle devet uveče ne čuje ništa osim vetra i talasa.

Zašto uopšte žuriti bilo gde.

*

Godinama skrajnut i manje popularan od mnogih drugih ostrva, Samos će još nekoliko godina biti izuzetno prijatno mesto za odmor, čiji su stanovnici izuzetno srdačni a nenametljivi i normalni, još uvek neumoreni od turista i nezaraženi idejom brzog profita.
Način na koji održavaju čistim i blistavim ono što imaju, odnos koji imaju prema gostima te konačno i ta tegla džema koju smo dobili na rastanku :) – preporučuju ga kao mesto ka kojem valja požuriti, dok ne postane popularno.

Korisne informacije/podsetnici:

• Dobre, manje posećene plaže: Balos (ispod Koumenike) i Votsalakia; obe na jugozapadu
• Pristojne plaže: Kampos Maratokampou, Limnionas (jugozapad); Avlakia i Tsamadou (sever ostrva, Tsamadou ima i deo za nudiste); Kerveli (istok).
• Nije važno videti/gužva: Potokaki beach (jug, pored Pitagoreona), Gagou (sever, iznad Vathija), Mykaki, Psili Amos (jugoistok).
• Raj za surfere: Potami (kod Karlovasija, sever), Kokkari Beach (sever)
• Ko ima čamac: Mikro Seitani i Megalo Seitani (sever), Paleohori (jugozapad)
• Ukoliko ste smešteni na jugo-zapadnom delu ostrva i vozite ka Pitagoreonu – birajte "gornji" put, preko Chore a ne Ireona. Po mapama – razlika u dužini je svega 1 km, ali je razlika u broju krivina primetna.
• Na Samosu nema previše benzinskih pumpi. Na potezu od Pitagoreona do Maratokamposa, na primer – svega 2 u funkciji. Cene benzina kreću se od 1.45 do 1.55.
• Vozite sporije i pre i posle naselja: lokalni zverovi su uglavnom nenaviknuti na saobraćaj, a vole da love po mraku u okolini naseljenih mesta.
• Koga zanima da se bavi istorijom Samosa, odnosno civilizacije – neka unapred proveri radno vreme Herinog hrama (ove godine – do 18h) i lokalnog Muzeja, te ponese kvalitetne cipele za penjanje do Pitagorine pećine.
• ... Ili sedi na usamljenu stenu kraj obale i gledaj u zvezde – možda shvatiš odakle Aristarhu ideja o heliocentričnom sistemu koju je nekih 2000 godina kasnije Kopernik vasrksao.
• Pronašli smo 1 (jedan) Lidl na samom izlazu iz Pitagoreona i to vam je to. Ostali marketi su manji, nešto skuplji i sasvim dobro snabdeveni.
• Ekskurzija ka Efesu/Turskoj postoji kao opcija, brodići voze svakog dana.

p.s. tekstovi o ostalim ostrvčićima i mestima Grčke na kojima smo do sada bili dostupni su ovde >>

p.p.s JOŠ fotografija sa Samosa (Aleksandrine) dostupno je ovde >>

"Sao Paulo Confessions", ponovo

Nekada se ukaže prvog dana odmora, nekada danima tragaš za plažom odgovarajućom:
po broju ljudi na kvadratnom kilometru, odnosno njihovom odsustvu u rasponu od minimum stotinu metara,
mekoći peska (u senci četinara ili udobnoj pećini koju su talasi dugo dubili),
strateškom rasporedu jata zrikavaca sa leve i desne strane, da budu stereo,
blizini vode u koju ćeš se zatrčati odmah nakon novog pažljivog preslušavanja.

Svake godine odvajam 61:16 (slučajnost?) za novo slušanje Sao Paulo Confessions u celini:
ubrizgavanje zvuka direktno u svest preko slušalica,
bez prekida i sa mogućnošću gledanja u nebo bez oblika koji bi narušavali plavo.

Zasečem sunce zaklonom 
i gledam.

Svaki put otkrijem nove šumove, zvuke 
ili parade koje je izvodio na spravama, kao da je rođen u Brazilu.

Danas shvatam da šesnaest godina preslušavanja nije bilo dovoljno: uši ovoga puta na jednom snimku registruju bukavca koji se oglašava u pravilnim razmacima poput noćne ptice i ko zna kako se ta životinja zaista zvala dok je on nije mutirao u nekog egzotičnog križanca nepoznatog enciklopedijama, mogla bi od sada da se zove Subina sova; tog zvuka do sada nisam bio svestan, kao ni jedne gitare sakrivene na udaljenom zvučnom kanalu, tu je i modulisani zvižduk (?) koji u par navrata obogaćuje zvučni talas a onda nestane niz prolaz između četvrti, kao i nežan, izvijeni repić na udaraljkama koji ionako nervozni komad muzike čini još čudnijim. A u jednom crescendu tek sada vidim Subu presrećnog urađenim, zagledanog u osciloskope i omađijanog pitanjem koliku cenu bi platio da barem to, kratko parče snimka može da pusti Milanu.

Svake godine tih sat vremena gledanja u nebo otkrije da na opni oka imam još više mikro-ožiljaka koji beže kada pokušaš da se fokusiraš na njih i da nebo odavno nije čisto-čisto-čisto-plavo i nikada više to neće ni biti.

Ukoliko je to cena koju plaćam za ono što otkrivam sluhom, 
u redu - to je fer ponuda.